Редефинисани и реформисани Њу ејџ односно Некст ејџ, експлицитно уводи секуларну религиозност. Све постаје легитимно. Док у Њу ејџу појединац бира и припада доктрини, учењу, још увек из сфере метафизике (религија, езотерија, окултизам…), овде се човек поучава да сам бира шта му је „свето“. Избор више није условљен припадањем одређеној традицији, већ личним уверењима, животним стилом, професионалним интересовањима, амбицијама и плановима за будућност…. На тај начин подстиче се облик индивидуализоване духовности у којем се појединац самосвојно опредељује и препознаје у области вере и смисла. Није пресудно да ли је неко верник, следбеник одређене духовне праксе, заговорник идеологије, поклоник науке, страствени љубитељ спорта или обожавалац поп-културе. Све може постати предмет верске преданости, извор идентитета и носилац животног смисла. У том смислу, секуларна религиозност представља својеврсно пресељење религиозне потребе из традиционалних верских институција у различите области савременог живота.
Секуларна религиозност је итекако одомаћена појава у савременом друштву. Секуларизам или посветовњачење (као и лаицизам) јесте начело које у основи означава раздвајање државе и цркве. То је доминантни и пресумптивни друштвени принцип у веку у којем живимо. Секуларна јесте ванцрквена, ванинституционална религиозност. Oна означава облик веровања, присуство смисла или духовне праксе која није везана за традиционалне религијске системе, али задовољава сличне егзистенцијалне потребе као и религија: потрагу за смислом, пружа искуство трансценденције, даје етичке смернице, остварује заједништво…. То је религиозност без Бога, али са присуством светог, религиозност без Цркве, али са обредом, вера у нешто „више“, али не нужно онострано и натприродно.
Неки видови секуларне религиозности:
-1-Идеолошка религиозност – Идеологије (марксизам, нацизам, неоконзервативизам, либерализам, …) могу понекад добити статус „светих истина“ које не толеришу критику. Оне имају своје „јеретике“ и „догме“.
-2-Спиритуалност без религије. – Модерне духовне праксе, као што су јога, медитација, тета хилинг или „енергије Универзума“, често служе као алтернатива организованој религији, задржавајућп ритуалне и искуствене димензије традиционалне вере. Посебно су раширене праксе помагачких професија (исцелитељство, усавршавање људских потенцијала, поспешивање концентрације и менталне ефикасности…) које у себи садрже елементе спиритуалности где је ова у улози подизања значаја методе у очима следбеника….
–3-Поп-култура и спорт као обред – Навијање за клуб, посета концертима, праћење поп-икона, па чак и куповина и модни трендови, често имају елементе култне преданости и ритуалне праксе …
-4-Наука као религија – Каткад се сусрећемо са феноменом да се наука не доживљава као метод сазнања, већ као коначни ауторитет над свим питањима постојања смисла, морала и човека. Тумачења света и појава које нас окружују, као и његове визије и пројекције, се не доживљавају као препоручени научни метод сазнања, већ као коначни и догматизовани проповеднички ауторитет који је изнад свих питања постојања, смисла, морала и човека. Илустративан је пример стварања такозване теслијанске религије, која почива на вишегодишњој глорификацији и изградњи култа Николе Тесле.
-5-Корпоративна религиозност – Уз много заједничких црта, на овом месту ћемо из разлога јасније систематизације ипак направити разлику између два појавна облика корпоративне религиозности: то су а) западни и б) далекоисточни.
а) Последњих деценија, посебно у англосаксонском корпоративном окружењу, шири се специфична пословна култура која од запослених захтева посебан степен лојалности, посвећености и идентификације који подсећа на религиозну преданост.
б) Савремене хинду-гуру покрете, карактерише преобликовање из духовних у корпоративно организоване структуре. Задржавајући традиционалну религијску симболику и терминологију, ови покрети су истовремено усвојили моделе управљања, комуникације и ширења утицаја, прилагођавајући своје деловање захтевима глобализованог света.
Зашто је настао феномен секуларне религиозности ?
Упркос потискивања утицаја религијских институција под утицајем идеолошко-политичког мејнстрима, људи и даље траже духовни ослонац. Потреба за смислом, тек је рекли бисмо у постмодерном друштву ултимативна. Материјализам и технолошки напредак нису донели егзистенцијално испуњење. – Људи желе „своју“ религију, прилагођену личним уверењима и начину живота. Тако је секуларна религиозност сведочанство вере да човек и у неолибералном, посмодерном, добу остаје суштински религиозно биће. Питања о смислу живота, добра и зла, жртве, љубави и смрти, не нестају са нестанком традиционалне религије, већ само добијају нове облике. Управо зато, разумевање секуларне религиозности може бити кључ за разумевање савременог човека и његове потраге за дубљом стварношћу.
Наравно наглашавамо да секуларна религиозност неминовно доводи до релативизације истине и губитка јасног оријентира. Често има психолошку функцију (самопомоћ), али без дубинске метафизичке основе. Уместо заједнице, негује изоловану индивидуалну духовност која се лако комерцијализује. Лако је злоупотребљива у политичке и маркетиншке сврхе.
_5б_ Корпоративна религиозност
Корпоративна религиозност представља облик секуларне религиозности у којем организација, компанија, институција или пословна заједница преузимају неке од функција које су традиционално припадале религији. Она својим припадницима нуди систем вредности, осећај припадања, заједничку мисију, обредне праксе, препознатљиве симболе и визију пожељне будућности, стварајући код појединаца степен идентификације и лојалности који понекад поприма обрисе религијске преданости. То је дакако и форма сакрализације тржишта, у којој материјални просперитет постаје ново обећање спасења.
За разлику од традиционалне религије, корпоративна религиозност не говори о спасењу душе већ о личном развоју, професионалном успеху, самоостварењу, продуктивности и припадности „посебном“ колективу који се селектовао унутар конкретне пословне структуре. Ова заједница не поседује храмове у класичном смислу, али има своје кампусе, конференције, семинаре и корпоративне догађаје. Нема свеце и пророке, али има харизматичне осниваче, визионаре и лидере чије се речи цитирају и тумаче као ауторитет. Нема догмате у класичном смислу, али има корпоративне вредности, мисије и визије које се не доводе лако у питање.
У таквом систему, пословни успех добија обрисе спасења, корпоративна култура постаје својеврсни морални кодекс, а лојалност организацији једна од највиших врлина. Управо зато, корпоративна религиозност представља један од најупечатљивијих примера секуларне религиозности у савременом свету, где потреба за смислом, припадањем и заједништвом не нестаје, већ се премешта из традиционалних религијских институција у нове друштвене и економске структуре.
Овде ћемо представити два вида корпоративне религиозности
–I– Западна псеудохришћанска корпоративна религиозност
Реч је о систему веровања у оквиру савремене корпоративне културе, који имитира обрасце и структуре религиозног еванђеља, али у служби економске идеологије, тржишта и профита. Неопходно је са тим у вези упознати појам корпоративно јеванђеље. То је одредница под којом се често препознаје скуп интерних правила предвиђених да се конкретно предузеће на оптимизујући начин организује и структурише. То је својеврсна „парарелигија” модерног капитализма, у којој запажамо следеће карактеристике.
-1- Корпорације преузимају улогу Цркве. У својој идеолошкој верзији, корпорације имитирају црквену структуру: имају „апостоле” (осниваче), „еванђеља” (вредности и мисије), „обреде” (тим билдинге), али без крста, без љубави и без спасења. Она нуди заједницу не ради другог, већ ради профита.
– 2 – Лидери постају пророци. Просто, гради се култ личности лидера. Извршни директори и оснивачи (нпр. Стив Џобс, Илон Маск) често се приказују као харизматичне фигуре са мисијом да „промене свет”. Њихове поруке, књиге и интервјуи се доживљавају као мудрост коју следбеници усвајају као смернице живота.
– 3 – Брендови представљају свете тајне – Oни не промовишу само производе, већ и „животни стил, смисао и вредности живота
-4 – Мисија и визија се узимају као догма– Корпорације формулишу своје „мисије” и „визије” у формама које личе на верске исповести. Рад у компанији се не представља само као запослење, већ као животни позив – начин да се „чини добро”, „ствара бољи свет”, „ослобађају потенцијали”.
– 5 -Маркетинг се схвата као символ вере – Корпоративни маркетинг користи термине попут „верујемо у…”, „вредности којима се водимо…”, „позвани смо да…” што подсећа на религиозну реторику. Брендови не продају само производе, већ „животни стил” и „смисао”.
– 6 – Тим билдинг се уважава као празник или црвено слово слава Тим билдинзи, утакмице у продуктивности, обуке, мотивациони говори, догађаји као што су „launch day” и „all-hands meetings” имају ритуални карактер. Попут верских обреда, они служе за јачање заједнице и подстицање лојалности.,
– 7 – Замена за љубав je компетитивност – У корпоративном еванђељу се стално говори о „тиму”, али све се своди на постизање индивидуалних резултата, надметање, бодовање, мерљивост. У таквом систему нема места за еванђелску жртву – осим ако се може комерцијализовати
-8- Идеолошка имунизација – Свака критика система се тумачи као недостатак вере у „позитивну енергију”, „иновацију” или „глобални напредак”. Они који сумњају често бивају маргинализовани као „негативни”, „неприлагођени” или „токсични”.
–9- Уместо покајања – предлаже се рад на себи – Често су то заправо представе (перформанси) у стилу манифестација, констелација, афирмација….
-10 – Уместо вечности промовише се стална продуктивност – Корпорација не познаје покој душе. Она не нуди спасење, већ вечни рад: вечне рокове, вечне пројекте, вечну активацију. Та логика укида празничност живота. Заборавља се да је човек створен и за одмор, и за тишину, и за молитву – а не само за учинак.
Са становишта теологије и хришћанске етике, корпоративно јеванђеље представља ништа друго до пародију на аутентично Новозаветно богословље, која редукује духовност на инструменталну корист, а човека своди на ресурсе и бројке. Међутим, ту се прича о деформацијама и изобличавањима Христове науке не завршава.
Просперитетно јеванђеље
Просперитетно јеванђеље (енгл. Prosperity gospel), познато и као „јеванђеље благостања“, јесте теолошки конструкт који се појавио у оквиру неких харизматских и неохаризматских хришћанских покрета. Основна порука овог учења је да вера, њено позитивно исповедање (тзв. „позитивна реч“), као и редовно даривање новца (такозвано „сејања семена вере“ кроз прилоге цркви или проповеднику) доводе до материјалног благослова и исцељења. Према њему, Божија воља је у томе да верници буду здрави, богати и успешни у свим аспектима живота.
Већ на први поглед може се констатoвати да је просперитетно јеванђеље теолошки проблематично и непомирљиво са Јеванђељем страдајућег Христа. Христос није проповедао материјални успех, већ крст, одрицање и служење другима. Православна Црква одбацује идеју да је Бог нека врста „духовног банкомата“ и учи да је живот у Христу пре свега позив на покајање, крсно следовање Христа и живот у љубави, смирењу и заједници. Благослов се не мери новцем или здрављем, већ духовном зрелошћу, врлинама и спасењем душе.
Са друге стране, Просперитетно Јеванђеље се открива као инструмент експлоатације, на шта указују следећи показатељи.
1.Континуирано давање као доказ вере – Просперитетним Јеванђељем се шири корпоративна култура у којој је дарежљивост, такозвано сејање вере (нпр. кроз донације, волонтирање или „добровољне“ прилоге) мерило лојалности, послушности и духовног статуса унутар компаније. Сејање вере је главни молитвени обред, премда је заправо резултат својеврсног суптилног притиска да се улаже у фирму.
2.Индивидуална кривица за неуспех – Радницима се имплицитно (или експлицитно) сугерише да њихов успех зависи само од менталног става и вере у успех. Ако не напредују, кривица се приписује недостатку „позитивног мишљења“, иницијативе или „духовног фокуса“… свакако услед некаквог непридржавања правила.
3. Верник се држи у стању сталне кривице и потребе да се „доказује веру“ њеним сејањем.
4. Запослени се охрабрују да улажу свој новац у самоусавршавање, скупе семинаре, радионице, књиге, па чак и курсеве личног развоја који фирма организује или посредно промовише.
5. Позитивна мантра као замена за стварне услове рада Уместо решавања системских проблема као што су прековремени рад, недовољна плата или стрес, фирме охрабрују запослене да „визуелизују успех“, „благодаре за препреке“ и „остају позитивни“. Овим се структурни проблеми сакривају иза лажног наратива унутрашње снаге.
5. Мотивациони слогани су у духу корпоративне духовности – „Сетите се да сте ви архитекта своје судбине“, „Бог жели да успете – само ако довољно верујете“, „Ваше мисли стварају реалност“, и слично.
6. Инструмент дисциплиновања – Радници који исказују незадовољство или сумњу у систем лако бивају означени као „токсични“, „негативни“ или „духовно недовољно зрели“, чиме се избегава потреба за стварним дијалогом или анализом дешавања.
-II- Корпоративно лице савремених хинду-гуру покрета
Једна од најзначајнијих промена која је обележила савремене хинду-гуру покрете јесте њихова постепена трансформација из религијских и духовних заједница у сложене корпоративне системе. Иако су корени ових покрета дубоко укорењени у традицијама хиндуизма, јоге и ведантске мисли, њихов организациони развој током друге половине XX и почетком XXI века показује изразиту способност прилагођавања глобалном тржишту, медијском окружењу и потрошачкој култури савременог света.
Први значајни кораци у том правцу могу се уочити код покрета које је развио Махариши Махеш Јоги. (Maharishi Mahesh Yogi). Трансцендентална медитација није се представљала као религија већ као научно потврђена техника за смањење стреса, повећање креативности и унапређење квалитета живота. Духовна пракса тако је добила нови језик, прилагођен образованом и секуларизованом човеку Запада. Уместо класичне мисије и проповеди, у први план су стављени курсеви, сертификати, истраживања, организациона мрежа и препознатљив бренд.
Сличан модел додатно је развио Шри Шри Рави (Sri Sri Ravi Shankar) кроз организацију Уметност живљења (Art of Living). Уместо наглашавања религијске припадности, у средиште су постављени управљање стресом, лични развој, хармонија, лидерство и друштвени активизам. Духовност је интегрисана у језик савременог менаџмента, психологије и корпоративне едукације. Тако је настао модел који је истовремено могао да функционише као духовни покрет, невладина организација, фондација, образовна платформа и глобални бренд.
Почетком XXI века овај процес достиже нови степен развоја. Савремени гуру више није само учитељ који окупља ученике већ постаје медијска личност, глобални предавач и носилац међународног бренда. У том контексту посебно место заузима Садгуру (Sadhguru), чија организација Isha Foundation представља један од најуспешнијих примера спајања духовности, маркетинга, дигиталних медија и корпоративног управљања. Његова предавања се истовремено пласирају као духовна поука, мотивациони говор, психолошки савет и животни коучинг. Пажљиво грађен јавни имиџ, снажно присуство на друштвеним мрежама, професионална продукција садржаја и глобалне еколошке кампање сведоче о организационом моделу који је ближи мултинационалној корпорацији него традиционалној религијској заједници.
Сличне карактеристике могу се уочити и код покрета који предводи Моханђи (Mohanji). Његово учење о универзалној духовности, карми, енергијама и личном развоју представљено је кроз разгранату међународну мрежу центара, волонтера, онлајн програма, медијских платформи и образовних иницијатива. Као и код других савремених гуру покрета, акценат се помера са припадности одређеној религији на индивидуално искуство, личну трансформацију и глобалну доступност духовних садржаја.
Заједничка карактеристика ових покрета јесте чињеница да се духовност све више представља као производ који се може научити, усвојити, прилагодити и конзумирати. Реторика спасења уступа место реторици личног развоја, аскетски подвиг уступа место техникама самопомоћи, док се традиционални духовни ауторитет све чешће замењује харизматичним брендом. Уместо класичних верских и/или духовних заједница или комуна настају глобалне организације које истовремено делују као духовни покрети, образовни центри, медијске платформе и корпоративни системи.
Закључак
Корпоративна религиозност је појава у којој компанија престаје да буде само место рада и постаје носилац идентитета, система вредности, осећаја припадања и обећања личног испуњења, преузимајући тако неке од функција које су некада припадале религији.
Корпоративна религиозност представља секуларизовани облик вере у којем се спасење замењује успехом, духовни подвиг каријером, а религијска заједница корпоративном културом. Она показује како се религијске и духовне идеје у XXI веку успешно прилагођавају логици глобалног тржишта, дигиталних медија и културе бренда. Управо зато, констатујмо да разумевање ових нових модела следбеништва захтева не само религиолошку и богословску анализу, већ и познавање механизама маркетинга, корпоративног управљања и савремене индустрије духовности.
Зоран Луковић
