4. УТИЦАЈ МЕДИЈА НА ДЕЦУ
У почетку, када су медији настали, водила се расправа о томе да ли медији делују на свест и понашање људи. Убрзо, питање да ли медији делују или не делују је заборављено, почело се расправљати само о томе колико и како делују.[1]
Данас стручњаци сматрају да медији остављају последице (углавном негативне) на физичко и психичко (духовно) стање деце.[2]
4.1. Утицај медија на физичко стање деце
Кретање је једна од битних претпоставки у одржавању стабилног и уравнотеженог стања људског организма и нивоа здравља, те на тај начин и један од најважнијих елемената живота. Недостатак кретања (инактивност) се сматра значајним патогеним-условним фактором који се назива hypokinetic diseases (хипокинетичке болести), а карактеришу га: честе сметње у регулацији крвотока, неки облици повишеног притиска, коронарна инсуфицијенција, срчани инфаркт, вегетативна дистонија, гојазност, честе грешке и слабости телесног држања, атрофија и многе друге. [3]
Деца се све мање друже са својим вршњацима, игру у природи замењују телевизијом, компјутером, интернетом… Истраживања су доказала да дуготрајна изложеност наведеним технологијама може да буде веома штетна за здравље, а нарочито за здравље деце у развоју. Бројне су болести које настају услед тога. Једно истраживање је утврдило да је тренд повећања прекомерне тежине у детињству, на глобалном нивоу попримио размере епидемије.[4] Прекемерна изложеност медијима, односно физичка инактивност коју они изазивају, оштећује вид, ствара ментални умор, доводи до поремећаја спавања, исхране, повишеног холестерола, дијабетеса, спречава номално функциониње органа за варење, тј. доводи до затвора и настанка хеморода и слаби имунитет.[5] Превелики ниво електромагнетних поља и зрачења изазива настанак или погоршање онколошких обољења. Код деце долази до оштећења мишићно-коштаног система. Осим окоштавања кичме, откривене су још и тзв. компјутерске професионалне болести. Углавном су то болести руку због дуготрајног нефизиолошког положаја при раду на неправилно или незгодно намештеној тастатури: тендовагинитис (запаљање тетива шаке, зглоба и рамена); Декервенова болест (запаљење тетива палца шаке); трауматски епикодилитис (нагњечење централног нерва руке). [6]
Да сумирамо, ни једно истраживање није открило било какав позитиван утицај на физичко здравље деце, већ напротив, сваког дана се откривају нове болести узроковане прекомерним конзумирањем медија.
Слика 24: Утицај медија на физичко здравље деце[7]
4.2. Утицај медија на психичко (духовно) здравље деце
„Дрво које је расло криво не може се исправити.“
Иранска пословица[8]
Обзиром дамедији, сами по себи, нису ни добри ни лоши, већ да је реч о технологији која, баш као и све остало, може да се користи на различите начине, у овом поглављу ћемо размотрити какве позитивне и негативне утицаје имају на психичко (духовно) здравље деце.
4.2.1. Позитиван утицај медија на психичко (духовно) стање деце
Ако узмемо у обзир у које се сврхе медији данас користе, односно које садржаје преносе, исправније би било да се ово поглавље зове: позитиван психички (духовни) утицај који би медији могли да имају .
Наиме, истраживања спроведена у различитим деловима света, доказала су да квалитетни медијски производи намењени деци, попут телевизијских и радијских програма, књига, интернет страница, луткарских и драмских престава, могу да буду ефикасни у промовисању различитих развојних циљева.[9] Прве студије о позитивним ефектима телевизије су се јавиле почетком седамдесетих година прошлог века, али су истраживачи већ током осамдесетих година изгубили интерес за истраживање просоцијалних утицаја изложености деце медијумима, тако да се он задржао на ниском нивоу до данашњих дана [10]. Истраживања су показала да одређене телевизијске емисије могу, код предшколске деце, да подстакну спремност за школу, писменост као и да их подуче одређеним елементима наставног програма. Такође, одређене телевизијске емисије, видео игре, као и наменско служење интернетом могу позитивно да утичу на доживљавање и понашање деце и одраслих у свакодневном животу и васпитно образовном процесу.[11] При томе, позитивни утицају су углавном забележени у домену развијања алтруизма, унапређивању квалитета социјалних интеракција и формирању ставова прихватања различитости, док су много мање научно потврђени позитивни утицаји у домену емоционалног понашања деце.[12]
Навешћемо неке од утицаја које медији имају, а који су научно доказани. Притом, морамо још једном да нагласимо, да се ти утицаји, иако смо их сврстали у поглавље које обрађује утицаје са позитивним деловањем на децу, данас углавном користе за ширење девијантних садржаја међу децом.
Учење емоција
Телевизијски садржаји могу допринети учењу емоција, као основног процеса у изградњи емоционалне компетенције, односно способности препознавања, интерпретације и конструктивног одговора на сопствене и емоције других особа.[13] Истраживања су показала да су деца, већ у узрасту од три до пет година, способна да препознају и разликују базичне емоције као што су срећа, туга и смех, доживљене од стране телевизијских ликова, нарочито ако садржај програма опажају као реалистичан.[14] Деца поменутог узраста показају тенденцију да интерпретирају или запамте емоционалне реакције телевизијских ликова, при чему су успешнија у препознавању емоција које испољавају људски ликови, од оних које испољавају анимирани или луткарски ликови. Временом, како се приближавају узрасту од осам година, деца, нарочито девојчице, почињу да разумеју и комплексније емоције телевизијских ликова, попут љубоморе или зависти. [15]
Међутим, и поред претпоставки да телевизија утиче на емоционално понашање деце, обзиром да презентује широк опсег емоција и емоционалних ситуација, укључујући и оне које деца не могу да искусе у реалном животу, изненађујуће је мали број истраживања о томе да ли прикази емоција у медијима заиста могу да уче децу емоцијама. Новија истраживања потврђују могућност учења емоција кроз гледање телевизијских садржаја, али само када су у питању старија деца.
Примећено је да гледањем едукативних програма деца памте више социо-емоционалних или просоцијалних порука, него оних које су информативне или когнитивне природе.[16]
Извесни експерименти су доказали да су деца способна да пренесу оно што су научила из емоционалних портрета са телевизије на своја уверења о емоционалном догађају у реалном живоут, при чему је ово израженије међу оном децом која телевизијске садржаје опажају као реалистичне приказе живота. Поред тога, веома је битан и сам садржаја програма, обзиром да и једноставно убацивање смешних споредних сцена може да измени дечију перцепцију негативних емоционалних догађаја у програму и доведе до минимизирања схватања озбиљности сличних догађаја у реалном животу.[17] Један од примера горе наведеног јесте и помињана епизода из цртаног филма Телетабис, са букетићем који завршава у задњици једног од њих, док се остали смеју на то.
На крају, морамо да истакнемо да ниједно истраживање до сад није имало за циљ испитивање дугорочне последице учестале изложености електронским медијима на емоционално понашање.
Емпатија
Емпатија, као процес непосредног уживљавања у емоционална стања, мишљење и понашање других људи, уобичајено се тумачи као развојем стечена вештина која зависи од способности детета да препозна емоције које осећа друга особа и замисли себе на месту те особе.[18]
Рудименти емпатије јављају се већ у периоду одојчета и манифестују се плачем беба као одговором на плач других беба или снимак сопственог плача. Међутим, иако овај феномен није исто што и емпатија, он може да буде њен развојни претходник. Вербална и фацијална експресија бриге и интересовања за друге особе јављају се око треће године живота, али, тек са развојем когнитивне емпатије, у узрасту око четвте до пете године, деца су у стању да препознају и разумеју емоције других, те да их јасно разграниче од сопствених, да би до узраста од шест или седам година постепено развијала емоционалну емпатију као саосећање и уживљавање са емоционалним стањима друге особе.[19]
У једној студији из осамдесетих година утврђено је да деца могу да препознају осећења медијских ликова, али се могућност емпатије са испољеним емоцијама разликује код млађе и старије деце, што је директно потврдило став да је емпатија вештина која се развија.[20]
Све у свему, резултати неколико експерименталних студија показују да деца размењују емоције са медијским ликовима која им се допадају. Притом, битна је старост детета, јер емпатија подразумева способност препознавања емоција других и постављање себе у њихову улогу, за шта су деца старијег узраста способнија од млађе деце. Такође, битан фактор је и сам садржај, јер деца пре размењују емоције и показују емпатију са ликовима који им се чине реалнијим и сличнијим њима самима, јер им је лакше да преузму њихову улогу.
Алтруизам
Алтруизам, као начин осећања, мишљења и делања који се управља обзирима на добро својих ближњих, па и целога човечанства, односно као љубав према ближњима, односно несебичност[21], сматра се изразитим примером просоцијалног понашања, који превазилази једноставну социјабилност или обавезе које произилазе из друштвене улоге.[22]
Истраживања су утврдила да је деци често веома тешко да извуку поуке само из гледања телевизијских програма, већ су им потребна додатна објашњења ради јачања ефекта просоцијалних телевизијских садржаја. Такође, истраживања су показала да просоцијални садржаји, у поређењу са садржајима насилног карактера, уобичајено имају много мање акције и више дијалога, што чини главне и споредне радње тежим за праћење и разумевање, посебно када су млађа деца у питању, као и да се моралне поуке из телевизијских садржаја, које се преносе у контексту насиља, често погрешно разумеју од стране деце млађе од осам година, посебно аку су праћане драматичним звучних ефектима, брзим ритмом и музиком.[23]
Имајући на уму наведене резулате истраживања, као и садржаје који преовлађују у данашњим медијима, (нпр. у САД се сцене алтруизма појављују око четири пута на сат, док се сцене насиља у истом временском периоду појављују четрнаест пута, што значи да ће дете у САД, које гледа у просеку три сата дневно дечјег телевизијског програма, видети 4.380 сцена са садржајем алтруизма и 15,330 сцена насиља сваке године[24]), јасно нам је откуд толика количина егоизма и насиља међу децом и одраслима (некадашњом децом).
Социјална интеракција
Ово поглавље, под именом позитиван психички (духовни) утицај медија, настало је због императива да заузмемо што неутралнији став приликом писања овог рада. Због тога смо у њега уврстили и социјалну интеракцију, иако је само једно истраживање показало позитиван утицај медија у овом домену, и то само један једини: породице имају више физичког контакта и загрљаја док заједно гледају телевизију него приликом упражњавања других активности.[25]
Сва остала истраживања, која су најчешће разматарала утицај телевизије на социјалне интеракције на релацији родитељи – деца, утврдила су негативне утицаје. Тако је у једној студији доказано да деца узраста од три до пет година и њихови родитељи проводе мање времена разговорајући међусобно и гледајући једни друге онда када је телевизор укључен него када је искључен.[26] Друга студија је, пак, утврдила да породице које вечерају испред укљученог телевизора ређе ступају у конверзацију и разговарају о мањем броју тема, него што то чине породице које не укључују телевизор док вечерају.[27]
Графикон 1: Однос између времена конзумирања медија и социјалне интеракције код деце[28]
4.2.2. Негативан утицај медија на психичко (духовно) стање деце
„Дете је као сандук: што у њега ставиш, то ћеш затим и извући.“[29]
Руска изрека
Бројна истраживања широм света су показала да су медији, у великој мери, допринели очигледној трансформацији дечије свести. Притом, та трансформација није извршена на боље, већ су међу децом, више него икада пре, примећене тенденције, које се могу, у основним цртама, свести на:
– меркантилизацију, која подразумева претерану пажњу према новцу и материјалним стварима, тежњу за бављењем бизнисом у будућности и за стицањем финансијске самосталности што је могуће раније;
– танатизацију живота, са доминантним мотивима смрти, пропасти свега живог на земљи, уништења природе, еколошких катастрофа… ;
– сексологизацију, то јест превремену узнемиреност проблемима секса, а примећена је и порнографизација језика;
– демонизација, односно присуство окултних и сатанистичких садржаја и играчака које символишу смрт, разарање и агресију и
– тзв. вестернизација живота, иза које стоји култ силе, експанзије и агресије у споју са романтизацијом живота криминалаца
Медији утичу не само информацијама које носе, већ и својом интерпретацијом тих информација. Међутим, постоје аутори који сматрају да овај утицај медија није искључив, већ да се као пресудан фактор јављају ставови које већ имамо.[30] Дакле, медији могу да продубе наша веровања, можда чак и могу да нам помогну да их схватимо, а само у ретком случајевима могу да нас убеде у нешто. Међутим, чак и ако наведене ставове прихватимо као истините, морамо да приметимо да и то представља велику опасност за децу, обзиром да су изложена непримереним садржајима у најосетљивијем периоду, то јест када тек формирају своје ставове.
Некада су на креирање идентитета и усвајање система вредности код деце највећи утицај имали породица, школа и друштво, који се сматрају традиционалним узорима младих. Међутим, данас медији имају велики утицај на све сфере живота, нарочито живота младих људи, посебно на њихов систем вредности, предрасуде и формирање ставова и образаца понашања током сазревања и одрастања. Највећи утицај имају електронски медији, међу којима најзначајнију улогу има телевизија, јер својом визуелном компонентом има највећу убеђивачку моћ.
Медији утичу на начин понашања, размишљања и формирања представа које деца имају о себи и другима. Ове представе често имају форму предрасуда и стереотипа. Стереотип који се ствара о деци млађег узраста касније служи као добра основа за стварање другог, очигледнијег, стереотипа о старијим тинејџерима и адолесцентима. Медији, нарочито они амерички, приказују тинејџере као изузетно пасивна бића. Све га мрзи и нема вољу да уради било шта, стално се свађа са родитељима, бунтован је (без разлога) и склон ризичном понашању. Тинејџерка је, такође, пасивна и не може да пронађе “заједнички језик” са својим родитељима. Њена основна преокупација је њен физички изглед и одећа коју ће да обуче. Изласци и журке су најважније, и често једине, активности у њеном животу. Стереотипи дечака, који се углавном приказују као насилни и похотни, и девојчица као сексипилних бића, заинтересованих за свој физички изглед и љубав, утичу на начин на који деца развијају своје полне идентитете, на очекивања која имају од себе и супротног пола, самопоштовање, начин виђења властитог тела, као и на њихова рана сексуална искуства.
Слика 25: Стереотипи којима се деца прилагођавају све раније.[31]
Дечак мора да буде бунтовник, себичан, мачо, лењ, непромишљен, муљатор, а не пристојан, мисли на друге, саосећајан, марљив, одговоран, искрен, а девојчица незрела, бунтовница, лаког морала, плитка, трачерица, муљаторка, а не одговорна, послушна, морална, паметна, поверљива, фер.
И док су, не тако давно, деци били узори њихови хероји из усменог предања или литературе, личности неустрашиве, храбре, одлучне, са чврстим етичким и моралним начелима, посвећени борби против зла, данас су то богати и контроверзни “бизнисмени” и разне естрадне личности. Нису више битни знање, храброст, племенитост, морал, етика… већ богатство, лепота, гламур, није више битан садржај, већ форма. Мушкарац мора да буде мачо, опасан и богат, а жена фатална и сексипилна, увек обучена да привуче мушкарца и да га узбуди. Ови стереотипи се константно намећу младима преко медија, па велик број њих, услед одуства другог, бољег објеката идентификације, прихвата неметнуте идоле, који су окружени славом, гламурозношћу и богатством. Једна студија испитивала је како телевизијски узори на које се адолесценти угледају утичу на задовољство, односно незадовољство физичким изгледом.[32] Аутори су закључили да су младићи и девојке, који више времена посвећују гледању телевизијских емисија, мање задовољни сопственим физичким изгледом. Поред идентификације, ти модели су и основ за социјално упоређивање, које често условљава незадовољство, нарочито код адолесцената који конзумирају те садржаје. То је разумљиво с обзиром на развојни период у којем се адолесценти налазе. Изражена потреба за самосталношћу, повећана брига за властитити изглед, нестабилна слика о себи, тежња ка идолопоклонству, само су нека од обележја овог периода која доприносе да млади буду подложни медијској манипулацији. Масовни медији презентују узоре који су атрактивни, моћни и гламурозни. Тако, медијски ликови, постају најчешће недостижни просечном адолесценту, код којег, због тога, долази до депресије и осећаја незадовољства.[33]
Истраживање које је спровела мр Јелена Стевановић са Института за педагошка истраживања показало је да је стална употреба мобилних телефона и компјутера довела до потискивања матерњег језика, смањења фонда речи и занемаривање правописа. Она наводи да просечана петнаестогодишњак у дневној комуникацији користи у просеку стотину речи, а према развојним стандардима, седмогодишње дете би требало да користи око две хиљаде речи. Ово истраживање је показало и да 13,3% ученика од петог до осмог разреда, у своје писмене саставе из матерњег језика, убацује изразе из енглеског језика, попут „The end“ на крају, потписују се са „By“ испред свог имена и презимена, имена месеци пишу великим словом према правилима правописа енглеског језика, 27% њих уместо слова “а” користи интернет симбол „@“, а осећања у саставима не описују речима него тзв. “смајлијем”. А поруке који млади свакодневно размењују преко мобилних телефона и разних друштвених мрежа, углавном не садре знакове интерпункције, велика слова и слично.[34]
У уводном делу смо већ истакли да медији садржаје не пласирају случајно, већ у складу са идеолошким намерама. Те намере се огледају у перманентном настојању инфилтрирања широког спектра негативних (често изопачених и неприродних) вредносних утицаја на сваког појединца, без обзира на године, пол, друштвени статус или материјално стање. На тај начин се нагриза, а касније и разара, породица, које је као што знамо најважнија ћелија једног друштва, а самим тим се разара и друштво у целини. Улога медија у којем се промовише блуд, садизам, садо-мазохизам, бруталност, прељуба, патолошка љубомора, закон „јачег“, материјализам, хедонизам и сл., тако je агресивно наметљива да се све то намеће и представља (што је најпогубније за млађу популацију у развоју) као нешто нормално, природно, либерално-демократски, или, једноставно речено, модерно и у тренду. Стицање богатства (новац, скупоцен аутомобил, фирмирана гардероба, накит, итд…) на било који начин постаје основни смисао живота и не преза се од било којих друштвено-моралних вредности и норми (ако већ у међувремену нису обезвређене) да се до њих што пре дође. Гледајући тако на телевизији све те стилове живљења, облике понашања, међусобно нетолерантну или неприлагођену комуникацију, као и све остало, деца, у већини случајева, без размишљања то опонашају и временом прихватају, удаљавајући се на тај начин од неких пређашњих, временски дуго изграђиваних, традиционалних вредности, сматрајући више вредним и модерним нешто што је туђе и другачије, само зато што имају прилику да их често „конзумирају“ у медијима.[35]
Бројни су негативни утицаји медија на психичко (духовно) здравље деце, која су потврђена истраживањем: деца немају потпуно развијене вербалне способности нити знање како још могу да користе своје време, имају осиромашен осећај заједништва, мање верују другим људима и мање учествују у организованим дечијим активностима ван куће[36], страда и центални нервни систем, уочене су астенијско-неуротичне реакције, пад концентрације и пажње, поремећај памћења и сан, повећана узнемиреност и раздражљивост и главобоља. Такође, крајње опасни су и постојани духовни поремећаји у виду енерго-информативног деловања компјутера на личност. Прво, то је предатост свету илузија, а друго – психолошка зависност од вирутелне стварности. Јеромонах Анатолиј Берестов, професор, неуропатолог с великим радним стажом, тврди да се човеку који седи крај екрана компјутера виртуелни свет понекад чини далеко реалнијим од света који га окружује. А када је реч о деци стање је још горе, обзиром да мала деца још не разликују реалност. С временом граница између измишљеног и постојећег света брише се, и људи као да „живе“ у двема равнима истовремено. Отуд духовно подвајање свести на реалну и виртуалну. [37]
Слика 26: Друштвене мреже убијају друштвеност [38]
Од свих садржаја који се преко медија намећу деци, сигурно је највише истраживано насиље. Постоје бројне теоријске поставке о томе како насиље у медијима утиче на понашање људи. Ми ћемо овде набројати само неке[39]:
– Теза о катарзи, која је емпиријски побијена, а чије присталице, које углавном полазе од претпоставке о урођеној агресивности, тврде да посматрањем насиља, и учествовањем у њему кроз машту, пада спремност гледаоца да се и сам понаша агресивно.
– Инхибицијска теза претпоставља да посматрање насиља у медијима, посебно када су истакнуте негативне последице насиља, има спутавајући и застрашујући учинак. Код гледаоца се ослобађа страх од агресије, која, пак, смањује спремност за властито агресивно деловање.
– Теза преокрета (односно “ефекат бумеранга” или “ефекат реактанције”, заступа мишљење да насиље медијима може да изазове управо супротно понашање. Додуше, и овај учинак преокрета се може поново преокренути, (тзв. “Робеспјер ефекат”), када се гледалац саосећа са жртвом агресије, и дозвољава употребу сваког средства против насилника.
– Теза навикавања сматра да се сталним конзумирањем телевизијског насиља смањује општа осетљивост на насиље, које се на крају сматра нормалним, свакодневним понашањем.
– Теза култивирања полази од претпоставке да висок степен конзумирања телевије дугорочно обликује слику света према “реалности на ТВ”. За Михаела Шенка теза култивирања је пример како је тешко провести прихватљив теоријски појам у емпиријски доказиву хипотезу: Једва да ће ико оповргнути да, управо у САД, телевизија снажно утиче на готово целокупно понашање примаоца. Ипак, за то је тешко донети одговарајући емпиријски доказ.
– Теза о “трансферу стања узбуђености”, чији представници полазе од претпоставке да различити медијски садржаји (насиље, али и еротика, хумор, спорт итд.) могу код примаоца да изазову неспецифична емоционална стања узбуђености. Тако се ствара “потенцијал нагона” који појачава будуће понашање. Какво ће бити то понашање, зависи од ситуацијског фактора и није повезано са квалитетом телевизијског програма.
– Теза стимулације, у којој важну улогу имају стање узбуђености појединца и фактори ситуације. Ова се теза повезује са Леонардом Берковицем, који претпоставља да посматрање одређених (нпр. приказаних као оправданих) насилних радњи у одређеним околностима повећава агресивно понашање.
У науци су у последње време актуелне прајминг-поставке и скрипт теорија, које посебно значење посвећују посматрању надражаја који упозоравају на изазивање агресије.
– Појам прајмингс изражава, поједностављено, да се у мозгу налазе семантички међусобно повезане спознаје, осећаји и склоности ка одређеном понашању, и да су повезани управо асоцијативном путевима, односно мрежом неурона. Ако се неким надражајем (нпр. насилничким медијским садржајима) побуди унутра овог склопа одређени чвор (прајминг), настаје учинак емисије, којим се подстичу мисли повезане са пробуђеним чвором, осећаји и склоности ка одређеном понашању. Такође, сматра се да одређени конструкти, преко поновљених надражаја, постају коначно “хронично” активирани, тј, приступачни, тако да су могући дуготрајни учинци. Резултати истраживања показују постојање прајминг учинка услед насилних медијских садржаја. Притом се не ради само о краткотрајним учинцима, а дугорочни још нису довољно истражени.
– Скрипт-теорија, која говори о преради информација код примаоца, је у уској вези са поставком прајминга. Под скрипт-теоријом подразумевамо менталне рутине или програме, који су сачувани у нашем сећању и аутоматски се активирају када је потребно управљати понашањем и решавати проблеме. Скрипте садржавају податке о типичном понашању, о облицима понашања одређених особа и резултатима дела. Л. Роувел Уисман претпоставља да деца често изложена насиљу (у реалности или преко медија) развијају у себи скрипте којима спремају стратегију суочавања и решавања проблема када су суочени са агресивним понашањем. У памћењу су приступачније скрипте које се понављају. То може да буде понављање радње у сећању, у машти или кроз игру. Тако сачуване скрипте активирају кључни надражаји повезани са одређеном ситуацијом. Хоће ли, односно којом брзином, скрипте бити пронађене, зависи првенствено од тек примљених надражаја, који на путу приминга активирају с њима повезане спознајне структуре у памћењу и тиме их чине лакше приступачнима. Садржај медија могу придонети развијању оваквих скрипти и активирању већ постојећих. Скрипт-теорија говори о дуготрајним учинцима. Њене поставке су у различитим студијма доживеле потпуну емиријску потврду. Слично као и за прајминг, и за ову поставку важи да се претпоставке о појединостима процеса, који се остварују у мозгу примаоца, темеље на емпиријски недоказаним (и вероватно једва доказивим) замислима.
5. ЗАКЉУЧАК
„Дечји живот је попут комада папира на који свако оставља белешку.“
Кинеска пословица
Савремен начин живота, ужурбан и обично стресан, родитељима оставља све мање времена за провођење времена са својом децом. Тај празан простор попунили су, по правилу уз сагласност истих тих родитеља, свеприсутни медији, а тамо где су они, као што нас искуство учи, углавном нема места ни за кога другог.
Медији су од родитеља преузели главну улогу у креирању идентитета и усвајање система вредности код деце, у формирању њихове личности и грађењу моралних и етичких ставова. Они су постали један од најјачих агенаса социјализације, пружајући при том деци и младима готове моделе понашања, афирмишући једне, а дезавуишићу друге. Медијска, односно виртуална стварност постала је саставна и најчешће неопходна димензија живота деце, која иначе често не могу да праве разлику између фантазије приказане у медијима и реалности. Управо због тога, односно због мање способности деце да критички вреднују медијске садржаје, традиционална друштва су децу сматрала осетљивом публиком и будно пазила какав је могући утицај медија на њих. Правним уредбама и етичким кодексима било је прописивано који се садржаји не смеју објављивати, односно не смеју бити доступни деци. Медији су пазили да не увреде публику, због страха од финансијске пропасти и негативне реакције јавности.
Међутим, обзиром да су медији средства комуникације, те да самим тим не могу бити друштвено и политички неутрални, почели су све више да служе одређеним друштвеним снагама и интересима оних који их контролишу, односно да пласирају садржаје у складу са идеолошким намерама оних у чијем се поседу налазе. Пошто власници данашњих медија углаваном припадају актерима који за циљ имају разарање традиционалног друштва и класичне породице, демографски пад, односно ширење корпоративног, потрошачког хедонизма и сваковрсних „алтернативних сексуалних пракси”, садржаји који се пласирају, чак и најмлађем узрасту, у великој већини подстичу девијантно понашање код деце, од којих су најбитнији, односно најпогубнији по дечије психичко (духовно) и физичко здравље: промискуитет, хомосексуализам, педофилија, окултизам и сатанизам, насиље, потрошачки менталитет, лагодан живот, луксуз, гламур и популарност.
Педофилија, промискуитет и хомосексуализам пропагирају се деци још од најранијег доба, дезоријентишући, на тај начин, дете на плану формирања полног идентитета, што за последицу има рано ступање у полне односе, пораст броја абортуса, венерична обољења адолесцента, чак и стерилитет.
Медији култивишу материјализам, покушавају да у дечје животе убаце производе, који се дизајнирају тако да изазову најдубље емоције код деце, намећући им идеју да ће бити срећна и задовољна ако поседују одређене ствари, што, услед повећања нивоа материјалних аспирација, и немогућности да се оне остваре, има негативан ефекат на индиректно незадовољство животом деце и младих.
Бројне сцене насиља у медијима утичу на децу на више нивоа: на њихово понашање, повећавајући агресивност, на психички живот, поваћавајући страхове и тескобе у сусрету са светом у којем живе, као и на друштвени живот, смањујући осетљивост на патњу других и одабирањем насиља као најбољег начина за решавање сукоба.
Такође, медији су створили универзални културни простор у којем деца налазе узоре и идоле. Ти идоли нису више бунтовници са разлогом, храбри хероји, који се боре против зла, и које красе врлине неустрашивости, храбрости, племенитости и праведности, већ бизнисмени, певачи и певачице, спортисти… који су бунтовници без разлога, и који су узор младима због свог богатства, лепоте, гламура… односно због својих активности које помажу реализицију циљева друштвених снага које контролишу медије.
Све веће конзумирање медија омета остале активности, између осталих и стварне контакте са другим људима, што за последицу има усамљеност и отуђеност, који су већ постали проблем на глобалном нивоу.
Поред негативног утицаја на духовно (психичко) здравље, установљен је и негативан утицај медија на физичко здравље деце. Наиме, прекомерна изложеност медијима, односно физичка инактивност коју они изазивају, оштећује вид, ствара ментални умор, доводи до поремећаја спавања, исхране, повишеног холестерола, дијабетеса, спречава нормално функционисање органа за варење, тј. доводи до затвора и настанка хемороида и слаби имунитет, а прерана сексуална активност, као и промискуитет и хомосексулни односи, имају за резулат већ поменуте бројне полне болести, као и стерилититет.
Стога, можемо рећи да се преко медија врши софистицирана психичка манипулација децом, која нису кадра да јој се одупру, а која има катастрофалне последице по људску јединку и читаво друштво. Толерисање те манипулације, која је феномен на глобалном нивоу, велики је пропуст, како родитеља, тако и друштвених институција. Дужни смо да децу заштитимо и да им пружимо прилику да се правилно, физички и психички, развијају. Због тога, ако већ не можемо да преузмемо контролу над медијима, морамо се више посветити деци, откривати им лепоту, па и тешкоће, реалног живота, медијски их описмењавати, односно помоћи им да изграде критички однос према медијским садржајима.
Слика 27: Предлог за ослобођење од утицаја медија[40]
Уосталом, традиционална мисао нам и код овог проблема може помоћи, мудро нас подучавајући да „оно над чиме ја неман никакву моћ, ни оно нема никакву моћ нада мном.“
Дејан Спасојевић
НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА: pexels
ЛИТЕРАТУРА
„Analiza televizijskih programa za decu u Srbiji“, UNICEF, новембар 2014
Абраменкова В., „Игре и играчке наше деце: забава или ноћна мора?“, Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету, Образ светачки, Београд 2006.
Абраменкова В, „Васпитање целомудрености“, Образ светачки, Београд, 2006.
Akhter A., Batra D. K., Ravichandran N., Mustafa Z. and Rehman Sh., „Consumer Socialization of Children: A Conceptual Framework“, Internationa Journal of Scientific and Research Publications Vol.2 No.1, 2012, стр.1-5.
Anderson D.R. et al, “Early childhood television viewing and adolescent behavior: The Recontact Study” Monographs of the Society for Research in Child Development, Serial No. 264, Val. 66, No. 1, 2001
Baldwin S., Dailey Р.T., „Homosexual Parenting: Placing Children at Risk“, Family
Research Council, Issue No. 238.
Bandura A., „Social Learning“, General Learning Corporation, 1971, USA
Barbaro А., Earp Ј., филм „Деца потрошачи“, A Media Education Фoundation Production, 2008.
Беркхолдер Л: „Хари Потер – Манипулисање реалношћу
Bertram J. Cohler & Robert M. Galatzer-Levy, „The Course of Gay and Lesbian Lives“
Бојанин С,. „Школа на дну или антишкола“, Истина, зборник текстова о тоталитарним и деструктивним сектама, бр. 2, Београд 2006, стр. 80-83.
Бондаренко М., „Аномалије родитељске љубави“, зборник текстова „Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету“, Образ светачки, Београд 2006. стр 166.
Bouraieu P., „Distinction A social Critique of the Judgement of Taste”,
Bruni L., Stanca L., “Income Aspirations, Television and Happiness: Evidence from the World Value Surveys” , Working Papers 89, University of Milano-Bicocca, Department of Economics, revised June 2005.
Bushman, B., Anderson, C. A., “Violent Video Games and Hostile Expectations: A Test of the General Aggression Model”, Personality and Social Psychology, Bulletin No 28, 2002, стр. 1679 ‐ 1686.
Byrne R.S. Fone, „The Columbia Anthology of Gay Literature“
Вујаклија М., „Лексикон страних речи и израза“ Српска књижевна задруга, Београд, 2009.
Gentile, D.A., Anderson, C.A., “Violent video games: the newest media violence hazard”, InGentile, D.A. (Ed.), Mediaviolence and children CH7,2003, стр. 131‐152.
Гитерез Д., „ Телевизија оштећује структуру мозга деце“
Демирчогљан Г.Г. „Компјутер и здравље“, Москва, 1995.
„Дете у доба медијске слике света“, Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету, Образ светачки, Београд 2006
Димитријевић В., „Америчка школа и окултизам“, Истина, зборник текстова о тоталитарним и деструктивним сектама, специјал број 2, Београд, 2005.
Димитријевић В., „Хари Потер и вештичарска књижевност.“
Дмитровић М., „Утицај телевизије, цртаних филмова компјутерских игрица на пораст насиља код деце“.
Dijksterhuis, A., Aarts H., Smith, P. K., „The power of the subliminal: On subliminal persuasion and other potential applications“ , in R. Hassin, J.S. Uleman, & J.A. Bargh „The new unconscious“, New York, Oxford University Press, 2006.
Дмитровић М., „Утицај телевизије, цртаних филмова компјутерских игрица на пораст насиља код деце.“
Drašković M., „Uticaj medija na djecu sa posebnim osvrtom na računarske igre“, MEDIJSKI DIJALOZI, , Godina IV, Broj 8, Podgorica, Mart 2011, стр. 227-240.
Ђерић И. и Студен Р., “Стеретипи у медијима и медијско описмењавање младих”, Зборник Института за педагошка истраживања бр. 2, Београд, децембар 2006, стр. 456-471.
„Тhe Humanist“, јануар – фебруар 1983.
Jim McKnight, „Straight Science?“
Key W. B., „The Age of Manipulation, The Con in confidence, The sin in sincere“, Lanham, Maryland, Madison Books 1989.
Kirkorian H. L., Wartella E. A., and Anderson D. R., „Media and Young Children’s Learning“ Children andElectronic Media, Vol. 18, No. 1, Spring 2008, стр. 39-63.
Keener M. B., “Positive Media: An Introductory Exploration”( University of Pennsylvania, Philadelphia, 2012.
Колуцки Б., Лемиш Д., „Комуникација са децом, начела и праксе за подршку, надахнуће, подстицај, образовање и исцељење“, УНИЦЕФ, 2013.
Колуцки Б., Лемиш Д., „Како комуницирати с децом“, УНИЦЕФ, 2013.
Kunczik М:; Zipfel А., Медији и насиље, актуелно стање у науци.
Lager А., & Bremberg S., „Health effects of video and computer game playing, A systematic review“, Swedish National Institute of Public Health, Stockholm, 2005.
Lachlan К., Smith S. L. & Tamborini R., “Violent Video Games”, Michigan State University, Department of Communication, East Lansing, MI, 48824
Lachlan К. A. & Maloney E. K., „Game Player Characteristics and Interactive Content: Exploring the Role of Personality and Telepresence in Video Game Violence“, Communication Quarterly, Vol. 56, No. 3, August 2008, стр. 284–302.
Lavey A.S., „The Devil`s Notebook”.
McDonald, N. M., & Messinger, D. S. “Тhe development of empathy: How, when, and why”. In A. Acerbi, J. A. Lombo, & J. J. Sanguineti (Eds.), Free will, emotions, and moral actions. Rome: Pontifcia Universita della Santa Croce.
Млинаревић В., „Дијете и телевизија“, Висока учитељска школа, Осијек
Миливојевић Т., и Драговић К., „Медијска слика „лаког живота“.
Милиша З., Николић Г., „Сублиминалне поруке и технике у медијима“, Медијиски дијалози, часопис за истраживање медија и друштва, бр. 17, Подгорица, новембар 2013, стр. 199-225.
Miliša, Z. i suradnici , “Tamna strana ekrana”, TIVA Tiskara, Varaždin, Zadar, 2012.
McNeal, J.U., “Тaping the Tree Kids‘ Markets”, American Demographics, Vol. 20, No. 4, 1988, стр. 36-41.
Murray, A. & Egan, M. S. (2014). Does reading to infants benefit their cognitive development at 9-months-old? An investigation using a large birth cohort survey. Child Language Teaching and Therapy, 30(3), 303-315.
Mužić Ј., „Štetan utjecaj virtualnoga svijeta na djecu“
Ороз Штанцл И., „Прикривено оглашавање у цртаним филмовима„
Perse E. M., „Media Effects and Society“, Taylor & Francis, 2008.
Петрески Х., „Поетика српске и македонске ауторске бајке“, DIOGEN pro culture & DIOGEN pro art magazine, Publisher Einhorn Verlag, Kusnacht, Switzerland.
Поповић Ћитић Б., „Позитивни утицаји телевизијских садржаја на емоционално и социјално понашање деце“, Специјална едукација и рехабилитација, Београд, Vol. 11, br. 1.,2012. стр. 123-145.
Ray М., Jat К. R. „Effect of Electronic Media on Children”, Department of Pediatrics, Advanced Pediatric Center, Postgraduate Institute of Medical Education and Research,
Chandigarh 160 012, India,
Рисман Д., „Усамљена гомила“, Нолит, Београд, 1965.
Ристић С., „Пословице народа света“, Просвета, Ниш, 2001.
Robinson Т., Borzekowski, D., Matheson, D. i Kraemer H., „Effects of Fast Food Branding on Young Children’s Taste Preferences,“ Archives of Pediatrics & Adolescent Medicine vol. 161 No. 8., 2007, 792-797.
Roedder Ј. D., „Consumer Socialization of Children: A Retrospective Look at Twenty-Five Years of Research“, Journal of Consumer Research vol. 26, No3, 1999, стр. 183-213.
Rosenberg J., „Agencies pile on the resources“, Advertising Age, Vol. 71, No. 7, 2000
Рубинчик Ј., “Фарханге фарси бе руси”, Ентешарате Ђавдане Кхерад, Техран, 1384, књига 1.
Saarni C., „The Development of Emotional Competence”, The Guilford Press, New York, 1999.
Saarni, C., Campos, J. J., Camras, L. A., & Witherington, D., „Emotional development: Action, communication, and understanding“. In W. Damon, N. Eisenberg, & R. M. Lerner., „Handbook of Child Psychology, vol. 3: Social,Emotional, and Personality Development (6 ed. 2006, New York: Wiley, стр 226-299.
Smith, S. W., Smith, S. L., Pieper, K. M., Yoo, J. H., Ferris, A.L., Downs, E., et al. “Altruism on american television: Examining the amount of, and context sur rounding, acts of helping and sharing”,” Journal of Communication, 56 (4), 2006, str. 707-727.
Saxbe D., Graesch A., Alvik M., “Television as a Social or Solo Activity: Understanding Families’ Everyday Television Viewing Patterns”, Communication Research Reports
Vol. 28, No. 2, April–June 2011, pp. 180–189
Schor Ј., „Тhe Commodifiction of Childhood: Tales from the Advertasing Frontlines“,
Schor Ј.B., „When Childhood Gets Commercialized, Can Children Be Protected?“, Boston College, 2005.
Schor J. B., „Born to Buy“.
Shrum, L. J., Burroughs J. E., Rindfleisch A., “Television’s Cultivation of Material Values”, Journal of Consumer Research, Vol. 32 No. 3, 2005, стр 473-479.
Станковић М, „Деца и ТВ“
Страфи И., „Ко си ти? Велика књига Винкс тестова“, Evro-Giunti, Београд 2011.
„Television and Behavior. Ten Years of Scientific Progress and Implicatiois for the Eighties. Volume I:Summary.Report.“ National Inst. of Mental Health, Rockville, USA.
Татјана Шишова, Наталија Маркова : Глобални експерименти на деци, Образ светачки, Београд, 2006, стр 461.
Тодоровић Н., “Упутство за употребу телевизије“
Filipović Ј., „Metodološki aspekti istraživanjaponašanja dece kao potrošača“, MARKETING, časopis za marketing teoriju i praksu, Vol. 22, br. 3/4, 1991, стр. 97-105.
Форетић Н., Родек С.; Михаљевић Д., „Утјецај медија на физичку инактивност дјеце“, Školski vjesnik – Časopis za pedagoška i školska pitanja, Vol.58 No.4. Prosinac 2009, стр. 381-397.
Huesmann L.R. & Taylor L.D., „Media Effects in Middle Childhood“
Huston, A. C., Wright, J. C., Alvarez, M., Truglio, R., Fitch, M., & Piemyat, S. „Perceived television reality and children’s emotional and cognitive responses to its social content.“ Journal of Applied Developmental Psychology, 16 (2), 1995, стр. 231-251.
Holland, W. J., „Reading Aloud with Infants: The Controversy, the Myth, and a Case Study. Early Childhood Education Journal“, 35(4), 2008.
Connor S. M., “Food-Related Advertising on Preschool Television: Building Brand Recognition in Young Viewers”, Pediatrics, Official Journal of American Academy of Pediatrics, vol.118 no.4,2006, 1478-1485
Wang, Y. и Lobstein, T. „Worldwide trends in childhood overweight and obesity, International journal of pediatric obesity, Volume 1, Issue 1, 2006, Pages 11
Wiegman, O., & Van Shie, E. G. M, „Video game playing and its relations with aggressive and prosocial behavior.“ British Journal of Social Psychology, 37, 367-378.
Wilson B. J., „Media and Children’s Aggression, Fear, and Altruism“
Wilson, B. J., Cantor J. „Developmental differences in empathy with a television protagonist’s fear.“ Journal of Experimental Child Psychology, 39 (2), 1985, стр. 284-299.
Wilson B. J., „The Mass Media and Family Communication“, In. „Handbook of Family Communication“, Ed. Vangelisti A.L., Lawrence Erlbaum Associates Publishers , Mahwah, New Jersey, London, str. 563-592.
Wartella E.; Reeves B., „Historical Trends in Research on Children and the Media: 1900-1960“, у „The Wired Homestead: An MIT Press Sourcebook on the Internet and the Family“, edited by Turow J. and Kavanaugh A.L., Massachusetts Institute of Technology, 2003, стр. 53-72.
Weber, R., „Implement Purchase Choice into the Customer“, Tilburg, Tilburg University, 2010.
Wilson B.K., „Subliminal Sexuality: The Fountainhead for America`s Obssesion”, In. Sex in Advertising, Perspectives on the Erotic Appeal, Ed. Reichart T., Lambiase J., Lawrence Erlbaum Associates Publishers, Mahwah, New Jersey, London, 2003. стр. 195-212.
Wimmer. R; Dominick J., „Mass Media Research, An Introduction”, Wadsworth, Boston, 2013.
York F. V., Knight R. H., „Homosexual Teens at Risk: Victims of «Homophobia» or Self-Destructive Behavior?“, Family Policy, Family Research Council, 1998. Р. 5.
Електронски извори:
Сајт Quote Garden
http://www.quotegarden.com/television.html
Сајт Sermon index
http://www.sermonindex.net/modules/newbb/viewtopic.php?topic_id=2198&forum=35:
Сајт Harry Potter Power
http://harrypotterpower.com/
Сајт Coven-of-Cythrawl
http://www.coven-of-cythrawl.com/traditional_witchcraft.htm
Вечерње новости online
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:197419-Decja-masta-trpi-svasta
http://app.viralnewschart.com/News/News.aspx?linkId=79072584)
“Društvo malih veštica”, TV gostovanje Une Kozić na kanalu RTS 1 (Beogradska hronika), Интернет страница You Tube
Електронско издање дневних новина Правда
http://www.pravda.rs/2014/10/09/florida-dozvolila-satanisticke-knjige-u-skolama/
Интернет страница Манастира Светог Стефана у Липовцу
http://www.lipovac.org/blagovesnici/blagovesnik17-gr.pdf
Електронско издање дневних новина Курир
http://www.kurir.rs/gej-propaganda-dizni-zbunio-decu-uveo-istopolni-par-u-program-clanak-1204003
Сајт Wounded American Warrior
http://woundedamericanwarrior.com/university-to-give-students-extra-credit-if-they-are-bisexual-2/
Сајт Васељенска
http://www.vaseljenska.com/drustvo/ko-pise-udzbenike-za-decu-u-srbiji-udruzenja-pedera-ili-naucnici/Танјуг 06.04.2015.
http://media.gamerevolution.com/images/misc/Image/nambla.jpg,
Сајт Girls Intelligence Agency
http://www.girlsintelligenceagency.com/
Сајт Magacin
http://www.magacin.org/2014/08/15/deca-trazila-ratne-igrice-tata-ih-odveo-da-vide-rat/
http://www.magacin.org/2014/12/24/10-razloga-zasto-mobilni-uredjaji-treba-da-budu-zabranjeni-deci-mladjoj-od-12-godina/
Сајт Brainy Quote
http://www.brainyquote.com/quotes/quotes/c/clivejames378037.html
Мишa Ђурковић, „Левица и глобални тајкуни“, електронско издање листа Политика“, 25.09.2015.
http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Levica-i-globalni-tajkuni.sr.html
“Satan’s Family Altar called TV“, сајт holyrevolution.org
Сајт Flickr
„Italian families protest forced cross-dressing of schoolchildren“ by Thomas D. Williams, Ph.D.
http://www.breitbart.com/national-security/2015/06/17/italian-families-protest-forced-cross-dressing-of-schoolchildren/
Okultni crtani filmovi (2) – ‘SEX’, spolovila i perverzije u crtanim filmovima”, Ратко Мартиновић, Večernjakova blogosfera, 9.5.2014.
http://blog.vecernji.hr/media/blogs/ratko-martinovic/2014/7/31.jpg;
“6 Kid-Friendly Books About Gay Families“, by Moms 07.21.2011, сајт Popsugar
http://www.popsugar.com/moms/Best-Books-Explain-Gay-Marriage-Kids-18364391#photo-18364391
„Педофилија је скривена смерница хомосексуализма“, Петру Молодец, сајт Восток
http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=78607
http://www.examiner.com/article/pedophiles-and-nambla-time-to-eradicate-them;
,,Педофилија и хомосексуализам увек уско повезани“, Интервју са Хертом Хекмом. 17.09.2015
http://www.vaseljenska.com/vesti/pedofilija-i-homoseksualizam-uvek-usko-povezani/
„Ко пише уџбенике за децу у Србији: Удружења педера или научници?“, Танјуг 06.04.2015
http://www.vaseljenska.com/drustvo/ko-pise-udzbenike-za-decu-u-srbiji-udruzenja-pedera-ili-naucnici/.
„Lezbejka Maša Gesen: Naš krajnji cilj je razaranje i uništenje porodice“, сајт Webtribune, 22.09. 2014
http://webtribune.rs/lezbejka-masa-gesen-nas-krajnji-cilj-je-razaranje-i-unistenje-porodice/#
ttps://roamaboutmike.files.wordpress.com/2013/03/giuliano-stroe-worlds-strongest-kid.jpg
“Наследие креативности. О нашествии кубических гей-медведей на Пермь”, сајт politinform, 09.10.2014.
„Успон хомосексуализма“, Миша Ђурковић, Политика on-line, 06.07.2015
http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Uspon-homoseksualizma.sr.html
http://weirdotoys.com/wp-content/uploads/2008/09/z666_04-prev.jpg
„Homosexual Activists Tell Kim Davis: ‘We Will Kidnap Your Husband, Tie Him Up And Force Him To Watch Us Raping You. We Will Burn You Alive.’ Civil Unrest Is Coming To America“ By Theodore Shoebat, сајт Shoebat, 10.09.2015.
Homosexual Activists Tell Kim Davis: ‘We Will Kidnap Your Husband, Tie Him Up And Force Him To Watch Us Raping You. We Will Burn You Alive.’ Civil Unrest Is Coming To America
http://mondo.rs/a718788/Info/Svet/Svedski-novinar-odveo-decu-u-rat.html
„University To Give Students Extra Credit If They Are Bisexual“, сајт Wounded American Warrior, 08.05.2015
http://woundedamericanwarrior.com/university-to-give-students-extra-credit-if-they-are-bisexual-2/
http://www.srbijadanas.com/sites/default/files/styles/full_article_image/public/126/pregazena-macka.png
сајт Godlike Productions
http://www.godlikeproductions.com/forum1/message2130652/pg1?disclaimer=1
„Some Good LGBT Things That Happened in 2014“, , By Amelia Abraham, 03.01.2015, сајт vice.
http://www.vice.com/read/the-year-in-lgbt-amelia-abraham
http://naulibrary.org/dglibrary/admin/book_directory/Early_Childhood/3685.pdf
„A journey into an evil world; The Harry Potter Books Are Witchcraft“, сајт Harry Potter Power, 04.03.2012
http://www.coven-of-cythrawl.com/traditional_witchcraft.htm
http://www.pitria.com/wp-content/uploads/2013/11/01.jpg
„Dečja mašta trpi svašta“, „Вечерње Новости on-line“, 29.04. 2007.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:197419-Decja-masta-trpi-svasta
„Florida dozvolila satanističke knjige u školama!“, интернет издање листа „Правда“, 09.10.2014
http://www.pravda.rs/2014/10/09/florida-dozvolila-satanisticke-knjige-u-skolama/
http://www.mormondialogue.org/topic/64207-satans-first-activity-book-for-children/
„Satanic Temple to Distribute Pamphlets to Florida Schools“, by Chris Joseph, сајт New Times Broward Palm Beach, 16.09.2014
Satanic Temple to Distribute Pamphlets to Florida Schools
http://borbazaveru.info/content/view/1590/52/
„Лов на дечије душе, куда воде нови наставни планови и програми“, сајт Манастира Свети Стефан у Липовцу
http://www.lipovac.org/blagovesnici/blagovesnik17-gr.pdf
http://2.bp.blogspot.com/_z2Nv-pYmknk/S8za0Yf60kI/AAAAAAAAGjU/wEkeb7VpwXA/s1600/satanwins.jpg
Potrošač (10.3.2011.), “Niko ne brine o malimpotrošačima”, str. 9.
http://www.pitria.com/wp-content/uploads/2013/11/19-Terrible-Presents-for-a-Child121.jpg
“Satan’s Family Altar called TV“, holyrevolution.org
„Miley Cyrus receives most VMA reaction for Robin Thicke performance“, сајт Reveal, 27.08.2013.
http://www.reveal.co.uk/showbiz-celeb-gossip/news/a509953/miley-cyrus-receives-most-vma-reaction-for-robin-thicke-performance.html
Јелена Попадић, „Тинејџери говоре СМС језиком“, Политика on-line, 28,07.2009
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Tinejdzeri-govore-SMS-jezikom.sr.html
„Zašto je važno pravilno deci čitati knjige?“, Sanja Dutina, сајт Психобрлог, 25.04.2015
http://www.fanpop.com/clubs/harry-potter/images/32990493/title/hp-characters-wallpaper
http://static.grupo23.com/elsensacional/3061-2.jpg
“27 Inappropriate Disney Moments You Totally Missed as a Kid”, sajt World Lifestyle
http://www.worldlifestyle.com/trending/inappropriate-disney-moments-you-totally-missed-as-a-kid/6#next-image
“Геј пропаганда: Дизни збунио децу, увео истополни пар у програм“, Курир on-line, 29.01.2014.
http://www.kurir.rs/gej-propaganda-dizni-zbunio-decu-uveo-istopolni-par-u-program-clanak-1204003
Сајт Steve Cutts
http://www.stevecutts.com/illustration.html
Милош Обилић, слика Александра Добрића 1861
http://www.pitria.com/wp-content/uploads/2013/11/19-Terrible-Presents-for-a-Child091.jpg
„Miley Cyrus receives most VMA reaction for Robin Thicke performance“, сајт Reveal, 27.08.2013.
http://www.reveal.co.uk/showbiz-celeb-gossip/news/a509953/miley-cyrus-receives-most-vma-reaction-for-robin-thicke-performance.html
Рад уметника Павела Куцзинског, сајт, Digital Synopsis.
http://digitalsynopsis.com/wp-content/uploads/2014/10/thought-provoking-paintings-pawel-kuczynski-23.jpg
“Geração Coca-Cola (Zero)”, Por Renata Pantalião de Carvalho, сајт Media et Potere, 19.04.2014.
„Diese 9 Bilder könnten deine Kindheit für immer ruinieren. Nr. 9 finde ich besonders erschreckend.“ сајт Fun Cloud
http://funcloud.com/82917
“Mensajes subliminales en las películas Disney“, por Mariló García, 15.02.2014. блог страна Yonomeaburro.
http://yonomeaburro.blogspot.rs/2014/02/mensajes-subliminales-mensajes-secretos-peliculas-disney.html
Дејан Спасојевић
[1] О трендовима о утицају медија на децу видети у: Wartella E.; Reeves B., „Historical Trends in Research on Children and the Media: 1900-1960“, у „The Wired Homestead: An MIT Press Sourcebook on the Internet and the Family“, edited by Turow J. and Kavanaugh A.L., Massachusetts Institute of Technology, 2003, стр. 53-72.
[2] Више о томе видети у : Huesmann L.R. & Taylor L.D., „Media Effects in Middle Childhood“
http://www.rcgd.isr.umich.edu/aggr/articles/Huesmann/2006.Huesmann&Taylor.media%20efeffec%20in%20middle%20childhood.inDevelopmentalContextofMiddleChildhd.pdf и
Perse E. M., „Do Media Have Effects?“ из књиге Perse E. M., „Media Effects and Society“, Taylor & Francis, 2008, стр. 1-22.
http://samples.sainsburysebooks.co.uk/9781135686796_sample_858458.pdf и
Ray М., Jat К. R. „Effect of Electronic Media on Children”, Department of Pediatrics, Advanced Pediatric Center, Postgraduate Institute of Medical Education and Research,
Chandigarh 160 012, India,
http://www.indianpediatrics.net/july2010/561.pdf
[3] Форетић Н., Родек С.; Михаљевић Д., „Утјецај медија на физичку инактивност дјеце“, Školski vjesnik – Časopis za pedagoška i školska pitanja, Vol.58 No.4. Prosinac 2009, стр. 381-397.
http://hrcak.srce.hr/82606
[4] Више о томе видету у: Wang, Y. и Lobstein, T. „Worldwide trends in childhood overweight and obesity, International journal of pediatric obesity, Volume 1, Issue 1, 2006, Pages 11
http://citeseerx.ist.psu.edu/viewdoc/download;jsessionid=ABE998D9D09DCA5C0C17F4F67B7C2FC6?doi=10.1.1.473.6258&rep=rep1&type=pdf
[5] Тодоровић Н., “Упутство за употребу телевизије“
http://www.rts.so. vu/cipa/Upulstvo.hlm
Наведено према: Mlinarević V., „Dijete i televizija“
[6] Демирчогљан Г.Г. „Компјутер и здравље“, Москва, 1995, стр. 26., наведено према: „Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету“, Образ светачки, Београд 2006. стр 78-79.
[7] Радови британског цртача Џона Холкрофта
http://www.ekologija.rs/16-slika-koje-savrseno-opisuju-danasnji-lud-svet
http://www.ufunk.net/wp-content/uploads/2014/11/happiness-kit-john-holcroft-1.jpg
[8] Рубинчик Ј., “Фарханге фарси бе руси”, Ентешарате Ђавдане Кхерад, Техран, 1384, књига 1, стр. 618.
[9] Више о томе видети у: Колуцки Б., Лемиш Д., „Комуникација са децом, начела и праксе за подршку, надахнуће, подстицај, образовање и исцељење“, УНИЦЕФ, 2013.
http://www.medijskapismenost.net/download/Komunikacija_sa_decom.pdf
[10] Више о томо видети у: Wimmer. R; Dominick J., „Mass Media Research, An Introduction”, Wadsworth, Boston, 2013.
[11] Keener M. B., у свом раду: “Positive Media: An Introductory Exploration”( University of Pennsylvania, Philadelphia, 2012.), истраживао је позитиван утицај медија, узимајући у обзир следеће аспекте:
– Да ли стварају позитивне емоције, да ли су људи радоснији, и да ли имају позитиван тон?
– Да ли промовишу ангажман, изграђују неку вештину или усмеравају пажњу, односно да ли доводе до неког резултата?
– Да ли изграђују везу између људи, да ли олакшавају дијалог и да ли су интерактивни и демократски?
– Да ли њихова порука има смисла, да ли позивају на позитивну акцију, да ли имају причу коју свет треба да чује?
– Да ли промовишу напоран рад, да ли су наставно срество, да ли помаж у остваривању циља?
– Да ли могу да допринесу физичком здрављу и да ли промовишу здрав начин живота.
Више о томе видету у наведеном раду, доступном на:
http://repository.upenn.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1030&context=mapp_capstone
[12] Поповић Ћитић Б., „Позитивни утицаји телевизијских садржаја на емоционално и социјално понашање деце“, Специјална едукација и рехабилитација, Београд, Vol. 11, br. 1.,2012. стр. 123-145.
http://www.casopis.fasper.bg.ac.rs/izdanja/SEIR2012/vol11br1/2Spec_Edu_i_Reh_TEORIJSTE_KONCEPTUALNI_OKVIRI/03-Branislava_P_Citic.pdf и
Wilson B. J., „Media and Children’s Aggression, Fear, and Altruism“
http://www.princeton.edu/futureofchildren/publications/docs/18_01_05.pdf
[13] Више о томе видети у: Saarni C., „The Development of Emotional Competence”, The Guilford Press, New York, 1999.
aj3QTJg3Xcd7I&redir_esc=y#v=onepage&q=saarni%20c.%20%281999%29.%20the%20devdevelopm%20of%20emotional%20competence&f=false
и „Television and Behavior. Ten Years of Scientific Progress and Implicatiois for the Eighties. Volume I:Summary.Report.“ National Inst. of Mental Health, Rockville, USA.
http://files.eric.ed.gov/fulltext/ED222186.pdf
[14] Wilson, B. J., Cantor J. „Developmental differences in empathy with a television protagonist’s fear.“ Journal of Experimental Child Psychology, 39 (2), 1985, стр. 284-299. и
Huston, A. C., Wright, J. C., Alvarez, M., Truglio, R., Fitch, M., & Piemyat, S. „Perceived television reality and children’s emotional and cognitive responses to its social content.“ Journal of Applied Developmental Psychology, 16 (2), 1995, стр. 231-251.
http://www.researchgate.net/publication/19171408_Developmental_Differences_in_Empathy_with_a_Television_Protagonist’s_Fear
[15] Више о томе видети у : Kirkorian H. L., Wartella E. A., and Anderson D. R., „Media and Young Children’s Learning“ Children andElectronic Media, Vol. 18, No. 1, Spring 2008, стр. 39-63.
[16] Kirkorian H. L., Wartella E. A., Anderson D. R., “Media and Young Children’s Learning”.
http://www.princeton.edu/futureofchildren/publications/docs/18_01_03.pdf
[17] Колуцки Б., Лемиш Д., „Комуникација са децом, начела и праксе за подршку, надахнуће, подстицај, образовање и исцељење“, УНИЦЕФ, 2013.
http://www.medijskapismenost.net/download/Komunikacija_sa_decom.pdf
[18] Saarni, C., Campos, J. J., Camras, L. A., & Witherington, D., „Emotional development: Action, communication, and understanding“. In W. Damon, N. Eisenberg, & R. M. Lerner., „Handbook of Child Psychology, vol. 3: Social,Emotional, and Personality Development (6 ed. 2006, New York: Wiley, стр 226-299.
[19] McDonald, N. M., & Messinger, D. S. “Тhe development of empathy: How, when, and why”. In A. Acerbi, J. A. Lombo, & J. J. Sanguineti (Eds.), Free will, emotions, and moral actions. Rome: Pontifcia Universita della Santa Croce.
http://www.psy.miami.edu/faculty/dmessinger/c_c/rsrcs/rdgs/emot/McDonald-Messinger_Empathy%20Development.pdf
[20] Wilson, B. J., Cantor J. „Developmental differences in empathy with a television protagonist’s fear.“ Journal of Experimental Child Psychology, 39 (2), 1985, стр. 284-299.
наведено према: Поповић Ћитић Б., „Позитивни утицаји телевизијских садржаја на емоционално и социјално понашање деце“, Специјална едукација и рехабилитација, Београд, Vol. 11, br. 1.,2012. стр. 123-145.
http://www.casopis.fasper.bg.ac.rs/izdanja/SEIR2012/vol11br1/2Spec_Edu_i_Reh_TEORIJSTE_KONCEPTUALNI_OKVIRI/03-Branislava_P_Citic.pdf
[21] Вујаклија, стр 36,
[22] Smith, S. W., Smith, S. L., Pieper, K. M., Yoo, J. H., Ferris, A.L., Downs, E., et al. “Altruism on american television: Examining the amount of, and context sur rounding, acts of helping and sharing”,” Journal of Communication, 56 (4), 2006, str. 707-727.
[23] Поповић Ћитић Б., „Позитивни утицаји телевизијских садржаја на емоционално и социјално понашање деце“, Специјална едукација и рехабилитација, Београд, Vol. 11, br. 1.,2012. стр. 123-145.
http://www.casopis.fasper.bg.ac.rs/izdanja/SEIR2012/vol11br1/2Spec_Edu_i_Reh_TEORIJSTE_KONCEPTUALNI_OKVIRI/03-Branislava_P_Citic.pdf
[24] Wilson B. J., „ Media and children’s aggression, fear and altruism“
http://www.cyc-net.org/cyc-online/cyconline-june2008-wilson.html
[25] Wilson B. J., „ Media and children’s aggression, fear and altruism“
http://www.cyc-net.org/cyc-online/cyconline-june2008-wilson.html
[26] Saxbe D., Graesch A., Alvik M., “Television as a Social or Solo Activity: Understanding Families’ Everyday Television Viewing Patterns”, Communication Research Reports
Vol. 28, No. 2, April–June 2011, pp. 180–189
http://dornsife.usc.edu/assets/sites/496/docs/pubs/2011televisionasasocial.pdf
[27] Wilson B. J., „The Mass Media and Family Communication“, In. „Handbook of Family Communication“, Ed. Vangelisti A.L., Lawrence Erlbaum Associates Publishers , Mahwah, New Jersey, London, str. 563-592.
[28] „The Impact Of Screen Media On Children: A Eurovision For Parliament“, by Dr Aric Sigman
http://www.whywaldorfworks.org/06_global/documents/euro-screenmedia.pdf
[29] наведено према Бондаренко М., „Аномалије родитељске љубави“, зборник текстова „Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету“, Образ светачки, Београд 2006. стр 166.
[30] Колуцки Б., Лемиш Д., „Како комуницирати с децом“, УНИЦЕФ, 2013. http://www.unicef.hr/upload/file/391/195615/FILENAME/Prirucnik_Kako_komunic_HR_web__1_.pdf
[31]https://roamaboutmike.files.wordpress.com/2013/03/giuliano-stroe-worlds-strongest-kid.jpg
[32] R Anderson D.R. et al, “Early childhood television viewing and adolescent behavior: The Recontact Study” Monographs of the Society for Research in Child Development, Serial No. 264, Val. 66, No. 1, 2001
http://www.researchgate.net/profile/Deborah_Linebarger/publication/12008902_Early_childhood_television_viewing_and_adolescent_behavior_The_Recontact_Study/links/0912f51017ff01afaf000000.pdf?inViewer=true&pdfJsDownload=true&disableCoverPage=true&origin=publication_detail
[33] Ђерић И. и Студен Р., “Стеретипи у медијима и медијско описмењавање младих”, Зборник Института за педагошка истраживања бр. 2, Београд, децембар 2006, стр. 456-471.
[34]Јелена Попадић, „Тинејџери говоре СМС језиком“, Политика on-line, 28,07.2009
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Tinejdzeri-govore-SMS-jezikom.sr.html
[35] Дмитровић М.,„Утицај телевизије, цртаних филмова компјутерских игрица на пораст насиља код деце“
[36] Колуцки Б., Лемиш Д., „Како комуницирати с децом“, УНИЦЕФ, 2013. http://www.unicef.hr/upload/file/391/195615/FILENAME/Prirucnik_Kako_komunic_HR_web__1_.pdf
[37] Демирчогљан Г.Г. „Компјутер и здравље“, Москва, 1995, стр. 26., наведено према: Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету, Образ светачки, Београд 2006. стр 78-79
[38] Рад уметника Павела Куцзинског, сајт, Digital Synopsis.
http://digitalsynopsis.com/wp-content/uploads/2014/10/thought-provoking-paintings-pawel-kuczynski-23.jpg
[39] Више о томе видети у: Kunczik М., Zipfel A., „Медији и насиље, актуелно стање у науци.“
[40] https://pbs.twimg.com/media/CAPzmbtUMAAxHmN.jpg
