Када је реч о набрајању предака Биљала Русте, на које наилазимо код Григорија Божовића, није реч ни о чему неуобичајеном.
,,Код Арбанаса на Косову постоји и знање о њиховом досељавању из Албаније. Сваки Арбанас на Косову зна коме арбанашком племену (фису) припада чиме се и тако сазнаје завичај њихових предака, пошто су познате матице тих фисова. Многи Арбанаси знају и предео ипи село одакле су се доселили њихови преци. … Време арбанашког досељавања се хвата из набрајања појасева који косовски Арбанаси врло добро знају у именовању уназад све до досељеног претка, ретко више,” пише академик Атанасије Урошевић.[1]
Међутим, Марк Краснићи износи другачије податке о пореклу Биљал Рустема, у односу на Марка Миљанова, на кога се Барјактаровић позвао у свом раду, и Григорија Божовића.
Краснићи је разговарао са његовим братом Салих Рустом 1955. године када је Салих имао преко 90 година.[2]
,,Војводска кућа Салих Русте из Дечана најпознатија је по овој титули у Метохији, па смо о њој и прикупили највише података. Стари војвода Салих Руста памти добро протекле догађаје који су се одвијали у вези са безбедношћу манастира Дечана. Преци Салих Русте живели су некада у Пиперима (Црна Гора). Они су били Арбанаси католичке вере, па су као такви дошли у сукоб са неким црногорским кућама, из чега је проистекло неколико убистава. Они побегну отуда испред крвне освете и настане се у Малесији (Северна Албанија), негде између племена Гаша и Краснића. Међутим, после краћег времена они се и тамо заваде са комшијама, који су иначе врло нерадо гледали дошљаке у својој средини. У једној завади војводини преци убију једног суседа, због чега су морали поново да беже, и тако дођу у Дечане, где касније пређу на ислам. Према родовској традицији, отада има више од триста година. Предак Салих Русте који се доселио у Дечане звао се Коља. Стари војвода памти свој родослов све до Коље, како следи: Салих (стар преко 90 година) — Руста — Алија — Дема — Ука — Исуф — Ибра — Хисени — Цаца — Коља. Цаца је имао четири сина, од којих данас има у Дечанима, оближњем селу Црнобрегу и у Брженику код Пећи, око 70 домова. Сви се они зову једним именом Цацај, али се ипак деле на ужа братства: Пепкољај, Ликај, Љушај и Иберхисај. Кућа Салих Русте припада братству Иберхисај са још 15 домова у Дечанима, 5 у Барану, 2 у Брженику и 2 у Чушки код Пећи.”
Прво што на шта морамо да скренемо пажњу јесте то да да се овим подацима бавимо уз извесну резерву, не полазећи од претпоставке о интелектуалном поштењу Марка Краснићија, јер подаци нас долазе посредством њега, а нешто даље ћемо појаснити због чега.
Оно што на првом месту привлачи пажњу јесте навођење порекла породице Салиха Русте из српске средине, из Пипера. Иако Марк Краснићи овде говори о географском а не биолошком пореклу, ово свакако привлачи пажњу. Оно што, у вези са тим, ваља приметити јесте удаљеност Пипера од албанске матице.
Следеће питање које се поставља јесте како то да Салих Руста памти порекло из Пипера, али не наводи фис коме су, као наводни Албанци, тада припадали? Као што смо већ рекли, под утицајем средине, фис се може променити. Међутим, Салих Руста каже да су се његови преци у Малесији после краћег времена завадили са комшијама који су врло нерадо гледали дошљаке у својој средини. Када су онда припали фису Гаш? Ваља, притом, имати у виду да су у фисове ступали и Срби који су примили ислам.[3]
Поврх тога, Салих Руста каже да су се његови преци у Малесији населили између фисова Гаш и Краснић па се поново поставља исто питање фисне припадности?
На граници Краснића и Гаша лежи главно село Бериша, Трабапој, односно Требопоље из Дечанске хрисовуље. Према подацима које даје Иван С. Јастребов[4] слава Бериша је Успење Пресвете Богородице. Према садржају треће верзије Дечанске хрисовуље, у Требопољу је, од укупног броја становника, 96.82% имена било словенског (српског) порекла, 1.27% хришћанског а 1.91% осталог порекла (романског, албанског и друга имена непознатог или несигурног порекла).[5] Међу најчешћим хришћанским именима налази се и име Никола. Као што је познато, „Коља“ је хипокористик од имена ,,Никола” а хипокористични облици су, према речима Милице Грковић, у Дечанској повељи третирана као званична лична имена. Иако се време настанка све три редакције Дечанске повеље значајно не поклапа са временом у коме је живео наведени предак Салиха Русте Коља, можемо основано претпоставити да се у међувремену није изгубило. Такође, од лингвиста би требало потражити одговор да ли се и када поменути хипокористик јавља на просторима о којима је реч. Наравно, ово пишемо под претпоставком да је тачан део приче о досељавању из Малесије. Истовремено, мора се имати у виду да су се из Малесије, заједно са Албанцима, досељавали и Срби, староседеоци.[6]
Главно село фиса Гаши у Малесији је Шипшај (Штипшај) и славе Светог Јована Крститеља, док Краснићи славе Светог Николу.[7]
Остаје и могућност да су Биљал Рустем и Салих Руста потомци Срба који су раније примили ислам, онако како то наводи Григорије Божовић, и прихватили фисну припадност племена Гаш. У том случају се поставља питање да ли су у питању Срби-староседеоци или досељеници из Пипера, како то наводи Салих Руста, што је такође могуће јер је било досељавања Срба из Црне Горе на Косово и Метохију.
Оно што говори у прилог генеалогији коју наводи Божовић јесте време примања ислама.
Наиме, Атанасије Урошевић пише да поисламљивање Срба, које је пратило поарбанашивање, почиње углавном од средине 18. века. Иако он пише о Косову, не може бити неке значајније разлике ни када је у питању Метохија. Ове Урошевићеве наводе посредно потврђује и Димитрије Богдановић који пише да интензивно досељавање Албанаца настаје тек од краја XVII века. ,,На овај или онај начин, време првих снажнијих таласа исламизације пада у деценији после аустријско-турских ратова, тј. после великих сеоба Срба 1690. и 1737. године,” пише Богдановић.[8]
“Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност.
У Пећи је од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога је 2108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4% према 4,6%). Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи је свега 4,17%.
У Призрену је Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, свега једна шестина (4150 Албанаца од 24.950 становника), Срба хришћана и муслимана 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара је 1/12, а Турака Османлија свега 1/60.
Ђаковица је тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и католика је 80,76% (17.000), а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. муслимана српског језика, 18,05% (3800),” пише Богдановић у већ цитираној ,,Књизи о Косову” (стр. 133-134).
Ђаковица, у којој је убрзано и јаче исламизовање почело од 1737. године, према подацима Јозефа Милера је, као што видимо, 1838. године већ претежно албанска варош.
Да напоменемо, због оних мање упућених, да се манастир Дечани налази на путу од Пећи ка Ђаковици, с тим што је нешто ближи Пећи.
На другом месту у књизи, за Сиринићку жупу, Богдановић наводи:
,,Чак ни у шарпланинској жупи Сиринић (у сливу Лепенца), тридесетак километара источно од Призрена, Албанаца није било све до средине XVIII века; они се у Сиринић насељавају у највећем проценту у току друге половине XVIII и почетком XIX века. Крупне етничке промене извршене су и у Качаничкој клисури и суседном Скопском Дервену тек од друге половине XVIII и у XIX веку. У Скопско поље Албанци се спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који је помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније из етапских области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву.”
За Хас, који данас припада Републици Албанији, Богдановић пише следеће:
,,За метохијски крај Хас под Паштриком установљено је да је у њему у току XVII и XVIII века ,,извршена потпуна етничка смена: до тада чисто српски крај, постао је арбанашки”. Постепеним насељавањем Албанаца и поарбанашивањем исламизованих Срба у крајњој линији дошло је у другој половини XIX века(не раније!) до потпуне измене етничког стања у Хасу.
У својој монографији о Метохији Милисав Лутовац је са много разлога закључио да је та област била још од средњег века, али и у XVI веку, ,,са етничког становишта, једна од најхомогенијих српских покрајина.”.
За Љуму, област која захвата североисточни део Албаније и југозапад Метохије, Бранислав Нушић, бивши конзул у Приштини, пише да је до осамнаестог века била ,,сва српска”. ,,Још 1820. године у Љуми су се служили многи српским језиком. Јастребов на једном месту помиње како су му Љумани причали да су њихови очеви још говорили српски. Имена села у Љуми задржала су се и данас још српска, тако: Топољане, Побрег, Ново Село, Гостиљ, Добруша, Враница итд. У свима љумским селима држи се још слава и то по старом обичају, госте се гости по три дана. Највише се слави Св. Никола, Св. Димитрије, Св. Ђурђе и Св. Илија…” пише Нушић.[9]
Иван Јастребов наводи да се Љума дели на седам бајрака, од којих је један Тедрина. Међу селима Тедринског бајрака наводи и Ујмиште, на североистоку данашње Албаније, са 140 кућа.
,,Ујмиште је познато и по томе што је призренски Махмуд паша Ротља (Ротуловић) пореклом из њега. Тај паша себе још није сматрао Арнаутином; боље је говорио српски него арнаутски. Значи, нема више од 100 година како се Љума почела поарнаућивати.”, пише Иван С. Јастребов.[10]
Сви ови подаци показују да се не може одбацити оно што пише Григорије Божовић, нити се могу, без неопходне провере, прихватити подаци које наводи Марк Краснићи.
Једини начин који пружа могућност да се реши питање порекла Биљала Рустема и Салиха Русте, јесте разговор са њиховим потомцима, који сада носе презиме Демукај. Један од њих је, према речима историчара др Немање Девића, негде у другој деценије 21. века, приликом посете манастиру Дечани, исказао жељу да се и он једног дана назове дечанским војводом.[11]
Марк Краснићи у свом раду наводи и једно предање о томе како је дошло до тога да породица Руста почне да чува манастир Дечане, не наводећи порекло предања.
,,Према народној традицији, у далекој прошлости били су неко време чувари манастира Дечана сељаци из Челопека у Баранском Љугу код Пећи. Изгледа да је било чувара и из неких других села (из Љоџе, Стреоца итд.), али то су били само чувари за кратко време, којима је манастир плаћао за ту услугу, а нису имали титулу манастирских војвода. Догодило се једном, по казивању, да калуђери нису платили чуварима из Челопека уговорену суму; зато се они наљуте, затворе манастир, а калуђере спроведу за Пећ да их предаду турским властима што нису одговорили својој обавези. На путу их сретне један од предака Салих Русте, који замоли чуваре да пусте калуђере на слободу, а он ће посредовати да добију уговорену плату. Они учине то њему за љубав, јер је био угледан и од сваког поштован човек. После тога калуђери замоле свога заштитника да се он прими покровитељства над манастиром, што овај учини, уз пристанак свога села и фиса Гаша, коме припада и ова кућа, а власти потврде овај избор. Отада је кућа Салих Русте постала војводска, и с колена на колено предано чувала овај манастир. А то није било нимало лако у оно време кад је пушка била врховни суд, а пљачка се сматрала као једна врста врлине и витештва,” пише Марк Краснићи.
Ваља, у вези са овим предањем, имати у виду да у писму које је упутио архимандриту Јустину (Тасићу), игуману дечанског манастира, Руст Алија Демукај ,,још једном ставља до знања да je још од друге половине XIX века (подвлачење Д.М) кућа Руст Алије имала војводе, који су ce старали о чувању и заштити манастира”.[12]
Истовремено, могуће је да ово предање носи део истине о зачетку институције манастирских војвода, односно да чуварима манастира у почетку ово није био стални и трајни посао, нити наследан. Иако се и у овом случају мора поћи од претпоставке да поменути сељаци нису могли да чувају манастир без одобрења свог фиса.
Иако делује да смо, наводећи податке о досељавању, исламизацији и арбанашењу Срба одступили од основне теме, ово је ипак важно из два разлога.
Прво, досељавање Албанаца је важно у вези са питањем када се први пут јавља институција манастирских војвода.
,,Манастирске војводе по свему судећи настају у 18. веку, када су турска освајања стала, а централна власт султана почела да слаби у провинцијама. Истовремено су у Метохији одметнута арбанашка племена, фактички господари ситуације на терену, покренула нов талас насиља над хришћанима, у којима су убиства, отмице, паљевине и пљачкања постала српска свакодневица”, пише историчар др Немања Девић.[13]
Међутим, Девићева претпоставка, иако у основи тачна, није потпуна, а недостаје јој управо део о досељавању Албанаца. Манастирима постаје неопходна заштита тек онда када број досељених Албанаца достигне критичну масу и када, због своје бројности, постану на територији Косова и Метохије или појединим деловима територије, битан чинилац и претња по светиње. Ово је важно имати у виду због покушаја смештања институције манастирских војвода дубље у прошлост.
На пример, војвода манастира Дечани се први пут помиње 1756. године а манастира Девича 1776., што је у сагласности са претходно изнетим подацима о досељавању Албанаца и првим крупнијим променама етничке структуре на Косову и Метохији.
О досељавању Албанаца данас постоје бројни радови а ми смо навели само неколико илустративнних примера, како читалац стекао макар грубу слику о ком периоду је реч.
Други важан разлог због чега смо се, иако у свега неколико реченица, бавили досељавањем Албанаца, исламизацијом и арбанашењем Срба је тај што је управо Марк Краснићи писао, када је реч о арбанашењу Срба, да се ,,увек претеривало” и да је та литература имала ,,политички карактер и одређену пропагандистичку тенденцију, те са научном објективношћу нема никакве везе”.[14]
Академик Димитрије Богдановић овако одговара Краснићију на ту критику: ,,Албански аутор хоће тако да политичком и научном дисквалификацијом поништи резултате читаве српске антропогеографске литературе, која се, на челу са Јованом Цвијићем, одликовала уопште високим ступњем научног поштења и критичности, и због тога уважавана у целом свету”.[15]
Да наведемо још неколико података о поменутим дечанским војводама Биљалу Рустему и његовом млађем брату, који га је и наследио на месту дечанског војводе, након његовог убиства 1922. године, Салиху Русти.
,,Војводска кућа у Дечанима има једно писмено признање за тако драгоцену заштиту, коју је кроз дуги период времена пружала манастиру,” пише Марк Краснићи а затим наводи део садржаја признања.
,,У томе акту се (који је издала Управа Царске Лавре Високих Дечана под бр. 1005 од 17.IX.1937 г.), између осталог, наводи:
а) … „да је кућа Салих Русте била одувек војводска Дечанска и да је штитила манастир са оружјем у руци по цени живота;
б) да су ова војводска постављења потврђивале турске власти — валије и сам султан, и признавале као такве црногорске и српске власти. Да су често гинули чувајући манастирска имања од пљачке, као и Србе који су долазили у манастир;
ц) да су због тога аустријске власти интернирале Биљала Русту, тадашњег војводу, а остала породица се спасла интернације бекством“…”, пише Краснићи.
Оно на шта морамо обратити пажњу јесте да ово признање потиче из 1937. године.
Истине ради, морамо навести да се, како пише Немања Девић у већ цитираном тексту, војводска породица, када је дошло до окупације 1941, ,,није… баш чојствено понела према Високим Дечанима и њиховој имовини.” Како је записао архимандрит и игуман манастира Дечани Макарије (Поповић), “њихова кућа бранила је манастир као Вук Бранковић Лазара на Косову”.[16]
Милутин Ђуричић, у свом раду пише да се из писма које му је 1. октобра 1990. године упутио игуман манастира Високи Дечани Јустин (Тасића) види да je манастир 5. маја 1986. године добио обавештење од породице Руст Алије Демукаја из Дечана да су ce укућани у циљу настављања традиције, након смрти Али Љана, 17. марта 1986. године, сагласили да ce за манастирског војводу предложи Хисен Али Демукај, старији син покојног Али Љана Демукаја, имајући y виду садашње могућности, околности и правила о избору војводе манастира Дечане.[17] ,,Према томе садашњи војвода je Хисен, његов претходник – отац Алија, пре Алије, како ce y писму поменуте породице наводи, били су војводе Али Љан (унук Биљала Русте), затим Сали Руста, Биљал Руста и Руст Алија,” пише др Милутин Ђуричић у раду од 18. децембра 1992. године.
Међутим, Хисен Али Демукај је 1991. писмено обавестио дечанског игумана ,,да они више не смеју да штите манастир, јер како они кажу запријетили су им мештани села Дечана да уколико они и даље буду чували манастир да ће се они као цијела кућа избрисати из муслиманског свијета и да они више не смеју бити нити Шиптари нити муслимани. Млади Војвода сам је вратио књигу ‘Ризница манастира Дечана’ на којој је била посвета књиге њему као младом Војводи, јер вели ако ми нађу моји кућни пријатељи више ме неће сматрати да сам Шиптар него Србин.” [18]
Приликом доласка краља Александра на Косово и Метохију поводом устоличења патријарха, као завршног и свечаног чина васпостављања Пећке патријаршије, он је, 29. августа 1924. године, у Високим Дечанима, одликовао Орденом Светог Саве V реда војводу Салија Русту.[19] Ипак, оно што морамо имати у виду јесте да је приликом устоличења патријарха одликовано више од стотину лица и два манастира, Пећка патријаршија и Високи Дечани.[20]
На крају свог рада, којим смо се бавили, Мирко Барјактаровић износи још један проблематичан закључак, који може да донесе само онај ко из неког разлога не види реалност онакву каква она заиста јесте.
,,Чувари старих, често и туђих манастира као да су врста претходника и весника наше данашње заштите културно-историјских споменика од стране државе?”, пише Мирко Барјактаровић.
На овај начин он, иако имплицитно, износи претпоставку да су манастирске војводе чувале манастире због свести о њиховој, културно-историјској вредности.
Следећи овакав, сањарски а не рационалан начин размишљања, могли бисмо да закључимо да су војводе претходници не само Завода за заштиту споменика културе већ и UNESCO-а, јер су неки од косовскометохијских манастира на Унесковој листи светске културне баштине.
Прикладније поређење од претходног би било да су војводе претходници полиције. Али и то би било далеко од истине, јер институција манастирских војвода није била званична, државна институција, односно нису имали никакав формални статус у Османском царству, као што су га, на пример, имале заптије. Њихово ангажовање било је ствар договора између монаха и припадника фиса, који су османске власти толерисале и прихватале, јер је то било и у њиховом интересу, као додатни начин за обезбеђивање реда и мира.
Када је, пак, реч о резултатима чувања манастира и цркава на територији Косова и Метохије од стране државе, у овом случају покрајинских власти, они се најбоље виде из извештаја епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха СПЦ, Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, које ћемо нешто даље у раду навести.
Димитрије Марковић
Насловна фотографија: pexels
[1] Атанасија Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009.
[2] Марк Краснићи, Манастирске војводе у Косовско-метохиској области, Гласник Музеја Косова и Метохије, III, Приштина, 1958.
[3] Атанасије Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009. стр. 379
[4] Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија. Службани гласник 2019. Београд. стр. 49
[5] Милица Грковић, Прва хрисовуља манастира Дечани. Београд 2004.
[6] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 120
[7] Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија. Службани гласник 2019. Београд. стр. 49
[8] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 121
[9] Бранислав Нушић, С Косова на сиње море, Чигоја, 2005.
[10] Иван С. Јастребов, Стара Србија и Албанија, Службени гласник, 2022.
[11] https://rt.rs/opinion/nemanja-devic/27163-nemanja-devic-decani-vojvode/
[12] Цитирано према: Милутин Ђуричић, Арбанашке војводе српских средн.евековних
.манастира (стр. 369-387)
[13] https://rt.rs/opinion/nemanja-devic/27163-nemanja-devic-decani-vojvode/
[14] Цитирано према: Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 120, напомена бр. 15
[15] исто
[16] Цитирано према: Немања Девић, Војвода из Дечана. РТ Балкан 14. април 2023.
[17] Милутин Ђуричић, Арбанашке војводе српских средњевековних манастира (стр. 369-387)
[18] Цитирано према: Немања Девић, Војвода из Дечана. РТ Балкан 14. април 2023.
[19] Марко Пиштало, Историјски и канонски услови обнављања Пећке патријаршије 1920. године. Прометеј, Архив Војводине 2025. стр. 227
[20] Исто, стр. 227
