Увод: Сидро истине у олујама обмане

1. Алегоријско путовање ка смислу

Христова Црква кроз векове плови као „барка спасења,“ вођена силом Духа Светога за оним који је Истина и Живот. Символ сидра – које подсећа и на символ крста – на посебан начин открива улогу апологетске мисије у том Броду. Наиме, сидро понире у најтамније дубине, у просторе лишене светла и радости, управо зато да би барка остала стабилна усред олуја. Шиљци у подножју сидра, окренути навише према површини, ка барци, ка Творцу – сведоче да чак и оно што понире у таму никада не губи оријентацију ка светлости. Lux in tenebris lucet. „Светлост светли у тами“ (Јн. 1:5).

Апологетски одсек Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке разуме своју мисију управо кроз ту слику: понирати у сложене и мрачне области древних и савремених искушења и заблуде, како би светло истине разбило таму која прети да пороби и прогута свако људско биће.

2. Воља као „вртоглави дар“ Створитеља

Црква Христова није индиферентна према заблудама и обманама које манипулацијом поробљавају људски ум. У самом срцу хришћанске антропологије стоји опредељење ка одбрани слободе воље сваке личности, као највишег и неприкосновеног дара Свевишњег.

Књига о Јову открива нам важну истину: Бог може допустити да непријатељ узме човеку имање, децу и здравље – али не и вољу. То кенотично самоограничење Створитеља – његово поштовање слободе бића у које је удахнуо живот – темељ је хришћанског разумевања људске личности. Бог не узурпира нашу вољу, чак ни када га творевина коју је саздао по сопственом лику одбацује.

По речима блаженопочившег владике Данила будимског, слобода воље је „вртоглави дар” – највреднија и најрискантнија ствар коју Творац може да подари твари. Управо зато, било каква узурпација те вољу напад је на боголикост човека. Овде стижемо до занимљивог раскршћа стаза духовности. На пример, Алистер Кроули, оснивач окултног система Телема, формулише свој „први духовни закон” управо на том темељу: „Нека ти читав закон буде: чини шта ти је воља”. Међутим, на супротном крају исте осе присећамо се речи светог апостола Павле: „Све ми је допуштено, али није све корисно.” (1 Кор. 6:12). Дакле, оба полазишта као темељ изградње духовног система бирају вољу – али, разлика је у смеру кретања. Кроули вољу „ослобађа“ у служби саможивости; Павле је, пак, оплемењује увођењем упозорења о одговорности – како према себи, тако и према Богу и ближњима. Заиста, дата нам је апсолутна слобода воље – али, она има потенцијал да нас заслепи и одвуче на разне странпутице, ка понору егзистенције. Уосталом, сами животи апостола Павла и Алистера Кроулија сведоче о квалитету њиховог credo.

Христове речи: „Познаћете истину и истина ће вас ослободити“ стоје као несаломиви бедем пред сваком врстом манипулације. Манипулација по правилу нуди слободу која се постепено изопачује у зависност и ропство. Господ Исус Христос нуди „јарам” који је, по Његовим сопственим речима, лак – свега два закона: љубав према Богу и љубав према ближњем. Тај закон превазилази крута правила било ког људског морала и позива на узрастање изнад пале људске природе ка слободи која увек и у свему бира Христов пут. Свако одбацивање те „вртоглаве“ слободе, заправо је израз саможивости која нам у крајњем збиру никада није „на корист”. Наравно, варљиви пут разних илузија и понуда често изгледа примамљивије од пута искреног одрицања од жудње и материјалних нагона – али, управо је то пут који чува слободу личности.

Сваки облик сектног и манипулативног деловања – верски, пословни, терапијски или едукативни – у суштини следује за Кроулијевим, а не Павловим начелом. Суд о томе шта је манипулација не полази обавезно од система идеја или веровања. Напротив, манипулација се по правилу скрива иза идеја које углавном звуче племенито и примамљиво. Процена ипак захтева исправно сагледавање онога о чему свети Павле говори као о „корисном по човека“: шта се дешава са вољом, достојанством и слободом конкретног људског бића у контексту учешћа у било којој заједници?

3. Савремени пејзажи: Стари непријатељ, нове одоре

Апологетска мисија Цркве није нова – стара је колико и само хришћанство. Свети Јустин Философ бранио је нашу веру пред царским судом у II веку и животом платио ту одбрану. Кроз векове, православна Црква успешно одолева налетима јереси, ислама, римокатоличких или јудејских притисака, као и сурових атеистичких прогона. У свакој епохи, форма изазова је другачија, али суштина је иста: лажна понуда сигурности, припадности и посебних спознаја, упућена бићима која лутају у потрази за изгубљеним смислом.

Та природна потреба за сигурношћу, припадношћу и прихватањем није слабост коју треба прикривати – она је искрени израз чежње за уточиштем, трагање за Домом из кога смо потекли. Отуд речи апостола Јована богослова да „читав свет у злу лежи”. Много је оних који тврде да нам нуде путоказе ка том изгубљеном Дому, а заправо нуде сурогате који би да нас покоре њиховим заблудама. Лажна сигурност, лажна припадност, лажна заједница – то је вечита понуда „господара манипулације“ свих епоха и свих облика.

Оно шта је данас другачије – јесте брзина и смањена видљивост опасности. У модерном добу XIX и XX века, своје редове су збили разни окултисти, езотеричари, неопагани, синкретисти, милитантни атеисти. Затим, из тог идејног миљеа постепено се формирају модерни обрасци које стручна јавност дефинише као појаве сектног и манипулативног деловања. Ту се пре свега мисли на организације, групе или појединце који системски злоупотребљавају основне људске потребе, у циљу манипулације и покоравања за различите циљеве – углавном личну корист, новац, или моћ. Одлика нашег доба је да „портали“ ове понуде никада нису били доступнији широкој популацији. Заиста, данас је довољно имати приступ екрану мобилног телефона – и непрегледна понуда разних идеја и заблуда лако проналази пут до потенцијалних конзумената. Обећање је исто какво је било још у рајском врту: „бићете као богови“ – нажалост, и последице су углавном исте.

Екрани савремених телефона више увелико нису пука средства комуникације. Не, то су „магијски портали“ – прави „прозори у друге светове“ и места потенцијалног врбовања или регрутације у простору слободе коју ништа не може да успешно „регулише“ осим воље корисника – или конзумента? Друштвене мреже, аудио-видео-платформе, приватне мобилне групе могу да садрже исте механизме везивања, постепене изолације и предаје воље појединца, које је некад захтевало физичко присуство у одређеној контроверзној заједници. Штавише, данас је могуће бити потпуно под сектним утицајем, а никада физички не срести ни једног члана неке заједнице – па ни онога ко је извршио тај нетражени манипулативни утицај. Опасност никада није била толико присутна, а понуда широка и толико мало видљива. Свакако, то није разлог за панику, али јесте позив на будност и бригу реципрочну изазовима.

Савремени стручњаци указују на чињеницу да организације или неформалне групе сектног карактера или појединци који врше сектно и манипулативно деловање, одавно нису локализовани само на област духовности или религије. Многе од њих данас функционишу као мултинационалне корпорације, хуманитарне или невладине организације, психотерапијске групе, али избегавају да говоре о свом пореклу, историјату, контроверзама и често сумњивим и непроверивим лиценцама за рад или компетенцијама. По правилу, за њихова хвалисања „фасцинантним успесима“ често нема могућности озбиљне, стручне и независне потврде. Распон понуде је несагледив: од обећања за развој самопоуздања, когнитивних способности и духовних спознаја, преко материјалног благостања које се брзо и лако постиже, па до „чудотворних“ терапија о којима „званична медицина“ не зна ништа. Међутим, постоје и екстремни примери оваквих појава. На пример, припадници јапанске псеудо-будистичке секте АУМ Шинрикјо – одговорне за терористички напад бојним отровом сарином у токијском метроу 1995. године – посетили су Музеј Николе Тесле у Београду и одржали медитацију као „поштоваоци Теслиног наслеђа”. Тадашњи директор установе примио их је верујући да је реч о „групи уметника“ из Јапана. Готово да фасцинира чињеница да чак и организација која је одговорна за терористички напад у коме су десетине људи изгубиле живот, а стотине здравље, у модерном свету проналази начин да настави своје постојање и рад у „легалном оквиру“ (као хуманитарна фондација ALEPH) – упркос чињеници да је вођама ове групе била изречена и спроведена правоснажна смртна казна.

4. Методолошке напомене

Деценијама су стручњаци из различитих области – психологије, социологије, права и безбедносних наука – радили на дефинисању критеријума за препознавање сектног и манипулативног деловања. Амерички психијатар Роберт Лифтон је, истражујући методе „реформе мишљења“ које су примењиване на америчким ратним заробљеницима у Корејском рату, поставио темеље методологије разумевања оваквих феномена. Наиме, он препознаје осам системских образаца манипулације – од контроле информација и захтева за „чистотом” до укидања приватности и постепеног укидања права следбеника на сопствени суд. Касније је амерички стручњак Стивен Хасан тај оквир синтетизовао у практичан аналитички алат који назива BITE модел, у ком дефинише четири поља контроле која свака манипулативна група примењује на своје чланове: контролу понашања, информисања, мисли и емоција.

Суштина свих ових истраживања јасно указује на чињеницу да је манипулација пре свега препознатљива по своме обрасцу, без обзира на декларисани систем веровања. То је кључни увид и упозорење за сваког од нас – а, посебно, за сваког православног верника. Већина модерних организација сектног карактера има манир да не одваја вернике од матичне верске, државне или етничке групе – напротив, по правилу се нуди интеграција нових увида и искустава која ће од свакога од нас да направи „бољег човека и верника”. Наравно, у пракси ствар по правилу функционише супротно и жртва стиче утисак да сопственом вољом врло постепено сече емотивне и друштвене везе са матичном заједницом, породицом, пријатељима и свима који нису одушевљени новостеченим увидима и системима вредности. То је процес заснован на илузији слободе,  који професорка Јања Лалић назива „свезани избор“ (bounded choice).

Стога, питања и савети изложени у наставку овог материјала нису ни „полицијски приручник“ нити су „теолошки трактат“. То је покушај да се у руке сваког човека: верника, родитеља, свештеника, вероучитеља – стави практичан компас или путоказ за препознавање замки у пет области савременог живота у којима се сектно и манипулативно деловање данас најчешће испољава: терапијској, пословно-комерцијалној, спиритуално-религијској, едукативно-комуникацијској и друштвено-хуманитарној.

Господ Исус Христос нас је упозорио да будемо „мудри као змије, а безазлени као голубови” (Мт. 10:16). Безазленост је наша врлина – мудрост је наш штит! Питања која следе ту мудрост не замењују, него је конкретизују.

5. Слобода, а не страх

Сврха овог текста није ширење страха и неповерења, него заштита слобода сваке личности. Не страх од другог, него способност да разликујемо воду живу од оне затроване. Не одбрана по сваку цену, него она врста мудрости коју апостол Павле дефинише на врху своје скале вредности: изнад моралних норми, изнад личне етике, да на највишем спрату људског постојања – стоји Љубав. Ономе ко је у тој Љубави укорењен, спољашњи кодекси и правила постају путоказ, а не терет. Онај ко у тој Љубави није укорењен – рањив је за сваку понуду која му обећа да ће га лишити тог бремена.

Управо ту – на тачки где људска рањивост сусреће оне понуде које су често исувише добре да би биле истините – Црква одувек стоји као чувар. Не да забрани спознају, него да укаже на разлику између стварне слободе и привидне слободе која се постепено или убрзо изметне у ропство.

Апологетска мисија Цркве

Господ Исус Христос рекао је да су „у дому Оца мојега многе станови” (Јн. 14:2). Примењено на Христову Цркву, то су позиције и дужности у којима свачији таланти најбоље долазе до изражаја. Неки од нас се баве службом, други проповедају, трећи се посвећују харитативном радом, четврти мисији, пети уметности и тако даље. Хришћани се препознају у својим дужностима и пружају свој допринос мисији Цркве у складу са сопственим призивима или талантима.

У зачецима Цркве, лажни учитељи често нису долазили као очигледни непријатељи. Напротив, гностички „хришћани“ су привлачили следбенике ученошћу и мистиком, прилагођавали своје поруке духу времена, понекад чак и страдавали раме уз раме са хришћанима током прогона – до краја остајући искрено уверени у сопствене заблуде. То је важна историјска лекција која показује да ни искреност жртве обавезно не потврђује истинитост понуде. Из тих разлога, развија се и потреба за развојем „апологетских дужности“ у Цркви – дакле, за оним чији је призив „да разликују духове“ и разобличавају заблуде.

Свети Јустин философ и мученик заиста је био темељни пример носиоца ове дужности. Својом философском ученошћу у којој ипак није пронашао одговоре на суштинска питања живота, свети Јустин се супротставља паганским и јудејским заблудама о хришћанству у самом маниру Сократа и Платона – и животом плаћа цену те одбране. Историја памти његову реченицу о паганском интелектуалном наслеђу старине: „Све што је добро код других, наше је, хришћанско”. Овај изузетни светитељ је храбро и одлучно бранио тезу да се божански Логос касније оваплоћен међу људима као богочовек Емануил, и пре оваплоћења јављао свим народима, како би наговестио свој долазак и мисију.

Хришћанска апологетика није се угасила Јустиновом мученичким страдањем. Напротив, она остаје неугасива искра увек спремна да се суочи са илузијама таме и незнања. Кроз вековне изазове она мења свој израз и апарат, али никада суштину: понирати у мрачне области духовне манипулације, како би светлом потиснула заблуде и странпутице које теже да поробе душу и вољу људи. Данас, у добу у коме манипулација путује брзином светлости кроз мобилне мреже и друштвене платформе, та мисија постаје неопходнија него икад.

Зато овај уводни део закључујемо речима светог апостола Павла, које на прави начин дефинишу ову улогу:

„Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер наш бој није против крви и тела, него против поглаварстава и власти, против управитеља таме овога света, против духова злобе испод неба. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупрети у дан зли и, све савладавши, одржати. Стојте дакле, опасавши бедра своја истином, и обукавши оклоп правде, и обувши ноге у приправност јеванђеља мира; а поврх свега узевши штит вере, којим ћете моћи угасити све огњене стреле лукавога. И узмите шлем спасења и мач Духа, који је реч Божија.” (Еф. 6:11-17)

А за оне вернике који би ипак могли да подлегну варљивом зову – апостол поручује: „Слободом нас Христос ослободи; стојте дакле, и не дајте се опет у јарам ропства.” (Гал. 5:1).

Нека би нам ова мудрост апостола љубави увек била сидро у сусрету са искушењима у мукотрпној пловидби ка Истини.

Крај уводног дела
Андреј Протић
(Извод из дисертације)