Облици испољавања сектног и манипулативног деловања

1. Област терапије

Значајан део понуде на тржишту идеја данас чине различите методе, технике и препарати, који припадају широком и недовољно регулисаном пољу „традиционалне“ или „комплементарне“ медицине. Међутим, током протеклих деценија у развијеним европским државама уочене су бројне злоупотребе у области „алтернативних терапијских метода,“ које доводе до озбиљних последица по живот, здравље и имовину људи. Многе државе су стога почеле да дефинишу стручне критеријуме при нормативном уређивању области терапије, како би се спречиле све бројније злоупотребе теже или лакше оболелих људи и њихових породица.

            У Републици Србији област заштите живота и здравља људи такође је нормативно регулисана, а надзор над њом у најзначајнијој мери поверен је стручним службама Министарства здравља. Улога Министарства унутрашњих послова у овој области дефинисана је пре свега тако да превентивно или репресивно делује у циљу спречавања или расветљавања кривичних дела против здравља људи (КЗ чл. 246-259).

            Према домаћим прописима, традиционална медицина обухвата проверене и стручно неоспорне традиционалне, комплементарне и алтернативне методе и поступке дијагностике, лечења и рехабилитације, који благотворно утичу на човеково здравље. Циљ државе није да на било који начин угрози лица која се делатношћу традиционалне и комплементарне медицине баве на професионалан и прописан начин; напротив, сврха овог текста је управо заштита ове професије од различитих могућности злоупотребе. У Републици Србији дозвољене су само оне методе и поступци традиционалне медицине који не штете здрављу, не одвраћају корисника од употребе за њега корисних здравствених услуга и које се изводе у складу са признатим стандардима традиционалне медицине. Методе и поступке традиционалне медицине могу обављати здравствени радници који имају дозволу за обављање метода и поступака традиционалне медицине коју издаје Министарство здравља. Здравствени радници који обављају методе и поступке традиционалне медицине, за свој рад преузимају стручну, етичку, казнену и материјалну одговорност. Здравствена установа и приватна пракса дужне су да истакну назив, односно пословно име са подацима о делатности, која је утврђена решењем о испуњености услова за обављање здравствене делатности, радном времену, оснивачу и седишту здравствене установе, односно приватне праксе, у складу са законом.

            Имајући све ово у виду, пре прихватања понуде одређене „алтернативне“ терапијске технике или препарата, сваки потенцијални корисник требало би да потражи одговоре на одређена питања с циљем да утврди:

• Стручност терапеута:

• Да ли има формално медицинско образовање (факултет, односно одговарајућу школу здравствене струке и положен стручни испит, а за специјалисте и одговарајући специјалистички испит)?
• Где га је и када стекао образовање и да ли постоји могућност независне провере и потврђивања наведених референци?
• Уколико се школовао у иностранству, да ли је нострификовао диплому у Србији?
• Да ли је извршио упис у именик надлежне Коморе?
• Да ли је добио, односно обновио одобрење за самостални рад?

• Правни статус терапеута или установе:

• Да ли је и за коју је делатност регистрован код надлежних државних органа?
  • Да ли има одређену врсту и број здравствених радника (одговарајућег степена стручне спреме и са положеним стручним испитом)?
  • Да ли има одговарајуће просторије, дијагностичку, терапијску и другу опрему за безбедно и савремено пружање здравствене заштите?

• Провереност терапијске методе/производа:

• Да ли постоје стручни сертификати, лиценце и релевантне независне потврде о нешкодљивости методе/производа?
  • Колико дуго и успешно обавља и примењује терапијску делатност?

• Детаље о предложеној процедури лечења и ризике:

• Опис, циљ и очекивана корист од предложене терапије?
  • Време трајања и могуће последице предузимања односно непредузимања предложене медицинске мере?
  • Врсту и вероватноћу могућих ризика?
  • Болне и друге споредне или трајне последице?
  • Могуће промене пацијентовог здравственог или психо-соматског стања после предузимања предложене медицинске мере?
  • Могуће нужне промене у начину живота пацијента?
  • Дејство лекова и могуће споредне последице тог дејства?
  • Искуства у примени лека и методе, клиничка испитивања, независне стручне процене, лиценце и слично?
  • Утврђивање могућих алергијских или било каквих других негативних реакција пацијента на прописани лек или терапијску методу?
  • Обавештење и пружање прецизног и транспарентног увида у трошкове лечења и спецификацију трошкова?

• Забрана рекламирања:

• Да ли је испоштована законска забрана оглашавања и рекламирања здравствених услуга, стручно-медицинских поступака и метода здравствене заштите, укључујући здравствене услуге, методе и поступке традиционалне медицине (алтернативне, хомеопатске и друге комплементарне медицине), које се обављају у здравственој установи, приватној пракси или у другом правном лицу које обавља здравствену делатност, у средствима јавног информисања и слично?

Посебан индикатор који припада овом сегменту је и евентуални ангажман бивших зависника од опијата, коцке и слично, који су у одређеној групи пронашли мотив да превазиђу  своју зависност. Међутим, у овоме се садржи потенцијал за специфичну врсту манипулације и злоупотребе. Организације сектног карактера врло често имају ефикасне психо-социјалне и друге механизме условљавања личности, који практично доктрином могу да замене психо-физичку зависност. Привидно, неко учење или организација је на тај начин помогла зависнику да се ослободи из „канџи зависности”. То ствара осећај захвалности и везаности — образац снажне, а понекад и доживотне манипулације кроз привидно доброчинство.

У овом сегменту, потребно је доћи до одговора на следећа питања:

• Тип групе или организације која спроводи програм:

• Да ли су регистрација и циљеви организације транспарентни и у складу са праксом?
  • Да ли бивши зависници на основу сопствених искустава, али без формалних лиценци и независне ревизије, обављају активности у циљу рехабилитације или ресоцијализације нових чланова?
  • Да ли се припадницима групе намеће било која духовна или верска доктрина или обредно-молитвена пракса као врста „лека“?
  • Да ли постоји психолошки или социјални притисак на припаднике групе да прихватају веровања и праксе које су им непријатне и да ли се као фактори притиска користе технике изолације, исмевања, емотивне уцене или било каква форма психо-физичког злостављања?
  • Да ли се примењују било какве врсте „радних терапија“ које се своде на радну експлоатацију, напоран и неплаћен интелектуални или физички рад како би се „одужили“ групи и слично?
  • Да ли се спроводи контрола и утицај над друштвеним и емотивним животом, односом према друштву, породици или пријатељима?
  • Да ли се особа оспособљава за самосталан живот изван групе?

                   2. Област пословања

Нови комуникациони системи и маркетиншке технике драстично су утицали на промене у пословној пракси и етици. Док су пословни подухвати раније били подједнако усмерени на остварење зараде колико и на остварење користи по читаво друштво и заједницу, данас имамо инфлацију појава непосредно или посредно повезаних са облашћу „мулти-левел маркетинга“ (MLM) или „пирамидалних шема,“ које се конструишу као пословни подухвати „ороченог дејства“ и остављају разорне последице по имовину и здравље људи. Проблеми у сфери пословања препознати су као део „култног миљеа“ у одређеним политикама САД, ЕУ, Русије и других држава. Употребом неетичких и илегалних пословно-маркетиншких пракси попут насртљивог пословања или недозвољеног утицаја, за овакве подухвате регрутују се жртве (подједнако и купци и продавци производа), које, у нади да ће остварити брзу и лаку добит жртвују време, новац и здравље у циљу продаје или куповине производа недовољно провереног квалитета и нереално високе цене, а често и изван легалних токова пословања. Циљ овог одељка текста подједнако је заштита и потенцијалних продаваца који могу бити изложени притисцима да примењују неетичке пословне праксе (што је врло често условљено губитком посла и још горим претњама), као и потенцијалних купаца (који могу имати различите проблеме као жртве куповине недовољно проверених производа).

            Под насртљивим пословањем подразумевају се ситуације када трговац узнемиравањем, принудом (укључујући физичку принуду) или недозвољеним утицајем, нарушава или прети да наруши слободу избора или понашање конкретног потрошача наметањем одређених производа и на тај начин наводи или прети да наведе потрошача да донесе економску одлуку, коју иначе не би донео.

            У домаћем законодавству под недозвољеним утицајем подразумева се злоупотреба позиције моћи у циљу вршења притиска на потрошача на начин који битно ограничава способност потрошача да разумно одлучује, без обзира да ли се употребљава или ставља у изглед употреба физичке силе. Један од најзначајнијих критеријума који одређују присуство агресивног (директног) маркетинга, насртљивог пословања или недозвољеног утицаја јесте уколико трговац свесно, у намери да утиче на одлуку потрошача у вези са производом, користи несрећни случај који се догодио потрошачу или тешке околности у којима се потрошач налази, а које утичу на његову способност за расуђивање. У ово спада и евентуална изолација потенцијалног купца од спољног света и излагање пролонгираним и агресивним маркетиншким презентацијама, форсирање конзумације „бесплатних узорака,“ примена техника персуазије, индуковање осећаја кривице због неадекватне реакције на производ/понуду и томе слично.

            Пре прихватања запослења или куповине било каквих производа (козметика, прехрамбени производи, дијететски суплементи, књиге, туристички аранжмани и сл.) у директној, каталошкој или сличној врсти трговинске делатности, пожељно је потражити одговоре на следећа питања:

• Заштита права запосленог:

• Да ли су, у складу са законом, при запошљавању обезбеђени право запосленог на одговарајућу зараду, безбедност и заштиту живота и здравља на раду?
  • Да ли је обезбеђена здравствена заштита, заштита личног интегритета и друга права у случају болести, смањења или губитка радне способности и старости?
  • Да ли постоји адекватно и прописано материјално обезбеђење за време привремене незапослености, као и право на друге облике заштите?

• Правни статус послодавца:

• Да ли је и за коју је делатност регистрован код одговарајућег државног органа (углавном у Агенцији за привредне регистре)?
  • Да ли је делатност коју обавља у складу са делатношћу за коју је регистрован?
  • Да ли пословање обавља са адресе на којој је и званично регистрован (и који је власнички статус над пословним простором – изнајмљен или у власништву)?
  • Да ли редовно измирује своје финансијске обавезе: плаћање пореза, закупа, ауторских права и слично?
  • Колико дуго и успешно обавља актуелну привредну делатност и да ли је доступна историја пословања физичког лица које је власник правног субјекта?
  • У ком статусу су ангажовани запослени (на одређено или неодређено време) и да ли се за њих редовно и ажурно уплаћени порези, доприноси, здравствено осигурања и друге обавезе?

• Подаци о својствима производа или услуге којом се тргује:

• Да ли својства производа одговарају декларацији?
  • Да ли је вредност („цена“) производа реално одређена?
  • Да ли је продаја артикла или понуде одобрена од надлежних институција Републике Србије?
  • Да ли се за производ издаје фискални рачун, гаранција, упутство за употребу и слично?
  • Каква су искуства других потрошача или корисника услуге или производа?

• Критеријуми за утврђивање елемената насртљивог понашања и недозвољеног утицаја:

• Да ли се код потрошача ствара утисак да не може да напусти просторије у којима се врши презентација, све док не закључи уговор?
  • Да ли се намећу посете потрошачу, у његовом стамбеном или пословном простору, без његове претходне жеље или сагласности?
  • Да ли долази до учесталог и вишеструког обраћања потрошачу, противно његовој вољи, телефоном или другим средством комуникације на даљину?
  • Да ли се од потрошача који намерава да оствари своја права из полисе осигурања или гаранције квалитета производа захтева да достави документа која се не могу сматрати значајним за оцену основаности његовог захтева?
  • Да ли долази до упорног избегавања да се одговори на притужбу или захтев потрошача, ради одвраћања од остваривања његових уговорних права?
  • Да ли је уочено директно подстицање деце путем огласа да купе или утичу на родитеље или друга одрасла лица, да за њих купе производ који је предмет оглашавања?
  • Да ли се испоставља захтев потрошачу да плати, врати или чува производ чију испоруку није тражио?
  • Да ли се потрошач изричито обавештава да су посао или егзистенција трговца угрожени ако потрошач не купи одређени производ или услугу?
  • Да ли се код потрошача ствара погрешан утисак да је освојио или да ће предузимањем одређене радње освојити награду или какву другу корист, када награда или корист не постоји или ако је предузимање било које радње у циљу освајања награде или користи условљено тиме да потрошач плати одређену суму новца или претрпи одређене трошкове?

                       3. Спиритуално-религијска област

            Као што смо навели у уводном делу, изван стручних кругова сектно и манипулативно деловање најчешће се везује за религијске или спиритуалне групе које се називају недовољно прецизним изразима „(верске) секте“ или „култови“. Историјски и теолошки посматрано, „секте“ заиста и јесу биле мање или веће групе које су се одвајале од матичне религије из које су потекле (у овом контексту реч потиче од латинског глагола secare – „одвајати“). Из ових разлога, читава област сектног и манипулативног деловања често се погрешно посматра искључиво као „религијска“ или „духовна“ појава.

            Међутим, савремена демократска друштва с правом инсистирају на слободи савести и вероисповести као једном од темељних и неоспорних људских права. Од увођења политичког плурализма, Република Србија приступила је многим међународним институцијама, организацијама и форумима, који од својих чланица захтевају безрезервно и ефикасно поштовање људских права и слобода, међу која спада и право на слободу савести и вероисповести. Принципи из међународно обавезујућих докумената попут Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (који су уведени и у Устав Републике Србије), гарантују право на слободу мисли, савести и вероисповести, укључујући и слободу промене вере или уверења и слободу човека да, било сам или заједно с другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, проповеди, обичајима и обредом.

            Овако дефинисана слобода исповедања вере или убеђења може бити подвргнута само оним ограничењима која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу јавне безбедности, ради заштите јавног реда, здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Ова ограничења додатно су појашњена у документима угледних међународних институција попут Савета Европе, који у више докумената државама чланицама скреће пажњу на појаве озбиљних злоупотреба верске толеранције уграђене у темеље савременог мулти-конфесионалног друштва. Након уочавања озбиљних злоупотреба верских слобода којима су неки „нови религијски покрети“ и њихови вође проузроковали угрожавање живота и здравља својих следбеника и чланова њихових породица, као и извршење више кривичних дела попут убистава, трговине илегалним наркотицима и оружјем, утаје пореза и слично, Савет Европе, као и Европски Парламент и друге институције држава Европске Уније подижу ниво друштвеног опреза и почињу да истражују делатност оваквих група.

            Извештаји држава чланица показали су да многе формално „верске“ организације обухватају знатно шире поље делатности, креирајући „лоби“ групе кроз афилиране невладине организације, хуманитарне и едукативне фондације или друге корпоративне ентитете, а у покушају да демократском друштву наметну сопствене вредносне системе, који често нису компатибилни са стандардима савременог отвореног друштва. Истраге парламентарних одбора европских држава утврдиле су да неке од ових „спиритуалних корпорација“ у суштини:

• не прихватају и не деле вредности савременог демократског друштва,
• не поштују људска права својих следбеника,
• врше дискриминацију по различитим основима и
• често крше чак и сопствене доктрине које углавном пропагирају мир, толеранцију, духовност и друштвену емпатију.

            У одређеним спиритуалним и езотеријским групама догађала су се организована убиства и самоубиства, терористички напади, трговина људима, мучење, злостављање и занемаривање деце и припадника других рањивих друштвених категорија, изнуде, проневере, трговина недозвољеним наркотицима и друга кривична дела и прекршаји. Јединствени опис ових појава стручњаци смештају у синтагму „сектно и манипулативно деловање,“ где се придев „сектни“ не односи на латински глагол secare (како је то било раније у случају верских група које се одвајају од матичне религије), већ на глагол sequi – „следити,“ чиме се означава следбеништво личности и идеја у које су људи уведени злоупотребом поверења (манипулацијом) и доведени у позицију или опасност да (мимо сопствене воље) методама психолошког или другог притиска изврше кривична дела или на други начин угрозе сопствени или туђи живот, здравље, спокој или имовину.

            Због свих ових појава (које су исувише бројне да би биле „случајне,“ а које је због затворене природе оваквих организација изузетно тешко откривати и истраживати), Савет Европе и друге међународне организације, у сарадњи са институцијама држава чланица и стручним организацијама из цивилног сектора, утврђују одређене стандарде и критеријуме, који, с једне стране, штите загарантовану слободу вероисповести појединаца, али такође усмеравају пажњу на деловање спиритуалних и езотеријских организација и група у друштву и степен њихове усклађености са либерално-демократским друштвеним уређењем.

            У том контексту, при сусрету са „алтернативном духовношћу,“ односно верском, религијском, спиритуалном или езотеријском групом (или појединцем), која обавља такву делатност, корисно је потражити одговоре на одређена питања:

• Правни статус појединца или групе која врши духовну службу или делатност:

• Да ли је лице или група која врши духовну, верску или религијску службу или делатност, део неке од регистрованих традиционалних или конфесионалних заједница, или је предат захтев за регистрацију (ови подаци су јавно доступни у Регистру верских заједница који се сада води при Министарству Правде)?
  • Да ли делатност обавља под називом и правном формом за коју је регистрована и са адресе на којој је пријављена?
  • Да ли спроводи и неке активности (терапија, трговина, хуманитарни рад…) за које није регистрована?
  • Да ли обавља пословање преко рачуна или прихвата „готовинско“ плаћање?
  • Да ли уредно измирује пореске и друге обавезе у складу с прописима?
  • Да ли су у току судски спорови у којима је предмет физичко или правно лице и шта је предмет текућег процеса?

• Начин „мисионарења“ и вршења духовне службе или делатности:

• Да ли своје идеје и ставове пропагира на наметљив или непримерен начин (на пример упорни или насртљиви покушаји контактирања лично на кућној адреси, преко чланова породице, на послу, преко телефона, интернета…)?
  • Да ли своје идеје и веровања покушава да намеће деци, малолетницима, лицима ометеним у развоју, старим, немоћним, инвалидима и другим осетљивим категоријама становништва?
  • Да ли ритуали или обреди у себи садрже противзаконите или узнемирујуће елементе попут угрожавања живота, злостављања, мучења и понижавања људи или животиња, конзумирања недозвољених опијата и производа непознатог или сумњивог порекла, сексуално експлицитне садржаје и слично?
  • Да ли своју верску делатност прикрива иза понуда бесплатног учења страних језика, техника учења и памћења, личног психо-социјалног развоја, концерата, семинара о макробиотичкој исхрани и сличних активности?

• Сагласност доктрине и духовне праксе:

• Да ли духовно учење садржи узнемирујуће или радикалне елементе попут оправдавања или подстицања на насиље према људима или животињама, елементе мржње, дискриминације или омаловажавања према било којој групи људи, појединцу или друштву?
• Уколико духовно учење пропагира мир међу људима, емпатију, толеранцију и разумевање, да ли су поступци лидера или чланова групе, као и њихови ритуали и обреди, у складу са идејама и етиком за коју се јавно залажу?
• Да ли код привидно мирољубиве групе постоје контроверзе попут сарадње или блиских односа са другим организацијама или појединцима, које оправдавају или спроводе насиље, подстичу тероризам, екстремизам, радикализам и слично?
• Генерални доктринарни и фактички однос према држави, прописима, заједници, породици, људским правима и слободама и вредностима демократског друштва?

• Однос према традиционалним религијама, другим верским заједницама и друштву:

• Да ли се промовише идеја ексклузивитета, односно поседовања једине „истине,“ или „јединог исправног тумачења“ било које религијске доктрине, откривења или предања?
• Да ли се уочавају било какви облици дискриминације или омаловажавања према другим религијским и друштвеним групама?
• Да ли се на преваран и манипулативан начин иницијално пренаглашава идеја релативизма, односно суштинске „истоветности“ свих религијских доктрина, откривења или предања и инсистира на могућности истовременог припадања традицији порекла и новом систему вредности (у ком се онда тек постепено откривају суштинске, а у почетку прикривене, разлике)?
• Да ли се закони и правила групе или вође стављају испред и изнад закона и прописа друштва, владајућег система вредности и јавног морала?

• Однос према породици (а нарочито деци и малолетницима), здрављу, образовању и захтеви од следбеника:

• Да ли се у било којој форми и на било који начин учења и интереси групе или вође постављају испред или изнад друштвених, породичних или пословних обавеза следбеника?
• Да ли се на следбенике врши индиректан или директан притисак да регрутују нове следбенике међу припадницима својих породица, рођака, пријатеља или познаника?
• Да ли се од следбеника захтевају промене начина живота, система вредности, бесплатан рад као „духовна пракса,“ непримерено велике финансијске или материјалне донације, примена или употреба алтернативних и научно неутемељених исцелитељских техника, препарата и слично?
• Да ли се инсистира на едукацији деце мимо система обавезног државног образовања прописаног законом?
• Да ли се родитељи који су припадници групе подстичу да са својом децом развијају однос заснован на љубави, поверењу и узајамном поштовању, те да дете усмеравају ка усвајању и поштовању вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва?
• Да ли се уочавају појаве да родитељ или родитељи (односно старатељ или старатељи), уз подстицај, подршку или саучесништво групе или вође злостављају или занемарују децу тако што:
• физички, сексуално или емоционално злостављају дете;
• израбљују дете силећи га на претерани рад, или на рад који угрожава морал, здравље или образовање детета, односно на рад који је забрањен законом;
• подстичу дете на вршење кривичних дела;
• навикавају дете на одавање рђавим склоностима;
• напусте или занемарују дете и отежавају његов психо-физички развој;
• ако се уопште не старају о детету са којим живе;
• ако избегавају да издржавају дете или да одржавају личне односе са дететом са којим не живе, односно ако спречавају одржавање личних односа детета и родитеља са којим дете не живи;
• ако с намером и неоправдано избегавају да створе услове за заједнички живот са дететом које се налази у установи социјалне заштите за смештај корисника;
• ако на други начин грубо занемарују дужности из садржине родитељског права.

• Хијерархија групе – профил лидера и следбеника:

• Да ли је унутрашња структура групе демократска и да ли постоји могућност следбеника да слободно и без страха изразе мишљења и ставове, чак и ако су у супротности са учењем групе или вође?
• Да ли вођа, руководство групе и старији чланови уживају непримерене привилегије, изражавају недоличне или непримерене захтеве према члановима или над њима спроводе било какав вид омаловажавања и дискриминације?
• Да ли су биографија, поступци и ставови вође, руководства групе и старијих чланова у складу са законом, моралом и учењем саме групе?

4. Област едукације и комуникације – изазови сајберпростора

Садашњи степен развоја комуникационих система даје приступ знањима и искуствима који је без преседана у људској историји. Читаве библиотеке података данас су доступне свакоме ко има приступ интернету. Бројне могућности, али уједно и ризици, значајно су повећани широком применом технологија вештачке интелигенције (AI) које, као и свако друго оруђе, садрже значајан потенцијал за унапређење квалитета живота, али и за повећање претњи и ризика. Стога, сајберпростор је налик на велико „ловиште,“ које користе најразличитије врсте предатора, углавном нудећи разне врсте услуга, знања и искустава у циљу привлачења жртава.

            Организације и појединци који врше сектно и манипулативно деловање прилагодили су се новим условима и користе све погодности савремених маркетиншких и комуникационих техника, а поготово друштвене мреже, online „дејтинг“ сервисе, услуге преко порука и група у комуникационим апликацијама. Деца и млади су посебно изложени озбиљним ризицима кроз употребу апликација за директне аудио-видео позиве попут Snapchat-a и сличних, на којима вребају разне врсте превараната, криминогених елемената и поремећених особа. Неки AI сервиси увелико пружају могућности употребе „deep fake“ и сличних алата за креирање потпуно вештачких „интернет персона,“ па чак и рођака, супружника или пријатеља жртве, што отвара неслућени потенцијал за злоупотребе. Наравно, ове технолошке могућности су на располагању и носиоцима сектног и манипулативног утицаја. У сајберпростору се мање нуде експлицитни духовни садржаји, а у понуди су најчешће примамљиво описане технике интелектуалног, физичког или духовног развоја, курсеви за стицање самопоуздања или неких „егзотичних“ вештина, различите врсте јога, медитација, „сангејзинга“ и других „релаксационих техника“ (наводно лишених било каквих духовних садржаја). Као и у свим другим областима где су уочене појаве сектног и манипулативног деловања, циљ је идентичан – придобијање поверења полазника разних курсева „самоспознаје,“ „саморазвоја“ или „самоусавршавања,“ уз употребу научно непроверених техника (које позитиван утисак на полазнике најчешће остављају кроз „placebo“ ефекат).

            Последице примене оваквих техника често имају различите манифестације код полазника. Већина људи у почетку практиковања техника „самоспознаје“ и „развоја“ своја искуства доживљава на позитиван начин. Временом, у зависности од интензитета и врсте технике, често долази до мањих или већих проблема који се одражавају на здравље, породичне односе, пословне обавезе и материјално стање. Многи курсеви који почињу као кратки, бесплатни или јефтини, постепено постају све захтевнији и сложенији. Посебан проблем представља могућност да појединци преко интернета или неког другог вида даљинске комуникације буду уведени у потенцијално штетне праксе, које могу да доведу до угрожавања живота и здравља, а да при том никада ни не дође до сусрета са било којим припадником или вођом организације. Савремени комуникациони системи омогућавају да појединац данас може да буде и носилац и жртва сектног и манипулативног деловања.

            Зато је, при разматрању непрегледне понуде курсева или техника „самоспознаје,“ „саморазвоја,“ „самоусавршавања“ и сличних формулација, корисно сазнати одговоре на конкретна питања:

• Правни статус, искуство и стручност предавача/тренера:

• Да ли едукацију спроводи лице или да ли се обавља у оквиру правног лица које је регистровано, овлашћено и стручно за област у којој спроводи едукацију (психолошка или психотерапеутска делатност, терапија и физиотерапија, јога, медитација…)?
• Колико дуго се лице или организација бави понуђеном делатношћу, које домаће и међународне лиценце и референце поседује?

• Објективну заснованост понуде:

• Да ли су саставни део понуде неоствариви или врло тешко оствариви резултати (повећање интелигенције, продужење живота, магијске или натприродне моћи и способности и слично)?
• Да ли се чини могућим да се пројектовани циљеви остваре и достигну у предвиђеном року (на пример да се за један или три дана на „семинарима“ или „радионицама“ стекну сва неопходна знања и искуства за брзо учење, превазилажење стреса или страхова, „регресотерапију“ – спознају „претходних“ живота, психотерапију, хипнозу, јогу, медитацију…)?
• Да ли је пројектоване циљеве могуће постићи без претходног овладавања или познавања одређених области или наука?

• Реалне трошкове, опсег „градива“ и друге захтеве:

• Да ли су полазници благовремено и на јасан начин упозорени на стварне трошкове и финансијске обавезе према организаторима?
• Да ли се након почетка едукације појављују нови и ненајављени трошкови?
• Да ли полазници добијају понуде да накнадно отплате или одраде „дугове“ (тј. ненајављене трошкове) настале едукацијом?
• Да ли се полазници доводе у неравноправан или понижавајући положај због недостатка материјалних средстава или „интелектуалних потенцијала“ да са успехом прате курс?
• Да ли полазници током дуже едукације и изолације или у случају непланираних продужетака активности, имају могућност да контактирају чланове своје породице?

• Временске, енергетске и моралне захтеве од полазника:

• Да ли је пре почетка едукације добијен јасан распоред трајања и обима активности?
• Да ли током едукације долази до драстичних одступања од распореда?
• Да ли захтеви предавача значајно премашују могућности полазника и какве су последице такве ситуације?
• Да ли се од полазника захтевају поступци у супротности са његовим моралним и вредносним системом и какве су последице непристајања на такве моралне компромисе?
• Да ли је интегритет полазника заштићен или су изложени присмотри, снимању, добровољној или принудној изолацији, притиску групе, радној или другој експлоатацији или некој форми дискриминације?
• Да ли је дошло до здравствених, психолошких или социјалних последица услед похађања програма (нарушено здравље, појава агресије или апатије, развод, губитак посла…)?

• Позитивна/негативна искуства некога ко је већ похађао понуђену „радионицу“:

• Да ли полазник има могућност да пре похађања курса чује искуства неког (пожељно познаника) ко је исти похађао или завршио?

• Коришћење интернет технологија и рад у сајберпростору:

• Да ли су и колико дуго носиоци активности регистровани за делатност коју обављају?
• Да ли су регистровани у Србији или у страној држави и где се физички одржава активност?
• Да ли је обезбеђена приватност полазника и да ли се захтевају њихови осетљиви лични подаци, који и у које сврхе (имена, адресе, бројеви банковних рачуна, бројеви телефона, email адресе, адресе профила на друштвеним мрежама, шифре за приступ налозима…)?
• Да ли активност похађају малолетна лица и по ком основу?
• Искуства претходних или тренутних других корисника?
• Да ли је и на који начин могуће проверити референце носилаца активности и њихову стручну оспособљеност за активност коју спроводе?
• Однос носилаца активности према постављању питања, провери њихових референци, критици, примедбама, сугестијама и дилемама корисника?
• Да ли носиоци активности врше било какав притисак на полазнике, дају недоличне понуде, постављају осетљива питања и нарушавају достојанство, интегритет или приватност корисника услуга на било који начин?

                   5. Област друштвеног и хуманитарног рада

Међународна искуства показују да чак ни област непрофитног друштвеног и хуманитарног рада није безбедна од злоупотреба. Крајем ХХ века организације сектног карактера прилагодиле су своје деловање новој геополитичкој реалности. Падом Берлинског зида за нове идеје и концепције отворио се простор бивших комунистичких држава. Ово отварање искористили су и многи носиоци злонамерног утицаја, пре свега у циљу стицања што веће друштвене и материјалне моћи. Неке организације које су шездесетих и седамдесетих година прошлог века настале као групице следбеника одређених индијских „гуруа“ („духовних учитеља“) или верских лидера, до деведесетих година израсле су у праве мултинационалне корпорације, које су своју делатност разгранале у све области друштвеног деловања. Садржај који је почео као „спиритуални“ временом се проширио на област терапије, пословања, едукације и друштвеног активизма.

            Па ипак, показало се да је оснивање „хуманитарних“ фондација и невладиних организација за „заштиту људских права,“ често било само параван за утају пореза и згодна платформа за нападе на било кога ко је постављао незгодна питања о деловању ових организација сектног карактера. Овакве организације су успеле да регрутују и значајну подршку у универзитетским и академским круговима. Читав низ стручњака из различитих области, а поготово социологије, ангажован је од стране организација сектног карактера како би њиховој делатности пружили покриће у академској заједници. Спиритуалне корпорације отворено и дарежљиво финансирају бројне стручњаке, организације, академске „истраживачке“ пројекте, научне и стручне часописе како би стекле „академско покриће“ за своје делатности. Стручњаци који активно релативизују појаве сектног и манипулативног деловања и омаловажавају критичаре оваквих појава или жртве ових организација, колоквијално се називају „култни лоби“.

Па ипак, упркос агресивној кампањи коју воде овакви „стручњаци“, многе европске државе су одбиле да оваквим организацијама доделе статус верских заједница и припадајуће пореске олакшице, зато што су истрагама утврђене бројне злоупотребе. Савет Европе у више препорука посебно упозорава државе чланице на овакав вид злоупотреба и као један од захтева истиче транспарентан рад верских организација, поготово ако оне региструју своје „незваничне“ или тајне филијале у цивилном сектору. Такође, познат је и случај сукоба Сајентолошке цркве и америчке Пореске управе (IRS) која је овој спиритуалној корпорацији безуспешно покушала да одузме статус верске заједнице и припадајуће пореске олакшице. Ово је редак пример да је чувени амерички IRS био поражен – а уједно и индикатор колику политичку и финансијску моћ су стекле неке од ових организација. Свака црква или религиозна група има неоспорно право да се бави хуманитарним радом и да има ставове о друштвеним питањима, или да сарађује са другим организацијама. Међутим, уколико овакве организације тајно оснивају сопствене „филијале“ у цивилном сектору, јасно је да оне то чине супротно принципима демократског друштва чије слабости свесно и плански злоупотребљавају у своју корист.

            Стога, при сусрету са одређеном хуманитарном или невладином организацијом, такође је потребно утврдити одговоре на одређена значајна питања:

• Правни статус и углед организације:

• Да ли је код државних органа исправно и транспарентно регистрована за делатност коју обавља?
• Да ли организација има позитивну међународну или националну репутацију за рад у области којом се бави?
• Да ли је и из којих разлога организација мењала називе и форму регистрације?
• Да ли на демократски начин бира управне органе?
• Да ли су финансијски токови организације легални и дистрибуирани на транспарентан и примерен начин?

• Углед и стручност чланова и руководства:

• Да ли руководиоци организације имају одговарајући друштвени углед и лични интегритет за обављање своје делатности?
• Да ли се у организацији налазе чланови чији углед и понашање нису сагласни са прокламованим циљевима?
• Да ли образовни ниво руководиоца одговара делатности којом се баве?
• Да ли руководиоци организације имају исправно написане и јавно доступне личне биографије?
• Да ли руководиоци примају хонораре за делатност коју обављају и да ли су износи транспарентни и примерени?
• Да ли су руководиоци организације у било каквом непосредном или посредном сукобу интереса у погледу делатности коју обављају?

• Врсте акција и делатности:

• Да ли су активности организације у складу са њеним прокламованим циљевима?
• Да ли је друштвено користан рад организације конкретан или служи као „параван“ за друге активности?
• Да ли организација обавља своју делатност са припадницима рањивих категорија становништва (деца, стари, болесни, инвалиди, заостали у развоју, националне и друге мањине…)?
• Да ли њени припадници у раду на било који начин злоупотребљавају рад са рањивим категоријама становништва за другачије циљеве од званично прокламованих?
• Да ли су у раду приметне појаве злоупотребе поверења, недоследности, неморала и слично?

• Везе са другим организацијама и појединцима:

• Да ли је организација формални или неформални огранак неке друге организације, групе или федерације и да ли је податак о томе јавно доступан и јасно истакнут?
• Да ли постоје отворене или прикривене везе са организацијама другачијег типа или циљева?
• Да ли у организацији постоје нетранспарентни утицаји лица која јој не припадају?
• Да ли активисти организације дистрибуирају материјале или учествују у активностима других организација, са којима не постоји транспарентна сарадња?

• Искуства других и контроверзе у раду и деловању:

• Да ли постоји могућност упознавања са искуствима бивших припадника организације и разлозима за њихово одустајање?
• Да ли су у току било какви судски процеси у којима учествује  организација, чланови њеног руководства или повезане организације?
• Да ли у јавности постоје неке озбиљне оптужбе за злоупотребе и контроверзе у раду организације и какав је став припадника према тим оптужбама?

6. Закључне напомене

            У ових пет сегмената постављена су само нека од многих питања која би свако требало да постави пре одлуке о прихватању било какве понуде недовољно познатог или истраженог порекла. Ово је текст који ће се надаље свакако ажурирати према динамици развоја сложене проблематике сектног и манипулативног деловања (на пример нормативне промене, нови карактеристични случајеви, развој технологија и слично). Уколико неки од одговора на ова питања пруже основ за сумњу, то ипак не мора да значи да смо суочени са злонамерним групама или појединцима, али свакако би требало да представља подстицај на већи опрез. Исто тако, није неопходно ни да сва питања добију одговор да би се закључило да смо суочени са сектним и манипулативним деловањем. Ова питања би, пре свега, требало третирати као врсту „компаса,“ својеврсне путоказе исписане у циљу опрезнијег и мудријег упознавања непознатих и недовољно осветљених подручја живота. Било би изузетно пожељно да свако за себе дода још питања у свакој од ових пет контроверзних области.

Коначно, у додатку који следи, формулисаћемо предлог неформалних одговора на нека од типских питања која се у јавности најчешће постављају у вези сектног и манипулативног деловања, а углавном се односе на надлежности Министарства унутрашњих послова и области рада јавне безбедности.

 Андреј Протић

-извод из дисертације-

Насловна фотографија: pixabay