Ртањ
Дивчибаре
Голијa
Последњих десетак година, у Србији смо сведоци све чешћег оснивања комуна и кампове и ретрит[1] центара, који се организују на пажљиво одабраним природним и културно-историјским локалитетима. Планински предели, пропланци, руралне средине, речне долине, али и поједине тврђаве и друга историјска здања, постају простори за одржавање духовних семинара, различитих програма самоспознаје и обуке за повећање психофизичких потенцијала.
У јавности се, најчешће (али не искључиво) уочи лета управо појављују огласи и позиви за похађање оваквих семинара, који своју инспирацију црпе из неохиндуизма, New Age покрета, езотерије, алтернативне психологије, неопаганизма, окултизма и различитих синкретистичких учења.
Ширем аудиторијуму су по свој прилици већ познати називи групација које су организовале овакве манифестације као што су Древни корени, Лицеј Академија Шћетињина, Старославци, Школа за трећи миленијум Звонећи кедри Србије, Достојни Србије, VedArya, Моханђи центар мира, те бројнидани или фестивали јоге …
Тако се у Србији може скицирати посебна мапа, исцртана према просторима где бележимо активности заједница и појединаца који упражњавају различите алтернативне спиритуалне методе и праксе. Поједини природни и историјски локалитети све чешће постају места духовних окупљања, ретрита и симболичке иницијације. Међу њима се издвајају Ртањ, Радан планина, Голија, Фрушка гора, Дивчибаре, Тара, Космај али и Калемегданска и Петроварадинска тврђава, Шумарице, Велико Поље код Обреновца, Тијање код Гуче, Девићи на Голији, Јагоштица на Тари и бројни други локалитети … на којима се организују духовни кампови и/или комуне са различитим програмима.
Ове комуне, често су осмишљене као духовни ретрити, места повлачења из свакодневице. У њима се упражњавају најразличитије методе духовне алтернативе. На овом месту ћемо побројати оне које су данас најзаступљеније код нас.
– Најчешће се организују течајеви јоге и медитације, езотеријска предавања, као и алтернативне психотерапијске процедуре. Tрага се ка путевима свесности, изводе поступци „свесног ходања“, „свесног плеса“, организују се школе медитације, звучне терапије, шаманске радионице, „јога буђења“, различити облици „детокс“ пракси, спроводе технике дисања, енергетске радионице, и бројни други програми који се представљају као путеви ка личном развоју, унутрашњој хармонији, проширеној свести или бољем квалитету живота… – дакле готово комплетан New Age репертоар.
– У посебним групацијама пак, практикују се ритуали призива и поштовања старих богова, духова предака, церемоније са идентитетском симболиком и исказивањем припадности одређеној заједници… Комуницира се са космичким, као и ентитетима из природе, Земље и подземља…. При свему томе посебни течајеви и обуке се организују за децу и малолетнике.
Посматрано са социолошког становишта, овде се не ради само о избору атрактивних туристичких локација. Природни простор добија нову функцију. Планина више није само планина, шума није само шума, а тврђава или споменик нису само историјско обележје. Они постају места духовног доживљаја, личне трансформације и симболичког „буђења“. Управо овај процес може се описати као сакрализација простора, стварање нових места духовног ауторитета, паралелних традиционалном простору храмова, манастира и светиња.
Посебну пажњу заслужује чињеница да се значајан број ових образаца све више усмерава ка деци, младима и породицама. Организују се кампови, у природи, породични ретрити, кружоци „свесног родитељства“, школе алтернативе и омладинске академије. Духовне компоненте се при томе најчешће представљају као образовни, васпитни, психолошки, а некад се промовишу као спортске активности, а не религијско учење. Управо због тога родитељи често нису свесни доктринарног контекста или идејног оквира из којег такви модели произлазе. Неретко се деца и малолетници, кроз различите тренинг-обуке борилачких вештина у оквиру летњих духовних дружења, постепено упознају и са садржајима који превазилазе оквире рекреативног спорта. У појединим случајевима такви програми могу укључивати елементе паравојне дисциплине, идеолошке социјализације и безусловне послушности ауторитету, што захтева посебну пажњу када су у питању малолетници.
Ово, само по себи, не значи да је сваки вид и концепт личног развоја, боравка у природи штетан или манипулативан. Било би методолошки и морално погрешно све такве активности сврстати у исту категорију. Међутим, искуства бројних европских земаља показују да управо овакви облици деловања представљају један од најчешћих начина ширења савремених алтернативних духовних покрета. Зато је неопходно критички преиспитивати њихове идејне изворе, организациону структуру, начин рада са малолетницима, улогу харизматичних вођа и однос према традиционалним верским, културним и породичним вредностима.
Посебно забрињава чињеница да многи програми настоје да избришу границу између духовности, психологије, медицине, образовања и туризма. Учесник више није само туриста или полазник семинара; он постепено постаје припадник једне нове духовне културе, често несвестан да усваја појмове и праксе који имају своје религијско порекло. Тако настаје феномен који бисмо могли назвати културном или психолошком инкултурацијом алтернативне духовности.
Све ово намеће и једно важно питање јавне одговорности. Локалне самоуправе, туристичке организације, установе културе и власници јавних простора све чешће уступају природне и историјске локалитете за различите духовне и развојне пројекте. При томе се одлуке неретко доносе искључиво на основу туристичке или економске користи, без претходне анализе идејног и педагошког садржаја самих пројеката.
Зато сматрамо да је потребно успоставити ширу интердисцилинарну сарадњу између стручњака из области социологије религије, медицине, педагогије, физичке културе, туризма и представника традиционалних верских заједница, како би се локалним туристичким организацијама и органима локалне самоуправе помогло да са више одговорности процењују које програме подржавају, промовишу или финансијски помажу.
Постоје времена која не дозвољавају незнање. Данас није довољно препознати само класичне облике сектног и манипулативног деловања. Неопходно је разумети и правовремено уочити нове облике духовног утицаја који се појављују иза психолошке, образовне, или еколошке понуде, као и позива за упражњавање здравог живота, и спорта. Само таквим приступом могуће је истовремено сачувати слободу савести, поштовати право на различитост и одговорно штитити породицу, децу и културни идентитет заједнице. Управо зато је право време да поред осталог и феномен сакрализације природних простора Србије, постане предмет систематичног истраживања. Не ради стварања моралне панике, већ ради одговорног разумевања једне нове стварности која се тихо, али веома упорно, обликује пред нашим очима.
Питање сектног и манипулативног деловања превазилази оквире појединачних злоупотреба и постаје једно од кључних идентитетских питања савременог друштва, од чијег решавања непосредно зависи духовна, културна и морална будућност поколења која долазе.
Прилози:
-1-Дивчибаре – центар алтернативних семинара
Дивчибаре су већ годинама један од најзначајнијих центара за:
– јогу
– реики
– тета-хилинг
– констелације по Хелингеру;
– медитације
– холотропско дисање
– шаманске радионице;
– звучне купке (гонгови, тибетанске чиније);
– ајурведске програме;
– различите облике „енергетских терапија“.
Посебно је занимљиво што се многи програми не представљају као религијски већ као: лични развој, детоксикација, психофизичка регенерација, рад на себи, духовни велнес. То је карактеристичан образац савременог New Age-а.
2. Ртањ
Ртањ је вероватно најпознатије езотеријско место у Србији. Око њега су настали бројни митови:
- да представља пирамиду; – да је изграђен вештачки;
- да је енергетски центар Балкана; – да поседује космичке енергије;
- да се на њему јављају НЛО; – да представља „српски Мачу Пикчу“;
- да је место уласка у више димензије.
На Ртњу се организују: медитације, дочеци солстиција, ритуали пуних месеца, јога кампови, шаманске церемоније, звучне медитације, енергетска исцељења… Са тим у вези посебно је развијен култ такозване „ртaњске енергије“.
3. Голија
На Голији нема толико изражене езотеријске митологије као на Ртњу. Међутим, последњих година постаје популарна за: неопаганске и шаманске заједнице, програме „повратка природи“, јога ретритове, медитације, духовне кампове, школе свесности и програме тишине. Ту се све више практикују концепти као што су свестан живот, свесна заједница, свесно родитељство…
4. Радан планина
Радан је посебно занимљив. Поред Ђавоље Вароши развијена је читава езотеријска митологија о древним цивилизацијама, енергетским порталима, лемуријанцима, Атлантиди, змајевим линијама (ley lines), светим планинама, подземним градовима…Ово је комбинација: New Age-а, уфологије, неопаганизма, …алтернативне археологије.
5. Фрушка гора
Последњих година један од најјачих центара јога фестивала, кундалини јоге, фестивала свесности, екстатичног духовно-терапијског плеса, звучне терапије, тантра-ритрита…
На Фрушкој гори, присутна је у правом смислу европска New Age сцена.
6. Тара
Тара привлачи: неопаганске и окултистичке групе као и практиканте шаманизма. Такође, камповe за обуку младих борилачким вештинама воде инструктори који су уједно и учитељи алтернативне духовности, опет најчешће из неопаганског окриља…
На Тари су честа викенд духовна окупљања. Посебно су карактеристична одвојена окупљања мушкараца и жена, такозвани „мушки и женски кругови“ …
У мушким круговима се третира и усавршавају принципи: буђења свете мушкости, мушког идентитета, лидерства, ослобађања од страхова…
У женским круговима буди се божанска женска енергија, враћа женској суштини, усавршава се и изоштрава интуиција, исцељују породичне и личне трауме…
7. Стара планина
Стара планина такође постаје позната по јога фестивалима, медитацијама тишине и дисања, неопаганским обредима поштовања природе, биљака, Месеца и ентитета прошлости…
Заједничке карактеристике
Ако бисмо на основу претходног спровели једну сажету анализу, могли бисмо доћи до следећих заједничких карактеристика у процесу иницијације и увођења у духовну праксу присутних практиканата.
Први корак – подразумева се: изолација, планина, тишина и природа.
Други корак – укључује интензиван боравак од више дана, малу групу и заједнички живот.
Трећи корак – обухвата физичко исцрпљивање, рано устајање, пост (често), програмирано дисање и често јогу и медитацију
Четврти корак – носи са собом емоционално отварање, исповедање, дељење животних прича и искустава, емотивно пражњење, плакање, коначно групне вежбе.
Пети корак има за последицу нову духовну интерпретацију, у којој адепт стиче утисак да је „пробудио свест“, „пронашао себе“ и „стекао нову породицу“
Посебно истичемо:
Искључивање из комуникације готово свих доктринарно-религијских категорија и термина. Дакле не барата се са појмовима као што су саборност, благодат, врлина, грех, исповед или талант, као ни са онима пореклом са Истока карма, дарма, мокша … Уместо тога користе се: појмови као заједница, академија, камп, фестивал, ретрит, свесно родитељство, холистички развој. лична трансформација, лидерство, интегрално образовање, природно исцељење.
То представља значајну промену у односу на покрете из осамдесетих и деведесетих година, када су организације много отвореније истицале своје религијско порекло.
Зоран Луковић
Насловна фотографија: Pixabay
[1] Ретрит (енгл. Retreat – повлачење, повученост, осама) подразумева организовани, временски ограничен боравак ван уобичајене животне средине чији је циљ интензиван рад на духовном, психолошком или личном развоју.
