„Када угледам дете оно буди у мени две емоције, нежност због онога што јесте и поштовање због онога што ће можда постати.“
Луј Пастер
1. УВОД
„Учење у старости, то је писање по песку; учење у младости, то је клесање у камену“
Арапска пословица[1]
Савременом човеку је немогуће да замисли како би му живот изгледао без медија. Медији, својим утицајем, делују на обликовање наших естетских, етичких моралних, политичих и свакојаких других ставова. Они данас граде систем вредности и постављају норме понашања. Стога, медији, од самог свог настанка, изазивају пажњу великог броја истраживача различитих профила: социолога, психолога, антрополога, педагога, који настоје, сваки са свог аспекта, да сагледају утицај који медији имају на људе, а нарочито на децу и адолесценте, који се још увек налазе у процесу формирања и развоја личности, и који су подложнији наведеним утицајима.
Већина стручњака сматра да се у савременим медијима већином пласирају садржаји који подстичу девијантно понашање, односно да медији углавном остављају негативне последице на физичко и психичко (духовно) стање човека, те да су томе најподложнија деца. Такођек док су некада на креирање идентитета и усвајање система вредности код деце највећи утицај имали породица, школа и друштво, који се сматрају традиционалним узорима младих, данас су њихову улогу преузели медији, који имају велики утицај на све сфере живота младих људи, посебно на њихов систем вредности, предрасуде и формирање ставова и образаца понашања током сазревања и одрастања.
Стога, главни научни циљ овог рада јесте научна дескрипција, као и компаратива анализа научних радова који настоје да установе на који начин медији утичу на своје конзументе, као и какав утицај остварују на физичко и психичко здравље деце и младих, те да онда идентификујемо садржаје који подстичу девијантно понашање и установимо како утичу на најмлађу популацију.
Обзиром да медији, сами по себи, нису добри или лоши, већ је реч о средствима за комуникацију који могу да се искористи на различите начине, њихов карактер, односно садржаји и поруке који они преносе, зависи од учесника у комуникацијском процесу. Како се у већини савремених медија ради о једностраној комуникацији, њихов карактер одређује актер који шаље поруку, односно власник медија. Знамо да данас скоро ниједан садржај, а нарочито они значајнији, не може бити пласиран у одређеном медијуму, а да пре тога не буде одобрен од стране надлежен особе или особа, односно да се садржаји не пласирају случајно, већ са одређеном намером.
Стога, данас, многи сматрају да се медијски садржаји који подстичу девијантно понашање презентују по агенди, „чији је пут реализације наговестио још Антонио Грамши у својим Затворским свескама, а који су, опет уз помоћ Волстрит фондација (Рокфелерова, Карнегијева или Сорошева), разни актери спровели посебно након шездесетих година прошлог века. То је чувени марш кроз институције којим је у пола века потпуно промењена некада хришћанска природа западних друштава и који је довео до разарања традицоналног друштва, класичне породице, демографског пада, те ширења корпоративног, потрошачког хедонизма и сваковрсних „алтернативних сексуалних пракси” као једине релевантне идеологије“.[2]
Своје, горе наведене тврдње, они поткрепљују изјавама самих актера који учеуствују у спровођење поменуте агенде. Тако је професор Харвардског универзитета, Честер Пирс, још 1973. године, у свом излагању у Денверу, пред аудиторијумом националног конгреса две хиљаде учитеља, изјавио: „Свако дете у Америци, које долази у школу у петој години, душевно је болесно; зато што у школу долази са одређеном верношћу својим родитељима, оцима – оснивачима државе… са вером у Више Биће… са патриотизмом и национализмом… то доказује да су деца болесна, јер заиста здрав индивидуум све то одбацује и представља оно што бих ја назвао истински интернационалним дететом будућности.“[3] Са њим се слаже и амерички Национални савез учитеља, најјачи професионални савез у САД, у који улази 71% америчких учитеља, а који у једном од својих извештаја прокламује: „Школе ће постати клинике чији ће циљ бити психо-социјално лечење ученика, где учитељи морају постати психо-патолози.“[4]
А онима којима још увек није јасно у ком правцу то излечење води, помоћи ће речи Џонa Данфија: „Убеђен сам да се борба за будућност човечанства мора одиграти и то у одељењима државних школа, које своју улогу правилно представљају као улогу проповедника нове вере… Учионица ће постати поприште битке између старог и новог, између трулеће лешине хришћанства… и нове вере хуманизма…“[5] Још директнији је Антон Лавеј, оснивач Сатанистичке цркве, који, у свом делу „Ђаволова бележница“, каже: „Многи од вас су читали моје текстове у којима указујем да је телевизија нови бог. Међутим, постоји мала ствар коју сам пропустио да поменем до сад: телевизија је главни пут за инфилтрацију нове сатанистичке религије“[6], односно „Телевизор је породични сатанистички олтар“.[7]
2. МЕДИЈСКИ САДРЖАЈИ КОЈИ ПОДСТИЧУ ДЕВИЈАНТНО ПОНАШАЊЕ
Бројни су примери девијантних садржаја које медији вешто натурају деци. Ми ћемо се, у овом раду, због ограниченог простора, позабавити само некима од њих, односно онима за које мислимо да имају најпогубнији утицај на формирање дечје личности.
2.1. Промискуитет, педофилија, хомосексуализам
Психолог Вера Абраменкова, истраживајући утицај савремених медија на формирање полног идентитета код деце, примећује: „Полна социјализација као фундаментална социокултурна стратегија васпитања, коју остварује одрасла заједница у савременим условима дезоријентише дете на плану формирања полног идентитета, стављајући га у позицију избора психолошког пола. У суштини ствари, одрасла заједница несвесно (или свесно?) остварује активну деморализацију дечје субкултуре. Последице овог процеса су: рани полни односи, раст абортуса и венерична обољења адолесцената. Ту се закономерно појављују различите организације, типа ЈАЗАС, и нуде спречавање и лечење последица (а не узрока) помоћу безбедног секса“.
Као што је познато, примарна социјална група, у којој долази до процеса полне социјализације су: родитељи, браћа и сестре, најближи рођаци, односно породица. Помоћу механизма идентификације са „значајним другима“ (significant others), нарочито са мајком и оцем, формира се психолошки пол детета посредством овладавања нормама и стереотипима понашања у складу са полном припадношћу. Механизам идентификације за израду позиције сопствене полне улоге се изводи не само у погледу одраслих и деце, који окружују дете, већ и у погледу културних носилаца полне диференцијације, на пример, књижевних и биоскопских јунака, ликова из бајки. [8]
Међутим, данас, уместо идеала мужевности и женствености намеће се унисекс, уместо вредности породице – ванбрачна веза партнера (препоручује се истог пола)… То наметање почиње од најранијег доба, па се тако деца, уместо традиоционалних лутака, које оваплоћују архетип материнства, играју са чулним луткама попут Барбике и Синди, које инкарнирају архтеип блуда и символизују „потрошачко друштво“. Наиме, познато је да су играчке традиционално средство народне педагогике, оруђе културе, помоћу којег дете усваја огроман и сложен свет и схвата законе човечијих узајамних односа и вечне истине. У исто време, познато је и то да свака играчка, па чак и она најједноставнија, символише одређену страну човечијих односа и у њој је скоро увек скривен одређени васпитни смисао. И док су се некада девојчице играле луткама, замишљајући да су им маме, које их хране и успављјују, данас се играју луткама са наглашеним женским облинама и упадљиво раскошној одећи. Поседујући такву лутку, девојчица не замишља да је мама која успављује дете, већ слушкиња, собарица, која двори госпођу, спрема њен дом и доводи јој момка. Архетип материнства заменили су архетипом блуда.[9]
Слика 1. Лутке које се намећу деци преко медија (сензуалне и оскудно одевене, сцена као из јавне куће)[10]
Хомосексуализам, промискуитет и друга девијантна понашања пропагирају се деци још од најранијег узраста. Цртани филмови препуни су слика које имају сексуалну и хомосексуалну конотацију. Узећемо за пример једну од епизода Телетабиса, у којој се објашњава реч “украс”. Наиме, свака епизода, како кажу аутори, представља неку поучну причу, која би требало да користи деци, чак и оним најмлађим, пошто је серија предвиђена за узраст од 6 месеци до 4 године. У поменутом епизоди се најпре украс, тј. букетић везан врпцом, појављује на јелки. “Украс” каже спикер. Потом видимо да је букетић заденут за појас једног од Телетабиса. “Украс” понавља спикер, и одједном… букетић с врпцом се нађе телетабису у задњици. Он почиње да трчкара у круг, као псетанце, покушавајући да га извуче, док се остали ликови весело смеју. „Схватате ли какав се модел понашања усађује малом детету?“ упозорава Вера Абраменков: „Украс је оно што се другу гурне у задњицу и сви се смеју. Сасвим јасан модел демонстративног понашања који нико не кажњава, јер Телетабисе нису ишамарали, нису их ставили у угао, па им чак нису рекли да је такво понашање лоше. Напротив, то је “супер”, гурнути нешто другу у задњицу и исмевати га. То је усађивање хомосексуaлних навика.“ [11]
Поред наведене, било је епизода где су дечаци – телетабиси облачили хаљинице девојчица и нису хтели да их скину, при чему су остали телетабиси одобравали њихово понашање, говорећи да је то добро, он је „ко девојчица“. Да се не ради о усамљеном случају, већ да се ради о поступању по агенди посведочиће и следећи догаћај: У јуну ове године, родитељи школске деце у Трсту су организовали протест, под називом „Заштитимо нашу децу“, желећи да на тај начин покажу своје противљење програму, који промовише тзв. „родну идеологију“, а који се финансира од стране државе. Наиме, тај програм, између осталог, укључује облачење дечака као девојчица, и девојчица као дечака, ради превазилажења тзв. „родних стереотипа“.[12]
Слика 2. Кадрови из цртаних филмова са сексуалном и хомосексуалном конотацијом[13]
Пре неколико месеци, Дизни продукција је објавила да планира да уведе истополни-хомосексуални пар у свој дечији програм „Срећно Чарли“. Што су најављивали то су и урадили, па је епизода, у коју је убачен лезбејски пар и њихово дете емитована.У почетку медији су истицали како је епизода збунила децу, али су потом наставили с коментарима да су у ствари деца, без великог стреса прихватили причу о две маме …[14]
А пропагирање хомосексуализма, промискуитета, па чак и педофилије, добило је своје место и у школама, са све сликовницама и књижицама, у којима „срећна деца“ живе са хомосексуалним родитељима (на пример у САД, Питер Мелцер, један од чланова управљачког комитета NAMBLA (North American Man/Boy Love Association, Северноамеричка асоцијација за љубав између мушкараца и дечака, која се залаже за легализацију полних односа са децом) и члан уредништва часописа те организације, истовремено је наставник у елитној Средњој школи природних наука у Њу Јорку).
Слика 3. Књига за децу која пропагира педофилију и хомосексуализама, обратити пажњу на текст[15]
Слика 4. Књиге за децу које пропагирају хомосексуалне везе и бракове[16]
Међутим, оно што је најопасније у хомосексуалном покрету, и што је његова најважнија компонента, без које он практично не би могао да се настави, јесте педофилија. Наиме, не само актуелни догађаји, већ и научна истраживања, као и историја хомосексуалног покрета сведоче о томе да је овај покрет од саме своје појаве као једну од тачака дневног реда истицао подршку педофилије. Свуда на свету где је пропаганда хомосексуализма после Другог светског рата успела да наметне свој дневни ред, један од главних захтева било је управо укидање или смањење година сексуалне сагласности Овај захтев је по правилу задовољен: у свим земљама у којима су хомосексуалци стекли права узраст сексуалне сагласности са хомосексуалним односима је нагло смањен и сведен је, у принципу, на исти као и за хетеросексуалне везе.
У САД је Представнички дом усвојио закон – „прогурао“ га је моћни хомосексуални лоби – који прећутно либерализује (декриминализује) педофилију. Овај закон уводи казну за подстицање на мржњу према „сексуалним мањинама“ и прећутно, али намерно, педофиле сврстава у „сексуалне мањине“. Молбу представника странке републиканаца да педофили буду искључени из категорије сексуалних мањина иницијатори нацрта закона – Демократске партије – одлучно су одбили.[17]
У Холандији су изузетно моћну кампању за признавање „сексуалних права“ деце спроводиле управо хомосексуалне групације – Удружење за интеграцију хомосексуализма СОС, које су издејствовале најнижи узраст сексуалне сагласности – 12 година. Овде се деца легално могу силовати, јер закон дозвољава односе између одраслих и деце, уколико родитељи дају пристанак. [18] Ево шта каже представник хомосексуалаца из СОС: „Педофилију треба сматрати једном од тачака дневног реда хомосексуалца, а узраст сексуалне сагласности треба да буде укинут. Признавање сличности између хомосексуализма и педофилије СОС је одраслим хомосексуалцима омогућило да буду осетљивији за еротске жеље млађих чланова истог пола, проширивши на тај начин хомосексуални идентитет.“[19]
Поред задовољења својих болесних сексуалних нагона, хомосексуалци су за децу заинтересовани због још једне ствари, а то је омасовљење свог покрета. Наиме, истраживања показују да дечаци који су у детињству подвргнути сексуалном насиљу од стране хомосексуалаца имају највеће шансе да постану хомосексуалци – и заиста, већина оних који сексуално нападају децу и сами су били подвргнути таквим нападима у детињству.[20]
Дејвид Торстад, који је истовремено представник покрета за права хомосексуалаца и NAMBLA још 1972. године је јасно дефинисао циљеве овог покрета: „Коначни циљ покрета за либерализацију хомосексуализма је остварење сексуалне слободе за све: не само једнака права за хомосексуалце и лезбејке, већ и слобода за сексуално самоизражавање омладине и деце.“[21] NABMLA је увек имао представнике на хомосексуалним маршевима у Сједињеним Државама. Ово удружење је такође било активан члан Међународног удружења лезбејки и хомосексуалаца (ILGA) – невладине организације коју су УН признале као представника хомосексуалних удружења из целог света.
„Журнал хомосексуализма“ („Journal of Homosexuality“), главно академско издање хомосексуалаца у САД, издао је двоброј под називом „Мушка близина међу генерацијама“ (псеудонаучни назив иза којег покушавају да сакрију педофилију) у чијим чланцима се тврди да родитељи педофила, који „воли“ њихово дете (дечака) „не би требало да сматрају за супарника или конкурента, за грабљивца њихове имовине, већ за партнера у васпитању којег треба да примају у своју кућу“.[22]
Слика 5. Јасне поруке Северноамеричке асоцијација за љубав између мушкараца и дечака[23]
О вези између хомосексуализма и педофилије већ јавно говоре и многи хомосексулаци. Тако Херт Хекма, професор хомосексуализма/лезбејства на амстердамском унивезитету, одељење социологије и антропологије, у својој књизи о историји хомосексуализма у Холандији, пише да су хомосексуализам и педофилија увек уско повезани. У интервјуу, који је са поменутим професором урадио члан педофилске Странке за љубав ближњих, слободу и разноликост и члан холандског педофилског удружења Мартхајн Аутенбохард, Хекма каже да је књигу написао за професоре и ученике у средњим школама. Овде цитирамо неке од ставова из његове књиге и интервјуа, који у потпуности откривају праву природу хомосексуалних покрета и њихове циљеве:
– „Шта је погрешно са аналним сексом?“
– „Било би добро да постоје сексуалне институције као што постоје спортске институције. Са лекцијама, судијама и спортским теренима. То је начин да се креира друштвена кохезија. Где би људи могли стално да учествују у томе. Ти добијаш обавезне лекције о сексу, али након што си добио ту лекцију можеш да видиш шта ти желиш да радиш.“
– „Људи имају одређене опсесије на пољу сексуалности, одређене интересе, да се тако изразим. Неки људи воле дечаке, а неки други људи воле дечачку младост, а неки воле велике сексуалне органе. Постоји широки спектрум разних ствари. У хомосексуалној сцени имају шансу да то искусе; али већина хетеро и лезбејских људи нема такву шансу; они остају везани за њихов избор.“
– „Постоји идеја да када се о сексу ради да не сме доћи до принуде. Управо то је велики проблем са педофилијом јер су то велике разлике у односима моћи и мушкарци који принуде дечаке да имају секс са њима иако то дечаци не желе. Код де Сада је то тако да мораш да будеш мало принуђен да би знао шта ти се допада. То ми прихватамо у различитим сферама живота. Принуђен си да идеш у школу. Као дете си принуђен да поједеш све што је у тањиру. Принуђен си да у одређено време уредно пишаш и сереш. Дете стално на нешто принуде, али када је у питању секс онда то одједном не може. Де Сад показује како то треба: са мало принуде се научи како је секс леп. Сматрам да децу треба да можеш да принудиш. Деца су иритантна створења, њих у одређеном тренутку мораш да ставиш на одређени пут.“
– На питање „новинара“ да ли Хекма икада гледа са еротским интересовањем девојчице и дечаке који још нису напунили шеснаест година, он одговара: „ Па то је неизбежно. Ако то не радиш онда си луд. Већина људи добро зна шта је лепа девојчица или леп дечко, да су секси, да имају лепа уста за сисање. Ако то не видиш онда си слеп“.
– „Има и оне деце која су спремна да ступе у секс са десет или шест година.“
– „Мислим да деца немају оштећења када гледају порнографију.[24] Види, питање је када дете треба да ступи у радни однос (да „глуми“ у порно филмовима- прим. аутора) када се ради о порнографији. О томе немам јасно мишљење. Порнографија је за свакога другачија.“
– „Ја кажем да је то поучно искуство за децу (да виде хомосексуални акт). Нека то деца виде. Зашто деца не би могла да виде сексуалне радње?“[25]
Да се ради о глобалном феномену, те да је тзв. „ЛГБТ популација“ све агресиванија и дрскија, могли смо да се осведочимо и у Србији, када су припадници поменуте групације, у мају месецу 2015. године, затражили да се из девет средњошколских уџбеника из биологије, психологије и медицине што пре повуку одређене лекције, за које кажу да дискриминишу ЛГБТ популацију. Истражујући садржаје важећег градива, Лабрис, организација за лезбејска људска права, је открио да се у 18 места налази експлицитно дискриминаторни садржај, чиме се крши Устав и низ закона Србије, рекла је Тањугу Александра Гавриловић. Сексуална оријентација се у спорним лекцијама, како је рекла, сврстава у болест, социјалну девијацију или се негира у потпуности и третира као ненормална варијација сексуалне оријентације. Лабрис је између осталог нашао дискриминаторни садржај у уџбенику Психологија за други разред гимназије, издање Завода за уџбенике од 2011. године, чији је аутор проф. др Жарко Требјешанин. Иако су из Министарства просвете обећали да ће проблем бити решен, један од аутора „спорне“ литературе, чувени психолог Жарко Требјешанин, каже да неће мењати свој уџбеник, јер није у питању случајна грешка, него рецензиран, стручан, научни текст, иза кога стоје релевантне рецензије: „Све друго могу да прихватим као добронамерну сугестију, критику али не могу да разумем како неко може да се постави изнад свих рецензената и са којим правом да избацује или мења реченицу усклађену са научним и стручним знањем“, рекао је Требјешанин, сматрајући да идеологија не би смела да се уплиће у науку. Наиме, професору Требјешанину се замера део цитата „У адолесценцији, сексуално сазревање (достизање пуне зрелости гонада, лучење сексуалних хормона и појава секундарних сексуалних карактеристика) прати развој снажног интересовања за супротни пол и појава еротске страсти“. Лабрис препоручује да се цитирани део „снажног интересовања за супротни пол“ допуни са „снажног интересовања за супротан, исти или оба пола“.„Никада не бих погодио шта у мом тексту може да буде спорно. Мислим да би уношењем препоруке збунио ученике и довео их у заблуду да је то нешто потпуно исто, можемо бити заинтересовни за оба пола и то је нешто што се дешава код већине. Да се разумемо, то интересовање се не дешава код већине, постоји оно што се зове биолошка норма“, рекао је Требјешанин. Како је навео, биолошка усмереност на супротни пол није плод његове личне жеље, него плод еволуције, а осим тога, како професор подсећа, ако бисмо имали друштво где преовладава хомосексуална оријенатација, такво друштво би врло брзо ишчезло. За Лабрис је споран још један професоров цитат у истом уџбенику „објекат сексуалног нагона је по правилу јединка супротног пола“. Препоручују да се цитирани део измени реченицом „објекат сексуалног нагона је јединка супротног и/или истог пола“. Професор упућује да је употребио израз „по правилу“ који, како каже, јасно оставља простор за другачије. „Нисам спреман да прихватим њихов предлог јер није моја случајна омашка или производ моје дискриминаторске оријентације према другачије сексуално опредељеним особама. Увек ћу се борити за њихова права, али не могу да напишем несто што није по мојој савести и није у складу са научним и стручним знањима“, рекао је Требјешанин.[26]
А да суштина борбе ЛГБГ популације нису нека њихова права која су угрожена, већ уништавање постојећих институција и система вредности традиционалних друштава, потврђује и хомосексуални активиста, лезбејка Маша Гесен, која је уз то новинар, руски писац и бивши директор руског издања „Радио Слобода“: „Овде се на ради о правима хомосексуалаца на брак, већ о томе, да институцију и брак, као такав, односно породицу, треба демонтирати! Породица не треба даље да постоји у класичном облику. Борба хомосексулаца за брак обично крије оно, шта планирамо да урадимо супружанском пару, када постигнемо циљ. Приче о томе, да институција породице при томе, неће претрпети никаквих измена и промена нису истините“. Да би илустровала потребу елиминисања породице, она као пример наводи своју „породицу“, где троје деце имају петоро одраслих родитеља, који их гаје и подижу, при чему су „петоро родитеља подељена у две групе од по три“.[27]
Слика 6: Када срећна ЛГБТ породица поносно крене у шетњу. [28]
Ширење геј идеологије под фирмом борбе за наводно угрожена ЛГБТ права посебан подстицај доживљава од почетка деведесетих, када осваја простор популарне културе и музике, филмова и нарочито телевизијских серија, некадашњег бастиона традиционалних породичних вредности. Данас, на пример, постоје врло јаке невладине организације које прате кретања процента ЛГБТ личности које се појављују у такозваним мејнстрим, најгледанијим телевизијским серијама. Јао ономе ко производи серије у којима је таквих ликова недовољно: поменуте организације истакну таквог на стуб срама, а онда оглашивачи беже главом без обзира.[29]
Два хомосексуалца, Marshall Kirk и Erastes Pill, 1987. године, објавили су чланак под именом „Преправљање стрејт Америке“ (The Overhauling of Straight America), у којем износе стратегију за ширење хомосексуализма. Део стратегије је „Приказивати гејеве као жртве а на као агресивне провокаторе“ и „причати о хомесексуалцима и хомосексуализму што чешће и што гласније“, при чему треба користити визуелне медије, филм и телевизију, јер „су најмоћније средство за прављење имиџа у западној цивилизацији“. По њиховом мишљењу „Геј Холивуд је њихово најбоље тајно оружје за десензивитизацију јавног мњења“. Наиме, мало по мало, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, уведени су геј ликови и геј теме у ТВ емисије и филмови, приликом чега су хомосексуалци увек приказивани као добри и духовити људи, најчешће интелектуално и морално супериорнији од нормалних људи. Тако про-хомосексални аутор Byrne R.S. Fone у својој књизи „Колумбијска антологија геј литературе“ каже да хомосексуални писац James Baldwin „промовише хомосексуализам као супериорну врсту љубави“.[30] Bertram Cohler, један од пројектаната „геј идентитета“ тврди да „хомосексулни ген, у правилној пропорцији, даје еволутивну предност популацији у којој постоји“.[31] Jim McKinight, са Катедре за психологију Универзитета Западног Сиднеја, поручује да су „стрејт“ мушкарци који носе хомосексуални ген супериорнији у односу на оне без њега, јер вероватно имају повећану сексуалну жељу, која доводи до великог броја деце и очувања хомосексуалног гена“ [32] Глумица Лиза Кудров, такође мисли да су хомосексуални мушкарци супериорнија бића, јер им мозак боље функционише него код нормалних мушкараца.[33] И познати музичар Моби сматра да су хомосексуалци супериорнији од нормалних људи, те да родитељи који имају хомосексуално дете треба да буду поноснији од оних који имају нормално дете, као и Сатоши Каназава, еволуциони психолог са Лондонске школе економије, чији се читав рад заснива на емпиријског доказивања везе између интелигенције и хомосексуалности.[34] А у мају ове године асистент на Универзитету Висконсин – Милвоки, у САД, даје додатне поене својим студентима – али, само под условом да су бисексуални.[35]
Слика 7 : Хомосексуaлна супериорност је видљива увек и свуда.[36]
2.2. Окултизам и сатанизам
„Потребно је да децу чувамо од друштва лоших људи, јер увек нешто од њихове злобе остане у дечијем срцу.“
Плутарх
„Ко нема учитеља, њега ђаво води.“
Ал Бистами, персијски мистик из века
Окултистички и сатанистички садржаји данас се деци нуде преко свих медија, чак су ушли и у државне школе. Обзиром да су књиге и филмови о Хари Потеру буквално преплавиле читав свет, те да су популарне не само међу децом, већ да их читају и одрасли, позабавићемо се мало овим феноменом, који је добио и своје име „Потероманија“, и око којег се данас воде бројне полемике.
Савез учитеља и универзитетских професора Енглеске се осетио дужним да изда упозорење за јавност, поводом серијала о Харију Потеру. Питер Смит, генерални секретар Савеза, изјавио је: “Деца треба да буду заштићена од екстремних форми окултизма и треба да се уче одговорном и позитивном приступу тој проблематици, уочавајући опасности путовања у непознато. Филм о Харију Потеру водиће цело поколење ка откривању вештичарства… Све више деце проводи сате и сате на интернету тражећи сатанистичке сајтове, и ми се бринемо што их нико не надзире.”
Поменути Савез, и не само он већ многи људи и удружења широм света, оптужује Хари Потера, ни мање ни више него баш за екстремне форме окултизма и сатанизам. То је озбиљна оптужба, која би требала да буде поткрепљена чињеницама, које ћемо изнети на наредним страницама, пошто и ми делимо наведено мишљење.[37]
Иако писац поменутих књига, Џоан Кетлин Роулинг тврди да су њени романи бајковити, и да немају никакве везе са правим окултизмом, истина је ипак другачија. Јан Потер (од којег је узела презиме за свог јунака) и његова сестра Вики, који су се у детињству дружили са Роулинговом, сећају се да је она још као мала била фасцинирана окултизмом: стално се облачила као вештица, правила магијске напитке, итд. Такође, мада Роулингова тврди да се никад није бавила вештичарством као праксом, она ипак често изајављује да зна много о истом. На пример, у интервјуу датом Барнсу и Ноублу, 1999. године, она признаје: “Да, изучавала сам вештичарство и магију, али те ствари користим само уколико одговарају мом заплету”[38].
Шта то Роулингова користи од вештичарства и магије, у својим романима, за које тврди да су бајковити и да немају никаву везу са правим окултизмом. Рецимо, оснивач теософског покрета, из кога је никао Њу Ејџ, Хелена Петровна Блавацка, у једном делу серијала Хари Потер, “Заточеник Азкабана”, јавља се као мадам Ваблацки, аутор приручника за прорицање будућности. И Николас Фламел из “Камена Мудрости” није измишљен лик, он је заиста постојао, рођен је 1330. године, живео је у Паризу, у којем је радио као градски бележник, заиста се бавио алхемијом, и веровало се да је нашао “камен мудрости”[39]. Такође, у серијалу Хари Потер се појављује Клиодона, друидска богиња, коју обожавају многи неопагани данас. Адалберт Варлинг је Адалберт Магдебуршки, осуђен због враџбина у 8. веку, а ту је и Корнелијус Агрипа, без кога не би било модерног окултизма. У Хогвортсу су уџбеници: “Стандардна књига чини”, “Историја магије”, “Хиљаду магијских биљака”, итд. “Књига чини” постоји у правом свету окултиста (аутор Артур Едвард Вајт), “Историју магије” је писао Елифас Леви, а Скот Канингем је, 1985. године, објавио “Енциклопедију магијског биља”.
И прави окултистички редови, попут Ordo Anno Mundi (ОАМ), на својим курсевима нуде исти “школски програм” који постоји у Хогвортсу[40]. Рецимо, ОАМ оглашава као “предмет”, на првом нивоу упознавања са магијом, бацање чини. И у “Камену мудрости”, на првом курсу, неопходни уџбеник је “Стандардна књига чини”. ОАМ на четвртом степену нуди преображавање у животиње и вукодлака. Сиријус Блек се, у “Заточенику из Азкабана”, претвара у вукодлака, а његови другови у анимате, односно људе у животињском облику. На петом нивоу ОАМ поучава курсисте историји магије – тај предмет се учи и у Харијевој школи, и тако даље.
Чули смо запажања „нормалаца“, како посвећеници из Харија Потера, са приметном дозом ниподаштавања зову људе који нису посвећени у магију, а сада ћемо да дамо прилику окултистима, односно маговима, вештицама и сатанистима, који су много упућенији у те ствари, да и они изнесу своје мишљење о феномену „Потерологије“.
Бивши церемонијални маг високог посвећења, Бил Шноебелен, који се обратио у Хришћанство, упозорава на следеће: “Само мало размислите о десетогодишњем детету које чита о жртвовању мачке; о немагичним људима попут Вас и мене („нормалцима“) који су представљени као заостали, досадни, сурови или неупотребљиви; о томе да је моћ крајњи морални циљ, без обзира на добро или зло; о крвним жртвама; засецању руке живом човеку ради ритуала; кувању нечег што личи на бебу или фетус у лонцу; демонским поседнућима; вукодлацима; вампирима; повратку у живот злог мага проливањем крви; астралној пројекцији; бацању чини и левитацији; претварању у животињу (ликантропија); употреби кристалне кугле ради прорицања; о јунаку (Харију) који лаже, краде, крши правила, преписује; употреби астрологије; учењу да људи могу да постоје и без своје душе; општењу с мртвима; душама покојника које обитавају у нама; Харију који користи дроге за измену стања свести (што су праве биљке које користе вештице и шамани); употреби “Руке славе” (окултни предмет који се добија од руке обешеног убице, чији се прсти пале као свеће и стављају у кућу да у њој зачара све укућане); употреби магијских чини…Као бивши маг, могу рећи да интелигентно дете има прилику да из књиге о Харију Потеру научи мноштво аутентичних магијских садржаја. За нехришћане попут Харија, смрт је карта за пут у пакао, само у једном правцу!”
Бивши вештац, а сад протестантски пастор, Дејвид Ј. Мејер, каже: „Као бивши вештац, могу ауторитативно да кажем да сам изучио дело Роулингове и да су књиге о Харију Потеру приручници окултизма. Небројени милиони младих бивају учени да мисле, говоре, одевају се и понашају као вешци и вештице пунећи се садржајем тих књига…Читајући их, милиони младих уче како да опште с демонима!”[41]
Сајрона Наут, вештица и аутор књиге “Водич за вешца и вештицу”, из 2001. године, овако:рекламира своје дело “Комплетан водич за извођење магије у Хари Потеру употребом модерних вештичарских техника“.
Познати неопагани Лиза Браун и Мајкл Сихмелер кажу да филмови засновани на књигама о Хари Потеру одлично одражавају пагански поглед на свет. А, вештица Старлинг цитира Лордемортовог слугу Квирела, који у “Камену мудрости” каже: “Нема добра и зла, постоји само моћ, и они који су преслаби да је изуче”. Слажући се с тим, вештица вели: “Ово ће можда неког увредити, али ту је једна од највећих истина вештичарства – нема црне или беле магије, постоји само магија, и само је наш начин на који је користимо оно што одређује циљ, мада ми употребу црне магије не сматрмао снагом него слабошћу”. Старлинг каже да је серија о Харију Потеру, и књишка и филмска, “сјајна метафора за начин на који ми вештице (вешци, пагани), магови доживљавамо своју духовност (делање и изучавање и наше виђење света)”. [42]
Један од окултиста на интернет форуму хвали ауторку Хари Потера: “Да, Џ. К. Роулингова је урадила свој домаћи задатак. Њене скривене референце тако су бројне, њено знање тако дубоко, да сам уверен да је веома истраживала област праве магије. Многи њени ликови носе име по правим окултистима, многе њене маштовите чини заиста постоје, и магијска бића заиста потичу из древних митологија…“[43]
Слика 8: Умилни ликови из филма Хари Потер.[44]
Пошто смо се упознали са садржајем серијала Хари Потер, сада ћемо се посветити истраживању како он утиче на децу. Бројни су они који заступају мишљење да поменути серијал веома негативно утиче на децу, наводећи, између осталог и следеће: Деца се зближавају са светом зла, вештичарења, окултизма и демонологије; бришу се разлике између добра и зла; гаји се презир према “нормалцима”, људима лишеним паранормалних способности; детету слаби воља за борбу са стварним проблемима овога света, јер магијски начин решавања проблема није никакво решење и убацује се идеја да родбина која не разуме малог “креативца” не заслужује ништа друго осим одбојности, па чак и мржње.
Енди Норфлок, на челу британске “Асоцијације пагана”, хвалио се још 2000. године да Хари Потер и ТВ серије попут “Сабрине” доносе лавине позива младих интересената за вештичарство.
А деца? Ролингова је много пута рекла да јој није циљ да деца, после њених књига, почну да се интересују за вештичарство и магију. Међутим, изјаве младих читалаца говоре нешто сасвим друго:
Девојчица (12 година), каже: “Све књиге сам прочитала најмање три пута. Кад год то учиним, нађем се у магичном свету и опонашам три пријатеља. Волела бих да постанем вештица”.
Дечак (10 година): “Не верујем да постоји град чаробњака у мојој околини, али бих волео да га има, јер бих желео да постанем вештац”.
Девојчица (9 година): “Фанатичан сам читалац Харија Потера и желела бих да магија заиста постоји, као и многи други. Наравно, четврта књига ме је заиста застрашила, и то кад је Седрик Дигори умро, сањала сам ноћне море извесно време”[45].
Обзиром да је Потероманија глобални феномен, њене последице су такође глобалне, па тако Слађан Мијаљевић, експерт за борбу против секти, драматично види догађај који се одиграо 2002. године у руском граду Новосибирску када се 20 деце отровало спремајући чаробни напитак по “рецепту” који су преузели из књиге.[46]
А у Србији, десетогодишња девојчица Уна Козић, написала је књигу „Друштво малих вештица.“ Наиме, и Уна је, попут већ наведене, као и много друге деце широм света, „изневерила“ ишчекивања Роулингове, којој „није био циљ да деца, после њених књига, почну да се интересују за вештичарство и магију“. У свом гостовању у емисији Београдска хроника, првог канала РТС, Уна је изјавила да је књигу почела да пише у време када је била „опседнута“ Харијем Потером Роулингове, чије је књиге и филмове (односно књиге и филмове о њему) прочитала и одгледала по неколико пута.[47]
Слика 9: Насловна страна књиге „Друштво малих вештица“ девојчице Уне Козић, надахнуте књигама о Хари Потеру[48]
Наравно, Хари Потер је само један од примера како се деци намећу окултни и сатанистички садржаји. Драстичан је пример САД, где је суд је пресудио у корист сатанизма па су тако у државне америчке школе уведене књиге за децу које научавају сатанизам односно религију у којој се људско биће предаје ђаволу, сатани. Наиме, сатанистичке организације на Флориди су победиле на суду тако да су успели да докажу да је сатанистичка религија која укључује сумњиве обреде, ритуална жртвовања, црне мисе и клањање ђаволу једнако вредна као и свака религија света па је суд одлучио да ће деца у државним школама учити како се клањати ђаволу, а не Богу и то из сатанистичке литературе која је састављена управо за децу.[49]
Слика 10. Сатанистичка књига која се изучава у школама у САД[50]
Да се ради о глобалном феномену сведочи и податак да се у Београду, у основној школи „Свети Сава“, још 1998. године, појавио уџбеник енглеског језика, под насловом „I Spy“, Course Book 1 (Julie Answorth and John Clark, Oxford University Press). Прве гласовне целине овог језика деца, којима је ова књига намењена, треба да уче тако што ће опонашати гласове вештице, Дракуле, Франкенштајна, вукодлака. Када тако научи да спелује, ученик-почетник затим у стрипу прати активности, у виду пошалица и злурадости, ових ликова који, као што је познато, одувек персонификују зло.[51]
А у једном уџбенику енглеског језика за осми разред, лекција број 20 посвећена је окултној вештини хиромантије (гледања у длан). Ево превода лекције: “Гледање у длан, или хиромантија, стара је хиљадама година и развила се у науку . Она нам може рећи пуно о нечијој личности и даровима, али не обавезно прорећи шта ће се тој особи десити у будућности. Професионални хиромант прво гледа читаву руку, проучава њен облик и текстуру. Затим изучава прсте и коначно линије длана”. После овог текста се ученицима нуди тумачење главних црта длана.”[52]
Навешћемо још један пример подметања окултних и магијских садржаја деци. У питању су „Винкс“ виле, односно играчке, цртани филмови, стрипови и књиге под наведеним именом. Навешћемо само неке од наслова: „Пијукање за мајсторе магије“; „Вукодлаци на сеновитом брду“, „Стелино магично пунолетство“… У „Великој књизи тестова“ деца се срећу са следећим тестовима:[53]
– Да ли стварно верујеш у магију? Ти си велика обожаватељка Винкс вила, али, да ли си сигурна да и у дубини душе верујеш у њихову магију? Онда следе питања: Више би волела: Да мењаш будућност; Да летиш високо по небу. Да ли често читаш хороскоп? Да ли ти је неко некад читао судбину из длана? Да ли верујеш у судбину? Да ли имаш амајлију?
– Да ли си стварно стручњак за магију? Свет магије је огроман, препун необичних бића и чудних биљака. Помоћу Фарагондиног теста откриј колико добро познајеш наш свет. Следе питања и одговори: 1. Једна нарочита биљка која се користи за чаробне напитке зове се: Карадона, Беладона, Белавила; 2. Која од ових магија не постоји: Бела, Црна, Црвена; 3. Која магијска дисциплина би требало да претвара обичне метале у злато: Алхемија, Металургија, Јувелирство; 4. Четири магијска елемента су ватра, ваздух, земља и: Цвеће, Вода, Сунце; 5. Методе читања будућности зову се: Сујеверја, Предвиђања, Евокације; 6. Фаун је: Пола човек, пола овца, Пола човек, пола јарац, Минотаур; 7. Један афрички магијски ритуал звое се: Игло, Табу, Вуду; 8. На длану се може читати линија: Живота, Спорта, Школе; 9. Ако користиш рашље да би пронашла воду и метале под земљом, ти си: Картомант, Хиромант, Рабдомант…
– Која је твоја магија? Као што ти је добро познато, не постоји само један тип магије: код нас у школи има много смерова и на њима се уче разлитичи предмети. Питања: 2. Како се зове предмет којим се метали претварају у злато: Месечев камен, Лазурни камен, Камен мудрости; 3. Која наука се бави мењањем облика ствари: Телепатија, Метаморфосимбиоза; Метеорологија; 4. Шта користе чаробнице да би загрејале своје мешавине; Велики казан, Микроталасну пећ, Муње; 6. Позитивна магија је: Ружичаста, Жута, Бела; 7. Негативна магија је: Љубичаста, Црна, Плава; 9. Шта би урадила да освојиш младића: Направила бих љубавни напитак; Претворила бих се у принцезу, Хипнотисала бих га; 10. Неопходан састојак магије је: Концентрација, Машта, Вилински састојци.
Навели смо само пар из, на жалост, мора примера, како се деци намећу окултизам, магија, сатанизам… Да ли сада верујемо Антону Лавеју, оснивачу Сатанистичке цркве, који у својој књизи „Ђавољева бележница“, каже: „Многи од вас су читали моје текстове у којима указујем да је телевизија нови бог. Међутим, постоји мала ствар коју сам пропустио да поменем до сад: телевизија је главни пут за инфилтрацију нове сатанистичке религије.“
Слика 11: Видео игрица која помаже деци да одаберу Сатану, и да му помажу у борби против Христа, у којој чак могу и да победе. [54]
2.3. Насиље
„Дете је као тесто: како га замесиш, тако ће и израсти.“
Руска пословица
Од свих садржаја који се преко медија намећу деци, сигурно је највише истраживано насиље. С обзиром да је, као што је већ речено, телевизија данас преузела највећи део улога које су у прошлости припадале породици, разним васпитно-образовним и културним институцијама, те да у великој мери утиче на емоционални и интелектуални живот појединца, она је медиј преко кога се емитује највише насиља. Истраживања су доказала да учестало приказивање насиља на телевизији, у филмовима и видео играма, утиче на децу на више нивоа, на њихово понашање (повећава агресивност), на психички живот (повећава страх и тескобе у сусрету са светом у ком живе), као и друштвени живот (смањење осетљивости на патње других људи и изабирање насиља као најбољег начина за решавање међуљудских сукоба). Чак и кад је насиље приказано како би се истакла нека морална или образовна поука, како би се представили друштвени сукоби или кршење дечјих права, оно може имати негативан утицај на гледаоце. Медијско насиље различито утиче на децу, у зависности од њихових личних особина, пола, њихове породичног и друштвеног окружења, као и њиховог животног искуства. Али, насиље се све више повезује са многим асоцијалним поступцима који угрожавају добробит деце и њихов здрав развој.[55]
Гледајући убиства и уништавање ствари деца уче да ствари немају никакву вредност, да живот људи и животиња нема никакву вредност и да је планета на којој живимо пакао у којем свако може да уништи све и свакога, само ако то пожели. Мислимо да ће најбољи суд о утицају насилних садржаја на децу, дати они који га стварају и пропагирају. Тако, режисер Оливер Стон, након што је први пут одледао свој филм „Natural Born Killers“, одушевљено изјављује: “Овај филм је величанствен! Просто вас тера да изађете напоље и убијете некога!“ А један други режисер, Алан Пакула, износи следеће мишљење: „Филмско насиље је као конзумирање соли, што је више једете потребно вам је више да бисте је уопште осетили. Људи постају имуни на ефекте, праг осетљивости је повећан чак четири пута, они постају глуви на то! Постали су незасити за сировим сензацијама.“ Један од највећих медијских магната на свету, Тед Тарнер, који своју децу брижљиво чува од садржаја које медији у његовом власништву сервирају другој деци, у изјави за Cox news, 29.06.1993, каже: „Као родитељу петоро деце, мени нису потребни експерти да ми кажу како количина насиља на данашњој телевизији може да оштети децу… Телевизијско насиље је најважнији фактор који доприности насиљу у Америци.“[56] Са њим се слаже и медијска звезда, Џери Луис, који је, гостујући у емисији “Celebrity Circus Charles Haghan”, изнео своје најдубе убеђење: „Телевизија је постала једна од најразорнијих снага у нашем друштву. Питајте ме о насиљу и ја ћу вам рећи да га је изазвала телевизија … Телевизија уништава снове!“
Слика 12: Сцена из популарне видео игрице Doom, једне од бројних видео игрица препуне насиља.[57]
О забрињавајућој количини насилних садржаја, који су присутни на америчким, веома либералним медијима, морао је да проговори и Бил Клинтон, који се као председник САД, забринуто обратио нацији, јуна 1999. године: „Нашој деци дају као храну свакодневну дозу насиља. Половина видео-игара које игра типични ученик седмог разреда обилују насиљем. До своје 18-ге године, сваки Американац види двеста хиљада сцена насиља и четрдесет хиљада сцена убистава. Децу то почиње да привлачи и она постају све окорелијег срца, а у неким случајевима код неке деце се појављује „склоност“ према насиљу. У последњих тридесет година постојала је веза између непрекидног утицаја разонода пуних насиља и суровости „играча“ у животу. Одрастао човек је у стању да повуче јасну границу између виртуелног и реалног, али ова граница за децу може да постане сасвим избрисана. Зато морамо двапут да размислимо о утицају рекламе и такозваних „игара-устрељивања“, које позивају играче (цитирам!) – да осете ону страну наше природе, која тежи игри оружјем и хладнокрвном убиству. И најневероватније од свега: Убиј своје другове некажњено. Немају сва деца унутрашњу снагу да одбију овакав позив на насиље.“[58]
О томе како насиље утиче на децу, биће више речи у једном од наредних поглавља.
2.4. Потрошачки менталитет
Деца представљају потрошаче са значајном количином новца и значајним утицајем на оне који троше велике суме новца. Истраживање из 1998. године показало је да америчка деца располажу са 24,2 милијарде долара[59], те да су, почетком овог века, утицали на породичне купивине у вредности од 300 милијарди долара[60]. Поједина истраживања поакзују да су деца узраста 4-15 година на глобалном нивоу располагала са 74 милијарде долара у 2005. години(износ који су добијали кроз џепарсац), што је представљало само петину укупне потрошње на децу.[61] У Србији се годишњи потенцијал дечијег тржишта процењује на 320 милиона евра[62],са просечним дечијијим џепарцем од 2000 до 4000 динара на месечном нивоу.[63]
Обзиром да деца одлучују која ће се кола купити, који компјутер, где ће се летовати… маркетинг стручњаци су почели да проучавају децу. Наиме, корпорације које желе да створе потрошачe њиховог бренда до краја живота, ангажовале су стручњаке који врше истраживања које зановетање боље утиче на родитеље, те пружају савете корпорацијама који наступ гнева боље делује. [64]
Крајем седамдесетих година, Америчка FTC (Савезна комисија за заштиту потрошача) је заговарала забрану јавног оглашавања за децу од 8 година и млађу, јер се деца обмањују рекламама. Међутим, индустрија која је тиме била погођена (играчке, слаткиши…) је отишла пред Конгрес, изјављујући: “У америчком демократском капиталистичком друштву, научили смо да скоро у потпуности бринемо о самима себи, стога, последња ствар која нам је потребна у следећих 20 година, јесте државна дадиља.”[65] Тако је Конгрес, 1980. године, под притиском оглашивача и пропагандиста донео закон по коме Савезна комисија за заштиту потрошача нема више никаквих овлашћења у доношењу било каквих правила у вези са дечијим оглашавањем. У вези са тим, огласио се и тадашњи амерички председник Роналд Реган, који је изјавио: “Држава није решење за наш проблем. Држава је проблем. Као што знате ником се није свиђала велика државна управа, и мислим да ћете се сложити да нема разлога замењивати одлукама вашингтонске бирократије оне које потичу од радио и телевизијских професионалаца.”[66] До краја 1984. године реганова администрација је дерегулисала дечију телевизију, све забране су укинуте. Од 1950. до 1980. године дечија потрошња је расла стопом од 4% годишње, а након дерегулативе од 35% годишње. Са 4,2 милијарди у 1984. години, до 40 милијарди 2009. године (раст од 852%). Од тад наступа нова ера у дечијој пропаганди. Почели су да се снимају програми чија је једина сврха продаја играчака. Десет најпродаванијих играчака су биле базиране на дечијим серијама (највише цртаним филмовима). У вези са тим Џорџ Лукас је приметио: “Ја нисам режисер. Ја сам произвођач играчака” (мислећи на “Ратове звезда”).[67]
Циљ је убацити своје производе у дечије животе. Производи се дизајнирају тако да изазову најдубље дечије емоције. Почело је са убацивањем производа у цртане филмове, дечије кампове, видео игрице, а данас су рекламе постале видео игрице. Оглашивачи почињу да користе услуге психолога, антрополога, социолога и експерта за понашање, не би ли уобличили и учврстили дечију склоност ка брендовима. Они врше истраживања тако што одлазе са децом у продавнице, снимају их како посматрају производе, како их узимају са полица, како их враћају назад, начин на који се крећу кроз продавницу, снимају их на игралишту, у школи, док доручкују, док претражују ормаре бирајући шта ће да обуку. док причају са пријатељима, док бораве у тоалету, док се купају, анализирајући како користе шампон и сапун, да би написали извештај о томе какво паковање треба да буде, организују дружења за децу… Деца се стављају на магнетну резонанцу и онда се посматра шта се пали у мозгу на основу стимуланста. Посматрају колико ће пута дете трепнути приликом неке рекламе. Користе се опсежни високотехнолошки урећаји, како би пронашли одређену структуру ликова, боја, музике, речи… [68]
Слика 13: Како произвођачи гледају на децу: потрошач кога треба везати за себе што пре.[69]
У САД је чак основана GIA (Girl Intelligence Agency), пропагадна компанија која користи децу за тестирање производа. Наиме, она од својих агената (девојчица) тражи да сазнају мишљења њихових другара, а да они то не знају. За узврат деца добијају новац или производе. [70]
Слика 14. Услуге које нуди GIA (Girl Intelligence Agency), и њихови клијенти, међу којима се налазе и Cartoon Network, Disney, Sony, Universal, Twentieth Century Fox, Warner Bros[71]
Све горе наведено довело је до преобликовања дечије психе. Деци се намеће идеја да ће бити срећна и задовољна ако поседују одређене ствари. Некада су деца хтела да буду астронаут, полицајац, лекар, учитељица, данас желе да буду богата и славна.[72] Такође, истраживања су показала да се деца играју с мање креативности када се играју играчкама које су утемељене на медијским производима, јер нису подстакнута да стварају свој властити свет, већ само опонашају оно што су већ видела, користећи производе који су утемељени на филму.
Истраживање Америчке академије педијатара из 2006. године упозорава на негативне последице на децу које може да има гледање одређених реклама. Рекламе које се пласирају деци утичу на њих тако да она, између осталог, радије бирају храну слабог квалитета, мисле да је конзумирање алкохола кул, секс схватају као рекреативну активност, а анорексију као веома “ин” појаву. Најчешћи проблеми у вези са децом и маркетингом су: подстицање деце да пожеле ствари које себи не могу да приуште или не би могли да их користе; oхрабривање деце да наговарају или пак, натерају своје родитеље да купе одређен производ или услугу; приказивање деце у опасним ситуацијама која би друга деца могла покушати да симулирају; стварање осећаја инфериорности код деце, поготово уколико не купе одређени производ; приказивање деце са сексуалном конотацијом, или на сексуалан начин (деца са шминком, у гламурозној или неприкладној одећи); промоција нездраве хране и пића.
Све то допринело је да данас има 40 пута више младих људи са дијагностицираним биполарним поремећајима него пре 30 година, дефицит пажње (хиперактивни поремећај ADHD) има 4,4 милиона деце у САД, годишње се напише 8 милиона рецепата антидепресива за децу, 16% деце има прекомерну тежину (400% више него 1960. године), од којих једно од троје деце пати од дијабетеса, а забележена је и хипертензија код деце[73], а Juliet B. Schor, у својој студији Born to Buy, наводи да што више медија деца користе, већа је могућност да буду депресивна и анксиозна. [74]
Изложеност рекламама на телевизији, у продавницама те на бројним другим местима, довела је до тога да деца од најранијег узраста препознају бројне производе и брендове. Пре него што науче да читају, деца у узрасту од две до три године препознају ликове из цртаних филмова одштампане на најразличитијим паковањима.[75] Деца су у тој доби изузетно осетљива на оглашавање јер не разликују стварност од онога што виде на телевизији, чак и када се ради о анимираним програмима.[76]
Слика 15: „Ланац исхране“ потрошачке цивилизације [77]
У експерименталној студији[78] о утицаја оглашавања хране и пића на перцепцију укуса код деце старости од пет до шест година спроведеној у САД, 2007. године, утврђено је да су деца преферирала храну за коју су мислила да је купљена у ланцима брзе хране, као што је Мекдоналдс. У 2005. години Мекдоналдс је био највећи оглашивач брзе хране у САД. Сва храна која је деци била понуђена била је из Мекдоналдса, али, део хране понуђен им је у оригиналном паковању, а део у амбалажи без ознаке произвођача. Деци се више свидела, те је бољи укус имала она храна коју су добили у оригиналној амбалажи. То је истраживање потврдило резултате претходних истраживања и указало на снажан утицај који оглашивачи могу имати на живот деце.
На децу се нарочито утиче прикривеним оглашавањем у цртаним филмовима.[79] Наиме, постоји велики број емисија, посебно цртаних филмова, у којима су главни ликови играчке, које су деци већ доступне у продавницама. Уз играчке на тржишту је могуће пронаћи велик број осталих пратећих производа, попут одеће, хране, сликовница, видеоигара и сличних производа са утиснутим ликовима из цртаних филмова. Деца на тај начин стварају још већу повезаност с познатим ликовима те ће, према бројним истраживањима од родитеља захтевати да им купе производе с тим ликовима. Рекламе за време емитовања цртаних филмова и дечјих емисија, или између њих, у којима деца виде исте или сличне производе замагљују границу између програма и маркетинга.[80]
2.5. Лагодан живот, луксуз, гламур, популарност…
Некада су деци узори били јунаци из усменог предања или литературе, личности неустрашиве, храбре, одлучне, праведне, са јасним етичким и моралним начелима. Они су били идоли младих људи и пружали су им могућност да се идентификују са њима и индиректно учествују у збивањима која прате њиховог јунака. Данас је то много другачије, јер су медији и овде умешали своје прсте, поставши тако један од најважнијих чинилаца у промовисању одређеног културног обрасца, стварању идола и хероја данашњице. Појава глобалних, односно транскултуралних хероја потврђује да су медији створили универзални културни простор у којем деца налазе узоре и идоле. То више нису храбри хероји који се боре против зла него глумци, богати бизнисмени, певачи и певачице и успешни спортисти (који су у ову групу, према анкетама, доспели више због свог богатства него због талента). Те нове идоле не красе више врлине неустрашивости, храбрости, племенитости, праведности… већ богатство, лепота и гламур. Такође, тинејџери данас све ређе као узор бирају хероје, односно бунтовнике са разлогом, већ су њихов избор, према мишљењу многих психолога, антихероји (лажни хероји, такозвани бунтовници без разлога) који су глорификовани од стране медија. Те лажне хероје су створили медији и они одржавају њихов имиџ, без медијске промоције они би били само богати, медији су ти који су им дали гламур и привлачност.
На телевизији, у серијским програмима, филмовима, рекламама, риалити и talk-show емисијама, популарни ликови су плански осмишљени да оставе одређени утисак. Такође, живот није приказан ни мало реално, јер су у већини случајева избачене све ситуације које се свакодневно понављају, одузимајући енергију просечном човеку и чинећи живот “обичним”, насупрот узбудљивости, гламуру и лакоћи телевизијских модела живота.[81] У популарним филмовима постоји пракса да се периоди најтежих изазова скрате на дужину једне музичке композиције и прикажу као убрзан низ сцена, с успонима и падовима, уз напредовање јунака ка циљу. То ствара неутемељено веровање о могућностима живота без напора и брзог и лаког успеха, односно до илузије да живот треба да буде лак, а који је у супротности са (потиснутим) осећајем да он то није, што доводи до растрзаности. Наведеним порукама нарочито су подложна деца и адолесценти, због свог мање обимног искуства реалног света, као и мањка различитих извора информација. [82]
У тalk-show емисијама дотерани људи, додатно улепшани филтерима кроз које их снимају, седе и трачаре, најчешће о баналним проблемима или о важним животним проблемима на баналан начин. Сама ситуација асоцира на опуштање у кругу пријатеља, разоноду уз гламур и луксуз. Наравно да просечног гледаоца привлачи таква слика и да не види да је та маркирана одећа можда позајмљена из бутика, да ти симболи луксуза нису увек у складу са реалношћу и најзад, да не постоји опуштање и уживање већ се ради о послу, осмишљеној самопрезентацији.[83]
Друга истраживања показују да телевизија култивише материјализам[84] , као и да услед повећања нивоа материјалних аспирација има негативан ефекат на индиректно задовољство животом.[85] Ликови у медијима обично су духовитији и паметнији него људи из нашега свакодневног окружења, њихове авантуре су интересантније. У реалном животу време често пролази без важних или узбудљивих збивања, због чега је Џејмс Клајв, медијску фикцију дефинисао као „живот с изостављеним досадним деловима“.[86]
Дејан Спасојевић
[1] Ристић С., „Пословице народа света“, Просвета, Ниш, 2001, стр. 23.
[2] Мишa Ђурковић, „Левица и глобални тајкуни“, електронско издање листа Политика“, 25.09.2015.
http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Levica-i-globalni-tajkuni.sr.html
[3] „Christian awerenses Newsletter“, 1991; наведено према: Димитријевић В., „Америчка школа и окултизам“, Истина, зборник текстова о тоталитарним и деструктивним сектама, специјал број 2, Београд, 2005, стр. 76-79.
[4] Наведено према: Димитријевић В., „Америчка школа и окултизам“, Истина, зборник текстова о тоталитарним и деструктивним сектама, специјал број 2, Београд, 2005, стр. 76-79.
[5] „Тhe Humanist“, јануар – фебруар 1983, наведено према: Димитријевић В., „Америчка школа и окултизам“, Истина, зборник текстова о тоталитарним и деструктивним сектама, специјал број 2, Београд, 2005, стр. 76-79.
[6] Више о томе видети у: Lavey A.S., „The Devil`s Notebook”.
https://zalbarath666.files.wordpress.com/2010/08/anton-szandor-lavey-the-devil-notebook.pdf
[7] “Satan’s Family Altar called TV“, holyrevolution.org
https://sites.google.com/site/holyrevolutionorg/satan-s-family-altar-called-tv
[8] Абраменкова В, „Васпитање целомудрености“, Образ светачки, Београд, 2006, стр. 503-506.
[9] Абраменкова В., „Игре и играчке наше деце: забава или ноћна мора?“, Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету, Образ светачки, Београд 2006. стр 348-349 и 356-359.
[10] Сајт Flickr
[11] Шишова Т., Маркова Н.: „Глобални експерименти на деци“, Образ светачки, Београд, 2006, стр 461.
[12] “Italian families protest forced cross-dressing of schoolchildren“, by Thomas D. Williams, Ph.D.
http://www.breitbart.com/national-security/2015/06/17/italian-families-protest-forced-cross-dressing-of-schoolchildren/
Да се ради о насиљу над децом потврдиће, надам се, и случај аутора овог рада, који је отац три детета, различитог пола, од којих најстарије има седам, а најмлађе три и по године. Никада до сад се није десило да било које дете обуче одећу супротног пола, тако да сматрамо да порив за такво понашање није природан. Напротив, када смо у пар наврата, приликом куповине рођенданског поклона за нечије дете које је истог узраста као наше дете, али супротног пола, хтели да пробамо да ли величина одговора тако што би нашем детету обукли комад одеће које носи супротан пол, наишли смо на негодовање детета, па чак и плач, тако да смо врло брзо одустали од намере, и више не покушавамо слично.
[13] “Okultni crtani filmovi (2) – ‘SEX’, spolovila i perverzije u crtanim filmovima”, Ратко Мартиновић, Večernjakova blogosfera, 9.5.2014.
http://blog.vecernji.hr/media/blogs/ratko-martinovic/2014/7/31.jpg;
“27 Inappropriate Disney Moments You Totally Missed as a Kid”, sajt World Lifestyle
http://www.worldlifestyle.com/trending/inappropriate-disney-moments-you-totally-missed-as-a-kid/6#next-image
[14] “Геј пропаганда: Дизни збунио децу, увео истополни пар у програм“, Курир on-line, 29.01.2014.
http://www.kurir.rs/gej-propaganda-dizni-zbunio-decu-uveo-istopolni-par-u-program-clanak-1204003
[15] „Look who’s corrupting young minds“ by Au Waipang, блог yawningbread
[16] “6 Kid-Friendly Books About Gay Families“, by Moms 07.21.2011, сајт Popsugar
http://www.popsugar.com/moms/Best-Books-Explain-Gay-Marriage-Kids-18364391#photo-18364391
[17]„ Педофилија је скривена смерница хомосексуализма“, Петру Молодец
http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=78607
[18] York F. V., Knight R. H., „Homosexual Teens at Risk: Victims of «Homophobia» or Self-Destructive Behavior?“, Family Policy, Family Research Council, 1998. Р. 5.
[19] Baldwin S., Dailey Р. T., „Homosexual Parenting: Placing Children at Risk“, Family
Research Council, Issue No. 238. P. 278
[20] исто
[21] York F. V., Knight R. H., „Homosexual Teens at Risk: Victims of «Homophobia» or Self-Destructive Behavior?“, Family Policy, Family Research Council, 1998. Р. 3–4.
[22] Baldwin S., Dailey Р. T., „Homosexual Parenting: Placing Children at Risk“, Family
Research Council, Issue No. 238. P. 278
[23]http://www.examiner.com/article/pedophiles-and-nambla-time-to-eradicate-them; http://media.gamerevolution.com/images/misc/Image/nambla.jpg, https://startheory.wordpress.com/2011/08/11/getting-fed-up-and-burning-down-the-house/
[24] Погубан утицај прераног конзумирања порнографије (тј. гледања сексуалног чина) на дечију психу, као и касније телесно здравље (услед раног ступања у полне односе) потврдила су бројна истраживања, али ћемо се ми позвати на два примера из нашег окружења:
– Познаник аутора овог рада је купио свом деветогодишњем сину мобилни телефон. Дете је весело отишло напоље, да се поигра са другарима из краја. Вративши се кући, мали је био видно утучен и одбијао је да једе, што је потрајало два-три дана. Како познаник (иначе полицијски службеник) није разговором успео да сазна од детета шта је узрок таквог његовог стања, почео је да размишља о чему би могло да се ради. После неког времена, разгледајући дететов мобилни телефон, видео је да је оне вечери, када је дете добили мобилни телефон, посетило интернет сајтове са порнографским садржајем. У разговору са дететом, сазнао је да су му то показали старија деца из краја, те да су поменути садржаји изазвали наведену реакцију код детета.
– Комшије аутора овог рада имају девојчицу од 10 година, за коју кажу да је запала у психолошку кризу и коју воде код психолога. Наиме, дечак из разреда је напао њихову кћи (као и друге девојчице из разреда), симулирајући покрете сексуалног чина, а показао јој је и свој полни орган. Родитељи наведеног дечака су веома запослени, тако да он време углавном проводи са својом бабом, која га слабо контролише, тако да мали ноћу углавном проводи време посећујући порнографске сајтове, на компјутеру у својој соби.
[25] ,,Педофилија и хомосексуализам увек уско повезани“, 17.09.2015 Интервју са Хертом Хекмом.
http://www.vaseljenska.com/vesti/pedofilija-i-homoseksualizam-uvek-usko-povezani/
[26] „Ко пише уџбенике за децу у Србији: Удружења педера или научници?“, Танјуг 06.04.2015
http://www.vaseljenska.com/drustvo/ko-pise-udzbenike-za-decu-u-srbiji-udruzenja-pedera-ili-naucnici/.
[27]„Lezbejka Maša Gesen: Naš krajnji cilj je razaranje i uništenje porodice“, сајт Webtribune, 22.09. 2014
http://webtribune.rs/lezbejka-masa-gesen-nas-krajnji-cilj-je-razaranje-i-unistenje-porodice/#
[28] “Наследие креативности. О нашествии кубических гей-медведей на Пермь”, сајт politinform, 09.10.2014.
[29] „Успон хомосексуализма“, Миша Ђурковић, Политика on-line, 06.07.2015
http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Uspon-homoseksualizma.sr.html
[30] Byrne R.S. Fone, „The Columbia Anthology of Gay Literature“, p. 675
[31] Cohler B. J. & Galatzer-Levy R. M., „The Course of Gay and Lesbian Lives“, p. 57
[32] McKnight Ј., „Straight Science?“ p. 76
[33] „Homosexual Activists Tell Kim Davis: ‘We Will Kidnap Your Husband, Tie Him Up And Force Him To Watch Us Raping You. We Will Burn You Alive.’ Civil Unrest Is Coming To America“ By Theodore Shoebat, сајт Shoebat, 10.09.2015.
Homosexual Activists Tell Kim Davis: ‘We Will Kidnap Your Husband, Tie Him Up And Force Him To Watch Us Raping You. We Will Burn You Alive.’ Civil Unrest Is Coming To America
[34] исто
[35] „University To Give Students Extra Credit If They Are Bisexual“, сајт Wounded American Warrior, 08.05.2015
http://woundedamericanwarrior.com/university-to-give-students-extra-credit-if-they-are-bisexual-2/
[36] Сајт Godlike Productions
http://www.godlikeproductions.com/forum1/message2130652/pg1?disclaimer=1
„Some Good LGBT Things That Happened in 2014“, , By Amelia Abraham, 03.01.2015, сајт vice.
http://www.vice.com/read/the-year-in-lgbt-amelia-abraham
[37] Више о томе видети у: Димитријевић В., „Хари Потер и вештичарска књижевност“
http://borbazaveru.info/content/view/1590/52/
[38] „A journey into an evil world; The Harry Potter Books Are Witchcraft“, сајт Harry Potter Power, 04.03.2012
[39] Беркхолдер Л.,: „Хари Потер – Манипулисање реалношћу“
[40] http://www.coven-of-cythrawl.com/traditional_witchcraft.htm
[41] Димитријевић В., „Хари Потер и вештичарска књижевност.“
http://borbazaveru.info/content/view/1590/52/
[42] исто
[43] исто
[44] http://www.fanpop.com/clubs/harry-potter/images/32990493/title/hp-characters-wallpaper
[45] сви цитати наведени према: Димитријевић В., „Хари Потер и вештичарска књижевност“
http://borbazaveru.info/content/view/1590/52/
[46] „Dečja mašta trpi svašta“, Вечерње Новости on-line, 29.04. 2007.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:197419-Decja-masta-trpi-svasta
[47]“Društvo malih veštica” – TV gostovanje Une Kozić na kanalu RTS 1 (Beogradska hronika),
[48] http://www.delfi.rs/knjige/39505_drustvo_malih_vestica_knjiga_delfi_knjizare.html
[49] „Florida dozvolila satanističke knjige u školama!“, интернет издање листа „Правда“, 09.10.2014
http://www.pravda.rs/2014/10/09/florida-dozvolila-satanisticke-knjige-u-skolama/
[50] http://www.mormondialogue.org/topic/64207-satans-first-activity-book-for-children/
„Satanic Temple to Distribute Pamphlets to Florida Schools“, by Chris Joseph, сајт New Times Broward Palm Beach, 16.09.2014
Satanic Temple to Distribute Pamphlets to Florida Schools
[51] Бојанин С,. „Школа на дну или антишкола“,наведено према: Истина, зборник текстова о тоталитарним и деструктивним сектама, бр. 2, Београд 2006, стр. 80-83.
[52]„Лов на дечије душе, куда воде нови наставни планови и програми“, сајт Манастира Свети Стефан у Липовцу
http://www.lipovac.org/blagovesnici/blagovesnik17-gr.pdf
[53] Страфи И., „Ко си ти? Велика књига Винкс тестова“, Evro-Giunti, Београд 2011.
[54] http://2.bp.blogspot.com/_z2Nv-pYmknk/S8za0Yf60kI/AAAAAAAAGjU/wEkeb7VpwXA/s1600/satanwins.jpg
[55] Колуцки Б., Лемиш Д., „Како комуницирати с децом“, УНИЦЕФ, 2013. http://www.unicef.hr/upload/file/391/195615/FILENAME/Prirucnik_Kako_komunic_HR_web__1_.pdf
[56] http://www.sermonindex.net/modules/newbb/viewtopic.php?topic_id=2198&forum=35:
[57] https://quantumdragon.files.wordpress.com/2008/08/img4.jpg
[58] Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету, Образ светачки, Београд 2006.
[59] McNeal, J.U., “Тaping the Tree Kids‘ Markets”, American Demographics, Vol. 20, No. 4, 1988, стр. 36-41.
[60] Rosenberg J., „Agencies pile on the resources“, Advertising Age, Vol. 71, No. 7, 2000, стр. 45.
[61] Filipović Ј., „Metodološki aspekti istraživanjaponašanja dece kao potrošača“, MARKETING, časopis za marketing teoriju i praksu, Vol. 22, br. 3/4, 1991, стр. 97-105.
https://www.academia.edu/1038299/%C4%8Clanci_Papers
[62] Potrošač (10.3.2011.), “Niko ne brine o malimpotrošačima”, str. 9.
[63] Filipović Ј., „Metodološki aspekti istraživanjaponašanja dece kao potrošača“, MARKETING, časopis za marketing teoriju i praksu, Vol. 22, br. 3/4, 1991, стр. 97-105.
https://www.academia.edu/1038299/%C4%8Clanci_Papers
[64] Barbaro А., Earp Ј., филм „Деца потрошачи“, A Media Education Фoundation Production, 2008.
www.mediaed.org.
[65] исто
[66] исто
[67] исто
[68] исто
[69] “Geração Coca-Cola (Zero)”, Por Renata Pantalião de Carvalho, сајт Media et Potere, 19.04.2014.
[70] Сајт GIA
http://www.girlsintelligenceagency.com/
[71] Сајт GIA
http://www.girlsintelligenceagency.com/
[72] Schor Ј., „Тhe Commodifiction of Childhood: Tales from the Advertasing Frontlines“, http://www.iasc-culture.org/THR/archives/Commodification/5.2CSchor.pdf
[73] Schor Ј.B., „When Childhood Gets Commercialized, Can Children Be Protected?“, Boston College, 2005.
http://www.yale.edu/law/leo/052005/papers/schor.pdf
[74] Schor J. B., „Born to Buy“.
http://www.sfu.ca/media-lab/cmns320_06/readings/schor_born_to_buy.pdf
[75] Roedder Ј. D., „Consumer Socialization of Children: A Retrospective Look at Twenty-Five Years of Research“, Journal of Consumer Research vol. 26, No3, 1999, стр. 183-213. http://www.researchgate.net/publication/24099029_Consumer_Socialization_of_Children_A_Retrospective_Look_at_Twenty-Five_Years_of_Research
[76] Connor S. M., “Food-Related Advertising on Preschool Television: Building Brand Recognition in Young Viewers”, Pediatrics, Official Journal of American Academy of Pediatrics, vol.118 no.4,2006, 1478-1485. http://pediatrics.aappublications.org/content/118/4/1478
[77] Сајт Steve Cutts
http://www.stevecutts.com/illustration.html
[78] Robinson Т., Borzekowski, D., Matheson, D. i Kraemer H., „Effects of Fast Food Branding on Young Children’s Taste Preferences,“ Archives of Pediatrics & Adolescent Medicine vol. 161 No. 8., 2007, 792-797.
http://archpedi.jamanetwork.com/article.aspx?articleid=570933 приуступљено 27.04.2015.
[79] Ороз Штанцл И., „Прикривено оглашавање у цртаним филмовима„ http://hrcak.srce.hr/127718
[80] Akhter A., Batra D. K., Ravichandran N., Mustafa Z. and Rehman Sh., „Consumer Socialization of Children: A Conceptual Framework“, Internationa Journal of Scientific and Research Publications Vol.2 No.1, 2012, стр.1-5. http://www.ijsrp.org/research_paper_jan2012/ijsrp-jan-2012-23.pdf
[81] Миливојевић Т., и Драговић К., „Медијска слика „лаког живота“. hrcak.srce.hr/file/184751
[82] Рисман Д., „Усамљена гомила“, Нолит, Београд, 1965, стр. 218
[83] Миливојевић Т., и Драговић К., „Медијска слика „лаког живота“. hrcak.srce.hr/file/184751
[84] Shrum, L. J., Burroughs J. E., Rindfleisch A., “Television’s Cultivation of Material Values”, Journal of Consumer Research, Vol. 32 No. 3, 2005, стр 473-479.
http://www.researchgate.net/publication/23547278_Television’s_Cultivation_of_Material_Values
[85] Bruni L., Stanca L., “Income Aspirations, Television and Happiness: Evidence from the World Value Surveys” , Working Papers 89, University of Milano-Bicocca, Department of Economics, revised June 2005. https://boa.unimib.it/retrieve/handle/10281/23044/29550/Income_Aspirations_Television_ana_Happiness.pdf
[86] http://www.brainyquote.com/quotes/quotes/c/clivejames378037.html
