1.0 Светописамски поглед на проклетство и етимологија речи

,, Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома.“ (Пост 1, 31)

Бог као Творац целокупне твари, ствара све као добро. Добра је и светлост, Сунце, Месец, биљке и животиње, добар је и човек. Кључна реч у наведеном стиху је беше, управо јер све добро беше веома. Све је било добро међутим, једно од створења Божијих низвргло је читаву творевину у привремену пропаст, па нешто што беше добро постаје, на жалост, лукаво.

У Едемском врту човек је живео као најслободније биће у апсолутној синергији са природом и другим живим бићима. Адам је био господар свим животињама, али ипак, требао му је неко његов. Кост од његових костију, тело од његовог тела (Пост 2, 23), тј. ребро, постаје жена. Господ је од било ког дела Адамовог тела могао њему начинити жену међутим, он управо изабира ребро, као најбитније место тела човековог које штити његово срце. Ребро је то које не дозвољава спољашњим факторима да утичу на срце.

Адама, на жалост читавог човечанства, „његово срце“ управо и тера на грех. Куша са оног дрвета у Рају, са ког му је једино било забрањено јести, плод који га одвоја од Бога. Кушање плода не може бити без кушача. Стара змија је та која је преварила жену и човека, те их навела на грех и на пропаст. Грех овде није био нужан, већ се дешава као последица слободног пристанка на обману. Појам проклество први пут срећемо у Светом Писму када се Господ обраћа змији за злодело које је учинила, па је и проклиње следећим речима:

,,Тада Господ Бог рече змији: „Пошто си то учинила, нека си проклета међу свим животињама и зверима пољским! На трбуху своме вући ћеш се и прах ћеш јести у све дане свога живота.“ (Пост 3, 14)

Лукава змија некада је била најсветилији анђео. Био је некада онај који доноси Божанску светлост, али својим падом постаје све супротно Божијој светлости и постаје синоним таме. Сатанаило пада, пастајући сатана и повлачи са собом трећину Небеске војске анђела, који постају демони, а након пада покушава са собом да повуче не трећину, већ цео људски род. Проклетство се овде јавља као израз нарушавања Божанског поретка.

Први пад у грех био је пад анђела из гордости и прелести. Други пад је био пад човека из непослушности према Заповести Божијој о посту. Прво проклетство које се среће у Светом Писму односи се управо на ђавола, односно на онога који хоће да одведе човечанство у амбис. Кроз историју човечанства деловање ђавола није из незнања о Божијем постојању, већ директном знању и веровању у Бога, али противљењу, те непомјаника често називамо и противником – противником заједнице Бога са човеком.

Речи од којих можемо пратити светописамску етимолугију за реч проклетство су херем (хеб. חֵרֶם), арур (хеб. אָרוּר) и анатема (грч. ανάθεμα).

1. Арур проклетство би значило на лично проклетство, односно на оно што није у благодати, оно што је екскомуницирано. Припер за то је проклетсво на змију у књизи Постања. Ово се више односи на неко духовно проклетство

2. Херем проклетство би на јеврејском означаваlо нешто предато на тотално уништење, односно оно предато на Божији Суд, управо – проклето. За ову реч везују се многа проклества у Светом Писму, али по својој суштини херем порклество упућено је искључиво богоборцима и онима који се боре против тога да човек буде спашен. Оно је доста формално, а занимљиво је да се и данас користи у рабинској служби. Има неколико значења, па херем може имати и позитвно значење, али само када је жртва посвећена Богу, па се Њему предаје. Дакле значења су: ратни херем – тотално уништење , свештенички херем – предмет посвећен Богу, па га нико више не може купити и екскомуникациони херем – искључење из заједнице, као најтежи облик проклетства.

Анатема се рађа из овога и представља отпадништво од Бога, тј. сама реч у античком добу предствља контекст жртве која се спаљује због казне, али и у хришћанском контексту представља екскомуникацију, односно лишавање заједнице са Творцем.

Стварање Адама – Микеланђело, Сикстинска капела у Ватикану

Из овога можемо да закључимо када се у Светом Писму помену проклества она се односе на противнике Божије и противнике оних који желе да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Каснији историјски развој доводи до различитих тумачења ове речи, али потребно је истаћи да је ова реч(анатема) у Новом Завету и у данашњем времену врло коришћена, посебно у Црквеним круговима. Такође се односи на одпаднике од Бога.

2.1 Појам проклетства код старих Словена

Временом због деловања вражијег у свету човек се доста променио, и ако по својој природи добар, дејством и слушањем шаптања вражијег, мења се на горе. Свет почиње да одише злом, те је долазило до многих прочишћења током историје, укључујући Велики потоп. Чак ни након тих великих прочишћења, доста послепостопних цивилизација не стреми ка добру. Удаљавају се од извора духовности, развијајући поједине култове, односно неки народи крећу да славе пале анђеле називајући их боговима.

Историјски гледано појам проклетства доживео је трансформацију, изгубио је своје суштинско значење, па је попримио искључиво магијски карактер. Ово се посебно истиче у славистици и генерално данас и међу нашим српским живљем. Сам лексички облик речи проклетство (префикс про- + основа -клети) указује на чин изрицања негативне судбине, али без дубљег разумевања духовне суштине.

Стари Словени били су пагански народ и живели су у различитим историјским оклоностима пре примања хришћанства. Данас су Словени хришћани, доста њих углавном Православни. Свака ствар, укључујући њихову(нашу) древну митологију па и проклетства, треба гледати са одређеном пажњом и зрелошћу. Оно што је било у прошлости, пре примања Хришћанства, ако је лоше, апсолутно треба заборавити или чак боље искоренити. Последице незнања и ,,играња“ са оваким стварима имају опасан карактер по духовно стање човека.

Стари Словени имали су разноликост природе у долини Урала, у својој прапостојбини, која им је и омогућила развитак митологије и магије. Појам проклетства код древних Словена означавао је психолошку и социјалну категорију – углавном жеље за злом. Њихов однос према проклетствима био је не само као према увреди, већ је реч проклетства била пропраћена уз посебан магијски ритуал. Веровали су да свака изговорена реч има своју тежину, па тако и зле речи које своју јачину добијају користећи магију. По њиховом учењу реч може створити, реч може уништити, али реч може изменити нечију судбину. Проклетство код Словена ослањало се на призив неке силе или ентитета, који је доста често био некаква врста божанства, покрета из природе или космоса. Представљало је неки вид суда над неким човеком, па су се зато и призивала нека митолошка бића попут Перуна и Велеса, као древни богови и судије прасловенским народима.

Веровали су да клетва може да донесе несрећу појединцу, његовој породици, али ако је снажнија и свим његовим поколењима. Најтеже су биле клетве родитеља, али пошто су Словени били често племенски организовани, клетве народних старешина су биле доста ауторитативне. Најчешће су се проклетства изрицала због неких моралних преступа, нарушавања кодекса заједнице или наношења несреће некоме. Вероватно је коришћена и нека врста сакралног говора, па је то додатно доприносило јачини клетве.

2.2. Сујеверја као културолошки феномен код старих Словена

            Поред веровања у проклетства, Словени су били доста сујеверан народ. Веровање у проклетсва је само кулминација веровања у срећу, добру или лошу. Ако неко уради нешто лоше, веровало се да ће му се и десити нешто лоше. У древној Индији појам за ово врло често коришћен је карма. Из веровања у судбину развија се сујеверје. Сујеверје представља однос између неког догађаја, особе, предмета, бића или појаве које може да има утицај према неким будућим догађајима и дешавањима. Стари Словени су веровали да је човек и те како духован, па самим тим духовна бића имају утицај у његовом животу.

По њима се духовна равнотежа стицала како у овом видљивом свету, тако и у невидљивом, тј. у добром односу ова два света. Последица доброг односа је равнотежа и хармонија, а последица лошег односа је хаос. Управо из оваквог веровања рађа се сујеверје, као посебан начин односа према нечему, ради очувања духовне равнотеже унутар заједнице. Необични догађаји, појаве и сусрети са животињама тумачени су на различите начине, где су они тражили свакаве сигнале и догађаје управо због давања контроле појединцу на будуће догађаје. Услед племенског начина постојања, њихова правна делатност није толико била развијена. Сујеверја се овде појављују као идеална, због регулисања односа у друштву. Колективна свест код Словена има велику важност, па самим тим и сујеверја играју огромну друштвену улогу, јер су поједини облици понашања (веровања у сујеверја) били условљени страхом од натприродног.

Из сујеверја јавља се и магијска комбинација заштите. Поштовање дрвета храста, коришћење магије као заштите зарад свећења домова, бајање и др. биле су неке последице сујеверја. Занимљиво је истаћи да су чак веровали да поједина митолошка бића имају утицај на будућност или атмосферске појаве, с тим у вези полапски Словени су имали божанство Погода (Пион) који је био последица сујеверја.

Нису расуђивали на суду сопствене савести, па су давали, као што видимо, другим силама значај због њихове немарности. Несигурност као страх од будућих дешавања јавља се као израз лошег духовног стања човека, који креће да користи знакове око себе, који често касније имају утицај на његово понашање, тако га удаљавајући од реалности и рационалног сагледавања света који га окружује.

3.0 Веровање у проклетства као раширени вид сујеверја код Срба

Сујеверја су врло чест појам код нас. Углавном, претходно наведено су нека обележја древних Словена, која нису била правилна, а неприхватљива данас за нас Православне Хришћане. Потичу из незнања и плод су демонских искушења већине паганских народа. Ово све је део наше неке древне културне баштине, али Словени су примили хришћанство. Хришћанство је донело процват једномислија на наше просторе, као и заборав оваквог погрешног начина и размишања у животима многих. Сведоци смо да су поједини крајеви Балкана, па и Србије, задржали веровања у сујеверја и поједине појаве, па чак их пресликавајући на неке црквене празнике, што је апсолутно погрешно. Ово може да буде душепогубно и богохулно. Свакако да смо примањем Хришћанства одбацили оно лоше и погубно међутим,  нека паганска  веровања у народу су остала ту, врло често помешана са старом културом. Овде се вера у Бога врло често меша са веровањем у неке знакове, уроке и проклетства. Она потичу углавном из незнања, као и у неким моментима наше историје погодним решењем за савладавање неког проблема, без благослова свештеника. Неке идеологје су имале додатан утицај на ово, али и некакво преношење утицаја сујеверја са генерације на генерацију. Врло је тужно да ми као Православан народ придајемо толики значај толико небитним стварима за наше спасење. Христос, својим примером и животом, разобличава та погрешна учења фарисеја, који су претеривали у сваком погледу. Некада и ми врло често знамо да подсећамо на њих, стремећи од тога да ли ћемо упалити веш машину или скувати ручак на неко црвено слово, а притом не бити у храму Божијем на Светој Литургији, што је успут парадоксално!

Сујеверје у српском језику означава веровање у нешто празно, ништавно и лажно, те се често назива и празноверје = лажна вера.У латинском језику постоји једна реч superstitio који значи сујеверје, односно стање изнад логике, односно нешто што превазилази здрав разум. Генерално сагледавајући све у вези сујеверја код нас, оно потиче од маловерја и незнања. Оно може чак да означава и идолопоклонство у једном моменту, јер човек почиње да верује у знакове, енергије и предмете, а не у Бога.

Ево примера неких типичних сујеверја код Срба:

Сујеверје	Народно веровање	Порекло	Појашњење погрешности сујеверја
Црна мачка прелази пут	Несрећа	Паганско, средњовековна Европа	Нема никакву духовну силу
Куцање у дрво	„Да се не урекне“ или захвалност	Магијска заштита од злих сила – могуће турско	Заштита је у Богу, не у предмету и куцању у дрво
Просута со	Свађа у кући	Старо веровање о „знацима“	Случајност, не знак
Урок	Неко може нанети зло погледом(обично некрштеној деци)	Паганско	Страх и сугестија, не духовна сила сама по себи
Бајање и скидање чини	Лечи болест, несрећу, скида магију	Магијска пракса, паганско	Душепогубно, петљање са злим силама
Проклетство	Деструкција нечијег живота, често прелазно са колена на колено	Паганско/народно порекло	Нема никакву силу без Божијег допуштења
Уклета кућа	Уклето генерацијама, тешко ономе ко је купи	Народно веровање	Потребно је уздати се Господа који је изнад сваког страха
Разбијено огледало	7 година несреће	Европско сујеверје	Бесмислица, нема никакве основе
Свраб длана	Биће новца	народна предања	Нема никакав духовни значај и карактер

Случајности не постоје, већ се све дешава са одређеним разлогом, тако да један Православни Хришћанин не живи у страху, не верује у случајности, не придаје значај појавама око себе, већ се истински узда у Господа. Зашто је страх од сујеверја недостатак вере? Па управо, јер саврешена Љубав, сваки страх изгони напоље(1Јн 4, 18)

Православна Црква доста има велики проблем око тих народних сујеверја помешаних са црквеним предањем кроз историју, где су сујеверја често преузимала већу улогу од самог поштовања Бога.

Ево примера неких сујеверја код Срба што се тиче празника:

Сујеверје	Народно веровање	Православни став
Не сме се радити ништа на црвено слово	„грех је радити било шта“	Ради се умерено, дан је за Свету Литургију и Бога, не за страх и нерад
Ако радиш – стиже казна	несрећа ће се десити	Бог не кажњава механички
Не пере се веш или пегла	„навлачи зло“	Нема духовну основу
Не ради се иглом или маказама	„сече се срећа“	Нема логичности
Не износи се смеће	„износи се срећа из куће“	Бесмислено
Не купа се	„може се разболети или удавити“	Нема везе са вером
Не ради се у пољу	„усев ће пропасти, неко ће погинути“	Благослов долази од Бога, не од рада или нерада
Потребан је мир на Црвено слово – не ваља се свађати	дан је опасан	Дан је за литургију, молитву и радост

,,У љубави нема страха, него савршена љубав страх изгони напоље, јер у страху је мучење. Ко се боји, није се усавршио у љубави.“ (1Јн 4, 18)\

Христос на многим местима у Светом Писму говори ,,Не бој се!“, управо и ми, као они који се уздају у Господа, не треба да се колебамо и да придајемо значај небитним стварима, које нас одводе од циља. То је управо грех – амартиа(грч. αμαρτία), на грчком означава промашај циља. Онај ко верује у Бога, не живи у страху од тих знакова. Људи смо 21. века и када би смо ово заиста рационално посматрали, видели би смо да овакве ствари заиста немају никаквог смисла, јер у себи немају Логоса, већ су тотална изопачења и супротност Логосу, Христу, који нас је ослободио од робовања греху, смрти и ђаволу, по речима Св. Јустина Ћелијског.

Једно од водећих сујеверја код Срба је веровање у проклетства. Проклетства стварају један велики проблем, јер због веровања у њих, многи људи, из незнања, одлазе код врачара и гатара, не тражећи помоћ од свог парохјиског свештеника. Као што је већ наведено, проклетства у својој бити односе се на противнике Божије, али ми смо као словенски народ наследили другачије веровање у проклетства. Срби су примили хришћанство и дошли до познања истине међутим, остаци словенских веровања су и данас присутна, те је остала и вера у проклетства, али не као толико реална и рационална, већ као један продубљени вид сујеверја. Наследивши словенско тумачење проклетства и код нас проклество представља уверења да изговорена реч има утицај на појединца и догађаје, те и да може бити наследно. Проклетство задобија карактер судбине, па је појединац изложен дејству невидљивих сила и енергија, а страх од Бога се овде губи. Као и код сваког другог обилка сујеверја, вера у проклетства заснована је на веровање у натприродно, у појаве и невидљиве енергије, које обично носе изузетан страх. Уместо поверавања свог живота Господу и Творцу, људи који верују у рполетсва свој живот подређују веровању у снагу изговорене речи и знакове, које никакву моћ немају, јер све се дешава или по Божијем благослову или допуштењу. Тако да и проклетства се могу десити човеку слабом у вери, који својим животним примером заборавља на Бога и заробљен је у себе самога и своје помисли.

Према учењу Цркве ни једна ствар, па ни човек, не може да управља судбином другога, већ је свака власт у Богу. Реч може бити од ауторитета, али не носи са собом магијски карактер. Тамо где постоји покајање и жеља за Царством Небеским, нема страха од људских речи и трабуњања. Наш народ често каже пси лају, каравани пролазе!

Тако и ми као становници Вишњег Јерусалима, не треба да се обазиремо на клетве и бајања појединаца, који везе са Црквом немају.  Ми често наше неуспехе приписујемо невидљивим силама, заборављајући да смо ми сами допринели томе. Као слободна бића, бирамо да ли ћемо у љубавну заједницу са Христом или против Њега, управо себе одаљавајући од Њега веровањем у оваква проклетства.

Ми се Христа буквлано одричемо када мислимо да ће нам проклетство појединца нанети зло, заборављајући притом да Бог има власт над сваким догађајем и сваким створењем. Христос много пута говори да се не бојимо, а у савршеној љубави нема страха, због тога и ми треба да имамо апсолутно поверење у Његову Свету Вољу. Христос у светлости свога Васкрсења руши свако сујеверје, проклество и злу помисао, уништавајући највеће непријатеље људског рода. Смрти где ти је жалац, аде где ти је победа (1Кор 15, 55-56)? Ако Бог царује у нашем срцу, ко ће на нас? У човеку у ком вера живи, сујеверје престаје, у човеку који се узда у Бога, Дух Свети се настањује. Погрешно разумевање духовне стварности довело је до погрешног тумачења сујеверја. Овде долази до појаве гатара и врачара, које по демонском нахођењу, призивају или скидају проклетство са појединца или чак народа. Ове зле силе намју никаквог утицаја према верујућем човеку, али ни према коме другоме без допуштења Божијег. Људи се после често као сујеверни ослањају и на нумерологију, астрологију и крећу једноставно да следе те принципе живота. Наша вера није у проклества и астрологију и бројеве, већ у Васкрслог Господа, а Православље које само по себи значи право слављење, има ненадмашиву силу у односу на празно слављење, односно сујеверје. 

 Под проклетством човек може бити само ако се јавља као непријатељ Божији или непријатељ свога народа. Чувена је клетва цара Лазара упућена свакоме ко се одрекне Косовског завета. У тој клетви, јасно се ставља до знања да је тешко ономе ко се своје вере Православне и српства одрекне! Прави Срби не верују у сујеверја, већ у Васкрслог Христа! Прави Срби се боре за Небеско Царство, јер како каже цар Лазар, земаљско је пролазно, за малена царство, а Небеско увек и довека! Патријарх Павле често је говорио: Ако је Бог с тобом, чега се бојиш? А ако није чему се надаш? Ове речи свима нама треба да буду вечити подсетник да имамо само веру у Бога, јер је боље уздати се (већма) у Господа, него ли се надати у човека (Пс 117, 9)! Да бисмо се реширили оваквих заблуда и веровању да нам је неко нанео неко зло или проклетство, најбоље је обратити се свом парохијском свештенику, редовно постити, исповедати се и причешћивати се. Престанимо да будемо робови греху, заблуди и људским пролазним речима. Само Господње речи остају.

 ,,Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи никад.“ (Лк 21, 33)

Ово кратко поглавље о проклетствима и веровању у судбину најбоље је завршити са одговором светитеља, једног од најмудријих српских глава, са одговором Св. владике Николаја Велимировића. Владика Николај је доста давао одговора на разна питања у својим мисионарским писмима. Један господин Тома га је упитао да каже нешто и о сујеверјима па је Св. Владика овако договорио:

,,Пишете, како сте навршили осамдесет година, и како сте још снажни и млади духом. Много, много пута смрт Вам је долазила ближе од кошуље, но увек сте неком судбом изненадно спасавани. Зато питате: има ли судбе, и како Православна црква гледа на судбу? Ако се под судбом разуме слепа случајност или фаталност, Црква је томе одсудно противна, одричући постојање такве судбе. Црква је сва на Разуму и од Разума и кроз Разум. Она ништа не приписује ни слепој случајности ни слепој фаталности но све промислу свесилнога и свевидећега Бога, који дејствује на вишем плану целисходности а с обзиром на каквоћу тајних мисли, осећаја и дела људских. Сама реч судба долази од речи суд, у овом случају – суд Божији. Сјећам се судова твојих од искони, Господе, и тјешим се, говори Псалмопевац. То јест: сећа се, како је Господ награђивао праведнике и кажњавао грешнике још у овом свету. Опет говори: од судова твојих убојах се. И опет: по суду твојему оживи ме (Пс. 119). У словенском тексту свуда овде стоји судба место суд. И ми често кажемо: како ти судиш о тој ствари? што значи: како мислиш о тој ствари? Судба је, дакле, мисао Божија о свему што бива и што се догађа; али не мисао пасивна и немоћна као људска, но активна и одлучујућа. Неко се спремао увече да сутрадан иде у оближњи град, но те ноћи стигла га смрт и пренела у далеки небески град. И људи говоре: таква му судба. Неко се спремао да узме једну девојку, но на једном венчао се с другом. Опет људи говоре: судба! Неко се извукао из рова у позадину војске, но под шатором нађе га куршум и – смрт. Опет: судба! Али никад и нигде „слепа“ судба но судба видовита, од Бога Мислитеља и Промислитеља, који свему зна зашто. Ко рекне: слепа судба, тиме исповеда само своје неразумевање узрока и смисла неког догађаја. Без праведнога и милостивога Бога ништа се људима не догађа. Да поновимо опет ону реч Спаситељеву: ниједан врабац не може пасти на земљу без Оца вашега; а у вас је и свака длака на глави избројана (Лк. 12,7). И тако, ничија судба није ни слепа ни случајна, но мисаона и промисаона. По таквој интелигентној и видовитој судби Ви сте много пута избегли приближену смрт, и наџивели сте судије своје, који су Вам потписивали смртне пресуде. Од Бога Вам живот и спасење.“

185. писмо Св. Владике Николаја, господину Томи о питању судбине…

Лазар Катић

Ученик богословије Светог Саве