Пишући о систематском насиљу над косовскометохијским Србима, тачније Србима Старе Србије, који укључује и уништавање културних и материјалних добара, академик Димитрије Богдановић, између осталог, каже: “Апсолутно је неумесна историографска “козметика” тога трагичног збивања, које се по своме историјском и демографском ефекту, али и по методу, може оценити искључиво као геноцид. Исељавање Срба са Косова никада није било природан социјално-економски процес, него је оно само по себи и у целокупној својој друштвено-економској ситуацији последица насиља: то је протеривање са циљем да се отме туђа земља, да се законити власник и вековни поседник отера и уништи”.[1]
Мотив за писање овог рада је историографска козметика или, да се још једном послужимо речима Димитрија Богдановића, испирање историје и прећуткивање историјских чињеница у вези са институцијом манастирских војвода, не само од стране Марка Краснићија (у раду ,,Манастирске војводе у Косовско-метохијској области”), кога помиње и Богдановић у својој књизи у контексту поменуте историографске козметике, и других албанских аутора који су о томе писали, већ и појединих домаћих аутора, попут др Мирка Барјактаровића, чији рад ”Чувари (туђих) богомоља (манастирске војводе)” представља класични пример онога што Богдановић назива лажним уравнотежавањем и лицемерном ,,објективношћу”.
Циљ нам је да нашу јавност упознамо са елементарним чињеницама о црквеним или манастирским војводама (албански: „vojvodat ë kishës“ или „vojvodat ë manastirve“) и да њиховим објективним и неулепшаним (,,ненашминканим”) излагањем покушамо да сузбијемо утицај политички коректне историографије али и албанске псеудоисторије, посебно оне институционализоване.
Истовремено, циљ нам је да укажемо на интенционално и планско стварање лажне слике о манастирским војводама у циљу присвајања српских светиња на Косову и Метохији. Наиме, пошто њихово паљење и рушење, које у ери интернета и дигиталних гласила није могуће прикрити, изазива негативне реакције јавности, не само у локалним или регионалним већ и у међународним оквирима, Албанци су се, очигледно, определили за потпуно другачији приступ који подразумева присвајање српских цркава и манастира на Косову и Метохији.
У циљу стварања пожељне слике о манастирским војводама њихово постојање и деловање се измешта из ширег контекста и историје српско-албанских односа. Управо из тог разлога, како бисмо стекли потпунију и исправнију слику о њима, неопходно је да дамо одговоре и на одређена питања која се тичу историјског и ситуационог контекста, наравно, без намере да у давању одговора будемо исцрпни.
У најкраћем, анализирајући доступне информације о манастирским војводама, укључујући дневнике дечанских јеромонаха Арсенија и Дионисија, долазимо до закључка да je заштита коју су војводе пружале манастирима готово истоветна ономе што је у наше време у жаргону познато као ,,рекетирање”. Иако можда онима који су недовољно упућени ово може да делује као претеривање или чак као непримерено поређење, чињенице су, као што ћемо показати, неумољиве.
,,На пример, у рекетирању за „заштиту”, власници радњи у неком крају морају да плаћају локалним криминалцима како би избегли физичко насиље или оштећење имовине, било од стране те организације или неке друге”, каже се о рекетирању у енциклопедији Британика.[2]
Рекет, је заправо, најтежи облик изнуде који врше организоване криминалне групе.[3] У случају манастирских војвода, фис коме припадају представља еквивалент организованој криминалној групи. Из дневника поменутих дечанских монаха видимо да су и поред исплате плата манастирским војводама, које су биле уговорене, додатних новчаних и материјалних награда, али и различитих привилегија које је то звање подразумевало, непрестано били изложени најразличитијим врстама изнуда, неретко под претњом смрћу.
Корисно је поменути да изнуду, у вези са манастирским војводама, помиње и историчар Немања Девић. Говорећи о озбиљним проблемима које су манастирима причињавали Албанци он, између осталог, пише: ,,Таква ситуација принудила је игумане да заштиту потраже и међу представницима околних албанских (муслиманских) фисова, од којих је и претила највећа опасност по светиње. Тако је добит по Арбанасе била двострука: њихова власт на терену била би званично призната, а потом (иако се радило о типичној изнуди) и континуирано и добровољно финансирана од манастира.” [4]
У свом раду ,,Арбанашке војводе српских средњевековних манастира” др Милутин Ђуричић износи исто мишљење, само нешто другачијим речима. Он каже да су, уочавајући заинтересованост Срба, свештенства и турских власти за чување цркава и манастира, арбанашки фисови прагматично схватили да ce на том послу може профитирати и зато су на једној страни угрожавали Србе, свештенство и богомоље, a на другој ce наметали да их чувају. ,,Да би сачували своје привилегије, арбанашке војводе су застрашивале и уцењивале монахе. Важио je принцип: држати свештенство увек y страху да плаћа арбанашку заштиту. To нису чиниле војводе непосредно, већ посредством других лица из свога фиса или других фисова. To су била y ствари смишљена и организована тајна вероломства (слично рим. malafides). Уцене и застрашивања састојала су ce y претњи разарањем храмова, убиствима калуђера и манастирских радника, имовинским штетама. Монаси су постојали ради војвода, a не војводе ради чувања монаха,” пише Ђуричић и у наставку наводи низ конкретних примера, од којих смо неке и сами навели у овом раду. Његово мишљење је да су Арбанашке војводе, обично из јаких племенских кућа, племенски прваци, настојали да y феудалном друштву стекну легална права над приходима манастира и других православних богомоља и да су се зато наметали тобожњом оружаном службом, као чувари богомоља, од својих саплеменика, и заузврат наплаћивали свој намет.
Александар Гиљфердинг, пишући о тешкоћама дечанског манастира који је посетио 1858. године, између осталог, каже: ,,…Тешки услови међу дивљим Албанцима, којима треба угађати и стално се откупљивати, и, поврх свега, непрекидна опасност да те једног дана ти исти Албанци не стријељају (подвлачења Д.М.).” [5]
У прилог овом ставу вероватно најочигледније говори чињеница да је породица Исе Бољетинца штитила цркву Светих Врача y Врачевима, на левој обали Ибра,[6] и манастир Соколицу[7] код Косовске Митровице.
Упркос томе, ангажовање војвода, из угла манастира, био је несумњиво мудар поступак и један од мало начина да се у таквој ситуацији, колико је то могуће, умањи опасност по живот монаха и могућа штета по манастир. Исплативије и неупоредиво боље је било плаћати војводе и њихове помоћнике, и трпети изнуде њих и људи из фиса коме припадају, него бити изложен агресији свих оних Албанаца, из ближег или даљег окружења манастира, који би то себи поставили за циљ.
Сличан закључак износи и Милутин Ђуричић у претходно поменутом раду. ,,Боље да те једе један него да те поједу сви,” пише Ђуричић и додаје: ,,Војводама ce плаћало колико ce морало, али установа војводства сачувала je манастире од фисовске гомиле”.
Какву опасност би по манастир носила изложеност нападима без икакве заштите, може да се наслути из једног описа који нам је оставио Бранислав Нушић у свом путопису ,,Са Косова на сиње море”, где говори о свом боравку у Призрену и претњи од напада, насиља и зулума Албанаца из Љуме.
,,Над Призреном стоји увек запета пушка љумљанска, од које и сами Турци призренски стрепе и моле за заштиту. Узвик „Иде Љума“, у Призрену је гори но онај у нас „пожар!” Да наведем шта пише један мој пријатељ о томе:
„Иде Љума” – овај узвик може разумети само онај који је живео у Призрену. На глас да „иде Љума“, чаршија се нагло затвори, улице намах опусте; после кратке лупњаве од затварања ћепенака, капија и капака, наступа гробна тишина, њу мало доцније прекида пуцњава пушака: нападнути се бране од насилника који ништа не штеди (подвлачење Д.М.). Слика коју сам стварао у детињству о Hannibal ante portas није ништа, поређена с оном коју изазива узвик: ,,Иде Љума!”,” пише Бранислав Нушић.
Аку су од терора и пљачке Албанаца стрепели становници читавог једног града, чему би тек један манастир, са неколицином монаха имао да се нада, без заштите манастирских војвода? Према томе, коришћење услуга манастирских војвода био је начин да се умањи, колико је то могуће, опасност по животе монаха и могућа штета по манастир и манастирску имовину.
Аустроугарски вицеконзул др Реми фон Квјатковски, који је у Тирани, међу Албанцима, боравио у два наврата, 1900. и 1901. године, у свом првом извештају о тамошњим приликама пише да ,,не постоји ни најосновнија безбедност за животе људи, као ни за њихова добра. Насупрот томе, у порасту су разбојничке активности, које се јављају и у самим градовима,” док у другом извештају, из 1901. године, каже да ,,разбојници, насиље и недостатак било какве сигурности за живот и имовину – представљају сталну опасност.” [8]
Али, рекли смо претходно да је ангажовање манастирских војвода био један од начина заштите, али не и једини. У циљу заштите манастира и њих самих, монаси су се користили и соколарским правима о чему пише и Иван С. Јастребов.
,,Познато је да је у турској царевини баш као и у византијској, при царском двору и унутар царевине постојао ред чиновника који су носили назив соколари (шаинџије). Они су постојали у стара времена и у српском царству, како то видимо из Хрисовуље Дечанског краља по издању Милојевића и Законика цара Душана (§34). Обавезе тих чиновника биле су исте како код Грка и Турака, тако и код Срба и код нас Руса. (…) Код Турака су соколари подлегали непосредној надлежности султана. Главни соколар живео је у Стамболу на султановом двору и носио је титулу – дуганџи баши, тј. начелник (глава) соколара. Његова обавеза се састојала у томе да прати себи потчињене дуганџије, шаинџије, чакирџије и атмаџије. Чакирџи и атмаџи значи исто што и дуганџи, једина се разлика садржи у врсти соколова, тако је дуган = falco lunarius, шаин = falco communis, чакир = falco polambarius; атмаџа = nisus. Сви ти соколари су имали посебне привилегије. Сва њихова покретна и непокретна имовина је била ослобођена од убирања десетка и других пореза, а сами су се лично ослобађали од плаћања пореза под називом еспенџе. Осим тога, некима од њих у ферманима издаваним за звање соколара приписивано је да се соколар Н. Н. ослобађа уплате за венчање или за погреб рођака (мјурд-бехаси). У знак посебног одличја соколара давано му је право да носи оружје. Поврх свега тога, чак је и непокретна имовина соколара уживала привилегије: чиновници не само да нису могли опорезивати њихову земљу, него нису смели ни да пролазе слободно преко ње без посебне соколарове сагласности. Био је овде у селу Љубижди, на пола сата од Призрена, ако је предање тачно, дуганџија. Бивало је да паша, свиђало се то њему или не свиђало, пролазећи кроз то село, нареди музици која га је пратила да прекине песму.
Дечански монаси су такође били соколари, како о томе сведоче… фермани. Монаси су мислили да, захваљујући тим привилегијама, могу оградити манастир од разних животних незгода и сачувати манастирску имовину”, пише, између осталог, Иван С. Јастребов.[9]
,,Као соколари, дечански игумани самог манастира су постајали подвласни непосредно султану, а земље којима су располагали – у овом случају манастирске земље – биле су ослобађане од десетака и других данака. Према сачуваним дечанским ферманима излазило би да је први шахински берат дат дечанском игуману 1516. године, па обновљен 1543. године, а поново потврђен 1565. године, да би затим били обнављани 1582, 1662, 1696, 1776. и 1778. године. Међутим, међу дечанским актима сачувана је и једна потврда о доганџилуку коју је издао султан Мурат III најраније 1574. године која сведочи да је манастир вршио ову дужност и за њу имао привилегије још од Мурата II, што ће рећи из времена првог турског освајања Дечана 1439-1444. Године” пише др Мирјана Шакота о соколарским правима дечанских монаха.[10]
Покушај заштите манастира путем соколарских права давао је, као и ангажовање манастирских војвода, само ограничине резултате.
Даље, у Дечанима је сачуван и један број докумената на турском језику међу којима су и молбе и тужбе турским властима, које се односе на заштиту дечанских имања од околног албанског становништва и насилну сечу манастирских шума.
Све ово је важно је имати у виду због, очигледно, политични мотивисаних а савршено неутемељних тврдњи о племенитим побудама Албанаца за чување манастира. Ангажовање манастирских војвода, баш као и коришћење соколарских права, упућивање молби и тужби и сл. било је једнозначно плод тражења начина од стране монаха за заштиту сопствених живота, манастира и манастирске имовине.
Слично, и појединци, Срби, трудили су се да се побратиме са Албанцима и Арнауташима покушавајући на тај начин да се заштите. Иван С. Јастребов, осим тога, говори о хришћанима који су себе почели да убрајају у неки од албанских фисова из истог разлога.[11]
Већ смо поменули рад др Мирка Барјактаровића ,,Чувари (туђих) богомоља (манастирске војводе)” који представља класични пример преваге политичке идеологије над научном објективношћу. У уводном делу, правећи лажну равнотежу, управо под маском непристрасности, Барјактаровић, говорећи о грађанском рату на простору СФР Југославије, помиње намерно рушење католичких и православних цркава и џамија. На питање ,,А да ли је у прошлости било тако?” Барјактаровић даје негативан одговор па наставља: ,,Било је и раније, разуме се, и раније повреда, скрнављења и рушења богомоља својих противника, али није било и њиховог систематског уништавања. Па и у време турских освајања и освета над хришћанском рајом, која је устајала противу њих, није било и од реда рушења цркава.” Колико у овоме има истине јасно је ако кренемо баш од Косова и Метохије, и погледамо најпре извештаје Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1957-1990 епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха СПЦ[12], а затим наставимо даље у прошлост и упоредимо број активних цркава и манастира у периоду пред пад под Турке, и број оних објеката који су током турске владавине запустели. Навођење цркава и манастира који су пљачкани, паљени, рушени, скрнављени или претварани у џамије и објекте друге намене, укључујући и оне најзначајније (Пећка патријаршија, Дечани, Свети Архангели, Грачаница, Драганац, Девич, Соколица, Сопоћани, Студеница, Жича, Милешева, Ђурђеви ступови, манастири Пресвете Богородице и Светог Николе код Куршумлије, Рача итд.) захтевало би један посебан рад.
Нажалост, Барјактаровићу ова жртва на олтар идеологије очигледно није била довољна па у наставку износи следећи, поражавајући, закључак: ,,Неке (цркве, примедба Д.М) су чак биле претворене у џамије (на пример црква св. Петра у Бијелом Пољу или Богородице Љевишке у Призрену), па су захваљујући томе и сачуване (подвлачење Д.М.)”. Сличан закључак је, нажалост, неколико генерација наших ученика могло да прочита у уџбенику историје за 7. разред, који је у међувремену повучен из употребе: ,,Данак у крви је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите Османског царства”.[13] Као што видимо, услед погрешног тумачења појма научне објективности, џамијање цркава се представља као добар начин за њихово чување а данак у крви као прилика за професионално напредовање.
Барјактаровићев рад карактеришу и језичке непрецизности. Већ смо цитирали његове речи о рушењу цркава ,,од реда”. Шта значи ,,од реда”? Да су све цркве, од прве до последње, на одређеној територији, срушене? Слично, говорећи о манастирским војводама, он пише: ,,Ако је… било непосредне опасности од напада на манастир и његову имовину, војвода је позивао своје сусељане, или саплеменике, да му дођу у помоћ.” У овом случају, када помиње саплеменике, Барјактаровић није довољно прецизан, јер је најисправније говорити о припадницима истог фиса. Када пак говори о сусељанима, прави крупну и неприхватљиву грешку. Наиме, сусељани манастирских војвода су били и Срби који нису били део фиса, нису потпадали под његову власт, нити су имали обавезу по било ком основу да се одазову на његов позив.
О племенским односима Албанаца писао је Бранислав Нушић у путопису ,,С Косова на сиње море”, па ћемо се послужити његовим појашњењима. Ово ће бити корисно како због теме којом се бавимо, јер се често наводи како манастире нису чувале само војводе, већ и целокупни фисови којима су они припадали, тако и због бољег познавања Албанаца уопште.
,,Да би се упознали са племенским животом Арбанаса као и са организацијом племена, ваља нам најпре бити начисто с тим шта је то фис, са чиме нису никад ни страни ни наши писци умели да буду начисто. Тако ћете наћи код писаца да броје у племена Мирдите, Љумане, Малисоре итд. Међутим, ваља знати да су то обласна имена, иста онака као што су имена Косово, Подримља итд.
И мада је свако који живи на Косову Косовац, ипак кад је реч о племенима, на пространом Косову могу живети и два и три племена. Таква предеона имена на којима живе Арнаути јесу: Љума, Мирдита, Дукађин, Малесија, Маћа, Дебар итд.
Али, у Мирдитији или у Малесији живи по неколико племена — фисова. Ти се фисови бива међ собом и туку и не слажу (подвлачење Д.М.), но, кад се што тиче општега, заједничког, они стају један уз другог, боре се заједнички, и отуд појава која се бележи: „Малисорци су решени да се одупру томе и томе“, „Малисорци су се побунили“, а отуда и погрешка која Малисорце сматра као једно племе, а не као становнике једне заједничке области, или боље рећи заједничке планине, што их и гони да бране заједничке интересе.
Примера ради напомињем да Краснићи има у Малесији, има их у Дукађину а има их и у Подримљи и Косову. Тако је и са другим племенима. Отуда нема појаве да се, на пример, Малесија туче са Мирдитијом или Дибром, али има примера да се поједини завађени фисови из Малесије туку са појединим фисовима из Мирдитије или Дибре,” пише Нушић.
Осим те грешке, што је обласно име сматрано за име племена, Нушић пише како су ,,сви поменути испитивачи и познаваоци Арбанаса” правили и другу грешку, услед тога што нису били начисто с тим шта је то фис, а затим набраја имена тридесет и четири фиса, која је имао прибележена:
1.Краснићи, 2. Бериши, 3. Тачи, 4. Шаљ, 5. Хоти, 6. Кастрати, 7. Клементи, 8. Кучи, 9. Крује-зез, 10. Дробњак, 11. Сои, 12. Сач (Фач), 13. Битићи, 14. Елишон, 15. Бућак, 16. Мећи-лјак, 17. Кабаш, 18. Марин, 19. Божал, 20. Зогај, 21. Маћун, 22. Малок, 23. М’зез, 24. Гариш, 25. Трејћа, 26. Маргур, 27. Груди, 28. Мерцури, 29. Шоши, 30. Рећи, 31. Пулаши, 32. Риоли, 33. Шкрели и 34. Никај.
,,Таквих имена фисова има још маса, и јако греше поменути познаваоци Арбанаса што их броје у праве фисове, тј. племена у правом и ширем смислу те речи, мада ће Арнаутин, кад га питате од ког је фиса, рећи: „Од фиса Маћун“, држећи и сам да су Маћунци прави фис.
То нису фисови, то су такорећи братства, гране у племену. То су често пута опширне и простране породице, које су постале читаво племе, онако као што их има и у Црној Гори, па зато и носе гдекад породична имена, као Гариши, или племе у ужем смислу, потекло из старијег племена које насељава известан предео, планину, село, па и носи име дотичног предела (Кабаш) или брда (Крује-зез) или села (Марин, Божал) итд. Тако су на пример Бућак, Маћунци и Малокци у ствари Краснићи; Гариши и Шоши су Шаљи, а Соп су Клементи.
Та братства, породице или фисови у ужем смислу, у ствари су гране основних, великих племена или фисова, којих има свега седам. (…) Тих основних седам фисова јесу: Краснић, Гаш, Шаљ, Хот, Кастрат, Клемент и Бериш,” пише Бранислав Нушић у поменутом делу.[14]
Нушићеве наводе потврђује и академик Атанасије Урошевић у свом раду под насловом ,,Косово”.[15] Он пише да се све сродне куће које потичу од једног претка код Арбанаса зову барк (трбух), због чега се Албанци каткад деле и на братства у оквиру фиса. Такође, постоји веровање, пренето из матице, да припадници једног фиса чине широк и разгранат род, који потиче од истог претка.
Истовремено, ваља имати на уму да припадници албанских фисова на Косову и Метохији због своје раштканости нису могли да продуже са фисном организацијом какву су имали у матици и да се, под утицајем средине, фис може променити.
Од онога о чему пише Нушић, а што је за нашу тему посебно важно, конкретно када је реч о заштити манастира од стране војводе и припадника његовог племена или фиса од агресије других Албанаца, јесте не само неслагање, већ и сукоби који се јављају између појединих фисова. Због тога смо тај део и подвукли.
Дакле, сукоби између две групе Албанаца, оне која угрожава манастир и оне која га штити, на челу са војводом, нису никакав изузетак и редак случај, и због тога се мотивација бранилаца не може представљати као израз високог морала и изузетне племенитости како то поједи аутори раде. Такви аутори сукоб војвода са другим Албанцима до којих је долазило у вези са заштитом манастира представљају као израз посебне привржености војвода манастиру и савесности у испуњавању дужности, уместо као одбрану личних интереса и интереса фиса, као што је најчешће био случај.
О међусобним сукобима Албанаца пише и академик Јован Н. Томић: ,,Између… племена постојало je трајно трвење и борба: тукла су ce међу собом и отимала су једна од других, као и од трећега.”[16]
Александар Гиљфердинг пише о непријатељству међу фисовима Гаш и Шаља, у селима недалеко од дечанског манастира, којом приликом је погинуло око 30 људи.[17] Светислав Симић, конзул Краљевине Србије у Приштини, пише о анархији у пећком крају и како су се ,,на сам дан Бајрама побили… сами Арбанаси у џамији, где су дошли да клањају и том је приликом пало 9 душа мртвих.” [18]
Нушићеве речи о неслагању и сукобима међу Албанцима поткрепљују и закључци бугарске историчарке др Теодоре Толеве у књизи „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908”. Бугарска историчарка је у њој, на основу докумената из Бечког династичког, дворског и државног архива, подробно описала процес стварања албанске нације.
Прва тајна конференција која се бавила овим питањем одржана је у Бечу 17. новембра 1896. године а процес је трајао наредних неколико година. Подразумевао је израду албанског алфабета који до тада није постојао (резултат је писмо које Албанци данас користе, а прихваћено је на Конгресу у Битољу 1908. године), отварање албанских школа, финансирање штампе, књижевних текстова итд.
,,Албанска нација у време поменутих саветовања још увек не постоји,” пише Теодора Толева. (стр. 26) ,,Након првог ,,случајног архивског податка” низало се све више нових фиока пуних докумената, све док сумња, несигурност и колебање нису уступили место убеђењу да се аксиом о постојању албанске нације пре независне албанске државе мора изнова отворити и преиспитати… (стр. 24). У складу са архивским изворима које смо проучавали, можемо изнети тврдњу да крајем XIX и почетком XX века албанско становништво још увек не чини нацију. У насељеним језгрима оно живи изоловано, људи се једва познају, осим кад ратују међу собом… а смрт због освете је нешто учестало, чак и међу људима из истог клана (подвлачење Д.М.).[19]
Међу Албанцима не постоји никакво национално осећање, не увиђају постојање заједничких интереса, нису једни са другима солидарни, нити стварају неку унутрашњу динамику која би могла подстаћи поменуто национално осећање.” [20]
Крвна освета, коју помиње Теодора Толева, је веома озбиљан проблем у албанском друштву тог времена. Тако нпр. аустроугарски вицеконзул др Реми фон Квјатковски, који је у Тирани, међу Албанцима, боравио у два наврата, у свом извештају из 1901. године пише да озбиљан проблем ,,с којим нико, па чак ни централна власт не може изаћи на крај, јесте крвна освета”.[21]
Према томе, погрешно је олако доношење закључака и довођење у везу спремности војводе и припадника његовог фиса да бране манастир од других Албанаца, искључиво са њиховим племенитим побудама, високим моралом и посебним поштовањем према манастиру, посебно уколико се овакви закључци темеље на претпоставкама о снажним осећањима националне припадности албанском народу и јединства и националне солидарности међу Албанцима. Штитећи манастир војводе су, превасходно, бранили сопствене интересе, као и интересе фиса. Нема никакве сумње да су интереси оно што их је наводило да испуњавају своју дужност, која проистиче из уговора склопљеног са монасима или монахињама манастира.
Крај 1 дела
Димитрије Марковић
[1] Димитрије Богдановић, Разговори о Косову – Књига о Косову, Библиотека Свечаник посебна издања
Ваљево, Београд, Минхен 2018. стр. 69
[2] https://www.britannica.com/topic/racketeering
[3] https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/190625/190625-vest5.html
[4] https://rt.rs/opinion/nemanja-devic/27163-nemanja-devic-decani-vojvode/
[5] Александар Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији . Издавачко предузеће
„Веселин Маслеша“, Capajeвo, 1972. стр. 175-176
[6] Милутин Ђуричић, Арбанашке војводе српских средн.евековних манастира (стр. 369-387)
[7] Бранко Перуничић, Писма српских конзула из Приштине: (1890-1900) (Београд: Народна књига,
1985), стр. 366
[8] Толева, Теодора. Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908. Београд: Издавачка кућа Филип Вишњић – Институт за европске студије. стр. 199 и 206
[9] Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија. Службани гласник 2019. Београд. стр. 85-86
[10] Мирјана Шакота, Дечанска ризница. Београд 1984. стр. 380-381
[11] Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија. Службани гласник 2019. Београд. стр. 85-86
[12] Епископ рашко-призренски Павле. Извештаји са распетог Косова, Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1957-1990.
Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке, Фондација патријарх Павле, Београд 2013.
[13] https://www.pecat.co.rs/2019/12/danak-u-krvi-kao-najveca-vrednost/
[14] Бранислав Нушић, С Косова на сиње море. Просвета 2006. стр. 292-294
[15] Атанасије Урошевић, Косово. Научно дело, Београд 1965. стр. 113-118
[16] Јован H. Томић, О Арнаутима у старој Србији и Санџаку. 1913.
[17] Александар Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији . Издавачко предузеће
„Веселин Маслеша“, Capajeвo, 1972. стр. 178
[18] Бранко Перуничић, Писма српских конзула из Приштине: (1890-1900) (Београд: Народна књига, 1985), стр. 353
[19] Толева, Теодора. Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908. Београд: Издавачка кућа Филип Вишњић – Институт за европске студије, 2020, стр. 441
[20] исто
[21] Толева, Теодора. Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908. Београд: Издавачка кућа Филип Вишњић – Институт за европске студије. стр. 206
