У савременом друштву, не само у нашој земљи, већ у целом свету, приметно је све веће интересовање за различите облике мистицизма, езотерије и духовности који апсолутно немају никакве везе са традиционалним хришћанским учењем. Човеку који није утемељен у вери и који не поседује довољно знања, све то што се налази у понуди «савременог (квази)духовног супермаркета» може чак деловати слично или исто, да је можда само културолошки или географски обележено својим специфичностима, али истина је да су у питању суштински различите духовне праксе и погледи на човека у целини.
Данашњи покрети и лажна учења се углавном представљају као различити «духовни путеви» који наизлед сви воде ка истом циљу, често као разноврсне прилике или едукације које подстичу «саморазвој личности» или као некаква «алтернативна, модерна духовност» која је наводно много боље прилагођена савременом човеку и његовим потребама. Међутим, сви ови популарни правци људске мисли у ствари нису никаква новина, већ само продукт настао рециклажом старих заблуда које воде порекло из још најранијег доба људске историје. Они садрже елементе паганских веровања, празноверја и прилично заступљеног сектног деловања које је само попримило бројна обличја примамљива модерном човеку, првенствено због тога зато што нуде брза и површински гледано, безболна решења за многе модерне проблеме.
Међутим, гледано из православног угла, овакве појаве представљају велику духовну опасност, јер без изузетка доводе до духовне обмане и удаљавања човека од истинског познања Бога. Замагљују му вид, лишавају га личне одговорности без које праве слободе ни нема и задржавају га у илузији, са главном идејом да се потпуно препусти утицају некаквих спољашњих сила (којима човек у новије време сам верује да управља) и магијском деловању предмета, уместо Господу Богу који је све створио и управља свим приликама.
Свако ко професионално или због личног интересовања истражује разне културе и развој људског друштва кроз историју на различитим географским тачкама, може да се изненади чињеницом да су бројна веровања на исти начин присутна у многим земљама које кроз историју нису имале додирних тачака да би долазило до међусобног културолошког утицаја – а да би ствар била још занимљивија, та подударања су се одигравала баш у истим временским периодима, односно епохама.
Данас, у ери интернета и медија масовне комуникације где се информације преносе дословно у делићу секунде, не можемо да говоримо о томе да међусобног утицаја нема. Али, управо на тај начин можемо да сведочимо како сваки народ, иако полази од сопственог културног наслеђа, врло лако и брзо прихвата све оно што само продубљује слабости човека као јединке, јер су оне – слабости, одвајкада и биле присутне.
Истом брзином се преносе информације и дезинформације, истина и лаж; неко се утемељује у правом учењу, а неко у сујеверју и магијском деловању.
Данас као најчешће примере који су познати великом броју људи можемо да издвојимо следеће: причу о црној мачки која «доноси несрећу када пресече пут», веровању о лошем утицају броја тринаест који је био инспирација и неким филмским или књижевним ствараоцима (који су пунили буџете добрим хорор причама), а који такође «призива» лоше догађаје, па тако људи избегавају да седе у тринаестим реду или на седишту број тринаест у биоскопу; чињеницу да нека деца и данас не желе да пролазе испод мердевина или уличних бандера како не би добила лоше оцене у школи; обичаје где се покојницима оставља део хране са сахране како би се и они почастили, јер у супротном, могу да се наљуте, па се онда страхује да породицу не задеси нека несрећа; ритуале у којима људе које чека неки важан догађај чланови породице «заливају» водом да би им «све текло као вода» или се иза њих баца со са веровањем да ће то да им призове добар успех, зато што «со отклања негативну енергију»… Неретко се и дан данас куца у дрво како би се отерали зли духови, у све ћошкове соба се поставља по једно јаје да би се «усисала» негативна енергија, на централни део собе се постављају кристали (уз још додатне ритуале) који «чисте» простор и терају зле људе, вода се у посебној плавој флаши оставља на тераси или у башти у време пуног Месеца да одстоји током ноћи, јер таква вода доноси исцељење и добро здравље оном ко је пије; простор се, уместо тамјаном, кади и «чисти» паљењем беле желфије која такође «ослобађа простор» од негативних сила, злих људи и духова, а овај чин је обично пропраћен рецитовањем неке песмице која служи као бајалица, и тако редом… Оваква веровања и ритуали одомаћили су се и међу људима који су православно верујући, али уз адекватан «хришћански печат», па тако настају приче о томе како не треба да се ради ништа (нити пере, нити кува, нити чисти) када је «црвено слово», док са друге стране, кад је Божић, треба што више послова започети како би цела година била плодна.
Оваква искривљена веровања (празноверје, кривоверје, сујеверје) заступљена су одвајкада у свим цивилизацијама, у свим народима, па данас таквих примера има много, рецимо, у технолошки врло развијеној Кини где и даље постоји веровање да број четири доноси болест или наглу смрт (у кинеском језику се реч «смрт» слично изговара као број четири), па зато лифтови у неким деловима земље уопште немају дугме за четврти спрат, људи не желе да живе или да купују стан на четвртом спрату, баш зато што се плаше болести и изненадне смрти, и тако редом.
У другим деловима света (Америка, Европа, укључујући и нашу земљу), дословно цветају технике њу ејџа које пропагирају бројне магијске ритуале, уз настојање да их објасне на научни начин – кроз причу о атомима, молекулима, кретању енергије, постојању полова и магнета, дакле, кроз физичке, хемијске, биолошке и медицинске појмове. На тај начин се магијски поступак оправдава, уз обавезно објашњење да раније наука није била толико напредна, па људи неке појаве нису знали да објасне, тако да промотери ових лажних учења сматрају да је управо то један од разлога зашто су овакве праксе људи раније називали магијом и етикетирали их као лоше или зле… Они тврде да су се људи плашили «онога што им је природно дато» из чистог незнања, на тај начин објашњавајући и низак степен свести, страдања, ратове, патњу, бол, као и унутрашње пориве човека да науди другима кроз сваки вид насиља у ранијим вековима људске историје.
Пагански елементи су такође све присутнији у култури модерног друштва. Они се често појављују у облику романтизованог односа према древним култовима природе, магијским симболима или различитим «енергетским» праксама. Иако се представљају као «древно знање», као нешто безазлено, научно објашњено или «традиционално», овакве идеје често воде ка релативизацији хришћанске вере и дефинитивно ка губитку јасног духовног оријентира.
Једна од главних теорија које су распрострањене у «новој реалности» говори о преласку планете Земље у нову, такозвану пету димензију постојања где ће се човек као биће у потпуности ослободити страхова, мржње, жеље за осветом, туге и свих осталих емоција «ниске вибрације». Према том «учењу», човекова свест ће бити толико проширена, да ће на Земљи коначно завладати љубав, међусобно разумевање и самим тим, неће бити ни ратова, страдања, оскудице, гладних и болесних, ни свега онога што је бојило људску историју кроз векове. Овај прелазак из једне димензије у другу ће се наравно догодити захваљујући бројним техникама уз помоћ којих се човек «чисти» од свега ружног и наслеђеног – наравно, кроз бројне ритуале и енергетске технике које саме одстрањују из човека оно што не ваља. Дакле, цело то учење «новог доба» заобилази неминовност суочавања човека са самим собом, очишћење од греха, преваспитавање себе и успостављање неких другачијих навика, већ заговара идеју да је кроз паганске ритуале, енергетски рад и магијске чини, промена сама од себе могућа, такорећи преко ноћи.
Једна од изузетно популарних, широко распрострањених, а уједно мистичних и магијских пракси које се срећу у многим техникама «новог доба», датира још из периода некадашњих племенских заједница и давних времена (јавља се једнако код хиндуистичких медитаната и јогина, преко индијанских племена, па све до Хаваја). То је такозвано «повлачење енергије» за које се верује да привлачи жељене догађаје у живот, призива добру срећу, исцељење, обиље новца и свако благостање. Техника се практикује тако што се руке ставе једна насупрот другој и између њих се замисли једна «енергетска лопта» (ово се такође појављује у езотеријском, тибетанском будизму у коме постоји веровање у гуруа који човека води кроз процес просветљења, употребу мантри, медитацију и визуелизацију ради усаглашавања ума, тела и говора), а онда се «у ту лопту ставе» све човекове жеље, оно за чим тежи, што би желео да оствари у свом животу, «креира» или популарно речено, «манифестује у својој реалности». Након тога се у ту лопту мисаоно повлачи сва енергија из универзума за коју се верује да се управо креће у складу са људским мислима, човековом вољом и намером, којима се практично даје приоритет над свим законима.
На овај начин, савремени човек се заправо изједначава са божанством чврсто верујући да само чини оно што је до сада било сакривено од већине, а што му је Богом и/или природом дато. Он истински почиње да мисли да може да утиче на све догађаје у свом (а некад и у туђем животу), па се данас сусрећемо са једним врло интересантним феноменом: док је «примитиван и необразован» човек био изузетно свестан своје немоћи, што га је наводило да се узда у «невидљиве силе» (како год да их је током историје називао), данашњи «свестан и образован човек» престаје да верује да постоји било шта што је изнад њега, јер сваку моћ и знање приписује себи самом. Зато више не постоје ритуали који му служе да призива невидљиве силе са настојањем да их умилостиви, јер му је потребна помоћ, већ је самог себе ставио на пиједестал, чврсто уверен да је он сам довољан и способан да на свет око себе у потпуности утиче. Наравно, само уколико располаже овим «тајним знањима».
Примера је безброј, модалитети и технике расту заједно са бројем друштвених мрежа, апликација, мотиватора, лајф коучева и гуруа, тако да се у потрошачком друштву и у области «духовне потражње» нађе од свега помало за свачији укус.
А шта кажу Свети Оци?
У времену када постоји велики број духовних понуда и различитих учења, православни хришћанин је, чини се више него икад, позван да све испитује у светлости Јеванђеља и светоотачког предања.
Оно нам изнова говори о појави духовне обмане и самообмане, коју у православној традицији називамо прелест. Човек се стално позива на будност и преиспитивање, на константни опрез, посебно када се суочи са тим да му неко говори или да он сам почне да верује да је по нечему посебан. Треба се чувати од жеље да се проживе некакви «духовни доживљаји», од било каквих визуелизација, слика, илузија и представа које воде порекло од пале људске природе. Човек који упадне у таква маштарења и фантазије, у ствари је жртва заблуде у чијем корену се опет налази људска гордост – жеља да се по сваку цену издигне од других, да буде посебан, са посебним моћима, повластицама и погодностима, не би ли на крају сам од себе створио некаквог идола или божанство. Свети Игњатије Брјанчанинов је писао о томе да је прелест у ствари последица духовне неразумности, јер тада човек почиње да верује сопственим осећањима, доживљајима, визијама или «унутрашњим откривењима», зато што верује да је баш он изабран, уместо да се ослања на предање Цркве.
Савремени човек често тражи духовност, али на погрешном месту и на накарадан начин, јер не жели одговорност и подвиг који прави духовни живот подразумева. Управо ту се отвара простор за разне облике лажне духовности који обећавају брза решења и тренутно «просветљење».
Истински духовни живот је постепен, смирен и заснован на љубави према Богу и ближњем. Никада није резултат некаквог мистицизма, магијске технике, веровања да ће неки поступак, обред или предмет отклонити «негативну енергију» или донети очишћење душе, већ је у ствари плод смирења, покајања, исповести, исправљања сопствених поступака, суочавања са самим собом, својим немоћима, слабостима, страстима и истрајавања на једином путу истине – на путу Христовом.
Истински духовни живот је плод живота у Цркви без које спасења нема.
Јелена Стефановић
Насловна фотографија: Pixabay
