У савременој култури и уметности све чешће се појављују мотиви таме, демона и обрнуте симболике, праћени ритуалном естетиком која неретко прелази у провокацију, директно деградирање, па и скрнављење хришћанских вредности. Овај «тренд» је присустан у свим областима људског стваралаштва, али делује да су филм и музика ипак простори у којима се у највећој мери овакви мотиви појављују. Нарочито у овим сферама, оне се још промовишу као део слободног уметничког израза, маркетинга или идеолошке поруке. Оно што ову проблематику чини још «тежом» и озбиљнијом јесте чињеница да баш ови видови уметничког израза, како због њихове структуре и природе, тако и због савремених техничких могућности да допру до највећег броја људи, могу јако брзо и ефектно да делују на психички живот људи, њихов начин размишљања, доживљаје, као и одлуке и изборе које праве у животу.
Упркос опште прихваћеном тумачењу да се у уметности користе различити симболи који носе одређену поруку и да углавном никад није у питању «дословно, буквално», већ тек «преносно, метафоричко, симболичко» значење, не сме се изгубити из вида да иза сваког тог симбола и «фигуративног изражавања» ипак стоји одређена идеја, а иза сваке од њих, дух којим је стваралац-уметник био инспирисан.
Да бисмо ово боље разумели, неопходно је истаћи да се у нашој Православној Цркви зло не посматра као нека пука естетска категорија. У предању Светих Отаца зло није ни митолошка слика, нити литерарна алегорија, већ духовна реалност која представља отпадање од Бога, изопачење слободе, помрачење ума, злоупотребу слободне воље која нам је од Господа дата. Како онда разумети феномен сатанизма у модерној уметности ? И можда још боље питање од претходног – да ли је тај феномен баш увек лако уочљив, а ако није, како га препознати?
У последње време сведочимо томе да су многе поруке отворено саопштене. Нема уобичајеног сакривања нити маскирања, све је «као на длану», па чак и као такво, постало је прихваћено на глобалном нивоу уз пуно одушевљења, као да морал, традиција, универзалне вредности никад нису ни постојали. Зато и јесте настао појам «Новог доба», онога у коме је могуће и дозвољено све оно што никад раније није било. Бар не толико јавно и очигледно…
Међутим, постоје и много суптилнија деловања нечистих сила која се пројављују на разноразне начине у савременој уметности, а која када се провуку кроз филтер емотивног набоја који та «уметничка дела» код људи изазивају, буду некако лакше «прогутана», исто као и што и онај горак лек лакше унесемо у дигестивни тракт када га обложимо нечим што нам је слатко и/или прихватљиво. Али, овде не говоримо о леку, већ о отрову који неприметно почне да разара човека – изнутра.
Да бисмо боље разумели шта су скривена, а шта отворена деловања, можемо поћи од саме дефиниције палих духова. А зашто је то важно?
Важно је, зато што «Ново доба» учи о томе да је све само «енергија» – без «поларитета» и без лика, да је свако деловање баш онакво какво јесте, дакле да није ни добро ни зло по својој суштини. Међутим, ово учење је заправо само начин да се људски разум помути, а савест спали, како би се лакше прихватио малопре поменути «отров», а који у оквиру Њу ејџ идеологије често негује тело, али зато извесно заробљава и постепено убија душу.
Зато је од посебног значаја истаћи да у православној антропологији, «кнез овога света» нипошто није сила равноправна Богу, већ је пало биће – анђео који је злоупотребио слободу. Свети Оци чак наглашавају да зло нема сопствену суштину, већ да је паразит на добру; да не може ништа да ствара, већ може само да имитира и приликом тог процеса, изобличава и изопачује.
Дух времена у коме живимо не мора обавезно да садржи препознатљиве симболе нечастивог, јер је често и без њих прожет културом без крста – културом која слави моћ, страст и сензацију, а избегава жртву и покајање; културу која промовише смрт, а руга се животу, велича ружно и наопако, а исмева лепо и природно; културу која у први план избацује све оно што човека од Бога удаљава, која слави грех, а ставља на стуб срама и поруге оно што је благословено.
Човек је у својој природи такав да ствара. Музика и остали видови креативног израза дословно су му дати од Творца као Његов печат, да би човек кроз стварање подсећао, подражавао и славио Онога који му је Живот удахнуо. Чак и према основној дефиницији уметности која описује стваралаштво још из најранијег доба људског постојања, уметност представља тежњу човека да општи са Богом, да надиђе материјални, видљив свет и да се на тај начин уздигне изнад овог света који је пролазан. Потреба за креативним изразом је практично оно што човек у себи носи као «код» који му је Господ усадио, са циљем да се управо на тај начин – кроз уметност и стваралаштво, та веза са Творцем изнова гради, одржава, негује и обнавља. Још један важан циљ је међусобно повезивање људи који деле заједничка осећања, туге и радости, опет негујући тако заједништво међу собом, у Богу и са Њим.
Међутим, ако човек из средишта свог креативног деловања избаци Творца, а кроз таленте, Богом му дане, почне да слави другог човека или још горе, грех и све оно што је деструктивно и противприродно, онда имамо слику јавне сцене која изгледа баш као ова данашња.
Један од већих проблема музичке и филмске индустрије је тај што у први план скоро никада не стављају Бога (такви подухвати су веома ретки и поприлично у мањини) већ самог човека, на тај начин стварајући култ личности, односно идола коме се многи (не само млади) усрдно клањају, често ни не знајући да то у ствари чине. Уместо да човек живи у складу са Јеванђељем и да се угледа на Пресвету Богородицу, Господа Исуса Христа и светитеље кроз њихова житија, па да стреми сазревању и корачању у том правцу, већина се угледа на филмске и музичке «звезде» – глумце, певаче, музичаре, који неретко живе порочним животом, а кроз своју «уметност» промовишу управо такав, недоличан и огреховљен стил живота. Млади који су у потрази за некаквим путоказом и усмерењем, иако интуитивно осећајући да тако нешто није природно нити у реду, неретко се препуштају оваквим струјама само зато што се управо то «накарадно држање» препознаје, прихвата и велича у окружењу у коме живе. У том смислу, како видимо из свега претходно наведеног, сатанизам није нужно само отворено обожавање демона, већ и идеологија самовоље, гордости и радикалног индивидуализма; идеологија стремљења за материјалним постигнућима и друштвеним позицијама које доносе привидан осећај моћи и тренутних погодности, а које су опет одређене популарним друштвеним наративом.
Дакле, када посматрамо ствари из овог угла, сатанизам у уметности није само присуство окултних симбола, приказивање пентаграма, застрашујућих маски и гардеробе, «крвавих» сценских наступа у којима се опонашају свакојаки религијски ритуали и обреди, већ он представља дубљу антрополошку поруку, а то је: свет без Бога, човек без одговорности, слобода без истине…
Ако погледамо савремени филм, видећемо да кроз драматургију изнова провејава мотив борбе добра и зла. У том смислу, идеја «Новог доба» да добро и зло у ствари не постоје и да је њихово присуство само у очима посматрача, још увек је тешко применљива у филмском сценарију. Зашто?
Мотив сукоба, односно борбе добра и зла, заправо је суштински мотив и датира још из периода античке грчке драме и позоришта. Све до данашњих дана, на пољу позоришног комада и филмског сценарија, ништа се није променило – остало је управо на оним темељима које је још Аристотел поставио. Разлог томе није недостатак креативности и иновација, већ зато што без једног таквог заплета и мотива нема ни радње («драма» на грчком језику значи «радња»). Ако нема радње, нема ни онога што држи пажњу гледалаца. Ако све ово сада посматрамо кроз призму финансија, знаћемо да без гледалаца нема ни зараде, односно продатих биоскопских улазница или интернет претплате.
Зато су продуценти и менаџери још одавно одлучили да у ту радњу унесу што више саблажњујућих елемената, јер управо они «пецају» пажњу; упецана пажња код човека ствара жељу да тада потроши новац како би задовољио ту своју радозналост и потребу своје пале природе да стимулише чула, а то је уједно и загарантовани начин да се «обрну» милиони. Они филмови у којима је све лепо, фино, мирно и «ружичасто» нису гледљиви. Они су досадни, па самим тим не доносе ни гледаност ни новац.
Савремени филм често користи демоне и ритуале као драматуршки елемент. Ту често има доста бајковитих, митолошких, мистичних елемената. Овде је важно нагласити да сам приказ борбе добра и зла није лош нити погубан сам по себи. Дакле, потребно је направити разлику између приказа зла ради његовог разобличавања са једне стране, и естетизације зла ради његовог величања са друге стране.
У том смислу, православна критика не одбацује сам приказ зла. Проблем настаје када зло постане предмет дивљења. У савременом сценарију је честа замена теза која у први мах делује симпатично – негативац буде представљен на пригодан начин, његов грех у причи је драматуршки оправдан, а протагониста, иако је очигледно позитиван лик, има неку ману која је увеличана до нетрпељивости. Кроз даљу разраду приче, негативац постаје миљеник публике, а протоганиста «нужно зло» које треба истрпети. Све ово просечном гледаоцу кроз добар кастинг (одабир глумаца) временом постаје потпуно прихватљиво и симпатично – расуђивање је помућено добром причом која садржи аргументе и изазива снажне емотивне реакције, «гађајући» право у центар скривених слабости и потајних надања свакога ко седи у публици. Уколико је глумац који тумачи улогу негативца у јавности познат по неким догађајима који такође голицају радозналост, неминовно је да ће се у неком моменту створити идол кога и млади и стари (свесно или несвесно) опонашају. Долази до идентификације са ликом који тумачи или са самим глумцем као узором, па је самим тим тај пропратни маркетинг и изношење приватних елемената из живота глумаца у јавност од великог значаја за популарност и гледаност филмова, а онда и за зараду. Менаџери и продуценти то добро знају, зато је «матрица» увек иста, пошто изнова доноси добре резултате.
И тако, филм за филмом, хит за хитом, па оно што је некада било неприхватљиво, данас постаје врло пожељно. Табу је постао начин живота – још горе, циљ коме се тежи. Током времена се одвија процес десензибилизације – код гледаоца се постепено губи осећај светог; сензитивне мембране наших чула почињу да отупљују и тако долази до нормализације и популаризације индивидуалне или друштвене аномалије.
Свети Оци упозоравају да се душа у ствари обликује оним што посматра. Зато чула јесу од велике важности, јер управо кроз њих добијамо информације о спољашњем свету. И баш зато их је важно умртвљивати како главни циљ човеку не би био потрага за надражајима, а саставни део тог тренинга је и контрола садржаја које конзумирамо. Иконе уздижу ум ка Богу; супротно томе, континуирано урањање у мрачну симболику може отупити духовну осетљивост.
У појединим музичким правцима користи се окултна и антихришћанска иконографија, често као средство провокације. Творци таквих садржаја углавном се правдају, говорећи како немају намеру никога да увреде, повреде или изазову, тврдећи да њихова «дела» обилно носе неку «дубљу, философску поруку». Међутим, изненађује колико често се баш хришћански елементи користе у сврхе слања таквих «дубокоумних порука», а који постају предмет поруге, док се никада не користе симболи неких других религија или философских праваца у сличне сврхе. Чињица да се Буда, Мухамед или неки други представник одређене религије или мисли не користе као средства провокације ради слања таквих «дубоких порука», говори само у прилог томе колико у ствари лик Исуса Христа Спаситеља «боде» очи духу овога света и времена.
Међутим, симболи никад нису били нити ће бити неутрални. Када се свети знаци изврћу или исмевају, то никада не може бити «само игра». То је чин десакрализације, односно обесвећења (под маском игре) како би кроз низ таквих поступака религијски симболи постепено губили значај који су некада имали – што опет доводи до отупљивања човека, тј. десензибилизације. Управо то отупљивање је снажно оружје у рукама нечастивог и као такво је најопасније, зато што води ка духовној равнодушности – стању у коме човек више не осећа разлику између светог и профаног.
Поред отворених симбола, постоји суптилнији облик промоције отпадништва од Творца: промоција нихилизма, агресије, сексуалне деструктивности и наравно, култа сопствене личности приликом чега човек самог себе ставља у први план. Праћење и остваривање личних, себичних циљева стављено је у центар збивања, унутрашњи мрак човека је подигнут на трон са кога се одлучује о његовим одлукама и «судбини», а манипулација је проглашена пожељним умећем и способношћу вештог управљања приликама (људима и ситуацијама) којима свакако ваља овладати како би човек могао добро да прође у овом свету. То је духовна атмосфера у којој се човек не одваја само од Бога, већ и од заједнице у којој живи. А резултате овакве идеологије гледамо свакодневно кроз процентуални пораст оних којих се суочавају са анксиозношћу, депресијом, утиском бесмисла; који потврђују да се осећају изгубљено, демотивисано, одсечено, усамљено и често у борби са самоубилачким мислима.
У данашњем свету, уметност и стваралаштво, литература и сликарство, филм и музика, сматрају се средствима масовне забаве, популарним начинима да се «убије време», често и да се «побегне од стварности». Биоскопске сале и концертне хале су места на којима се окупља огроман број људи, па тако нажалост савремена уметност постаје канал, медијум који преноси разне поруке, од којих су тек ретке оне по мери људске душе. Филм и телевизија се одавно користе скривеним порукама које су једно време чак законом биле забрањене, злоупотребљавајући природну лењост људског ока да региструје статичке слике у покрету које се довољном брзином смењују. Музика Новог доба користи се аудио вибрацијама које, готово по правилу имају хипнотишуће дејство и доводе до измењеног стања свести, некад и под изговором да се на тај начин умирује нервни систем човека што доприноси његовом општем благостању. Човек стиче навику да слуша, прати, чита и гледа оно што га чини модерним, или прецизније речено што га неосетно претвара у роба модерности – све му је на дохват руке, много тога чак и поседује, али ничим не управља као биће слободне воље, већ све набројано влада њим, његовим ставовима, емоцијама, стремљењима и коначно, животом.
Подсетимо се да навика обликује укус, а укус обликује вредности. Вредности одређују изборе које правимо у животу, избори формирају одлуке које доносимо, а одлуке утичу на сам квалитет живота. Свето писмо нас упозорава да рђаво друштво квари добре навике. У савременом свету, поплављен промоцијом неприродних вредности, човек ни не примети да оно што му је некада изазивало унутрашњи отпор временом постаје уобичајено.
Питање сатанизма у уметности није само културно, већ духовно питање. Мрачна естетика може привлачити широке народне масе, јер нуди лажни осећај снаге, припадности, интензитета, нечег тајанственог што мами баш као и онај плод из Рајског врта. Али, већ дан до два након концерта или биоскопске пројекције, човек се враћа свом добро познатом осећају празнине и бесмисла, јер није оснажио своје унутрашње ресурсе. Интензиван доживљај нечега није исто што и исцељење, а кретање кроз живот на основу променљивог стања срца и бурних емоција нипошто не може да се упореди са животом у истини.
Дакле, данашњи идоли углавном нису кипови, већ личности. А идол је све оно што заузима место Бога у срцу човека.
Треба увек имати на уму да истинска уметност уздиже човека, греје срце, оплемењује душу, одговара од греха и наводи на преиспитивање сопствене савести. Она не велича зло, већ га разобличава. Уколико буди страсти, храни сујету, уздиже пркос, велича мрак, подржава манипулацију, грех и отуђивање – то није уметност.
Човек данас се суочава са посебним изазовом – да очува расуђивање у свету у коме је све дозвољено, пожељно и прихватљиво, и да одржи унутрашњу будност тамо где га вести, слике, звучни записи или поруке све више отупљују, хипнотишу и успављују; са изазовом да у океану узнемирујућих садржаја сачува унутрашњи мир.
Клони се од зла и чини добро; тражи мира и иди за њим (Псалми Давидови, 33:15)
Јелена Стефановић
