Да кажемо сада нешто и о самој материјалној користи коју су од чувања цркава и манастира имале не само војводе, него и њихово племе.
Да су ,,материјалне привилегије биле одлучујући мотив за ангажовање војвода y чувању метохијских манастира” мишљења је и Милутин Ђуричић. ,,Нови извори показују да су материјалне привилегије биле одлучујући мотив за ангажовање војвода y чувању метохијских манастира. To ce види из манастирских пословних књига, дечанских дневника руских калуђера пронађених y Хиландару, литературе и казивања известилаца,” пише Милутин Ђуричић у већ цитираном раду.
Сличног мишљења је и историчар Немања Девић. ,,Манастир је потенцијалним заштитницима нудио готово властелинске привилегије: издашну финансијску добит и симболичне могућности које би му подигле углед међу другим фисовима. Конкретно, у Дечанима је заштитник могао да рачуна на своју собу у конаку, а у феудалним односима значај је имала и чињеница да је јахао крај игумана, био поштован и дариван од православног становништва. Уз то је добијао и посебне бакшише, одело и обућу, храну, манастирског коња и оружје, манастирску гаранцију за отплату крвнине при обрачуну са другима. Зато је међу арбанашким фисовима често долазило до трвења око питања ко ће преузети функцију црквених војвода,” пише Девић.[1]
Да је у вези са избором манастирског војводе било сукоба међу Албанцима потврђује и Марк Краснићи у делу свог рада у коме пише о Пећкој патријаршији. Он каже како сва руговска села припадају једном фису ,,те приликом избора војводе није било трзавица око овог положаја, као што је то понекад било између разних братстава фиса Гаш, или других фисова, око положаја дечанског војводе”. Питање које се само намеће, јесте зашто би долазило до сукоба приликом избора војводе, ако тај положај није доносио материјалну корист?
,,Војводе y Дечанима имале су за оно време баснословну плату. Из Главног протокола манастира Високи Дечани за 1890 – 1896. годину види се да је за период од 1. септембра 1890. до ЗО августа 1891. манастир плаћао три војводе, да je војводи Русти исплаћена годишња плата 1.499 гроша, војводи Осману 1.440 гроша, a војводи Бећиру 543 гроша. To чини укупну суму од 3.482 гроша (близу 60 дуката или 60 оваца са јагањцима). Поред њих ce помиње и син војводе Руста Бијал и Садрија, брат војводе Руста, чије ce плате нису могле утврдити. Војвода Жујо Никћи био je уведен y књигу особља манастира Пећке патријаршије са месечном платом од 150 гроша, a за време црногорске управе примао je на име плате 30 перпера,” пише Милутин Ђуричић.
За плату војвода манастира Девич Марк Краснићи наводи да је износила 60 гроша или један дукат у злату, а уколико је манастир плаћао двојицу војвода истовремено онда су обојица примали око 80 гроша као месечну накнаду. Међутим, Милутин Ђуричић сматра да овај податак није поуздан и да је плата девичких војвода била већа.
Да су наведене плате војвода заиста биле велике, потврђују и подаци о ценама на пијаци које наводи Бранислав Нушић. Тако, на пример, видимо да је 1891. године један во коштао 200 гроша, ован 50 а коза 40 гроша. У међувремену су се цене промениле па тако 1893. године во кошта 300 гроша, овца 80 а коза 30. Коњ те године може да се купи за 350 гроша. Ако бисмо рачунали само основну плату, Жујо Никћи је 1893. године могао да купи вола за две месечне плате. Притом ваља имати у виду да су војводе имале бесплатан смештај и храну у манастиру, да су добијали одећу и обућу, али и да су осим основне плате имали и додатне приходе, које им је манастир исплаћивао у новцу или натури (брашно, пиринач, шећер, кафа, опанци).
,,Бакшишима ce називају и дневнице плаћене за праћење калуђера. Дневница je износила 3 гроша. Војвода Пећке патријаршије Жујо ”буљукбаша” добио je из касе манастира y Дечанима три гроша бакшиша зато што je провео ђаке призренске богословије од Патријаршије до Дечана, a Бијал војвода дечански исто толико што их je одвео из Дечана y Пећ. Војводи Жују Никћи плаћено je 12,5 гроша за провођење калуђера од Пећи до манастирског поседа y селy Будисавце, a 13,2 гроша што je извео калуђера из манастирских зидина y пећку чаршију. Војводе Девича добијале су бакшише по повратку калуђера са ”писанија”. Понекад су калуђери поверавали своју пратњу другим Арбанасима. Ти пратиоци звали су ce дораџије (алб. dore – рука: турски суфикс xhija). Дораџија Кољ Гега je наплатио 11 гроша што je пратио Руфима из Дечана y Пећ за аргате, за праћење Руфима и архимандрита y Призрен 34,10 гроша, за провођење Висариона месец дана 80 гроша, a за праћење Ђерасима од Дечана до Велике Хоче 23 гроша” пише Милутин Ђуричић а затим наводи још низ конкретних прмера трошкова исплаћених на име пратње током путовања.
Ово нам показује да су материјалну корист од чувања манастира и монаха имали и други припадници фиса, а не само војводе.
Говорећи о Светом Краљу Стефану Дечанском, историчар Душан Т. Батаковић пише: ,,Јачина култа није увек успевала да сачува манастир од напада арбанашких одметника, посебно у раздобљима обележеним ратовима. У манастиру је, због тога, увек било чувара – тзв. војвода, из локалних арбанашких фисова, који су за знатну плату и обилне поклоне у натури оружјем штитили манастир (подвлачење Д.М.) Избор војводе доносио је велике повластице па су се Арбанаси из околних села често отимали за ту дужност.”
Занимљиво је да је Петар Костић, угледни национални радник и наставник призренске богословје, након сукоба манастирских војвода са Цољ Соколом и његовом групом, о чему ћемо касније нешто више рећи, ,,покушао да углави споразум о заштити Дечана са првацима из фиса бивших војвода, али су они тражили троструко веће месечне плате него до тада и нове привилегије, па до споразума није дошло.” [2]
Да је основни и кључни мотив војвода за чување светиња била материјална корист потврђује и то што се морало водити рачуна о томе да плате буду исплаћене на време.
,,Ваља увек имати y виду да je y турско време сваки грош био драгоцен. To je средњи век, доба турског војног феудализма и оскудице y новцу. A војводама ce морало платити стриктно y року. Од плаћања y року и y новцу зависио je опстанак храмова и калуђера. Ако ce не плати y року војводи као великом ’’дорзону”, по арбанашким обичајима, запада ce y дужничко ропство. Поверилац може са инсолвентним дужником радити шта хоће, чак га и убити. Свештенство и монаштво je знало за тај арбанашки обичај, па ce по читавом православном свету сналазило да нађе новац за плаћање војвода. Оно ce свим снагама трудило да храмови не западну y својину њихових арбанашких чувара, који би их опљачкали, настанили ce y њима или их опустили,” пише Милутин Ђуричић.
Ове Ђуричићеве речи потврђује и извештај непознатог повереника Министраству иностраних дела. ,,Манастир се Дечане у садашњем тренутку налази у најжалоснијем стању, да нема ни пребијене паре да плати војводама који чувају тобож манастир и слугама што више, војводе прете да ће оставити манастир напроизвољ судбини, ако им се кроз кратко време не плати”.[3]
Већ смо поменули да су материјалну корист од чувања монаха и манастира имали и други чланови племена а не само војводе и њихови помоћници.
,,У манастиру се, осим: братије, служитеља и радника, свакога дана хранило и више Арбанаса, који било да дођу, било да прођу, траже храну од манастира и калућери не смеју да им не даду. Калуђери су плаћали двојицу војвода из ,поглавица арнаутских са целим издржавањем’ и још петоро њихових саплеменика, који су дали ,бесу’ да чувају манастир и братију од оружаног напада Арнаута”, пише Батаковић у већ цитираном раду.[4]
Као што ћемо видети на другом месту у овом раду, тзв. бакшиш (брашно, пиринач, шећер, кафа, опанци и др.) добијају и саплеменици војвода, на њихов захтев.
Међутим, осим исплате утврђених плата и других новчаних надокнада војводама, бесплатних гозби и ноћења припадника фиса и других Албанаца, монаси су непрестано били изложени различитим изнудама праћеним претњама.
,,Осим притисака разне врсте о којима се говори у ферманима, Дечански манастир је, будући окружен Арнаутима и арнауташима (отпадницима од православне вере и српске народности), трпео и друге непријатности са њихове стране приликом избора манастирског каваса. С једне стране, сматрајући чашћу бити чувар и заштитник манастира, а са друге, имајући у виду лепу плату и корист од манастира за своје рођаке, Арнаути су се тим поводом озбиљно међусобно завађали. Свако племе се борило да монаси за манастирског каваса изаберу човека из њиховог племена: монаси наравно нису знали како да поступе у тој ствари да би и овце (они) биле на броју и вуци (Арнаути) били сити. Десетине Арнаута су, премда су се свађали, по неколико дана боравили у манастиру на рачун монаха. Делом су били ради да се свађају што дуже да би имали изговор да остану у манастиру, да што више једу и пију. Монаси су увек плаћали својом имовином још пре него што је ствар долазила до избора каваса. Да би натерали монахе да против своје воље изаберу каваса из овог или оног околног села, Арнаути су често одводили рогату и другу стоку и то због тога да би доказали монасима да без њих они не могу очувати своја стада без обзира на каваса којег сами изаберу.
У манастирској архиви на турском одељењу има мноштво бујурулдија разних паша којима је забрањивано свима и свакоме да тим поводом чине „зулум и насиље“. На пример бујурулдија Махмуд-паше Беговића, скадарског начелника, од 9. мухарема [јануара] 1201. (1786) године и друга Тахир-паше пећког од 15. сефера [фебруара] 1194. (1779) године строго осуђују мешање арнаутског племена Гаши у бирање манастирског војводе (каваса) и налаже ослобађање монаха од штете која им се наноси прехрањивањем незваних гостију.
Има такође подоста иљама (судских решења) различитих кадија поводом различитих парница. И ти иљами сведоче о томе да је овај или онај муслиман под различитим изговором принудио монахе (подвлачење Д.М.) да плаћају у новцу, овцама, воловима и магарцима или је просто украо штогод од покретне имовине или је јавно штогод отео и још монахе угњетавао због њиховог прекоревања. И сада се стално понављају исти случајеви, како је било од памтивека. Арнаути вечито траже од монаха час ово час оно и тешко се монасима ако не испуне њихове жеље (подвлачење Д.М.).Зато игуман треба да буде што промућурнији да би оправдао своје одбијање, иначе незадовољни због директног одбијања, које није мудро и лукаво образложено, не пропуштају прилику да запале стог сена, покраду манастирске козе, овце и краве. Арнауте није брига за фермане и берате који им забрањују тлачење манастира и отворено се подсмевају месним властима које би се одважиле да им спочитају незаконито и безобзирно понашање према манастиру. Саме власти их се боје и не могу ништа починити с њима кад влада нема умећа и снаге да изађе на крај с таквим плаховитим и разузданим становништвом какво је у Ђаковачком округу,” пише Иван С. Јастребов.[5]
Милутин Ђуричић, и сам пећанац, пише како манастир Пећка патријаршија, на врху Песка, чува пекару y којој je све до 1945. године спреман хлеб и дељен Руговцима, бесплатно. ,,Тиме ce хтела постићи њихова наклоност да не дирају y манастир,” пише он и додаје да су ,,према казивању игумана Макарија, дечански конаци понекад… претварани y арбанашке болнице за рањенике y међуплеменским ратовима; рањеници су бесплатно смештани, храњени, a ране им чишћене лозовом ракијом.”
Према томе, не само да су војводе имале материјални интерес да чувају манастире, већ, итекако, и припадници њиховог фиса.
Међутим, када се говори о манастирским војводама и њиховој заштити, превиђа се једна веома важна тема. Од чега су живели монаси, одржавали манастир, плаћали манастирске војводе и подмиривали остале трошкове? Другим речима, шта је било пресудно за опстанак ових манастира у тешким временима турске владавине? Ако изуземемо самог Сведржитеља и приходе од имовине манастира, били су то прилози православних верника, не само оних који су живели у близини, тј. парохијана, или поклоника који су посећивали ове манастире, већ и оних из удаљених крајева, укључујући и друге земље, јер су се монаси упућивали и на далека путовања ради прикупљања помоћи.
Тако, на пример, Леонтије Нинковић пише о посети дечансих монаха, архимандрита Кирила Ристића и и јеромонаха Агатангела Ристића, Русији, ради прикупљања прилога.
,,Према натписима и записима на црквеним књигама, које је Кирило донио из Русије, Кирило је, као архимандрит, са игуманом хаџи Агатангелом Ристићем био у Русији 1860. и 1861. године, ради сакупљања прилога за В. Дечане. За вријеме свога боравка у Русији, Кирила је послужила срећа, да буде примљен у аудијенцију код царице Марије Александровне и да је лично заинтересује, поред В. Дечана и за своје родно село, Бијело Поље код Пећи, те је царица поред богатог прилога В. Дечанима, посебно одредила и дала потребну суму новаца за подизање цркве у Бијелом Пољу, као њене задужбине. Уједно је царица изјавила, да ће се она побринути за дозволу од турске владе за градњу цркве, што је и учинила. Кирило, по повратку из Русије 1861. са новцима Руске царице Марије сазидао је врло лијепу и доста велику цркву у Бијелом Пољу, 1868. која би и љепотом и величином красила варош а камо ли село,” пише архимандрит Леонтије Нинковић.[6]
Дакле, брига православних о црквама и манастирима која се изражавала и кроз давање прилога је оно чему светиње дугују свој опстанак. Да није било прилога, не би било ни плата за црквене војводе.
Марк Краснићи, у већ помињаном раду, негира материјалну корист као мотив за чување манастира наводећи речи Салиха Русте који каже да ,,никада нису чували манастир ради материјалне или ма какве друге користи”. Уместо тога, он каже како је њихов предак узео у заштиту дечански манастир ,,давши ,бесу’ (часну реч) да ће га га он и његово потомство свим силама бранити”.
,,Беса је најзнатнија црта карактера арнаутског. Појам речи беса не да се превести, она би била најближа речима завет, вера, тврда вера или часна реч. … Беса коју је један из племена дао обавеза је за цело племе. Бесу може дати и жена, као и човек и она има исти значај. Покварити бесу, срамота је за цело племе у коме се то деси; ако ко у племену да бесу па је проигра и поквари, племе га суди,” пише Бранислав Нушић.[7]
Међутим, историја манастирских војвода а посебно односа Албанаца према Србима показује да је ово што Нушић пише о беси, и оно што се о њој често може чути, идеализована представа, теорија, која се често не поклапа са стварношћу. Уосталом, то потврђује и Нушић који на истом месту каже да се беса ,,умногоме губи, проиграли су је арнауташи”.
О вероломствима код Албанаца, укључујући и кршење бесе, писао је Милутин Ђуричић. Из његовог рада видимо да се беса не само често крши, него да се то ради плански.
,,У арбанашком друштву још постоји патријархално робље. To су сви укућани, сем господара куће. (…) Господари кућа везују бесе и морају ce понашати као свеци и „беслије”. Зато они ретко када лично извршавају вероломства. Они ce пред јавношћу морају легитимисати као часни, поштени и савесни људи. Ако би јавно кршили бесу постали би beséthyes – вероломници, ништа их не би могло оправдати. Господарима кућа не може ce опростити смрт као најтежа казна за вероломство. Робљу може. Сматра ce да господар куће непажњом или случајем није успео да дисциплинује робље да поштује бесу. Зато господари кућа посредством робља чине вероломства од којих цела кућа има користи (вероломства из користољубља). (…) Робље чини вероломства по налогу господара куће. Заједно стварају злочиначки план, конструишу повод, договарају ce о месту, времену и начину извршења бесом забрањене радње, начину одбране пред плећнијом (обичајни суд) и пред државним судом. Господар куће, макар глумио свеца, постаје главни бранилац свога вероломног роба. Још пре извршења вероломства роб je сигуран да има ко да га брани. (…) И фис (племе) ће бранити вероломника, нарочито када су стричеви и рођаци учествовали y планирању вероломства. (…) Коначно, господари кућа везују бесе изван куће a y кући наређују робљу да чини вероломства. Вероломство робља сматра ce само попуштањем дисциплине y кући,” пише др Милутин Ђуричић у раду под насловом ,,Вероломство у обичајима Албанаца”.
Од мноштва могућих примера кршења бесе подсетићемо само на један од најпознатијих, а то је погибија војводе Лазара Кујунџића и његове четничке чете 25. маја 1905. године, у Великој Хочи, у кули (кући) Љаме Укина, где су ушли да преноће пошто им је дао бесу. Напад Турака и Арнаута, које је Љама Укин обавестио о њиховом доласку, почео је још док су још јели оно што је сам изнео пред њих за вечеру (хлеб, сир и мућеница).[8]
Песник Милан Ракић, као тадашњи службеник српског конзулата у Приштини пише у свом извештају од 12. јуна 1905. да је кућу у којој су се нашла седморица четника опколило 1500 Арнаута ,,и нешто војске”.
,,Војводе, као чувари бесе, имали су могућности да све изложене преступе према манастирима и калуђерима извиде и казне по обичајима. Они су сочењем могли да дознају кo je делинквент на штету манастира и да га гоне. Код чувања бесе арбанашка пословица гласи: своје могу опростити али туђе не могу поклонити. Међутим, војводе су поклањале манастирске штете зато што су их саме смишљале и припремале. Дечанске војводе су y свом братству y Дечанима имале и обичајну судницу – кућа Мухамед Љана, која још постоји. Они нису гонили злочинце ни по обичајима ни по турским законима. Напротив, делинквенте су прикривали од турских власти. У турском државном апарату било je Арбанаса који нису хтели ни да трагају за манастирским штеточинама. Из Дечанских дневника руских калуђера види ce да je војвода, само једном ноћу, заједно са турском војском, пуцао на нападаче који су већ били побегли y густу шуму,” пише о беси Милутин Ђуричић, пећанац, а самим тим и добар познавалац Албанаца и локалних прилика, у свом раду ,,Арбанашке војводе српских средњевековних манастира”.
Димитрије Марковић
[1] https://rt.rs/opinion/nemanja-devic/27163-nemanja-devic-decani-vojvode/
[2] Исто, стр. 70
[3] АС, МИД, ППО, 1891, 113, непознати повереник – Ст. Бошковићу, Митровица, 24. априла/6. маја 1890, ППбр. 744. Цитирано према: Душан Т. Батаковић, Дечанско питање. Просвета, Београд 1989. стр. 31-32, фуснота бр. 71
[4] Душан Т. Батаковић, Дечанско питање. Просвета, Београд 1989. стр. 46
[5] Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија. Забелешке с путовања. Службени гласник 2019. стр. 87-88
[6] Архимандрит Леонтије Нинковић, Братство Лавре Високих Дечана. Стр. 42-43
[7] Бранислав Нушић, С Косова на сиње море, Чигоја, 2005. стр. 282-283
[8] Политика бр. 7735 15. Новембар 1929., Двадесетпетоодишњица погибије војводе Лазара К. Кујунџића и његове чете
