Промене које се у савременој цивилизацији дешавају могу се сместити – и смештају се – дуж неколико различитих димензија. На неке од тих промена указали су и психолози, али је занимљиво приметити нешто што се на први поглед чини парадоксалним.
Наиме, све психолошке теорије могу се распоредити дуж континуума чији један пол дефинишемо као биологизам а други као културализам. Они који се екпланаторно налазе врло близу другог пола, тј. који се у експланацији човековог психичког функционисања окрећу првенствено култури, они су били и остали изразити рушитељи културе. На другој страни, биолошки оријентисани аутори били су и остали изразити бранитељи културе.
Један из ове друге групе је етолог-психолог Конрад Лоренц, који на културу гледа као на јединствен систем заједно са биологијом, у многочему сличан, у свом историјском развоју, биолошкој филогенези. Свака животињска врста опремљена је одређеним бројем система понашања, Код човека је свако посебно понашање функција система, који се формирао не само током филогенезе, него и током онтогенезе и културне историје. Управо са тога полазишта Лоренц пише да је култура – тј. старе културе и велике светске религије – створила огроман фонд знања чија је функција у очувању људске врсте аналогна фонду еволуцијом формираних рефлекса и система понашања.
Окрећући се Лоренцу, односно његовој књизи ”Осам смртних грехова цивилизованог човечанства”, почећемо управо од једног од централних ”грехова”, названог ”Кидање традиције”.
Пре пола века и нешто више у нас се много говорило о сукобу генерација, али Лоренц, иако пише о човечанству а мисли углавном на западни цивилизацијски круг, радије говори о рату. Рат води генерација деце против традиционалне културе родитеља, толико радикалан рат да се може рећи кидање. Детаљи овог кидања и његових последица су бројни, али ћемо се задржати само на мањем броју најупечатљивијих.
Једна од последица кидања традиције је тражење припадности разним групама младих, од музичких и спортских до наркоманских. Наравно, овде морамо додати и прибегавање сектним круговима.
Економски и технички развој довео је и до тога да се изгубила традиционална улога оца, па деца у најважнијим добима одрастања не виде оца у раду (као што је пре било у пољопривредним, занатским и породицама физичких радника). Стога се никад не сусрећу са природном надмоћи одраслог мушкарца (који се воли навише и који воли наниже). А онда сама деца преузимају на себе терет доминације, остајући тако без заштите и помоћи у одрастању. Лоренц није једини психолог који је говорио да је васпитање које се ослања и на моћ важно, пошто без моћи нема интернализације (традиционалних) вредности, Слично је писао и Мартин Хофман, али се мора рећи да су такви гласови у савременој психологији прилично ретки, Сада је та професија постала заступник неосујећујућег (non–frustrative) васпитања, које иде чак до тога да се сасвим искључи казна и да се целокупан васпитни процес ослони искључиво на награду.
Вратимо се још једном системима понашања. Сваки систем је сачињен од неколико подсистема, акционих склопова, поређаних у секвенцама појединих акција. За одржавање стабилног стања живог организма неопходна је функција регулативних циклуса или негативних повратних спрега, што значи да је дејство последњег акционог склопа г (ако се низа састоји од а, б, в и г) на њему претходећи, в, инхибиторно. Међутим, у случају позитивне повратне спреге, која је у животињском свету врло ретка, то дејство је подстицајно, позитивно поткрепљујуће, када долази до ”лавинског нарастања једног појединачног деловања”, далеко изнад његове животне вредности. Лоренц користи појам позитивне повратне спреге у случају интерврсног такмичења (поглавље ”Трка са самим собом”) које тако добро описује велике слојеве друштва у капиталистичкој Америци. Страх од заостајања (не бити лузер) гони људе у бесомучну трку и до психосоматских и кардио-васкуларних обољења. Уз то такмичење иде и стварање нових потреба, такође подвргнуто механизму позитивне спреге, такође са негативним последицама у разним сегментима човековог друштвеног живота. Овакво опште стање лако је схватити као врло погодно тло за нарастање бројних надримедицинских лековитих понуда.
У поглављу под насловом ”Подложност индоктринирању” Лоренц не помиње ниједну од три мегаидеологије, већ се усредсређује на доктрине настале претераном вером у експланаторну моћ једне или једног малог броја научних поставки-хипотеза. У друштвеним дисциплинама се та појава најлакше уочава, али није непозната ни у природним. Лако нам је да у ту врсту убројимо и неке секте, посебно оне које своје учење радо ките термином научни. Услед велике емоционалне инвестиције у тај мали скуп идеја настаје затварање ума (да тако кажемо), са свим последицама које из тога произлазе: тврдоглаво одбијање да се суочи са ”незгодним” подацима, сврставање у таборе, ”непријатељство” према припадницима других школа мишљења, врбовање нових припадника и сл. Лоренц помиње доктрину условљавања, чији заступници целокупно људско понашање хоће да објасне једним малим скупом облика условљавања. Ми комотно можемо и одређене организације сектног карактера убројати у доктрине, свакако са затварањем ума.
Још један од смртних грехова означен је као топлотна смрт осећања. Почињући поглавље под овим насловом – последње на којем ћемо се задржати – Лоренц уводи у причу два облика учења, које, са извесним поједностављењем, назива учење казном и учење наградом. Одмах затим томе пару појмова припаја други пар, непријатност п пријатност. Два облика учења, а не само један, створена су током еволуције јер се тако постиже боља прилагођеност на средину: први омогућава удаљавање од штетних утицаја а други јачање оних понашања која доводе до добрих последица по организам.
”Тржишна економија” пријатности и непријатности код првих људи, ловаца и сакупљача, била је много друкчија него данас. У та времена ретко се дешавало претеривање у пријатности, као, на пример, када се улови крупан плен па дође до преждеравања и ленствовања. Са друге стране, живот је био суров и пун опасности, па је било ”паметно” избегавати ризик и ”храброст”, осим у случају преке нужде (рецимо крајње глади).
Код савременог цивилизованог човека дошло је до ”разорне девијације” у овој ”економији”, која је увећана двама другим принципима учења – навиком и инерцијом. Развој технологије коришћене у овладавању природом заменио је човека у многим облицима тешког физичког рада, уклонио бројне опасности и ризике и тиме неизбежно, вели Лоренц, довео до растуће нетрпељивости према непријатности и до све мање осетљивости на пријатност. Избегавање непријатности додатно је потпомогнуто фармакологијом и њеним бројним средствима за отклањања бола. И док су мудри људи у древним цивилизацијама знали за опасности од претераног препуштања пријатностима, данас су слични гласови разума веома тихи. Уз то морамо додати да савремени човек, у поређењу са човеком првих пољопривредних заједница, троши 100.000 пута више шећера, који се понаша као дрога.
Једна од последица таквог стања је мекуштво. Друга је досада. Уместо живота са мањим и већим успонима и падовима, живот протиче у сивилу, испражњен од јаких позитивних осећања, попут радости, рецимо. Човек је некада улагао дуготрајан напор са излагањем разним опасностима да би на крају дошао до радости постизањем крупног резултата. Данас се такав напор избегава, јер човек више није расположен да га подноси. ”Емоционална топлотна смрт”, вели Лоренц. Смањена осетљивост на пријатност доводи до трагања за све новим и снажнијим стимулацијама, до незадовољства свим и свачим, као и до разних облика самодеструкције.
Ако обратимо пажњу на овај пораст осетљивости на непријатност уз снижавање осетљивости на пријатност, лако ћемо доћи до закључка о све мањој толеранцији на фрустрације и све лакшој трауматизацији. Корисници оваквог стања ствари су бројни, од идеолошко-сектних преко меркантилних до стручно-научних.
У подручју друштвених и сексуалних односа поменути тренд оставља погубне последице. Пријатељске и родбинске везе, некада тако дубоке и чврсте, сада су танке и крхке. Императив инстант задовољења уклонила је вредност некада дугих удварања и стварања трајнијих веза. Уз пренасељеност у градовима (такође један од смртних грехова) ова дејства на људскост су убитачна – баш тако се изражава Лореенц. Свему томе додајмо и неофилију, тежњу ка све новим и новијим стварима. Брзо застаревање великог броја артикала и понуда нових и новијих није само помогла овој неофилији, него ју је још и распирила.
Можемо свему томе додати још мноштво последица. Једну ћемо овде поменути: школство. Одавно се трага за таквим облицима наставе који би уклонили рад и напор и повећали удео игре и забаве. Промене су наступиле и у васпитању – мало шта се још захтева од деце.
Проф. др Јован Мирић
стални стручни сарадник
