,,Знајући шта се све дешавало у време Турака и ширења нове религије — ислама у нашим земљама, намеће се питање откада појава да баш Арбанаси, и то одскора исламизирани, јер су пре тога били католичке вере, чувају православне богомоље?”, поставља питање Мирко Барјактаровић у свом раду.
Оно на шта морамо обратити пажњу јесте да он кроз ово питање, на перфидан начин, подмеће неистину о присуству Албанаца на територији Косова и Метохије у време пада ове територије под Турке, тврдњом да су исламизирани ,,у нашим земљама”.
Да на самом крају XV века није било етничких промена на Косову и Метохији потврђује нам турски дефтер из 1455. године који носи назив ,,Дефтер за Вукову област” а у питању је опширни (детаљни) попис ове области извршен по наредби султана Мехмеда, под руководством Алије, сина хаџи Јакуба. Завршен је и предат Порти између 17. и 26. јуна 1455. године.[1]
Написан је непосредно после заузимања и успостављања турске власти у области Бранковића, иако је овај дефтер не обухвата у потпуности.
Област Бранковића се, као што је познато, простирала на значајном делу територије данашњег Косова и Метохије. Према овом попису, у 480 села од укупно 12.985 кућа само 46 кућа је албанских и налазе се у 23 села. Имена српског порекла је 23.774 (95,88 %) а албанског свега 65 (0,26 %).
,,Турска инвазија покренула је велике етничке масе на Балкану и изазвала поремећаје са трајним, најчешће трагичним последицама. Ипак, када је реч о Косову, прве сеобе Срба у XV веку нису у већој мери захватиле ову област нити су овамо довеле албанске сточаре са Проклетија. (…) Етнички односи остају исти, а српски карактер области није доведен у питање. (…) Интензивно досељавање настаје тек од краја XVII века и траје близу сто педесет година, сукцесивно, у етапама,” пише академик Димитрије Богдановић у ,,Књизи о Косову”.[2]
Академик Атанасије Урошевић наводећи низ чињеница које се тичу досељавања Албанаца и закључује: ,,На Косову, дакле, у 17. веку Арбанаса још није било. Па и у западнијим крајевима, уколико су они тамо продрли, нису чинили знатну масу, већ је наш живаљ у њима још био у већини над арбанашким живљем. Да наведемо само да је Пећка патријаршија, духовно средишге целог српског народа тога доба, од свога обнављања 1557, па до укидања 1766. била на домак старе српско-арбанашке етничке границе, у Пећи, не премештајући се у унутрашњост српског народа свакако стога што безбедност за бављење и кретање црквених поглавара око ње још није била угрожена од арбанашких досељеника, односно од њихове бројности”.[3]
У покушају да одговори на постављено питање о разлозима чувања манастира од стране Албанаца-муслимана Мирко Барјактаровић износи неколико претпоставки.
Између осталог, он износи могућност, позивајући се на народно предање, да је ,,прве и конкретне чуваре неког манастира одредио неки од скадарских везира” како би придобио ,,рају за своју политику” узимајући у обзир чињеницу ,,да су се неки од тих везира одметали од централне власти у Цариграду”.
Барјактаровић не наводи одакле потиче ово предање, чак ни то да ли је у питању српско или албанско народно предање, о ком везиру је реч, ком конкретном чувару, нити о ком манастиру.
У сваком случају, ово предање нема никакво поткрепљење у изворима.
Када је реч о одметнутим скадарским везирима о којима поменуто предање говори, може бити реч, на пример, о скадарском паши Махмуту Бушатлији који је намеравао да ,,образује самосталну државу у северној Албанији којој би припојио и Црну Гору”.[4]
У једном извештају из 1786. године каже се да је ,,Порта прогласила Махмуда за одметника и да он наставља да заузима различите области које му не припадају, да збацује портине људе и да поставља своје.” [5] Те године јавља се велика активност Бушатлије на проширењу свог пашалука. ,,Јула 1786. године помиње се његов поход на Косово и освајање Приштине, а затим освајања по Босни.” [6]
Из онога што знамо о владавини и активностима Махмута Бушатлије може да се изведе закључак да је настојао да придобије за своју политику Албанце, како муслимане тако и католике, а не православну рају, Србе.
Сарајевски хроничар Мула-Мустафа Башескија напомиње да је Бушатлија био познат као „заштитник против насиља” али нема никаквих индиција да је реч о заштити православне раје. Сличан закључак можемо да изведемо и када је реч о економским и пореским олакшицама којима је учвршћивао своју власт.[7] Наиме, познато је да је фискални систем у исламској држави, у овом случају османској, био тако успостављен да се њиме јасно дискриминишу хришћани не би ли се и тако натерали да пређу на ислам. Најважнији порез такве врсте био је џизја или главарина, који се тако назива јер се плаћао по глави.[8]
Махмут-паша Бушатлија јесте гарантовао право подизања богомоља хришћанским поданицима и држао се начела верске толеранције, али то се односи превасходно на католике.[9] Хришћани, махом католици, чинили су, према неким обавештењима, највећи део грађана Скадра.[10]
,,Изгледа да се сада (претходно поменуте 1786. године, примедба Д.М.) догађа нова етничка експанзија Албанаца, нови њихов притисак у централним областима немањићке државе, старе Рашке,” пише Богољуб Петковић.[11]
Ударну снагу оружане силе Махмут-паше Бушатлије, која је по неким проценама бројала до 40.000 војника, чинили су управо Албанци, како муслимани, тако и католици.[12] Познато је и да се сам Махмут-паша одевао на албански начин.[13] Другим речима, логика и чињенице говоре да Бушатлија тражио и имао осланац у Албанцима, обе вероисповести, а не у православним Србима.
На основу привилијегија које су имале мисије ватиканске Конгрегације за пропаганду вере у Скадарском пашалуку, Богољуб Петковић поставља питање у којој мери је било вршено насилно покатоличавање ,,оног дела нашег народа који је живео под влашћу Бушатлије”.[14]
Осим тога, 1788. године имамо податке о насиљу Бушатлијиних људи над Србима у околини Новог Пазара а 1790. и о убиству 50 виђенијих Срба у овом граду.[15]
У једном од извештаја које је из Цариграда од 1784. до 1786. слао Де Булињи свом министру спољних послова, о нападу Махмута Бушатлије на Паштровиће каже се: „Паша је свуда донео крв и огањ”.[16] У нападу Бушатлије на Црну Гору 1785. године Турци су продрли до Цетиња и 23. јуна срушили цетињски манастир.
У свом походу на Црну Гору 1796. године, Махмут-паша Бушатлија је од стране српске војске најпре поражен и рањен у бици на Мартинићима, у јулу (2/13. – 11/22. јул), да би приликом свог другог похода исте године, само два месеца касније, његова војска била поражена а он убијен у бици код Круса (8/19. септембар – 22. септембар/3. октобар).
Дакле, када је реч о Махмуд-паши Бушатлији, не налазимо никакво упориште за наведено предање.
Даље, Мирко Барјактаровић даје још једно неутемељено објашњење за разлоге чувања манастира од стране војвода.
,,У неким манастирима и њиховим конацима, особито у оним који су се налазили на неком значајнијем путу, путници и пролазници налазили су, као у гостинској кући и добротворном прихватилишту, конак и бесплатан оброк. А по схватању патријархалних људи онај који је нашао уточиште и >>јео хлеб<< код неког домаћина, имао је моралну обавезу да тог домаћина (у овом случају домаћин је био манастир) не само поштује и цени, већ брани и штити ако треба. Могло би се зато помишљати да је заветовано чување неког манастира почело и из таквих морално-етичких обавеза и захвалности према гостопримном домаћину,” пише Барјактаровић.
Овде Барјактаровић поново изоставља обавештење о томе где је сазнао за овакво ,,схватање патријархалних људи”.
Било како било, он превиђа да војводе нису били путници и пролазници који су угошћени у неком од манастира, већ локални житељи. Осим тога, узајамни однос манастира и војвода је регулисан уговором, било писаним или усменим, и не може се никако довести у везу са заветом проистеклим из гостопримства а утемељеним на морално-етичким обавезама.
Тако, на пример, јеромонах Арсеније пише о проблему у вези са братом војводе Рамуша, једног од двојице дечанских војвода, који је на силу дошао у манастир као Рамушов помоћних.
,, …Долази Арнаутин из Дечана, један старешина из друге улице, јер су војводе постављене из две улице, и њима такође то не одговара. Јер из једне улице стално се налазе као војводе, и једу и пију тројица, а из друге само један. Зато је дошао и каже: „Можете ли удаљити Дашу, јер у манастиру могу бити само две војводе; ако не можете, онда ћу и ја довести још тројицу из своје улице. С једне стране, ово је за нас добро, а с друге — прете, и кажу да мора бити и трећи као војвода. Ја им кажем: Ко вас је поставио? Село а наредио је пећки паша. Колико? Двојицу. Значи, треба да буду само двојица, зашто онда држите трећег? Они кажу, он је као слуга.“ пише у свом дневнику јеромонах Арсеније.
Поврх тога, из дневника дечанских монаха али и других извора, о чему ће још бити речи, видимо да је управо гостопримство монаха често било злоупотребљавано од стране Албанаца који су долазили у великом броју у манастире да бесплатно једу, пију и ноће.
,,Једног лепог дана долази код мене један Србин из Дечана и јавља: „Поздравили су те“, каже, „сеоски старешине и поручили: сутра ћемо доћи, нас осморица; нека нам домаћин припреми ручак.“ То арнаутско наређење ме је зачудило; размишљао сам, одбити не могу, па сам одлучио: добро, нека дођу,” пише Арсеније.
,,Код игумана, о. Кирила, биле су дечанске поглавице (представници Арнаута) 5 њих. Измолили су три борове греде за мост преко Бистрице, повише манастира, на путу који води ка пећини Св. Краља Стефана. Тамо они преводе своју стоку,” пише у свом дневнику дечански јеромонах Дионисије под датумом 22. март.
Идућег дана наставља: ,,Скупило се више од 40 дечанских Арнаута. Посекли су три бора која су им јуче дали за мост. После су поглавице пошле код Старца, о. Кирила, и замолили да им да два пара волова да извуку борове. Старац им је дао. После су поглавице замолиле за дозволу да једу у манастиру. Старац им је дозволио. Онда су замолили да им дају хлеба и за остале Арнауте. Дали су им сав хлеб који су имали. Данас су лоћански и дечански хри шћани поправљали јарак низ који тече вода за млин. Посекли су неколико стабала манастирске јохе да се заустави вода у отворима. Арнаути су се увредили због тога што није било довољно печеног хлеба за њих (јер претходни дан нису рекли да се припреми хлеб за њих), али и због тога што су тврдили да су јохе које су се љани посекли биле њихове. Поглавица Љуш је питао Арнауте: „Да ли се слажете да нам игуман дечански да 12 миџида, у супротном, треба да учинимо манасти ру некакво зло?“ Сви рекоше: „Слажемо се“. Сада се наши монаси и радници плаше Арнаута.”
Сличне примере налазимо и у дневнику дечанског јеромонаха Арсенија.
,,После неколико дана дошли су неки гости, шест људи. И тако, увече, после вечере, изненада настаје вика у ходнику. Ја, седећи са гостима, питам каква је то бука, а отац економ каже да војвода Рамуш виче и тражи постељу за своје Арнауте. Ја кажем: „Ако има, дајте.“ Али он одговори: „Нема.“ Онда кажем: „Реците Рамушу да нема.“ Али он то не разуме; кажем му да нема, а он почне да псује мајку.
Затим Рамуш шаље свога слугу код мене да тражи постељу и одећу. Ја кажем: „Нема; ако хоће, ево му кључ од моје келије, па нека са мог кревета узме“, јер у манастиру нема, а твој војвода неће да разуме кад му се каже „нема“.
Он одлази. Моји гости почињу да се крсте, и утом се појављује сам војвода Рамуш. „Шта ти, домаћине, тако говориш као што је отац Симеон говорио —ево ти кључ од келије?“ А ја му кажем: „Па шта ћу с тобом кад нећеш да разумеш и сам си ме довео до тога? Ако не верујеш, узми кључеве од свих келија, иди и гледај — ако нађеш где, узми.“
„Немам времена да идем“, одговори он, „него донесите.“ А ја кажем: „Шта да донесемо кад нема?“ И с тим он оде, мрмљајући нешто себи у браду.
Ујутру су гости требали да крену. Позвао сам војводу Рамуша и, скинувши капу, рекао му: „Молим те, немој тако поступати; и сам знаш шта у манастиру има и мораш то да разумеш.“ Он, међутим, неће да разуме: „Нећеш да даш.“ Ти њему једно, а он теби друго. Па у том случају никога више нећу примати, него ћу свима говорити: „Идите у друге собе, нека знају“, јер своју постељу нећу свакоме давати. Тако сам му то објаснио и потом отишао.” пише јеромонах Арсеније.
На другом месту јеромонах о. Арсеније описује следећи догађај: ,,Слуга је дошао са још једним подвојводом, Арнаутином, који је био дужан да иде пешке куда год га пошаљу, и који је био манастирски радник; уједно је био брат главног војводе Рамуша. Када је дошао из града, почео је да тражи ракију. Најпре су га одбили, али кад су видели да га се не могу отрести, економ му даје пола оке, а он се побуни: „Дај 300 драма!“ А њему је и сто драма много, јер не уме с тим да се носи.
Отац економ ми при томе каже: „Ја сам му дао пола оке, а он тражи више.“ Ја кажем: „Доста је; ако неће, онда му ни то не дај.“ Тако је и било: није му дао, а он је онда почео да псује мајку…”.
Као што видимо, Барјактаровићева претпоставка о морално-етичким обавезама које су проистекле из гостопримства, не само да је неутемељена, него је у потпуности супротстављена елементарним чињеницама.
Даље, Барјактаровић износи и мишљење да је разлог чувања манастира од стране војвода њихово српско порекло. Он, конкретно, пише о српском пореклу војвода манастира Дечана и Девича, тачније о српском пореклу племена или фиса Гаш, коме поменуте војводе припадају, позивајући се притом и на Марка Миљанова. Наиме, по предању, фис Гаш потиче од Србина по имену Гаврило, брата Бијелог Павла, родоначелника српског племена Бјелопавлића. Осим тога, Барјактаровић пише да патријаршијске војводе долазе из села Штупељ које је у турском попису из 1458. године било чисто српско.
Што се тиче поменутог села Штупељ, да подсетимо да се у њему налази црквиште Пресвете Богородице. Археолошко налазиште чине остаци цркве и православног гробља. На основу помена Штупеља у повељи Стефана дечанског из 1327. године и помена из турских катастарских пописа из 1458. године претпоставља се да је црква подигнута у 14-15 веку.[17] Пре рата 1999. године село Штупељ је, по одређеним подацима, имало најбројније српско становништво у општини Клина.
Иако је чињеница да број поарбанашених Срба у Старој Србији није мали и да, по свему судећи, и међу манастирским војводама има оних који су српског порекла, ово не можемо узети као мотив за чување светиња јер историјске чињенице говоре против тога. Григорије Божовић је то веома лепо, сажето, изразио у приповеци ,,Кад мртви прозборе” где пише управо о српском пореклу војводе Биљала Рустема.
,,Није Биљалу Рустему криво што је српскога порекла, што говори као какав Величанин, али једну веру ваља веровати и држати је без лажи, поштено и искрено, да се не смеју ови који су се раније истурчили… Зато је он добар муслиманин, марљиво држи рамазан…”, пише Божовић. Заправо, Григорије Божовић нам кроз ове речи, али у знатно блажем облику, потврђује речи Иве Андрића ,,Потурица је… гори од Турчина”. Зашто? Потурица мора да доказује верност новој вери, често и на суров начин, без мере. Чување православних цркава и манастира би изазивало не само сумњу околине (муслимана), већ и непрестано преиспитивање и кризу идентитета самог потурчењака.
,,Установљено је да је, ако се изузме специфична исламизација босанског становништва, као и занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које је подлегло исламизацији потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. „Арнауташи“, чији је број врло велики. Пошто су преко Албанаца, и због њих, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су се потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. (…)
Постојање извесне масе муслиманских Албанаца српског порекла на Косову и у Македонији не може се аргументовано оспорити. Разуме се, било би претеривање тврдити да су сви косовски Албанци „Арнауташи”, тј. поарбанашени Срби, јер то заиста не одговара стварности,” пише академик Димитрије Богдановић.[18]
Атанасије Урошевић пише да поисламљивање Срба почиње углавном од средине 18. века и траје све до краја турске владавине на Косову, а како се то поисламљивање вршило у мешовитој српско-арбанашкој средини, то је као последица тога долазило њихово поарбанашење, јер су брачне везе између њих и Срба у православљу биле немогуће, већ само са Арбанасима.[19]
За низ албанских породица у Старој Србији, што значи и на Косову и Метохији, постоје подаци о њиховом српском пореклу али то није предмет овог рада.
Поменули смо претходно приповетку Григорија Божовића у којој говори о Биљал Рустему, дечанском војводи.
Поисламљени и поарбанашени Биљал Рустем плаћа хоџу да дође на задушни петак, кад се читају молитве за умрле, али му говори и имена својих српских предака.
,, – У име божје, хоџа! — проговори Биљал Рустем, па приђе и клече поред имама.
Клањање отпоче. Сви присутни за имамовим речима устајаху и падаху на колена, ничке, свесрдно ударајући челом о простирач као један човек. Задушна молитва трајаше мало више него обично, те најзад хоџа узе бројанице, метну их поред себе, па тихо шапну домаћину да му поређа претке.
– Рустем Али! — поче Биљал.
– Алах рахметејлесун!
– Амин! – одговорише усрдно богомогљци.
– Али Сокол!
– Алах рахметејлесун! — узвикну хоџа, што опет покри сложно „амин“.
– Сокол Драгаш! — настави Биљал Рустем, пун дубокога поштовања према прецима.
– Алах рахметејлесун!
– Амин!
– Зовите ми мајку — тихо рече домаћин млађима на дну одаје: — да не погрешим, а она зна добро…
Кршна старица брзо уђе у одају и побожно клече крај сина, навикнута већ више година да га у оваквим случајевима помаже и поправља. Биљал Рустем настави са још дубљом побожношћу:
– Драгаш Огњен!
– Баш тако! — потврди мајка.
– Како, како — узврпољено промуца имам.
– Тако је, хоџо: Драгаш Огњен! – набравши обрве, мукло одговори домаћин.
– Збоет, бре вла! (Не може, брате!) — жалосно прошапута хоџа.
– Боет и може, ем тако ми Бога, ем паша зотин!.. – грмну Биљал Рустем.
– Али опрости, господару; то вера не даје: каури су то!
— Каури — некаури, Татари или Манџуке, тек моји су они, дали су ме на овај свет, и ја сам, шућур, у вери… правој, те сам дужан да се за њихову душу молим Богу. А он је један, и све душе иду к њему. Немој ту да ми зановеташ хоџаларске мајсторије, но моли, ако хоћеш да те као псето не избацим сад на улицу и запретим селу да те ико прими у кућу!.. Пази ти њега: „каури!..“ А ти си ми бољи Турчин од мене, рђо варошка!.. Нисам те звао бесплатно, но ћу ти дати већу надницу, него Мула-Зека у Пећи!.. За њих моли Бога дечански игуман, а он: „Каури!“ Види будале !.. Мртвило погано: оно ми је, тобож, муслиман најмање од седам стотина година!.. Ако сад дохватим једну држалицу!.. Е, будало!.. Огреши ми душу и иштети ми молитву!.. „Каури..“ Иако су: моли за њих, бре, да ти сад не истерам зубе!..
Настаде гробна тишина и највећа незгода. Али мајка тихо шану нешто сину, који махну на скуп руком, да остане како је био, па брзо пређе у задњи део одаје, узе поново авдес душевнога очишћења ради, па клече поред имама:
– Драгаш Огњен!
– Алах рахметејлесун! — прихвати хоџа као снаша. ;
– Амин! — гракну скуп.
– Огњен Радун!
– Не, сине, не — поправи га мајка: — Огњен Милосав…
– Алах рахметејлесун
– Милосав…
– Радун! — допуњује стара.
– Алах рахметејлесун!
– Радун… — и Биљал погледа мајку.
– И ја више не знам, сине, Бог да их прости! – изговори мајка последње речи српски, сматрајући да им је то потребно за душу.
– Радуна и све остале! — окрену се Биљал имаму.
– Алах рахметејлесун!”
Приповетке Григорија Божовића у одређеним случајевима представљају и својеврсни историјски извор, посебно за период позне османске владавине у Старој Србији коме је Божовић сведочио као савременик.[20] Неки аутори су већ анализирали историјску основу појединих његових приповедака[21] али не и приповетке ,,Кад мртви прозборе” па се оно што у њој наводи не може прихватити некритички, без додатне провере, као веродостојан историјски извор. Занимљиво је да у њој, за разлику од неких других случајева, Божовић задржава стварно име главног јунака.
Истовремено, да подвучемо још једном, овде је реч о српском пореклу Биљал Рустема а не о његовим мотивима за чување манастира, што је очигледно и из остака приповетке где Божовић говори пре свега о части и угледу које то звање носи.игорије божовић пише како је Биљал Рустем (горе на слици) поносан због дужности манастирског војводе која му даје угледан положај у друштву и да то звање ,,не би променио ни за положај ђаковичкога кајмекама, а камоли барјактара у Реци или Малесији”. ,,Слободно свуда носи оружје, јаше хата. Прати игумана на свима путовањима, која нису ни ретка ни кратка, као год што нису малобројни ни дечански метоси: до Ниша и Београда, Софије и Једрена, Солуна и Цариграда. Био је до Александрије и Јерусалима, па му је игуман обећао да ће га повести и до Петрограда, да види московску силу и московскога цара… Његови су игумани силнији од грчких митрополита. Јашу хатове, носе на седлима кубурлуке као босански бегови, пашу криве димишћије испод мантије, као да нису смерни калуђери но спахијски капетани паше од Мисира. Кад пођу на пут у писанију или послом воде многе ђаке и слуге, ризничаре и рачуновође, као какве придворнике. И све то сербез, сито и махнито, а богато одевено, колико да се одмах види какав је благослов Светога Краља, и какво место код Бога имају свети Немањићи, иако им Турци земље притискоше…
Како да се не поноси! Кад се с крстом цара Шћепана пође кроз нахије настане празник и за њега, те, грешан, помисли да то није манастирска поворка, но се из мермерних гробова подизали некадашњи цари и краљи и дохватили сјајни тутањ од Косова равна до малена Брода на Сави. Он, сав у злату, јаше напред, а народ излази на сусрет, па својски поздравља и њега, Биљала Рустемова, сина из Дечана, као да је какав старински војвода што уз колено јаше седом пећком патријарху. Као да је крштеник, а не Турчин, биљахи!.. Ех, ех! Српкиње нерадо поздрављају Турке, а њега љубе у руку, чим целивају златни крст и игуманову десницу. Велики домаћини по Васојевићима, Колашину и уз Босну кршевиту дочекују га као кума крштенога. И на поласку женска га чељад дарива, као да је дошао млађој сестри у походе. Јер им он чува светињу. Па му мило, јер зна да није Мертурац ни Никајац, но дечански старинац, којега се прадед потурчио страха ради турскога, али, ето, који је остао да, и преверен, чува Високе Дечане до суђена дана…”, пише Григорије Божовић у поменутој приповеци о привилегијама и части које је носило звање манастирских војвода.
Крај 2 дела
Димитрије Марковић
[1] https://www.scribd.com/doc/98035320/Oblast-Brankovica-Opsirni-Katastarski-Popis-Iz-1455-Godine
[2] Димитрије Богдановић, Књига о Косову – Разговори о Косову,. Хришћанска мисао, Свечаник 2018. стр. 317,316,136
[3] Атанасије Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009.
[4] Горан Васин, Дејан Микавица, Ненад Нинковић. ИСТОРИЈА СРБА У ЦРНОЈ ГОРИ : 1496-1918. Издавачка кућа Прометеј, ИН4С 2013. стр. 131
[5] Цитирано према: Богољуб Петковић, Махмуд паша Бушатлија. Од 1787-1796 године – прилог за једну монографију.
[6] исто
[7] Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, стр. 155
[8] Проф. др Мирољуб Јевтић, ПРЕРАСТАЊЕ АЛБАНСКОГ СЕЦЕСИОНИЗМА У АНТИАЛБАНСКИ ПОКРЕТ
[9] Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, стр. 154
[10] исто, стр. 155
[11] исто
[12] Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, стр. 154
[13] Исто, стр. 155
[14] исто
[15] исто
[16] Цитирано према: Богољуб Петковић, Махмуд паша Бушатлија. Од 1787-1796 године – прилог за једну монографију.
[17] http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=143
[18] Димитрије Богдановић, Књига о Косову – Разговори о Косову,. Хришћанска мисао, Свечаник 2018. стр. 120-122
[19] Атанасија Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009.
[20] Урош Д. Микетић,Сања Д. Микетић Суботић. Језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића у Српском књижевном гласнику 1901–1941.
[21] Урош Шешум. Историјска основа приповедака Чудни подвижник, Вујка Белошева и Маниташко котило Григорија Божовића
