–Савети за Сeктно и манипулативно деловање IV-

 

1. Шта подразумевамо под значењем појма секте или култа?

Ови термини имају вишеструка значења и није их лако прецизно дефинисати. У ужем значењу (које се под овим изразима најчешће подразумева у јавности), ове именице се у српском језику често употребљавају као синоними за одређени облик нових религиозних или духовних изазова. У латинском језику постоје два могућа глагола из којих се изводи именица „секта“: secare – „одвајати“ и sequi – „следити”. Стручњаци за феномен секти често истичу да реч „одвајање“ може да укаже на могућу форму, али да је фанатизовано „следбеништво“ појам који боље одговара суштини феномена „секте“ (на пример, у хрватском се „секта“ преводи као „сљедба“). Такође, именица „култ“ у српском језику није баш „најсрећније решење“ за означавање ове појаве, зато што је ово реч која би (рецимо као и „ритуал“), у теолошком смислу требало да има позитивну конотацију. Стога, у стручној јавности углавном се користи синтагма „сектно и манипулативно деловање,“ која јасније указује на социјалну патологију тоталитарности и деструктивности одређеног система мишљења, веровања и деловања. Српски Закон о верским заједницама у себи садржи дистинкцију између „традиционалних“ и „нетрадиционалних“ верских заједница (које су у правима законски практично изједначене), што је свакако боља подела од оне на „мале“ и „велике верске заједнице,“ којој прибегавају теоретичари склони неомарксистичким теоријама. Коначно, секте нису искључиво „верски“ или „духовни“ феномени. Ова проблематика се јасније сагледава кроз одређене стручне и методолошке критеријуме којима се утврђује неки вид друштвено опасне делатности. Ти критеријуми су дефинисани у званичним документима одређених међународних организација, као и у прописима бројних држава попут Француске, Белгије, Немачке, Аустрије или Руске Федерације.

• Према званичним подацима којима располаже МУП Републике Србије, колико секти имамо у Србији?

            Министарство унутрашњих послова Србије не располаже званичним подацима о броју „секти“ у Србији. Основни проблем са становишта МУП-а Србије је непостојање правне дефиниције појма „секта“ у домаћем законодавству. Међутим, према одређеним међународним критеријумима, поготово резолуцијама Савета Европе и извештаја Европског парламента, у посредном смислу могуће је говорити о препознавању појава сектног и манипулативног деловања, а евентуално и о организацијама или групама које на основу тих критеријума могу имати „сектни и манипулативни карактер“. Организациона јединица МУП-а Србије која је задужена за проблематику сектног и манипулативног деловања у Управи криминалистичке полиције не води било какву званичну евиденцију формалних или неформалних група које испуњавају неке од ових критеријума, зато што за вођење такве евиденције за сада не постоји правни основ. Пошто именица „секта“ у јавности има изузетно негативну конотацију, треба је користити с великим опрезом, како би се избегла могућа стигматизација конфесионалних верских заједница (што је иначе термин који се у важећем закону користи за „нове религијске покрете“).

3. Да ли се број припадника секти из године у годину повећава?

Када је одређена друштвена појава оволико недефинисана, заиста је тешко пратити њене флуктуације. Број организација и група сектног карактера варира, али не у значајној мери. Нема драстичних скокова у присуству и активностима. Међутим, стално се ради на томе да се појачавају капацитети институција да идентификују и прате деловање појединаца и група које практикују неку форму сектног и манипулативног деловања. Наравно, као и код сваке социјалне патологије, одсуство правних санкција и недовољан број стручног кадра, способног да адекватно идентификује овакве појаве и прати овакве процесе, јесу фактори који неповољно утичу на могућност њиховог сузбијања. Број организација сектног карактера и њихових припадника није могуће ни приближно одредити без опсежног, мултидисциплинарног истраживања које за сада у Републици Србији нико није спровео. У том смислу, неопходна је стратешка  и међуресорна сарадња државних институција и друштвено релевантних чинилаца како у препознавању и реаговању, тако и у процесу дерадикализације, ресоцијализације и пружања помоћи жртвама сектног и манипулативног деловања.

• Да ли се са становишта Јавне безбедности угрожавају људска права уколико се нека група прогласи за „секташку“?

Као што смо претходно истакли, појам „секте“ нема дефиницију у нашем законодавству. Са позиција јавне безбедности, проблем сектног и манипулативног деловања сагледава се у контексту уставних и законских надлежности, а пре свега у смислу пружања подршке владавини права у демократском друштву, остваривању безбедности и заштите права и слобода свих грађана, уз посебан акценат на заштиту осетљивих категорија становништва попут националних и конфесионалних мањина, деце, малолетника, ометених у развоју, старих, немоћних, инвалида и других. Стога, не постоји правни механизам који би било какву групу формално означио као „секту“ – поготово не само на основу њене доктрине. Ако постоје објективне и егзактне процене присуства елемената илегалних активности, поступа се искључиво у оквиру постојећих нормативних оквира. У неким случајевима, надлежна министарства су доносила одлуке да се одређене групе избришу из регистра, зато што њихово поступање није било у складу са статутом регистрованим код надлежног државног органа. Дакле, са становишта Јавне безбедности „секта“ представља неформални „збирни“ термин за групе у чијем деловању може да се уочи одређени број индикатора друштвене опасности, које препознају и домаћа и инострана правна решења. Свакако, групе које отворено изражавају радикалне или екстремистичке идеје или отворено подржавају насиље, кршење закона или тероризам, у сваком демократском друштву постају безбедносно интересантне и њихове активности се легитимно прате, пре свега у циљу превенције извршења тешких кривичних дела, терористичких напада и томе слично. Штавише, важећи прописи захтевају од система безбедности да обрати посебну пажњу на овакве групе и њихове припаднике.

• Да ли Република Србија има ефикасне механизме за сузбијање сектног и манипулативног деловања и који су?

            Република Србија за сада нема законе који би директно инкриминисали појаве сектног и манипулативног деловања (за разлику од Француске или Белгије – држава које имају законе који штите грађане и нарочито осетљиве категорије попут деце, старих и немоћних лица, инвалида и сл. од оваквих појава). Међутим, постоји више прописа који индиректно, али суштински, инкриминишу овакве појаве – на пример кривична дела надрилекарства, као и закони о заштити здравља, заштити потрошача или Породични закон. Савет Европе је још 1992. препознао појаве злоупотребе људских права (нарочито права на слободу вероисповести) и указао државама чланицама на потребу стручног праћења ове области. У том циљу оформљена је и Европска федерација (FECRIS), која у својству паневропске невладине организације прати ову област и подноси извештаје о томе Савету Европе, Уједињеним нацијама, ОЕБС-у и другим међународним и националним институцијама и организацијама. Стручњаци из Србије деценијама учествују у овим активностима и, у мери својих могућности, деле своја искуства са државним институцијама и релевантним друштвеним факторима. Такође, организован је велики број едукативних активности и омогућен је значајан број медијских наступа у којима стручњаци говоре о овој проблематици. Услед ових активности, друштвена свест о присуству и проблематици сектног и манипулативног деловања је у благом, али константном порасту. Коначно, упркос недостатку конкретних законских решења, током протеклих деценија више десетина случајева који припадају зони сектног и манипулативног деловања било је успешно кривично процесуирано пред домаћим судовима применом закона о забрани надрилекарства и слично.

• Да ли и на који начин МУП сузбија негативне последице деловања секти?

            МУП Србије прати дешавања у овој области у складу са својим законским надлежностима и објективним могућностима. Тежиште тог рада је на Одсеку за борбу против секти у Управи криминалистичке полиције МУП-а Србије. У складу са могућностима и капацитетима, прикупљају се и аналитички обрађују информације и расположиви подаци везани за ову област, а у плану је и даља координација са другим организационим јединицама МУП-а, другим државним и академским институцијама, традиционалним верским заједницама и медијима, с акцентом на превентиву. У плану је даљи развој међуресорне сарадње, као и спровођење стручних едукација полицијских службеника, у циљу јачања капацитета за исправне и законски утемељене процене и реакције на злоупотребе поверења грађана, лажно представљање и слично.

• Да ли су се грађани жалили на секте, колико је било пријава последњих година, да ли њихов број расте у последње време?

            Притужбе грађана који сматрају да су они или чланови њихових породица погођени сектним и манипулативним деловањем редовно пристижу у МУП Србије. Међутим, то не значи да су грађани увек у праву, односно да је њихова процена ситуације исправна. Неретко се дешава да у изложеним ситуацијама нема елемената који би указали на сектно деловање, или било какву другу илегалну активност која би била интересантна са становишта законских надлежности којима се регулише област јавне безбедности. Евентуално формирање посебне евиденције оваквих пријава грађана захтевало би интегрисано и нормативно уређено праћење ове проблематике, на методолошки дефинисан начин. Број ових појава у Србији углавном стагнира и нема њиховог драстичног повећања или смањења у протекле три деценије. По правилу смењују се дужи периоди „затишја“ уз повремено избијање инцидената који привуку пажњу јавности, чак и када немају везе са сектним деловањем. Познати су нам случајеви који су имали везе са сектним и манипулативним деловањем, а нису као такви окарактерисани у јавности; такође, неки случајеви који су у јавности довођени у везу са „сектама,“ према методолошким критеријумима, заправо нису припадали овој области.

• На коју се секту грађани најчешће жале?

Пре свега, важно је нагласити како нико од грађана не очекује да сами идентификују да ли су они заиста жртве сектног и манипулативног деловања. На основу њихових исказа такве процене ипак доносе стручна лица. Није свако преварно или манипулативно дело део сектног миљеа, што не значи да није противзаконито. По овом питању се не води никаква званична статистика, али у јавности су и даље најуочљивије одређене псеудохришћанске групе, које мисионаре по улицама, иду „од врата до врата,“ или пак нуде бесплатне курсеве страних језика. У јавности, а поготово у електронским медијима, највеће интересовање, по правилу, изазивају појаве које се асоцирају са „сатанизмом“. Међутим, често у јавним перцепцијама долази до недопустивих генерализација, склоности ка сензационализму и ширењу панике, услед чега се појам „секте“ паушално претвара у синоним за „сатанизам”. Дешавало се да услед појаве која је у медијима окарактерисана као „секташка“ или „сатанистичка“ (без примене неопходних методолошких критеријума који би таквој квалификацији дали стручни основ), настрадају верски објекти традиционалних протестантских верских заједница. Дакле, услед последица претераног, неукусног и недопустивог медијског сензационализма, вероватно су најчешће притужбе грађана на „сатанизам;“ нажалост, углавном без било каквог методолошког утемељења. Стога, поново бисмо истакли да би процес идентификације појава сектног и манипулативног деловања требало препустити стручним лицима. Грађани или медији чине велику услугу друштву када пријаве и тачно пренесу или наведу конкретне чињенице које су им познате, али контрапродуктивно је да сами доносе процене или закључке о томе шта јесте или није „секта”.

• Које су секте најопасније?

Управо овако формулисано питање указује на суштину проблема употребе именице „секта”. Њено значење није довољно прецизно и нема могућност да изрази реалне нијансе врло комплексног проблема сектног и манипулативног деловања. Не само да није потребно, него је врло погрешно и штетно било коју формалну, па чак и неформалну „верску групу“ или нетрадиционалну заједницу стигматизовати као „секту“ и на било који начин дискриминисати на основу њених веровања. Предмет интересовања државе није систем вредности или веровања, који је заштићен међународним конвенцијама о људским правима, као и Уставом и законима Републике Србије. Једини изузеци су доктрине које јасно заговарају насилну промену уставног поретка, геноцид или пропагирају или подстичу незаконите активности – али, већина организација сектног карактера званично нема такве доктрине и управо у томе је сложеност и друштвена опасност која прети од оваквих група и појединаца. Предмет интересовања државе у безбедносном и правном смислу, јесте сваки вид злоупотребе слободе савести и вероисповести, извршен у циљу манипулације или искоришћавања стања незнања или слабости грађана, а нарочито осетљивих група попут деце, старих, немоћних, инвалида и слично. Већина организација сектног карактера скрива се иза племенитих идеја о развоју друштва и појединца и сличним концептима. Демаскирање таквих образаца је изузетно сложен и осетљив процес.

Организације сектног карактера увек нападају слабости појединца – а јасно је да сви људи немају исте слабости. Дакле, за сваког човека „најопаснија“ је она сектна група која је пронашла и искористила његову слабост. На пример, здрави људи ретко могу да подлегну неком виду надритерапије – међутим, болесни, стари, немоћни и друге рањиве категорије, по природи ствари имају слабости које злонамерни појединци или групе могу да злоупотребе понудом неке „спасоносне“ терапијске технике, за коју може да се испостави да је довела до погоршања здравља, па чак и до губитка живота, а врло често и до великих финансијских или материјалних губитака жртве и њене породице или пријатеља; у другом примеру, неко ко нема запослење може постати жртва комерцијалног култа и притиснут тешком материјалном ситуацијом пригрлити наду у могућност брзе и велике зараде, да би, на крају пута био у још горој ситуацији него пре уласка, с тим да је за собом повукао и чланове породице, пријатеље и познанике. Опасност сектног деловања управо се огледа у сваком виду злоупотреба који покушава да се прикрије иза неког од Уставом и законима заштићених људских и грађанских права. Самим тиме, свака организација сектног карактера која врши овакве злоупотребе „опасна“ је за своје жртве и чланове њихових породица.

1. Према неким информацијама, већина секти је безопасна, али има и оних које могу бити толико опасне да од својих следбеника траже самоубиство и убиства. Које су то секте и колико следбеника имају у Србији?

Овакве идеје углавном се везују за езотеријске, окултне или сатанистичке групе. Број припадника и реални степен друштвене опасности који представљају овакве (углавном неформалне) групе изузетно је тешко утврдити, тим пре што око њих има највише мистификација у јавности. Конкретно, у нашем Кривичном законику дефинисано је кривично дело „навођење на самоубиство и помагање у самоубиству”. Овај члан закона даје одређене смернице којима се инкриминише манипулација ове врсте и која се, уколико је примењена против „осетљивих категорија“ (деца или неурачунљиве особе), чак третира и као кривично дело „тешко убиство”. Међутим, изузетно је тешко доказати овакве околности у истражном поступку. За сада пред судом није успешно процесуирано ни једно кривично дело навођења на самоубиство, мада је било случајева у којима постоје такве индиције. У овом сегменту влада сензационализам и зато је у тражењу одговора на ово питање потребан велики опрез. Наиме, већини организација сектног карактера заправо не одговарају убиства и самоубиства њихових припадника, зато што такве ствари привлаче на њих нежељену пажњу јавности. Случајеви убистава или самоубистава у групама сектног карактера најчешће су последица неке врсте „краха“ програма: идеја о надолазећем крају света, кривична истрага против вођа секте, сексуални и други скандали који стварају поделе међу следбеника и напуштање организације, губитак финансијских или других ресурса. Највећи број оваквих група и организација се не формира у циљу самоуништења, већ у жељи за одвајањем од света, поигравањем динамиком моћи и вршењем личног и друштвеног утицаја. Права опасност настаје када се планови вођа на неки начин изјалове, када изгубе ауторитет услед неиспуњених обећања или неостварених пророчанстава или када им једноставно попусти разум.

1. Нека кривична дела, убистава и самоубистава у Србији, у јавности су означена као „ритуална”. Колико је таквих случајева заиста било током протеклих деценија?

Да би кривично дело у себи садржало „ритуални елемент,“ потребно је да испуњава методолошке критеријуме, које стручњаци из различитих области и даље покушавају да дефинишу. У медијима је током претходних година заиста било разних перцепција у којима су одређена кривична дела била окарактерисана као „ритуална”. Па ипак, овакве квалификације често нису биле поткрепљене ставовима стручњака и стога их је тешко прихватити као релевантне. С друге стране, понекада кривична дела која су заиста у себи садржала „ритуалне елементе,“ нису као таква приказана у јавности. У домену јавне безбедности не постоје званичне евиденције о кривичним делима са „ритуалним елементима,“ пре свега због чињенице да наш правни систем не препознаје нити експлицитно дефинише такве елементе, нити даје ни формалне методолошке оквире и смернице за њихово утврђивање. Ако би се, пак, неформално применили међународни критеријуми који су до сада дефинисани и усаглашени међу стручњацима, а чијом применом би се у неком кривичном делу могли уочити одређени „ритуални елементи,“ у Републици Србији би број таквих кривичних дела био изузетно мали. Наиме, најчешћи елемент „ритуалног,“ применом међународних стручних критеријума, било би могуће уочити у неким случајевима убијања животиња и скрнављења верских објеката и гробаља (мада су, чак и у овим случајевима, преовлађујући мотиви стицања противправне имовинске користи). Такође, забележено је и неколико случајева убистава и самоубистава која су садржала јасне ритуално-обредне елементе, али ови случајеви нису били део неког система или организоване групе и припадају сектном миљеу као поступци појединаца који углавном имају психичке проблеме који се испољавају кроз сферу псеудодуховности и личне импровизације.

1. Коме грађани могу пријавити, уколико сумњају да одређена секта утиче на неког од чланова њихове породице?

Организационе јединице МУП-а Србије могу да приме кривичне или прекршајне пријаве за конкретна дела извршена против индивидуалних или колективних добара и слобода, а која су као таква инкриминисана законима и другим прописима Републике Србије. У Министарству унутрашњих послова Републике Србије систематизацијом je 2023. године формирана организациона јединица у Управи криминалистичке полиције у чију надлежност спадају и обавезе праћења, препознавања, процесуирања и извештавања о безбедносно интересантним појавама сектног и манипулативног деловања. За полицијске службенике ангажоване у овој области предвиђени су посебни програми едукације, како би на што успешнији начин могли да одговоре на ове специфичне безбедносне изазове. Такође, у оквиру Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке СПЦ формиран је Апологетски одсек, чија је примарна улога да допринесе подизању капацитета СПЦ за суочавање са проблематиком сектног и манипулативног деловања. У оквиру овог Одсека постоје термини у којима грађани могу да закажу консултације и добију смернице од лица која су стручна за ову област. Осим тога, појединци и организације ангажовани у невладином сектору и специјализованим детективским агенцијама, такође могу да пруже стручну саветодавну помоћ грађанима који сматрају да су они или чланови њихових породица жртве оваквих појава. За сада у Републици Србији још увек нису предложена или усвојена конкретна законска решења, која би дефинисала праћење области сектног и манипулативног деловања. Одређене државне институције, попут Скупштине града Београда и Министарства просвете, ипак су у више наврата организовале конкретне стручне едукације из ове области. Најсигурнији поступање у сусрету са појавама сектног и манипулативног деловања или појединцима или организацијама чије деловање има сектни и манипулативни карактер, пре свега је тражење стручне правне или психолошке помоћи и подршке.

1. Да ли полиција може да реагује уколико неко пријави да се у одређеном објекту обављају сатанистички ритуали?

Полицијски службеници су по закону дужни да провере сваку пријаву коју добију од грађана. Њихово поступање ће, у конкретном случају, зависити од саме ситуације. Наиме, уколико се у току активности која је пријављена као „сатанистички“ ритуал не крше прописи, полиција нема основ за репресивно деловање. Међутим, уколико се уоче чињенице које посредно или непосредно указују да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинилац кривичног дела, полицијски службеници овлашћени су да обезбеде место догађаја до доласка службеног лица одговарајућег органа, прегледају место догађаја ради проналажења или обезбеђења трагова и предмета који могу послужити као доказ у кривичном поступку, као и да прикупе обавештења у вези са кривичним делом. Ово се нарочито односи на околности у којима је део „сатанистичког“ ритуала „приношење на жртву“ људског бића или навођење на самоубиство и помагање у самоубиству, као и околности које би указале на кривично дело убијање и злостављање животиња, вандализма и уништења имовине и слично.

1. Да ли полиција може да реагује уколико неко јавно промовише рад сатанистичких секти и организација и да ли је то дозвољено нашим законом?

Сваки вид веровања у Републици Србији је Уставом заштићена категорија. Међутим, лична слобода уверења не сме да дође у колизију са било којим другим загарантованим правима, а посебно правима осетљивих друштвених категорија попут деце, малолетника, старих, немоћних или особа ометених у развоју. У свету су забележени многи случајеви где је практиковање одређених езотеријских или „сатанистичких“ учења у непосредну опасност доводило људе, имовину или другу вредност. Дакле, уколико се утврди постојање околности које указују на овакве видове угрожавања, полицијски службеници имају обавезу да реагују и по потреби примене полицијска овлашћења у складу са законом.

1. Да ли полиција може да реагује уколико неко јавно приказује сатанистичке симболе попут пентаграма, обрнутог крста и слично (на пример у својој кући)?

Устав Републике Србије гарантује неповредивост стана и прописује изузетак само у случају потребе непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом. Нашим законодавством употреба сатанистичких симбола и обележја није изричито забрањена. Па ипак, овакве појаве би увек требало третирати као посебно индикативне, у смислу потенцијалне друштвене опасности. Наиме, Устав Републике Србије изричито забрањује активности тајних и паравојних организација, а сатанистичке и езотеријске групе углавном нису формално регистроване (чак и уколико јесу регистроване у форми предузећа или НВО, њихове активности често нису у складу са јавно прокламованим циљевима или регистрованим статутом). Одсуство формалне регистрације не значи да овакве групе не постоје и да се не организују – напротив, њихова „правна невидљивост“ и све већа оријентисаност на регрутацију путем интернета, неке од њих сврстава међу  највеће претње технотронског доба – у рангу са терористичким и сличним организацијама, које не презају од насиља зарад постизања својих циљева.

1. Да ли појединци могу да врше сектно деловање?

Крути и увелико превазиђени академски дискурси, подразумевали су да је „секта“ искључиво религијска или спиритуална група, по правилу отпала од веће целине. Међутим, појединци такође могу да врше сектно и манипулативно деловање – а уједно да и сами буду жртве манипулације. Пораст значаја и опсега сајберпростора изложио је велики део човечанства, а посебно младих људи, разним формама „виртуелних“ изазова без било какве ефикасне заштите корисника IT. У непрегледне изазове спадају: сумњиве пословне понуде, коцкање, проституција, педофилија али и могућност врбовања у екстремистичке, радикалне, терористичке и култне групе. Већ су забележени небројени случајеви проблема везаних за област високотехнолошког криминала. За нашу тему посебно су интересантни примери када млади људи преко друштвених мрежа договарају „самоубилачке пактове“ или када недовољно стабилне личности под утицајем окултних или езотеријских учења угрозе сопствене и туђе животе. У стручној јавности овакве појаве се понекад дефинишу као „самоиницирани гуруи“ (self–initiated gurus). У свету су све чешћи примери насиља које врше асоцијалне личности и више времена проводе у виртуелном него у материјалном свету, те услед тога пролазе кроз радикалне промене система вредности. Нажалост, због те друштвене изолације, изузетно је тешко благовремено уочити забрињавајуће појаве попут радикализације система вредности код оваквих личности. Из године у годину расте број случајева самоиницираних и саморадикализованих појединаца који врше најтежа кривична дела без формалних веза са било каквом организацијом или групом. Међу бројним оваквим примерима могу се посебно навести Андерс Брејвик, масовни убица из Норвешке или читав низ следбеника принципа радикалне сатанистичке заједнице О9А.

1. Да ли постоји домаћа законска регулатива која се односи на одржавање скупова „секташких“ заједница?

Одржавање јавних скупова регулисано је Законом о окупљању грађана. Ограничења права на јавно окупљање дефинисана су на следећи начин: „Надлежни орган привремено ће забранити одржавање јавног скупа који је усмерен на насилно мењање Уставом утврђеног поретка, нарушавање територијалне целовитости и независности Републике Србије, кршење Уставом зајемчених слобода и права човека и грађанина, изазивање и подстицање националне, расне и верске нетрпељивости и мржње”. Из наведеног се види да нису дефинисане конкретне организације којима се забрањује јавно окупљање, него критеријуми који се односе на активности које су предвиђене или се одвијају на било ком јавном скупу. У законодавству Републике Србије, за сада још увек не постоји правно дефинисан појам „секте“ или „секташке заједнице”. Међународна правна решења такође избегавају да дефинишу конкретне „секташке групе“ (које ионако често мењају назив и форму регистрације), већ се усредсређују на инкриминацију сектног и манипулативног деловања појединаца и група. На овакав начин успешно се избегавају оптужбе за повреду било чијих Уставом загарантованих права и фокус се усмерава на конкретно штетно или опасно деловање појединаца и група, без обзира на форму регистрације или број припадника. Уколико постоје докази да „секташка“ или било која друга група у свом деловању садржи елементе које инкриминише наведени закон, могуће је забранити или прекинути одржавање њеног јавног скупа.

1. Да ли постоји домаћа законска регулатива која се односи на спречавање рада гатара, врачара, „пророка,“ „видовњака“ и сличних појава?

Делатност „врачара,“ „видовњака“ и сличних појава експлицитно је наведена као прекршај у Закону о јавном реду и миру: „Ко се бави врачањем, прорицањем судбине, тумачењем снова или сличним обмањивањем на начин којим узнемирава грађане или нарушава јавни ред и мир – казниће се новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара или радом у јавном интересу од 40 до 120 часова”. Међутим, много је значајније питање због чега грађани имају утисак да се овај закон (или, на пример, одредбе Кривичног законика којима се забрањује надритерапеутска и надриапотекарска делатност), не примењује у довољној мери, с обзиром на чињеницу да се овакве „услуге“ неометано и агресивно рекламирају у јавном простору. Током протеклих деценија, против одређеног броја лица која се баве оваквим и сличним делатностима поднете су кривичне или прекршајне пријаве. Резултати у овом сегменту вероватно би били много бољи уколико би се ојачала функција организационе јединице МУП-а Србије, у чијој је надлежности проблематика сектног и манипулативног деловања (такве јединице у различитим формама постоје у већини полицијских или безбедносних служби европских држава, САД, Израела, Руске Федерације…).

1. Какве иницијативе постоје на међународном плану за праћење феномена секти?

Најзначајнија иницијатива свакако је Препорука број 1178: „О сектама и новим религијским покретима,“ коју је Савет Европе усвојио на својој XXIII седници, одржаној 5. фебруара 1992. У 6 закључних тачака ова институција посебну пажњу посвећује заштити деце и других осетљивих категорија становништва од духовних пракси које би могле да угрозе живот и здравље појединца. Стога, државама чланицама препоручено је доношење законске регулативе којом би се додатно обратила пажња на заштиту људских права и слобода чланова секти, а нарочито малолетних или немоћних лица. Савет Европе је 7 година касније, на седници од 22. јуна 1999. донео још једну, знатно оштрије интонирану Препоруку 1412, под називом „Илегалне активности секти,“ у којој је државама чланицама још конкретније дата препорука за формирање државних институција које би на стручан и адекватан начин пратиле злоупотребе права на слободу вероисповести којим неке секте прикривају груба кршења људских права својих чланова и њихових породица, као и разна кривична дела. Веће министара, прихватило је већину ових препорука 19. септембра 2001. године, и преузело обавезу њихове даље примене. Међутим, Веће министара није у потпуности прихватило препоруку о пружању подршке за формирање националних информативних центара, с обзиром да за такав подухват недостају финансијска средства, али је оставило могућност да се фондови за ту активност обезбеде преко Савета Европе.

Иначе, у Паризу је 30. јуна 1994. године била формирана невладина организација FECRIS. Ова организација убрзо је прерасла у паневропску Федерацију, која је Препоруком 1697, 18. марта 2005. прихваћена као консултативна НВО при Савету Европе. Од 2009. године, FECRIS такође има и специјални консултативни статус при Економском и социјалном савету (ECOSOC) Организације Уједињених нација (UN). Коначно, 27. јануара 2011. године, на конференцији INGO Савет Европе је поново упутио позив државама чланицама да њихове владе, у складу са Препоруком 1178 и Препоруком 1412, формирају национална тела која би стручно пратила и информисала у области сектног деловања.

Председник FECRIS-а Том Секвил, обратио се 2010. и 2011. ОЕБС-у (OSCE), не само у име Федерације него и у име жртава секти и њихових породица. Такође, у САД постоји Међународна асоцијација за проучавање култова (International cultic studies association – ICSA), која је свој рад почела као Америчка породична фондација (American Family Foundation). У почетку окупљала је припаднике породица жртава култова, а временом и све више стручњака из академског света (углавном психологе, социологе и правнике). У децембру 2004. године, организација је променила назив и почела да заступа академски приступ култној проблематици. Данас окупља најпризнатије светске стручњаке за ову област.

• Које проблеме идентификујете у праћењу проблематике секти и да ли бисте неки облик сектног деловања у Србији могли да истакнете као посебно проблематичан?

Проблеми су сложени колико и сама област. У јавности су о сектама присутне бројне заблуде. Пре свега, често се понавља нетачна теза да је реч искључиво о проблему „личног верског опредељења,“ што је нетачно на неколико нивоа. Наиме, феномен сектног деловања не мора искључиво да буде везан за религију или чак духовност у ширем смислу. Ова специфична патологија подједнако је присутна и неким од „алтернативних“ медицинских пракси или комерцијалној сфери, као и у разним садржајима доступним преко интернета, који пружају могућност излагања сектном и манипулативном деловању чак и оних лица која нису формално чланови неке „групе”. Управо као најпроблематичнији облик сектног деловања можемо да истакнемо њихову делатност у сајберпростору (друштвене мреже, апликације за аудио видео комуникацију, форуми па чак и секције за ћаскање у неким online видео играма и апликацијама). На овакав начин, осетљиве категорије попут деце, инвалида, особа ометених у развоју, старих и немоћних лица и слично, лако могу да постану жртве злонамерних и манипулативних појединаца или група. Овај вид манипулације најчешће је „невидљив“ све док не дође до озбиљних последица, попут злочина Андерса Брејвика, или Косте Кецмановића у Србији. Код овог типа извршилаца или „вукова самотњака“ истрага накнадно утврђује изузетно снажну активност и присуство на интернет сервисима – а поготово на отвореним или затвореним друштвеним мрежама. Идеје и системи вредности немају границе. Шире се без контроле као што би и требало да буде у демократским друштвима; међутим, савремени демократски системи не могу да обезбеде гаранције да ће већина људи изабрати ширење идеја које се заснивају на жељи за развојем људског друштва и личности. Напротив, слабости демократског друштва које афирмише слободу савести и свести, изложене су злоупотребама од стране мрачних идеологија, којима су развој друштва и људске слободе највећи непријатељи.

То данас подједнако може да буде верски радикализам и фанатизам, неофашизам или радикални анархизам – под привидом различитих идеја најчешће се крију исте методе са циљем успостављања неког облика тоталитарног друштва. Стога, позивање на „верске слободе“ не сме да послужи као оправдање било ком облику екстремизма, који те слободе користи само у циљу да би стекао моћ да их укине. У том смислу, ваљало би планирати и све будуће активности у циљу раскринкавања социјалних патологија и криминалаца који на безочни начин злоупотребљавају демократске слободе, а сами испољавају крајњу нетолеранцију, похлепу и дискриминацију над својим следбеницима и њиховим породицама.

Андреј Протић

Извод из дисертације у изради

Насловна фотографија: pixabay