Да видимо сада како се то секташко зло раскола тзв. „Старокалендараца^и појавило код нас Срба. Најпре да поновимо: да је раскол и секта тзв. „Сшарокалендараца^и у Србији и Српској Цркви ствар заиста беспредметна и бесмислена, јер је Српска Црква била иостала по Старом календару, дакле она је Старокалендарска Црква, и она тај свој статус нема намеру да мења. Затим треба да кажемо да ова групица „зилота^“, окупљених или предвођених од Акакија Станковића (с боравком у викендици на Фрушкој Гори), уствари манипулише с именом „истинитих православних хришћана“, дословни превод грчког Г.О.Х: Γνήσιοι ορθόδοξοι χριστιανοί. Јер у Грчкој ГОХ означава само одвојене од Цркве групице Старокалендарце, а који год Србин је био у Грчкој могао је видети и схватити да су браћа Грци и Грчка Црква истинити Православци[1], те наши „зилоти“ манипулишу тим називима код, засад малобројног, али необавештеног света по Србији: да су у Грчкој „прави хришћани“ само ГОХ = Старокалендарци, којих у Грчкој наводно има „један милион“ – а ми смо видели да их је свега 50-70.000. Или када бесавесно лажу да је „цела Света Гора уз њих“, мислећи притом на екстремне „зилоте“ само једног Светогорског манастира – Есфигмена (који никакав углед ни утицај нема у Светој Гори), и на још десетину монаха-„зилота“ расејаних по неким скитовима и келијама Атоса (где опет, у Скитовима и Келијама, има далеко бројнијих и духовнијих Светогораца подвижника, који нису у расколу са Црквом).

А што се тиче манастира Есфигмена, одакле се или преко кога се углавном инфилтрирају, бољерећи лиферују „зилоти“ за Србију, то је суседни манастир нашег Светосавског Хиландара, који га је дуго и трпељиво помагао, и покривао пред другима, и велику љубав им показивао, а они су му за узврат за то само пакостили и отимали понеке непостојане и незреле искушенике, па их онда прекрштавали, као напр. недавно неког откаченог јерођакона, Бугарина из Ниша (који „неће више да буде Бугарин“), и још пар њему сличних (о којима мало ниже).

Какви су то „истинити хришћани“ у Есфигмену, може свако од поклоника Свете Горе и Св. Хиландара да види кад наиђе покрај Есфигмена и каже тим „зилотима“ једно људско: Кали мера!, а они вас погледају „као крме секиру“. То је жалосно, али је, нажалост, тако!^[2] Али, ако је Есфигменцима „ревност за Православље“ таква да нападно истакну изнад свог манастира на врху куле црну заставу са мртвачком главом! – и још са натписом на њој „Όρθοδοξία η θάνατος!“ = „Православље или смрт!’ – онда шта да на то кажемо?^[3] Шта друго осим: Боже, опрости им, јер не знају шта раде! Да кажемо о Есфигмену још и то како примају бројне Албанаце (којих је у Грчкој однедавно, као тобоже „избеглица“, скоро милион), па их крштавају (или прекрштавају), и тако зилотски добро „наоружавају“ ревношћу, да су неки од њих недавно, на путу између Есфигмена и Хиландара, написали на Крсту цара Душана познато нам са трагичног Косова и Метохије терористичко UĆК! Додајмо овоме и врло индикативну чињеницу: да Есфигменци стално наглашавају како их Грчка Црква „прогања“,^[4] а притом не кажу да их, у њиховом „отпору^ према Светој Гори и Православној Цркви, подржава Амерички конгрес и Европски парламент (који хоће да укине τδ αβατον у Св. Гори)! За нас Србе ове чињенице довољно говоре саме по себи.

Оволико укратко рекосмо за одметнути од Православне Цркве и Свете Горе Есфигмен, зато што је отуда углавном потекло, и усмерено, ово неколико „зилота“ у Србији, које ћемо сада побројати и кратко описати (колико смо о њима дознали).

1. Поједини српски „зилоти“ тзв. Старокалендарци

Пре но што кажемо нешто о четири-пет_? колико до сад знамо, „зилотских вођа“ псевдозилотског раскола[5]  – секте „Старокалендараца“ у Србији, да изнесемо неколико података о једном ранијем, и пар садашњих Срба „зилота“ у Светој Гори.

Један од првих таквих које смо срели, пре неколико деценија, у Светој Гори био је монах Наум (Миљковић, родом из Браничевске Епархије, где има сроднице монахиње), који је у Светој Гори примио велику схиму као схимонах Стефан и живео дуго на Каруљи као „зилот“ (међутим је причао и многоглагољао непрестано, као да је дао завет не великосхимничког ћутања, него не-ћутања). Кад смо га посећивали на Каруљи, прво смо морали издржати „канонаду“ о свим могућим, и неколико немогућих, „завера против Православља“, које Православље, ето, само он и још пар њему сличних „зилота на Каруљи“ чувају и одржавају! Имао је под тремом своје каруљске кућице, крај једне пећине, карту „Велике Србије  (попут оне Шешељеве)… И да не причам даље тужну причу… Благодарећи нашем Патријарху Свјатјејшем Павлу, завршио је недавно свој намучени земни живот у постељи манастира Сланци крај Београда, у Мајци Србији, за коју је говорио да је сва у „апостазији”, па чак и отац Јустин Ћелијски! Памтимо га, и чашу хладне воде коју нам је из своје пећине давао, и такође његово скромно али срдачно монашко гостопримство – у заиста пустињи Каруљској, на јулској жези испод Атоса.

Други „зилот“ Србин на Светој Гори је Мопах Данило (Мирковић, рођен 1959. на Дорћолу у Београду, дете оца Србина и мајке Хрватице, звао се Дубравко, на крштењу од Владике Амфилохија Радовића добио име Павле); био је једно време у секти загрижених Адвеншисша, и у некој секти ОТО у Америци (где је провео 2-3 године; сам је говорио
да је „променио више секти“), а онда се обратио Православљу (благодарећи данашњем цетињском игуману Луки и о. Амфилохију Радовићу). Покушавао је да нешто студира, чак и Богословски факултет. Као студент оженио се и долазио је често, некад сам, некад са супругом Миланком и ћерчицом Софијом код Владике Амфилохија у Патријаршију (где смо изблиза приметили његову неуравнотеженост, и често гледали сузе јадне супруге, која се на њега жалила), а онда је изненада оставио супругу и дете и отишао у Хиландар 1991.г. Тамо је својим „подвизима“ брзо „превазишао“ Хиландар и његове Светиње?!, па је, услед ствараних смутњи у Хиландару, напустио га и стигао – чак до Есфигмена, одакле буде упућен у Коринт код зилотског ГОХ вође српских „зилота“ – „Митрополита Калиникоса Пелопонеског“ (Сарантбпулос, раније Матејевац, па је променио табор и пришао Флоринијанцима, али „зилотски“ екстремизам није изменио), где је поново „крштен у бурету“, како сам каже (22.2.1996.Γ.), и ваљда поново замонашен. Данило данас живи у некој келији ваљда код скита Свете Ане (келију у Каруљи је дао другом сродном „зилоту“)_? али је Данило више ван Свете Горе, него у њој, јер често одлази у Коринт код поменутог Калиника (где вероватно добија и новац, који Калиник има „довољно за зилотско мисионарење међу
Православнима!“), и онда излази на „мисионарска путовања“ по земљи Србији, бестидно говорећи несувисле глупости, лажи и клевете на Српску Цркву, Патријарха, свог некадашњег духовника Митрополита Амфилохија („он треба код мене да дође да се учи; ја њега да благосиљам, а не он мене“ – говори снобурни, некадашњи секташ, а сада приучени „зилот“ Данило, са истим менталитетом и унутрашњим немиром). Тако је, после завођења и одвођења у „зилоте“ неколико сестара из манастира Стјеника код Чачка, дошао и он хитно у Чачак да пренесе „поруку целе Свете Горе^а, како је „сва Света Гора уз вас“, и како „сва Света Гора бруји због избацивања монахиња из манастира“! На када му је у очи речено, пред бројним народом у Дому културе у Чачку, да безочно лаже (јер је писац ових редова после његовог одласка за Србију био у Светој Гори), он није ни трепнуо, него је одатле отишао за Београд да „просвећује“ неуке Србе: „шта се то њима данас догађа“, тј. да им „открива Америку“, јер он „долази са Свете Горе“, па је тако у некој „Месној заједници“ на Бановом брду, збуњујући недужни и необавештени народ, говорио „о свему и свачему, и још о понечему“ (октобра 2003)[6].

Са овим Данилом је из Хиландара у своје време отишао и Досишеј, родом из Белог Манастира, који је са Акакијем Стан- ковићем (о коме мало ниже) и хиландарским искушеником Томом (некадашњим хипијем у Паризу) стигао и он до Пелопонеза. Тома је ту поново крштен и замонашен као монах Симеон, и данас је у манастиру Есфигмену. Доситеј је пак тада замонашен као Серафим, али је напустио ту Калиникову тј. Хризостомову фракцију и отишао Матејевцима, који су га поново миропомазали, јер они не признају благодат Флоринијанцима. Са њим је данас у Есфигмену и још један Србин Драган, из Данске, који је поново крштен и замонашен као монах Сава, Тамо је у Есфигмен стигао и један монах из Србије, ђакон из Црне Реке код Рибарића, Григоријекоме црноречки „зилотизам“ очигледно није био довољан, те је отишао најпре код Акакија у Врдник, где је поново крштен и замонашен, и одатле отишао у „јединоспасавајући“ манастир Есфигмен, са оцем Николом, који је донедавно био стално уз њега, али је Григорије из Есфигмена изишао, или је истеран (Есфигменци, на питање једног српског монаха: где је Григорије? – окрећу леђа!), па је сада у некој келији на Каруљи, док му се отац Никола вратио назад у Ниш. – Можда се негде нађе и још неки монах-„зилот“, сличан овима бродјага, што кажу браћа Руси, али смо на брзину оволико дознали и набројали.

1. Јеромонах Акакије (Немања Станковић), главни вођа „зилотске“ секте тзв. Старокалендараца, илити српских ГОХ = „истинитих хришћана“. Рођен је 1970.г. у Новом Саду; у младости је био очигледно дете немирна духа (једно време је био скинхед, по завршетку средње школе (за дизајнере), зажелео је монашки живот и дошао у манастир Ковиљ код Новог Сада за искушеника. Ту је остао око 8 месеци, а онда је изишао рекавши да „овде нема духовног живота“! (иако је у Ковиљу игуман био изврстан духовник, садашњи Владика Порфирије). Немања је отишао у Русију, у Почајевски (?) манастир, и после месец-два се вратио, па отишао на Свету Гору, не у Хиландар, него га је у Кареји у некој келији замонашио, на његово тражење, али без ичијег благослова, јеромонах из Банатске Епар-
хије Рафаило.^{[7] [8]}

Немањи-Акакију ни то монашење није било довожно, него је онда пришао „зилотима“ у Светој Гори и одатле, преко манастира Есфигмена, стигао до Митрополита Калиникоса (Сарантопулос) Пе-лопонеског у Коринт (опет подсећамо да је то био зилот Матејевац, па је пришао Флоринијанцима), и тамо поново крштен, опет замонашен и рукоположен. Одатле се вратио у Србију и отпочео, у викендици својих родитеља на Фрушкој Гори (изнад Врдника, недалеко изнад манастира Раванице), коришћеној као „манастир Св. Методија и Кирила“, да „просвећује“ Србе зилотизмом својих Сшарокалендараца, пре свега екстремних Есфигменаца. Тако је напр. 1997.г. у књижари „Тројеручица“ у Београду понудио једном монаху из Црне Горе неку своју новину (или брошурицу), па кад је овај рекао да он не чита новине него Псалтир, он му је одговорио: „Узми,
ово је важније него Псалтир“! (Ово врбовање му није успело, али је у новије време, изгледа, успело код неког јеромонаха Јована из манастира Тавне код Зворника, кога су прекрстили у Аверкија).

Акакије има извесну развијену „мрежу“ сарадника (и очигледно новца из Грчке), међу којима је, изгледа, главни идеолог Евсевије Петровић (о коме ћемо даље говорити). Овај Акакије је на Крстовдан 2003.г. тајно дошао у манастир Стјеник на Јелици, код Чачка (долазио је и пре тога у неке Овчарске манастире, и тада изгледа врбовао и сестре у Стјенику), и тамо „преобратио у истинско Православље“, тј. поново крстио и понова монашио, младу игуманију Ефросинију са још, такође младе, 3 монахиње и 4 искушенице (о њима нећемо овде говорити). – О Акакију ће се вероватно још чути[9].⁾

2. „Брат Евсевије“ (др Петровић, син проф. књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада), лекар-кардиолог у Сремској Каменици, главни је идеолог старокалендарског зилотизма међу Србима. (Изгледа да је и своју рођену сестру Јелену придобио за старокалендарство). Он је Акакију „десна рука“ (док се не посвађају чији је „зилотизам“ чистији?). Њега нисмо лично упознали, али се зна да је долазио у
Овчарско-кабларске манастире и покушавао да врбује калуђере и друге побожне Србе, углавном претњама „канонима“ и свим могућим „анатемама“, које су за њега, изгледа, основна ствар у историји Цркве, боље рећи у његовом „православљу“ (док, међутим, Јеванђелско Православље познаје, пре и после свега и изнад свега,
Јеванђеље љубави, што је за њега, кад му се то спомене, само „сладуњава прича екумениста”!).

Изгледа да за овог човека, опседнутог страхом од „анатема“ за јереси, као да и нема Апостолско-Светоотачког Православља, тј. Цркве Христа Бога Живога и Духа Светога Животворнога, и у њој „неопозиво датих благодатних дарова и призива Божијих“, чак и за Јевреје (άμεταμέλητα τα χαρίσματα καϊ ή κλήσις του Θεού – Ρμ.ιι,29), тј. милостиве и дуготрпељиве и човекољубиве и свеспасоносне благодати Христа Спаситеља, љубави Бога Оца, и животворне заједнице (κοινωνία) Светога Духа (2Кор.13,13), оприсутњене дејством Утешитеља у свакој Светој Литургији данашње Цркве Бога Живога, овде и сада, у овом и оваквом свету и овој оваквој, данашњој историји. Осим неколико скупина његових „зилота“ (Светогорци добро праве разлику између ζηλοτής и ζουρλοτής), данас, по њему, у Цркви Васељенског Православља нема других „опробаних и истинитих“ служитеља Христа Бога и Спаса свију, „који изграђују Тајну Цркве у свету“ (Дидахи и,и). Мада, нажалост за
њега и њих, како је и сам Евсевије принуђен да призна (у истом Писму и те групе ГОХ „зилота“ су разбијене на десетак буљука: „на неколико међусобно непомирљиво раздељених Синода грчких Старокалендараца, који сви за себе тврде да су Истинита
Православна Црква Грчке“.[10]

Укратко речено, за Евсевија и све њему сличне данашње „зилоте“ (који, као и Американци, немају ни знања, ни свести, ни савести, о стварном историјском, а не апстрактном, теоретском, идеолошком, животу и битовању Цркве Православне и народа Православних у свету, кроз векове и данас), благодаш Духа Светога Утешитеља у Цркви је „инсшитуционализована“ (читај: „канонизована“, санкционисана, конзервирана, умртвљена) и сведена само на, како их он фарисејски мртво схвата, некадашње „каноне“ и „догмате са анатемама“ некадашњих Сабора, некадашњих Отаца. Благодат је, за њега, само бледи преостали пламичак некадашњег Огња Педесетнице, којега магијски одува
и угаси сваки ветрић јеретички, демонски, антихристовски. По њему и њима, јереси имају ваљда неку магијску моћ да, са неправославним изражајем некога у Цркви, одмах укидају благодат и наносе анатеме, те су тако у овом свету јаче силе „јудеомасонства“ и „свеопште јереси екуменизма“, неголи „сведочанство Исусово Духом пророштва“, којим „Дух и Невеста (Црква) говоре: Дођи! Да, доћи ћу скоро. Амин, да, дођи Господе Исусе“! (Откр.19,10; 22,17.20).

Да и не говоримо о томе како су ови људи, сви „зилоти“ редом, људи неслободни, мање-више инквизиторски по духу и менталитету, јер сваку иоле слободну мисао или реч у Цркви они стављају на нишан, траже одмах осуду и „анатему“, не знајући да Црква није прогањала ни судила појединачне личне мисли, речи, науке, теорије (то је радила, њима слична по духу, инквизиција оних од којих су ови панично уплашени, па се бране голим: „не дотакни, не окуси, не додирни!“ – „по стихијама света, а не по Христу“ -Кол.2,8.21). Отуда долази и њихова злоупотреба Канона 15, Прводругог Фотијевог Сабора (861.г.), који дозвољава, а не наређује, да се може, а не мора, прекинути општење са Епископом само због „неке (већ) осуђене од Св. Сабора и Отаца јереси, и то кад ту јерес јавно_? откривене главе,
проповеда и учи у Цркви. То јест, када ствара раздоре, расцепе, расколе и разарања организма Цркве, о чему наравно просуђују Сабори Цркве, а не „свака вашка обашка“. Тако је било у историји и живом Предању Цркве.

Иначе, има много у овом и оваквом Евсевијевом и Акакијевом „зилотском“ менталитету-инквизиторског духа, „лова на вештице“, који се, нажалост, пројавио нарочито код Матејеваца у Грчкој (а духовни вођ и учитељ српских „зилота“ је управо некадашњи Матејевац Калиник са Пелопонеза). Они би само да лове, и суде, и анатемишу, све и свакога ко није по њиховој „мери“ (као што су Јудеохришћани собом мерили и судили Павла Апостола – 2Кор. цела 10. глава, нарочито ст.12), тако да инквизиторски уходе и сваку слободну људску мисао – слободне, а не ропске деце Божије у Цркви, хулећи на Духа Светога, Који је истинска Слобода, и Који, и кад је закон = канон, то је благодатни и ослобађајући „закон Духа живота у Христу Исусу, који нас ослободи ОД закона греха и смрти“ (2Кор.З,17; Гал.5,1; Рм.8,2). Еда би им Бог дао тог Духа слободе у Христу да схвате: да Православље није фаталистички „кисмет“ и „бекство од апостасије“, него живи
живот и мартирија ( тј. мученишшво) за Христа и са Христом. И да појме срцем, а онда и умом, да је Црква Православна више волела, и данас више воли, „да страда са народом Божијим“ неголи да бежи од света у секташку светомржњу и мизантропију.

3. Јереј Ашанасије (Александар Крстић, рођен 1973, бивше војно лице; био је осуђиван „због баратања експлозивом“), из Смедерева, прекрштен и рукоположен у Грчкој, као и Акакије, од старокалендарца Калиника (бившег Матејевца) у Коринту, однедавна држи у
приватној кући Владана Крстића у Смедереву (ул. Д. Давидовића 13) „цркву /сам је назива „параклис“! Св. краља Милутина“ и истоимену „парохију“ (која је недавно издала једну брошуру-књижицу „Погружење истинско крштење“, о којој види у Библиографији). И он је недавно стигао у манастир Стјеник са 15-ак својих присталица, да помогне преотимању манастира, али су се вратили необављена посла. (Са њима је био и неки „монах Давид“, око 25 година, из Смедерева, „зилотски преподобан“, како рече неко ко га је тада видео у Стјенику). Атанасија нисмо срели, али се из његове брошуре о крштењу види да и он „зилотски“ генерално напада и оптужује све Православне, осим својих ГОХ Старокалендараца („поједини црквени великодостојници – патријарси, митрополити, епископи – па чак и читаве помесне цркве, грубо крше и не поштују Божанске каноне и Догмате који су темељ и стубови Православне Цркве… Ови неуморни богоодступници, рушећи све Божанске законе пред собом, не остадоше равнодушни ни пред овом Светом
Тајном – Тајном крштења“ – стр. 6-7 поменуте брошуре).

Наиме, Атанасије Крстић не признаје „крштење обливањем“ и о томе у својој књижици Погружење… наводи „стручно мишљење Есфигменског игумана Методија, по коме: „уколико се не примењује правилна форма [трикратног погружења у воду]… таква крштења су безблагодатна и недејствена“ (подвлачење њихово); „због тога Господ и допушта да их врше само потпуно заблудели јеретици, стога она [=крштења] треба да се изврше изнова“ (Погружење… стр. 21). Међутим, мало даље исти Атанасије као да је мало умеренији, па допушта, ипак, „у крајњој икономији“ крштење обливањем: „када је крштавани прикован за болесничку постељу или услед смртне опасности када у близини нема свештеника“, и то крштење обливањем, вели он, може бити извршено и од стране православног „мирјанина“, „световног лица“.[11] Затим додаје: „Крштење, које се по крајњој икономији (подвлачење његово), смртне опасности ради, изврши обливањем од стране световног лица, у случају да дете преживи, мора бити од стране свештеника извршено по правилу, уз изостављаше трикратног погружења и појављивања [из воде- подвлачење наше] (стр. 71).

 Е сад, постављамо питање, на које аутор у књижици не даје одговор: Ако је крштење без „примене правилне форме“ [=шроструког погружења у воду} „безблагодатно и недејствено“, како каже његов игуман из Есфигмена (који притом додаје изричито: „Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије“ – стр. 21, подвлачење наше), шта ту онда свештеник, кад и он „изостави трикратно погружење“, има да призна својом допуном те делимичне „форме“, кад главна ствар у тој „форми“ [трикратно погружење] није извршена,
а по логици „зилота“ форма даје благодат и дејство! Остаје, такође, још и питање: шта бива ако је свештеник тај који је тешко болесног човека или дете у постељи крстио кропљењем-обливањем (јер како ће га „погњурити“ ако једва живи, једва дише на постељи)? Ијош питање за игумана Есфигменског (или његовог преводиоца): Да ли је та ствар „у надлежности икономије“, или пак у надлежности Живе Цркве, тј. живог Пастира црквослужитеља и црквоградитеља?[12] 

Тако то бива кад „књижевници и законици“ уместо живог осећања и доживљавања Живога Христа у Цркви, живом Телу Његовом, „уче наукама и заповестима људским“, па се у истима изгубе као фарисеји у „закону“ Мојсијевом, те од „закона“ не виде Законодавца. Презирање живе теологије Светих Отаца и заменом исте „цитатима Отаца“, свети се буквализмом и богословским аналфабетизмом, као што је код протестаната презир живе реалности Цркве и Црквеног благодатног богославља довео неминовно до „библијске
цитатоманије“, до мртвог „академизма“, до учитавања, из главе свакога, онога чега нема ни у слову ни у духу живе Речи Божије.

Аутор Атанасије Крстић даље у књижици наводи и текст Акакија Станковића, по коме „Православно предање никад није примило нити признало латинско «крштење» обливањем или кропљењем“?[13]  Акакије даље вели да се „по икономији“ (подвлачење његово) код њих [код српских ΓΟΧ] прима „крштење чланова официјелне Србске цркве и других помесних екуменистичких цркава које је савршено у потпуности у православној форми“ [дакле: погружењем], док „крштење чланова СПЦ и других екумениста које је савршено кропљењем или обливањем“, ГОХ Црква „одбацује и ни у ком случају не прихвата, и одређује да они који су тако «крштени», а приступају истинском Православљу [=ГОХ], буду прво крштени и да јој се тек онда присаједине“ (тамо, стр. 40-41).

Ако оставимо по страни сасвим нејасно, или злобно, именовање у тексту „других помесних екуменисшичких цркава“,[14] остаје спорно богословско-еклисиолошко питање за зилотску „теологију“: Шта то значи: „прво буду крштени“ па „тек онда присаједињени“, ако је крштење у Христа – сједињење са Христом и облачење у Христа (како каже Апостол на Св. Крштењу), а то значи сједињење са Црквом која је Тело Његово, а не нека друга и посебна стварност ван Христа, којој се тек треба „присајединити“? (Још један
пример схоластичке „теологије“ козервативних дозлабога „зилота“). Но на ово питање Крштења још ћемо се вратити.

4. Ненад звани „Сајла“ (Тодоровић, из Параћина, рођ. 1954.г., после старокалендарског „прекрштавања“ назван Петар; мајка му Дуња, побожна Православка припада Цркви и прекорева га што је отишао у „Старокалендарце“); као инжињер радио је неко време у фабрици слаткиша „Параћинка“ (3 пута жењен, има 4 деце, али његови „Старокалендарци“ кажу да то „не важи“ што се три пута женио, јер тада „није био истински православни“; међутим, људи који га знају говоре да је он пришао Старокалендарцима у 2. браку, па се потом још једном женио). Сада је „Сајла^и, по упутству налогодавца „егзарха за Европу“ Калиника из Коринта (кога често посећује и од кога, изгледа, добија новца, јер Тодоровић не ради, а не живи лоше), а и налогодавца му Акакија, држи „цркву Св. Марка Евгеника у кући у Параћину (ул. Лазе Лазаревића, 39) и „задужен“ је да врбује младе, и одвраћа из српских манастира искушенике и искушенице.[15] Тако је и недавно био главни ментор у поменутом случају Стјеничких сестара, и, после њиховог заврбовања, од тада често борави у Чачку код занатлије Млађа Обрадовића, у чијој помоћној згради су смештене те бивше монахиње из Стјеника, па су ту кућу већ прогласили за „храм Св. Првомученика Стефана“ (ул. Радојице Радосављевића, б.б.), а и још једну позајмљену од Милана Илића зграду, на падинама Јелице (изнад чачанске „Слободе”), назвали су „храм Преподобномученика
Авакума Ђакона“.[16]

Ненада „Сајлу“ смо срели и упознали у Чачку, после неуспелог „пуча“ у Стјенику, и из краћег разговора смо видели да је то плиткоуман човек, који се служи, уобичајеним за секташки менталитет „Старокалендараца“, пашквилама и голословним, што кажу браћа Руси, „изјавама“, илити народски речено „абровима“, из новина и којекаквих брошура, које су њима најчешће „докази“ за „издају“, „отпадништво“, „апостазију“ овог или оног грчког,
српског, руског Владике или теолога. Ту су, наравно, и помно од њих прикупљане фотографије из новина, или са телевизије: ко се све „сликао са папом“, или „молио са јеретицима“, као и новинарски написи о „скандалима“ овог или оног црквеног лица, тако да, како неко с правом рече, таквим „зилотима“ дан почиње абровима: ко је где био, шта је „изјавио“, са ким се сусрео, итд, итсл. („Сајла“ је чак и нама „подметао под нос“ пуну најлон кесу таквих пашквила!). Свим тиме он, и њему слични, збуњују и узнемирују ионако збуњене и узнемирене људе по Србији, и засипају их причама о „пропасти Српске Цркве“, те као једино решење остаје ГОХ=„Истинити православни хришћани“\ Кад смо му рекли да су они обична секта, и да језуитском казуистиком обмањује прости свет, он и две новозаврбоване, већ „обраћене“ и „стручне“ по питањима Цркве и теологије, нешто старије „сестре“ из Стјеника, реаговали су: да их „не вређам!“. А они Свету СПЦркву Божију и Патријарха Павла – на кога иначе сви највише „сикћу“ и искаљују свој „зилотски јед“ -бескрупулозно вређају, без икакве стварне и проверене чињенице или аргумента. Колико Ненад Тодоровић „Сајла“ не зна ни азбуку Православља, видело се кад смо му указали
на Дидахи (и притом му показали штампану књигу „Дела Апостолских Ученика“ у српском преводу), – он није био ни чуо за тај класични ранохришћански спис из 1. века (у којем се јасно говори да, у случају кад нема друге воде, може се крштавати и са мало воде обливањем – о чему видети ниже), те је само збуњено додао: „Шта ја знам ко је то написао“? О „Сајли“ ће се вероватно још чути, и дознати, ако не престане радити ово што сада ради.

5. Има и још неки Харалампије монах, који је раније био у Црногорскоприморској Митрополији, и тамо се монашио, чак био и јерођакон, па се потом оженио, па разженио, па опет долазио у Острошки скит Св. Јована, и онда је отишао у Грчку код Матејеваца, и тамо је од њих примљен и постао „суперзилот“. Не знамо како и зашто се отуда вратио, али се зна да сад иде по Србији којекуда, и говори против свих и свакога (био је нпр. на „ТВ Палма“ у Јагодини). Он, изгледа, нема присталица, јер ваљда људи виде с ким имају посла. ^[17]

Ове, или и друге “зилоте“_? који имају неки број присталица, простији и неупућени свет по Србији (после комунизма) још не види добро: ко су и шта су, шта пропагирају, и куда их воде? Неће проћи дуго времена па ће се и то, само од себе разоткрити и разобличити. Јер у Српском народу досад нису успевали „зилоти“, зато што је то народ словесан и разборит. (Нарочито кад се „опече“, па му из искуства дође она „друга“, боља мисао! Чак су и Турци говорили: „Ах, да ми је друга рајина мисао“), Разоткривање ових садашњих малобројних ГОХ „зилота“ доћи ће_? сматрамо, најпре од тога што мање-више сви они, кад-тад, неизбежно прелазе у екстремне ставове (као Матејевци), јер се не могу одржати у умерености, која би их једног дана вратила Цркви. (Напред поменути монах Данило Мирковић је типичан пример таквога). Саблазан екстремизма унутар грчког зилотског покрета за „заштиту Старог календара“_? остала је да лебди над свим Сшарокалендарцима и она постепено превладава међу новонасталом групом српских „зилота“ тзв. Старокалендараца“.

Из књиге Заблуде расколника и старокалендараца
Епископ Атанасије Јевтић (2004)

---

[1]Г.О.Х. у Грчкој стварно означава: Старокалендарце, за разлику од далеко бројнијих Новокалендараца (преко 10.000.000) јер је сва Грчка Црква прешла на Нови, „исправљени Јулијански“ календар, док су ГОХ само раштркана група, секта тачније речено неколике секте, како смо претходно видели.

^[2]Знамо да ће нам њихов секташки менталитет одмах „цитирати“ Ап. Павла из Тит. 3,10: да се „треба клонити човека јеретика“, али неће споменути и друге речи великог Апостола свих народа Павла: „Свима сам био све да какогод кога придбијем“ (1Кор.9,19-22 и 10,32-33).

³Исту такву заставу, мањих размера, са словенским натписом, донели су „зилоти“ недавно и оставили сестрама у манастиру Стјенику (па је приликом њиховог исељавања остала). Тај срамни секташки „реквизит“ нема никакве везе ни са Православљем, ни са монаштвом. Али то значи да су несрећни Есфигменци главни инспиратори раскола међу Србима. „Зилот“ Атанасије Крстић из Смедерева, хвалећи Есфигмен: „што је баш овај манастир остао данас једина тврђева истинског православља на Светој Гори, док су сви други светогорски манастири [зар и Хиландар?!], нажалост, поклекли у борби са јересју екуменизма“ (брошура О Крштењу, стр. 9; в. у Библиографији на крају), узалуд подсећа на „Есфигменску повељу“ Ђурђа Бранковића, јер су истински Православци Немањићи, Лазаревићи и Бранковићи помагали скоро све Светогорске манастире (Ватопед, Симонопетру, Светог Павла и др.), па неће бити да им је успело само са Есфигменом!

^[4]Грчки „Старокалендарци“ стално истичу (и њихови српски трабанти то често понављају), како су били „прогоњени“ за своју „верност Старом календару“, што је и било у Грчкој у пар наврата, мада нико од њих није дао живот за то (а и да јесте, зар нема секти и секташа који „страдају“ за своје идеје и тврдоглавост, илити фанатизам, као нпр. разноразне протестантске секте, старије и новије). Када су, недавно, обмануте и заведене сестре из манастира Стјеника код Чачка, по сили закона морале да напусте узурпирани манастир
Жичке Епархије, СПЦркве, оне су, чим су изашле из манастира и прешле преко моста (изван манастирске порте), добро инструиране од Акакија (који се сакрио у шуми), одмах почеле да хистеришу како, ето, „страдају за веру“! Оне су затим, уствари Акакије и дружина, издали о томе „Обавештење за јавност“ (11-12. октобра 2003), у којем су написали сијасет лажи и клевета, како су тобож биле „малтретиране“, а уствари су, по канонској одлуци Жичке Епископије, морали да ослободе манастир, јер он припада Светосавској
Жичи, а не Акакијевој секти тзв. „Старокалендараца“. Нису ваљда „зилоти“ очекивали да и манастир Светог Ђакона Авакума одведу у раскол безразложне и непознате његовој Мученичкој Србији секте?!

[5] Читаоци су већ могли приметити да ми у овом тексту реч зилот значи ревностан, ревнитељ, али и: суревњив, љубоморан, завидљив) често стављамо под наводнице. То чинимо зато да би скренули пажњу да има зилота и „зилота“, како најбоље говори и показује Апостол Павле (ДАп.22,3; Гал.1,14). И он је некад „ревновао“ и „преревновао“, и „по ревности“ био чак „гонитељ Цркве Божије“, док није схватио да су то све „трице и кучине – само да Христа задобије“ (Фил.3,6.8). Зато је саветовао (су)ревњивим Коринћанима: „Кад већ ревнујете за духовне ствари, тражите (трудите се, ревнујте} да изобилујете у онима које су за изграђивање Цркве“ (1Кор. 14,12). Јер, на жалост истога Павла и нашу, има их „који не ревнују добро за вас (у Цркви), него хоће да вас одвоје (од Цркве за себе), да њима ревнујете“ (Гал.4,17). Павле употребљава овде, за погрешно, цркворазорно ревновање глагол έκκλείω=ιζ3^βα/αΛ«, одвајам, искључујем (затварам изван, спречавам некога да уђе), што је управо супротно садржају, смислу и значењу речи Έκκλησ ( Црква као
позвани, сазвани С а б о р. Црква је, дакле, по Павлу: с-а-б-и-р, а не р-а-с-т-у-р, не секта, раскол, сепарација! Код ових пак новопечених „зилота^и тј. „ревнишеља^и (и грчких и српских) пре свега има, по Апостолским речима, „међу њима самима суревњивости /ξη- ход=зависти/ и неслоге и раздора“, „горке ревности и свадљивости у срцима њиховим“, тако да се само „хвале, а лажу против Истине“ (1Кор.З,3; Јак.3,14). То јест, и кад имају „ревност за Бога, али је немају по разуму, јер не познајући Правду Божију, и настојећи да своју правду утврде, не покорише се Правди Божијој“ (Рм. 10,2-4), која Правда-Истина Божија јесте Христос Божији, Христос Оваплоћени у Цркви, Христос као Црква Божија.

[6]Данила су неки снимили на касетофону, и са траке, између осталога, јечи успаничени ментални и душевни галиматијас, попут оваквих реченица: „Поједине српске Владике и професори – школовани су код јеретика, значи изгубили су благодат“! (целивам му ,,логику“). – „Имам информацију да је Јустин (Поповић) задњих 6 месеци прекинуо заједницу са Српском Црквом“! (лаже бескрупулозно). – „Лажу вас кад вам кажу да Српска Црква неће прећи на нови календар“! (вероватно је то дознао од „Кризне Групе“, али она хоће СПЦ „конзервативном“, а овај ,,прогресивном“!). – „Сви Срби треба да изађу из лажне цркве и да приме истинско крштење“! (ваљда као он и шака ,,зилота“). – „Воз који води Патријарх Павле или Васељенски Патријарх, или боље рећи сам Рим, води у пропаст, а Српска Црква је само један вагон тога воза“! – „Старац Пајсије (Светогорац) је један преварант“! – „Ватикан је масонско гнездо, у њему су студирали Амфилохије, Атанасије, Артемије“! (у Ватикану уопште нема студија, а у Берну и Риму је као постдипломац био само Амфилохије, који је затим далеко дуже боравио у Грчкој, и докторирао, и тамо добро изблиза упознао „зилоте“ Старокалендарце, и закључио: „Сви они имају секташки и јеретички менталитет“). – „Иринеј Буловић је на списку, мислим на плати, у масонском клубу; спреман сам да то сведочим и на суду, па ком обојци ком опанци“! – „Није мени Јустин Поповић правило Цркве, него Васељенски Сабори!“ – „Владика Николај је хтео да оснује зилотску Цркву“! – „Бугари имају 200-300.000 зилота! Румуни 2.500.000! Грчка има 1.000.000!“ (видели смо напред да их у Грчкој нема више од 50-70.000, али „зилотска“ мржња према Цркви заслепљује очи – 1Јн.2,11). Итд. итсл. – Ово наведосмо да људи здраве памети и присебна духа виде са ким имају посла у ово смутно време, кад Србијом ионако роваре разноразне секте (потпомагане од разних сорошоваца из Америке, која је и секте упрегла у своју „тотал(итар)ну демократију“).

^[7]Раније Марјан Теодосијев, Бугарин из Ниша (који „неће више да буде Бугарин“, па кажу да је и презиме променио); дошао у Црну Реку 1994, замонашен 1996, зађакоњен 1998, па је Црну Реку напустио 2001. и отишао код Акакија (Станковића) у Врдник, где је поново крштен и замонашен. Са њим је у то време био и отац му Никола, па су одатле обојица отишли у Есфигмен.

⁸Рафаило за благослов монашења Немање није питао ни Протат, ни Хиландар, ни надлежни за ту келију манастир Пантократор, чији је игуман потом протестовао Хиландару, мислећи да је то било по благослову Хиландара, јер је Рафаило раније живео у Хиландару, па се вратио у Банат, а овога пута је био само у посети Светој Гори.

[9]Драгана Николић; избегла са мајком из Зенице у Србију, и била неко време у манастиру Сланцима код Београда, а затим дошла као искушеница у Стјеник 2000.г. код усамљене игуманије Јулијане, и по њеној смрти замонашена, по благослову покојног Владике Стефана, али ипак на брзину, од о. архим. Венијамина из Овчарског Преображења, и одмах постала игуманија. Око себе је убрзо окупила, уз своју мајку (која има стан
у Чачку), још две-три монахиње и 4 искушенице.

[10]Дошао нам је у руке један његов текст – Отворено писмо (види на крају у Библиографији), и у њему се, уз остало, види колико су том човеку анатеме опсесија, јер он ради њих чак фалсификује и Св. Писмо, као нпр., кад у свом Писму, без стварног разлога и повода, учитава у текст Прича Соломонових 29,24-25 непостојећу у тексту реч анашема: „Ако ко анатему постављену чује и не објави“, где израза анашема нема у тексту (ни јеврејском, ни грчком, ни словенском, ни српском), него је само реч о клетви и заклињању из
3 Мојс.5,1-4, чиме аутор показује не само непознавање Библије, него и јару жељу да ана- теме „објављује“, тј. произноси, шири око себе. Он такође не зна ни Свете Оце, а кад их „цитира“, чини то неизворно, неаутентично, тако да се не може проверити да ли је то дотични Светитељ стварно рекао (и ако јесте – којом приликом?), или му је то неки „зилот“ приписао (или од другог „зилота“ преписао). Као пример незнања, тачније: суманутог без-умља, наводимо неке „бисере“ из мутног и смушеног Отвореног писма Евсевије-
вог: „СПЦ је у јереси, у литургијском јединству са јеретицима, и под анатемом Цркве“ [које? – не каже, осим ако не мисли на своју секшу „СПЦ је упрегнута у исти јарам с неверницима (2Кор.6,14), оре њиву кнеза овога света и кротко ходи ка недалеком циљу

– да буде „једно стадо и један пастир“ [не каже да је то Христова реч и молитва, Јн.10,16, за коју он ваљда не жели да се оствари!]. – „Реци/те/ Србима да су им сви епископи Црквом и Духом Светим невидљиво осуђени и извргнути из Свештенства“ [он је „мандатар“ Духа Светога, па „видљиво“ изриче невидљиве „пресуде“ Св. Духа – тачно као секта Моншанисша!].

– „Реци Србима и да чак Српска Црква формално иступи из ССЦ, то никако неће бити довољно да (п)остане Православна – мора и да савршено прекине молитвено општење са јеретицима светског „православља“ и да јавно осуди сва безакоња и све безаконике“. – „И остаће над СПЦ подигнут мач Божји свих анатема Цркве што стоје над новојеретицима васељенским и скврнитељима Предања“. – „Мистериозни кнезови [јевреомасони], који из сатанске таме вуку конце свих кључних збивања у нашем тужном свету, чине то по лукавству свог оца врло, врло вешто. Православни који не реагују… против црквопреда- тељних безакоња својих епископа, саучествују у том делу“. – „Ово се чини са православнима данас – јудеомасони их кувају као жабу, и нема никог да им викне да су у огњу, а они сами огањ више не осећају“. – „Да ли мој лавеж имало омета караван цркава „светског православља“, што се постојано креће у антипасхи екуменизма ка своме цару, антихристу?“. – „Нека ми опросте врла и племенита Господа Епископи српски што њихова расуђивања и учења не примам, но се слепо и безумно држим другог расуђивања и учења. То је, признајем, „ревност, али не по разуму“ „[не каже да је то реч Ап. Павла, Рм.10,3] -ваистину не по разуму разбојничких [зк!] екуменистичких „епископа“, „теолога“ и „светитеља“. – „Јеретички „православни“ псевдоепископи, а међу њима много је и српских, данас себе сматрају Црквом“. – „По којем је разуму /та/ ревност за „борбу изнутра“ [мисли „из Цркве“], упркос изричитој речи отачкој [вк!]: „Бог је допустио апостасију. Немојте покушавати да је зауставите својим немоћном руком, већ бежише од ње, сачувајте се од ње – шо вам је довољно“. [Ове, иначе дефетистичке речи, изгледа да су Игњатија Брјанчанинова, али њега је у Свете недавно убројала Московска Патријаршија, а Евсевије њу не признаје!]. – „Нека би и тебе, заједно са каменом вере твоје, пренео Благи, преко страшног бездана антихристове јереси“… итд. итсл. – Ево још једне сумануте речи овог „навјеститеља“ доласка „антихристове јереси“: „И још реци Србима да су пред Правдом
Вечном проклети сви они архијереји који су у име Српске Цркве 1993. и потом, објавили – исповедили! – да „ратови на теришорији бивше СФРЈ нису (били) верски ратови“. (Ово му је скоро дословни препис из књиге фамозне „Игуманије Магдалине из Козане“, насловљене: „Последњи је час: Аншихрисш 666 је стшао^и /Козана, 1993, стр. 190-1/, где она горњу изјаву приписује Патријарху Павлу, уз додатно и обавезно ,,проклињање“!). – Тако, ето, говори овај нови апокалиптичар и фаталиста, српски Заратустра, у „Богом попуштеној «свеправославној» сили прелести“ (стр. 12 Писма), којом је прелешћу изгледа он сам опседнут овом у свом релативно малом тексту, пуном „анатематологије“, тј. хулитељног безумља (Откр.13,6). Жао нам је због оваквих речи, али нека читаоци сами просуђују: да ли овај човек уопште верују у живо присуство и дејство Духа Светога Утешитеља у Православној, Јединој Светој Саборнокатоличанској и Апостолској Цркви Христа Богочовека? Или је Дух Свети, по њему, тако слабашан да Га из Цркве „занесе (по њему: ,,одува“) сваки ветар науке (јеретичке) и обмане људске“ (Еф.4,14)? Ми из Цркве сведочимо, њему и свету, да: „Не примисмо Духа ропства опет за страховање, него примисмо Духа усиновљења, којим кличемо: Ава, Оче? И Овај Дух сведочи духу нашем да смо деца Божија – наследници Божији, а сунаследници Христови“ (Рм.8,15-18). А Божанска благодат Духа Светога – док смо Христу, Глави и Темељу и Првини Цркве, верни = правоверни – вежоЛи наше исцељује и недостатке надокнађује, како исповедамо при свакој хиротонији у Светој и Божанственој Литургији (чију силу скоро сви „зилоти“ подцењују и презиру).

[11] Правилно еклисиолошки треба рећи лаик (λαϊκός) јер је то сваки хришћанин, као члан Лаос-а.=Народа Божијег, док израз мирјамин, „световњак“ (=човек у свету, али не „светски“ човек, јер је и он црквено лице), означава само контраст монаху, који није „у свету“, него се повукао из света у самоћу (μοναχός). (Јесу ли ови „зилоти“ монаси, или световни=у свету?).

[12]Есфигменски игуман (или преводиоц) не каже како то „икономија“ има „надлежност? Ко одлучује о тој „њеној надлежности^и? Има ли живих људи у Цркви, или сам чин,  одлучује о икономији или акривији? Овде, дакле, имамо типичну схоластичку „теологију“ о Св. Тајнама. Добар пример како зилотизам не успева да избегне латинске схоластичке, јеретичке замке, зато што нема еклисиолошке, тј. православне црквене критеријуме, него рационалистичку теологију попут Константина Иконому-а (игуман га наводи, а преводиоц преводи као ,,Жоноле“!), или Андруцоса, кога аутор цитира. (Недостаје им још само цитирање Хараламба Василопулоса!).

[13]Непосредни даљи наставак Акакијевог текста гласи: „Чињеница је да је у круговима официјелне Србске цркве ова папистичка новотарија широко распрострањена. Може се чак рећи да је СПЦ већ десетине година, сем занемарљивих изузетака, кропљење босиљком, а у „бољем случају“ обливање, било – и јесте – једини начин-форма којим се крштавало“ (стр. 40).

[14] Акакије је можда хтео да каже: проШестантских! (мада оне нису помесне, али јесу екуменисшичке, у погрдном значењу). Зато што Православне Цркве јесу Екуменске, јер је свака од њих Саборникатоличанска и Васељенска=Екуменска, при чему Православни Икуменизам није само географски, него и историјски, и пре свега свеобухватни=свеценосни=благодатни. Додајмо томе да је Православни Цариградски Патријарх назван
Екуменски још од Св. Јована Посника (585-595.г.), дакле давно пре овог женевског или римског Екуменизма (в. ниже о Православном Икуменизму).

[15]Тако је негде после Косовском полома Срба, покушао у манастиру Јошаници да врбује избегле монахиње са Косова и Метохије; пре неку годину је салетао студенте у Београду, окупљане око „Српских двери“ и удружења „Св. Јустин Философ“, и обећаваоим материјалну помоћ око штампања часописа и др., али ако пређу у њихову секту; сада се често појављује у неком манастиру „Покајници” близу Румуније и тамо држи
„старокалендарске сеансе“.

[16]Све ове податке имамо из њихове централе у Грчкој. – Његова кућа у Параћину, и чак ова два стана у Чачку, као и остале три куће: на Фрушкој Гори, Авали и у Смедереву, већ су наведене као „цркве у Источној Европи Србији“ у овогодишњем 2004.г. џепном календару ГОХ Флоринијанаца (Εκκλησία Г.О.Х. Ελλάδος Έγκόλπιος Ημεροδείκτης 2004, стр.94-95), са адресама и телефонима. Ако се тако олако обичне куће проглашавају за „цркве“, има ли онда разлике између секте ових тзв. Сшарокалендараца и секташа Суботара, Јеховиста и осталих убациваних са стране лешинара, који, уместо безбожника, лове јадне Србе за „чинију лећа“ или неки сорошевски долар?

^[17] Чује се однедавна и за неког „Протосинђела Гаврила“ (Јанко Вујанић, рођен у Липолисту у Мачви, био у Аустралији), да је скоро „рукоположен“ од неког „Епископа Епифанија“ у Украјини за „Епископа Шабачко ваљевског“ и да треба да, или већ борави, у новооснованом манастиру Очаге (на путу Шабац-Лозница), који иначе припада канонској Епархији СПЦ Шабачковаљевској. – Ово треба проверити.