Брус Лајвзи (Bruce Livesey) истражује како је Гери Армстронг, некадашњи припадник најужег круга руководства, постао „Салман Ружди сајентологије“.

Када сам први пут упознао Герија Армстронга, помислио сам да је параноичан. Било је то лета 2007-е. Допутовао сам из Ванкувера у Британску Колумбију, у Чиливак, успавани градић којег ветрови непрестано запљускују, смештеног усред зелене Фрејзерове долине и окруженог оштрим планинским венцима. То је место које је, чини се, светлосним годинама далеко од Том Круза, Џон Траволте и контроверзи својствених сајентологији. Гери А. и његова трећа супруга Керолајн живе у једнособном стану изнад малог тржног центра, којег је одавно оставио за себе. У 61-ој години живота, Армстронг је деловао необично крхко: ситне грађе, са готово вилењачким цртама лица, кукастим носом, бледом кожом и крупним, бистрим плавим очима. Качкет који је носио како би се заштитио од јаког сунца чинио га је још рањивијим. Био је љубазан и тих, без икаквог трага агресивности, а речи је бирао пажљиво и промишљено. Керолајн је остављала утисак особе која је заштитнички настројена према њему.

По мом доласку, Армстронг је предложио да разговарамо у оближњем парку, уместо у њиховом стану. Био је прелеп јулски дан и, осим неколицине младића који су се у даљини задржавали ван домета разговора, нас троје смо били сами на уређеном травњаку поред језерцета. Подозривост према мени произлазила је из његовог страха да бих и сам могао бити припадник Сајентолошке цркве, послат у извиђачку мисију. Таквих случајева је већ било. Пре четири године, један средовечни човек дошао је у Чиливак, изнајмио локал преко пута њиховог стана и постепено покушавао да се увуче у њихов живот и стекне њихово поверење. Тек након годину и по дана Гери и његова супруга схватили су да га је Сајентолошка црква послала да их надгледа. Када су га суочили са тим сазнањем, он је само рекао: „Надмудрили сте ме“, а затим побегао; „… усред ноћи нестао је из тог пословног простора“, прича  мој домаћин. Затим је поступно почео да ми открива делове приче о дугогодишњем узнемиравању, коме је био изложен од стране цркве: о плаћеним истражитељима који су га пратили, узнемиравали, намештали инциденте у саобраћају, систематски клеветали смишљеним механизмима које он назива „црном пропагандом“ (black PR) и „пакетима за дискредитацију“ (dead agent packages), као и о дуготрајним судским прогонима широм САД. Штавише, од прошле јесени поново је активирана одлука суда у Калифорнији којом се захтева његово привођење и упућивање у државни затвор, као и исплата 500.000 УС долара Сајентолошкој цркви због наводног кршења споразума о поверљивости који је потписао са овом организацијом 21 годину раније. Зато и живи у својеврсном изгнанству у Чиливаку.     

Зашто је Сајентолошка црква готово три деценије улагала напоре да дискредитује и ућутка овог незапосленог човека без материјалних средстава, који живи од инвалидске пензије у забаченом делу Британске Колумбије?

Због онога што зна. Он није био само блиски сарадник оснивача покрета, некадашњег писца научнофантастичних романа Лафајет Рон Хабарда, већ је управо од њега добио овлашћење да састави обимну архиву докумената која обухвата све аспекте његовог живота. Армстронг познаје Хабардов стварни идентитет и прошлост боље него готово било ко други ко је данас жив. За сајентологе, то је готово као да је провео време са Исусом Христом, Мухамедом или Мојсијем. Проблем је, међутим, у томе што Армстронг не поштује Хабарда као  верског ауторитета. Напротив, како је временом стварана и учвршћивана митска слика о Хабарду, тако је постојање људи попут Армстронга постајало све непријатније за покрет. Његово искуство сведочи о фактима које не одговарају месијанској представи о оснивачу. Јер, све што је Гери А. видео и сазнао наводи на закључак да је Хабард био преварант.

„Гери представља претњу зато што поседује знања о Л. Рону Хабарду каква мало који критичар ван организације има, ако их уопште неко има“, објашњава Стивен Кент, професор социологије на Универзитету Алберта и један од водећих светских стручњака за сајентологију. „Радио је са ексклузивним документима – документима који се односе на Хабардово детињство и младост. Интервјуисао је и чланове његове породице, тако да је стекао широка сазнања, како о самом Хабарду, тако и о начинима по којима је током времена грађена његова биографија. Када особа са таквим знањем каже да је оно што организација представља о свом оснивачу неистинито, искривљено или обмањујуће, то представља озбиљну претњу.“

Сајентологија (Scientology), чији назив значи „наука о знању“, себе представља као „најбрже растућу религију на свету“. Међутим, по свом устројству, она показује упадљиве сличности са безличном мултинационалном корпорацијом. Њен садашњи вођа, Дејвид Мискиевич (1960, Бристол, Пенсилванија), строго негује пословни имиџ одевања и носи титулу председника Управног одбора Религијског технолошког центра (Religious Technology Center), институције преко које управља читавом организацијом. Цркву је 1954. године основао Хабард, а данас она тврди да има 10 милиона следбеника, иако се стварни број вероватно креће око 200 000, распоређених у 159 држава и више од 6000 сајентолошких храмова, мисија и организација широм света. Вредност њене непокретне имовине процењује се на више милијарди долара. Мисионари цркве организују такозване „караване“ (или шаторе) по земљама у развоју, а редовно су присутни и на местима великих катастрофа, попут терористичких напада 11. септембра или разарања које је изазвао ураган Катрина. Покрет промовише сопствене програме борбе против наркоманије и кампање за људска права, док за многе проблеме савременог света окривљује „супресивне особе“, психијатрију и фармацеутску индустрију.

Захваљујући холивудским звездама као што су Том Круз, Џон Траволта, Џулијет Луис, Џена Елфман, Кирсти Али, Ненси Картрајт (глас Барта Симпсона) као и канадски редитељ и добитник Оскара Пол Хегис, сајентологија је готово непрестано присутна у медијима. Посебно је контроверзан однос Тома Круза према сајентологији, а полемике су поново оживеле након објављивања биографије британског писца Ендруа Мортона посвећене овом глумцу. У Квебеку је пажњу јавности привукла и једна организација повезана са сајентологијом, која је покренула судски поступак са циљем да се спречи употреба Риталина у школама.

Међутим, организација има и своју мрачнију страну – осветољубиву, раздражљиву и склону брзом прогону бивших чланова, новинара и научника који су се усудили да је јавно критикују. Сајентологија је позната по честим тужбама и кампањама дискредитације. И поред напора да у последњим годинама поправи свој јавни имиџ, случај Герија Армстронга показује да је основни образац деловања Хабардове организације остао непромењен од његове смрти 1986. године, у смислу да наставља да одражава неповерљиву и репресорску природу њеног оснивача.

„Физички су намерно су аутомобилом ударали у моје возило“, каже Армстронг. „Терорисали су ме на ауто-путу у Лос Анђелесу, а исто се догодило и у Немачкој. Физички сам нападнут шест пута. Главни приватни истражитељ организације претио ми је убиством. Зато знам да су веома, веома способни за такав степен насиља.“ Упркос непрекидним нападима, Армстронг није одустао од настојања да открије све што зна о непознатој страни сајентологије. Цена коју је платио током последњих тридесет година била је толико висока да му је, чини се, јавно сведочење остало једино што још поседује.

Армстронг је одрастао у Чиливаку, у ономе што сам назива „крајње дисфункционалном породицом“. Иако је у школи постигао добре резултате, до своје двадесет друге године нашао се без јасног животног усмерења и радио је у логору за сечу шуме на обали Британске Колумбије. Сасвим случајно, један пријатељ му је позајмио литературу сајентолошког покрета. То је било време када су алтернативни религијски покрети уживали велику популарност. Године 1969. Гери је посетио канцеларију Сајентолошке цркве у Ванкуверу. „Као и многе друге људе, привукло ме је то што су давали многа обећања уз гаранцију повраћаја новца“, присећа се. „За младог човека какав сам тада био, то је било баш привлачно. Уопште нису користили религијску терминологију. То су биле ствари које свако може да разуме. На пример, обећање да ће повећати коефицијент интелигенције… кроз њихову психотерапију.“ Армстронг је брзо постао привржен покрету, похађајући курсеве и индивидуалне сеансе. Године 1971. добровољно се пријавио да постане стални сарадник организације. Продао је своју колекцију поштанских марки, купио карту за Лос Анђелес и приступио Морској организацији (Sea Organization), унутрашњем језгру сајентолошког покрета. Убрзо је отпутовао у Шпанију, одакле се бродом упутио у Мароко како би се придружио посади брода „Аполо“, са којег је Хабард у то време управљао читавим својим подухватом.

Када је Армстронг крајем 60-тих година постао сајентолог, организација је у великој мери функционисала без сталног седишта, будући да је имала сукобе са различитим државама широм света, од којих су многе преко својих обавештајних служби пратиле њен рад. Хабард је био необична личност за оснивача једног религијског покрета. Сајентолози су свог оснивача, рођеног 1911. године, представљали као визионара, филозофа, просветитеља, научника, авантуристу старог кова, етнографа, уметника, морепловца и ратног хероја. Као син официра америчке морнарице, потицао је из Тилдена у Небраски, студирао је на Универзитету Џорџ Вашингтон, стекао известан успех као писац популарне литерарне фантастике (на званичном сајту цркве назван је „једним од најпопуларнијих писаца 30-тих година прошлог века“) и током II светског рата служио је у америчкој морнарици у чину поручника. Након рата, Хабард се преселио у Пасадену у Калифорнији, где је упознао Џона Вајтсајда Парсонса, припадника високе друштвене класе и једног од оснивача Лабораторије за млазни погон Калифорнијског технолошког института (CalTech). Парсонс је био љубитељ научне фантастике, али и следбеник енглеског окултисте Алистера Кроулија. Усвајајући одређене утицаје из свог односа са Парсонсом, Хабард је одлучио да оснује сопствени религијски систем, рекавши једном колеги писцу научне фантастике: „То је место где је новац.“

„Дијанетика: модерна наука менталног здравља“ објављена је 1950. године и постала је велики комерцијални успех, налазећи се двадесет осам узастопних недеља на листи бестселера „Њујорк тајмса“. Године 1954. из „Дијанетике“ се развила Сајентолошка црква у Лос Анђелесу. Одатле је Хабард започео ширење свог новог учења широм света, отварајући канцеларије у Енглеској, Аустралији, Новом Зеланду и другим земљама. Године 1955. покренута је директива позната као „Пројекат славних“ (Project Celebrity), са циљем регрутовања познатих личности. Џон Траволта је постао сајентолог 1975. године након што је прочитао „Дијанетику“, а многе друге холивудске звезде су га касније следиле.

У многим аспектима, сајентологија подсећа на религију у стилу Тонија Робинса. Уместо обожавања божанства, црква тврди да може ослободити људе страхова и несигурности и повећати њихов коефицијент интелигенције, како би били срећнији и кориснији друштву. У том процесу, полазници пролазе кроз „аудитинг“, уз помоћ уређаја званог Е-метар, при чему износе своје негативне мисли сајентолошком службенику. Циљ је достићи стање „чистог“ (clear), у којем особа, како се тврди, стиче потпуну контролу над својим умом. „Имате потпуну контролу над својим процесом мишљења“, објашњава Армстронг. „Поред тога, постоје и друга обећања. ‘Чисти’ не добијају прехладе, имају потпуну меморију и савршено памћење.“

Међутим, ту се поступак не завршава. Након достизања стања „чистог“, следе даљи курсеви и аудитинг који воде кроз нивое познате као „оперативни тетани“ (Operating Thetans, ОТ). Што је виши ниво ОТ, то се особа сматра „надљудскијом“. На III нивоу оперативног тетана (ОТ III), полазницима се открива оснивачка прича сајентологије, која укључује Ксенуа, ванземаљца који је, наводно, пре 75 милиона година довео душе на Земљу и бацио их у вулкане, који су потом уништени водоничним бомбама… Курсеви и аудитинг су изузетно скупи. Армстронг процењује да комплетан пут кроз свих 8 нивоа ОТ може коштати и преко 360.000 УС долара.

Хабард је такође успоставио низ строго дисциплинских правила и директива. „Био је параноичан“, објашњава Стивен Кент. „Био је уверен да су различите агенције и појединци широм света усмерени против његове организације. Делимично је то имало основа у стварности, јер је сајентологија постављала изузетно строге захтеве према члановима и имала непрозирне финансијске токове.“

Хабард је предлагао да сваки напад на сајентологе треба да буде одговорен снажним противнападом. „Једини начин да се било шта одбрани јесте да се НАПАДА“, написао је 1955-те.„и ако то икада заборавите, изгубићете сваку битку у којој учествујете… НЕ БУДИТЕ НИКАДА ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ЗА ОПТУЖБЕ. Сами, много више ОПТУЖУЈТЕ, и ПОБЕДИЋЕТЕ.“ Већ 1960-те налаже: „Ако сте нападнути на некој осетљивој тачки од стране било кога или било које организације, увек пронађите или конструишите довољну претњу против њих да их натерате да траже мир.“

Године 1965. Хабард је увео концепт „супресивне особе“ (Suppressive Person, SP). СП се приказују као друштвено маргинализоване и огорчене особе, често бивши чланови, али у суштини, то је било које лице које се сматра претњом организацији. Године 1967. Хабард је написао: „Налог СП је фер гејм (fair game).“ Свако кога црква сматра непријатељем, наставља он, „може бити лишен имовине или повређен на било који начин од стране било ког сајентолога без икакве дисциплинске одговорности. Може бити преварен, тужен, дискредитован лажима или уништен.“ Црква је чак имала и квази-тајну полицијску структуру, познату као Канцеларија чувара (Guardian’s Office), која је спроводила овакве методе. Иако је 1968. године Хабард формално ограничио дефиницију „фер гејма“ за спољне субјекте, у пракси, пошто се сваки озбиљан критичар проглашава „супресивном особом“, тај принцип и даље остаје оперативна пракса унутар организације. Јасан пример тога налази се у интерном видео-снимку Сајентолошке цркве направљеном 2004 године, у ком Том Круз описује начин на који се црква односи према критичарима или СП особама: „суочити се, разбити, сузбити“ (confront, shatter, suppression).

Када је Армстронг ступио на брод „Аполо“, он је пловио без јасног курса по Атлантском океану и Карипском мору. На њему се налазило око четири стотине сајентолога, заједно са Хабардом, његовом супругом и младим женским куририма. Хабард је био крупан, црвенокос и наизглед ауторитативан човек. „Био је већи него што сам очекивао, веома крупан човек“, сећа се Гери А. „Веома снажне грађе, са великим подлактицама и дубоким гласом… Окруживао се младим девојкама, које су биле његови курири. Где год би ишао, та група младих девојака била је с њим, носиле су му чак и пепељару. Пушио је неконтролисано, непрекидно Kool (ментол) цигарете без филтера. Облачио се врло упадљиво – кравате, плаштови, чизме, а на броду је обично носио капетанску морнаричку капу.“

Армстронг је почео као најниже рангирани перач судова, али се брзо показао као користан. Помагао је и у основним преводилачким пословима са локалним становништвом у Португалији, кад год је Хабарду било потребно да му се сашије одело или да се ошиша. „У таквим околностима био сам веома близак с њим“, наводи Гери А. „Могао је бити изузетно шармантан и често је то и био. Али је имао изузетно кратак фитиљ и у тренутку би могао да експлодира и постане крајње агресиван. Заиста је уливао страх целој посади. И онда би било велико олакшање када би се појавила та његова шармантна страна. Јер је истовремено могао бити и неко ко изазива страхопоштовање.“ Армстронг данас заправо сматра да је Хабард, иако је „имао изузетан ауторитет, присуство и очигледну интелигенцију“, уједно био и „класични социопата“. Разлог за то, како наводи, лежи у његовом „шарму, потреби за доминацијом, прикривеним нападима на непријатеље и патолошком лагању“.

Армстронг је временом напредовао до позиције правника и потом службеника за односе с јавношћу, постајући део Хабардовог ужег круга. Године 1974. на Бахамима, на Армстронговом венчању одржаном на броду „Аполо“, вођа је играо улогу очинске фигуре и испратио младу до олтара. Фотографије са церемоније приказују свечан догађај и Хабарда у изразито доброј и раздраганој атмосфери. Годину касније, Хабард се са следбеницима враћа на копно и оснива базу у Клирвотеру на Флориди. Армстронг се пак 1976-те сели у Калифорнију где је радио на изради програма обуке и снимању филмова за потребе цркве. Потом у Гилман Хот Спрингсу у (где је била и тајна базу цркве), управља Хабардовим домаћинством.

Међутим, Армстронг није избегао Хабардов гнев. Године 1974. Хабард је оначе успоставио сопствени интерни програм кажњавања, контроверзни „Рехабилитациони пројектни програм“ (Rehabilitation Project Force, RPF). Армстронг га назива „гулагом“ цркве.  Како наводи С.Кент ту се члановима особља одузима се готово све, приморани су на тешке физичке послове дугих радних сати, плате су сведене на неколико долара недељно, подвргавају се испитивањима и изолацији од породице, а спавају у крајње нехигијенским условима, попут паркинг гаража,. „Приче многих људи који су прошли кроз RPF су заиста запањујуће… Чуо сам за случајеве људи који раде тридесет шест сати без сна. То често подразумева тежак и понижавајући рад… По мом мишљењу, RPF је изузетно злоупотребљив програм“, наглашава Кент. Тај облик злоупотребе, према њему, постао је још интензивнији од 1970-их. „Ствари су горе из неколико разлога: у оквиру RPF-а је, изгледа, забрањен контакт са породицом, људи су плаћени још мање, а процес изласка из програма траје знатно дуже. Рутински, људи остају у RPF-у пет и више година.“

Године 1976, након свађе Армстронга са секретарицом његове супруге, Хабард управо Армстронга шаље у RPF на 17 месеци, где је зарађивао 4,30 долара недељно. „Имали су велике радне бригаде“, каже Гери А. „Било је око 80 људи, високо дисциплинованих, који су радили најпрљавије послове у организацији. Јели бисте оно што остане након што особље заврши са оброком. Спавали смо у неветреним складиштима или у паркинг гаражама.“ На крају је пуштен из RPF-а, али је поново враћен на још деветомесечни боравак након што је Хабард помислио да се Армстронг подсмева његовом снимању филмова. RPF је иначе један од разлога због којих немачка влада показује одлучност да ограничи деловање сајентологије: праксе које се везују за њега асоцирају на концентрационе логоре и присилно затварање.

Руководство сајентологије нашло се под притиском крајем 1970-их, након чега почиње турбулентан период за организацију. Пореска служба САД (IRS) спровела је истрагу због крађе докумената из више од стотину државних институција. Запањујуће, од 1974. године црква је покренула масовну обавештајну операцију против америчке владе, фалсификујући акредитиве како би њени агенти могли да се инфилтрирају у државне институције и прибаве компромитујућу документацију, укључујући и пореске податке. Девет високих званичника цркве, међу којима и Хабардова супруга Мери Сју, која је надгледала операцију, осуђени су на дугогодишње затворске казне. Сам Хабард се 1980. повукао у илегалу. Нова реалност сајентологије, обележена паранојом и сталном будношћу, покренула је Армстронгов коначни излазак из ужег круга организације.

У јануару 1980. Хабард је наложио свом особљу у Гилман Хот Спрингсу да уништи све документе за које је сматрао да би влада могла тражити у случају рације. Када је један од Армстронгових подређених донео кутију Хабардових личних ствари, овај је проценио њихову стварну вредност. Замолио је Хабарда да се сав материјал који се односи на његово порекло сачува, како би црква могла да објави биографију. Армстронг је касније у јануару овлашћен од стране Хабарда да прикупи и систематизује документацију и да сарађује са професионалним писцем Омаром Гарисоном на изради биографије. Почео је да прикупља и каталогизује материјал, који је на крају нарастао на више од 500.000 страница. „И прилично рано почињем да налазим контрадикције између онога што је он јавно тврдио и онога што стоји у документима“, присећа се. „Први случај је био његова тврдња да је написао сценарио за филм Dive Bomber. Међутим, то није тачно, и отишао сам у Америчку академију филмских уметности и истражио и потврдио да он није био аутор.“

Током скоро две године, Армстронг је прикупљао документе и интервјуисао Хабардове рођаке и познанике. Све време је откривао да се његова прошлост ретко поклапа са званичном верзијом коју је црква представљала јавности. На пример, Хабард је у различитим приликама тврдио да је био нуклеарни научник, грађевински инжењер, ратни херој одликован и рањен у борби, као и да поседује докторат. „Његова тврдња да је био нуклеарни научник била је лаж, тврдња да је био грађевински инжењер била је лаж, па чак и тврдња да је дипломирао на Универзитету Џорџ Вашингтон била је лаж“, каже Армстронг. „Никада није био ни рањен ни ослепљен у рату. У ствари, током рата је избегавао службу и био је смењен са командних положаја бродова који су му били поверени. Црква је тврдила да је добио двадесет седам одликовања и признања, укључујући и два Пурпурна срца. Потпуне неистине ! Добио је четири редовне службене медаље.“

Како је Хабардова неистинита и улепшана прошлост почела да излази на видело, Армстронг је почео да предлаже руководству цркве да се званични подаци исправе. Међутим, његови покушаји су наишли на непријатељски пријем. Нико није био спреман да се суочи са све нестабилнијим, повученијим и осветољубивијим Хабардом. Армстронг је постао дубоко разочаран у организацију којој је годинама посветио свој живот. „Било ми је веома важно да је он био нуклеарни физичар. За мене је то нешто значило. А онда, после свих тих година, открити да је то све била једна велика лаж – читав темељ мог уверења почео је да се руши.“

Данас, званична биографија Хабарда коју пласира црква и даље га представља у идеализованом светлу, али су тврдње о академским звањима и ратним одликовањима уклоњене. Чини се да је Гери тим поводом био у праву. Ако је   „крив“ био за нешто, онда је то зато што је донео непријатне истине у погрешном тренутку.

На крају, Армстронг и његова супруга одлучили су да побегну. „Морао сам да се суочим са чињеницом да нисам постао ништа паметнији него што сам био када сам ушао у организацију. Нисам стекао никакве посебне способности нити пораст коефицијента интелигенције. Суочио сам се са огромном дилемом.“ У децембру 1981. спаковали су своје ствари и тихо напустили комплекс у Лос Анђелесу у којем су живели. Нису могли да наслуте какав их нови кошмар чека.

Када је Армстронг напустио цркву, кутије докумената о Хабарду још увек су се налазиле у поседу Омара Гарисона, писца који је био ангажован за израду биографије. Губитак и Армстронга и тих докумената очигледно је изазвао панику унутар цркве. У пролеће 1982. Сајентолошка црква издала је два прогласа о „супресивној особи“ против Армстронга, у којима су га теретили за крађу црквене имовине и прибављање новца преваром. Запањујуће, црква је затим креирала план под називом „Пројекат Гери Армстронг“, који је предвиђао његово праћење, шпијунирање и прикупљање информација о томе шта говори, укључујући и израду лажних прича како би се од пријатеља и познаника извукли подаци. Тада се Хабард већ налази у илегали, услед текућих судских поступака које су против цркве покренули бивши чланови, као и због његове одговорности за тајну операцију инфилтрације у Пореску управу САД (IRS) и друге америчке и канадске државне институције. Један од Хабардових најближих сарадника, Дејвид Мискиевич, почео је да преузима све већу улогу у руководству цркве. Упркос младости (имао је свега 21 годину), био је близак Хабарду још од тинејџерских дана и сада је спроводио његове налоге. Бивши високи сајентолог Лари Бренан, који је радио у извршном сектору организације (Guardian’s Office), радио је три године директно под Мискиевичем почетком 80-тих. Сећа да је Хабард овом наређивао да ради ствари попут пљувања одређених чланова особља. „И он би то урадио“, каже Бренан. Такође сведочи и да је Мискиевич ударао сајентолошке службенике песницом у лице. Након што је Хабард умро 1986-те, Мискиевич је организовао унутрашњи „пуч“ и преузео вођство над црквом. Данас је у блиском односу са Томом Крузом. Био је кум на његовом венчању са Кејти Холмс… а обојица, према описима сведока, деле апсолутно исте вредности…

Бренан (који је напустио службу у цркви 1984. године и укупно потрошио око 400.000 УС долара на аудитинг курсеве), се сећа да је Мискиевич гајио посебну нетрпељивост према Армстронгу. „Он је заиста мрзео Герија“, говорио је Бренан и наводи да би Мискиевич исмевао сада већ одметнутог Армстронга пред особљем, користећи најличније податке из његових аудитинг досијеа како би га приказао у најгорем могућем светлу.

Што се Герија тиче, након што је напустио цркву, почео је да ради као приправник у једној адвокатској канцеларији у Калифорнији. Црква га је убрзо пронашла и послала приватне истражитеље да седе у аутомобилима испред његовог стана и да га прате. Армстронг тврди да су му упућивали вербалне претње, да су га једном покушали избацити с пута и да су га чак ударали возилима.

Године 1982. црква је покренула тужбу против Армстронга, захтевајући повратак докумената који су се односили на Хабарда. Суђење је почело у Лос Анђелесу у априлу 1984. године и за Сајентолошку цркву није могло да се заврши неповољније. Армстронг је детаљно сведочио о свом искуству унутар организације, а велики део својих навода поткрепио је документима. Насупрот томе, сведоци које је позвала црква оставили су веома неповољан утисак. У оштро интонираној пресуди, судија Пол Брекенриџ пресудио је против Сајентолошке цркве. „Поред тога што је кршила и злоупотребљавала грађанска права сопствених чланова“, написао је Брекенриџ, „организација је током година, кроз доктрину „фер гејма“, узнемиравала и злостављала лица ван цркве која је сматрала својим непријатељима. Организација је очигледно шизофрена и параноична, а ова необична комбинација делује као одраз њеног оснивача (Хабарда). Докази приказују човека који је, када је реч о његовој историји, пореклу и достигнућима, био практично патолошки лажов. Писани материјали и документи приложени као доказ такође откривају његов егоизам, похлепу, грамзивост, жудњу за моћи, као и осветољубивост и агресивност према онима које је сматрао нелојалним или непријатељски настројеним.“

Према речима професора Стивена Кента са Универзитета Алберта, управо је Брекенриџова пресуда један од разлога због којих црква годинама тако упорно прогони Армстронга. „Његов случај је био толико значајан“, објашњава Кент. „Сви му се изнова враћају и позивају се на њега… Због тога морају да дискредитују Герија Армстронга.“

Крајем 1984. године, у необичном обрту, Сајентолошка црква увукла је Армстронга у замку. Контактирао га је један његов стари познаник из цркве и рекао му да представља групу под називом „Лојалисти“, која наводно жели да збаци Мискиевича и преузме контролу над организацијом. Армстронг је поверовао причи свог некадашњег пријатеља, заинтересовао се и разговарао са њим о начинима на које би „Лојалисти“ могли да победе. Црква је те сусрете тајно снимала. „Током извесног периода постављали су ме у различите ситуације које су снимане и видео-забележене без мог знања“, каже Армстронг. Ти снимци представљали су додатни доказ да црква користи прикривене методе деловања – иако и данас тврди да је Армстронг био део широке завере усмерене на њено уништење  – али су уједно унели извесну пометњу у доказни материјал и код неких изазвали сумњу у његове мотиве.

Армстронг је потом поднео противтужбу против цркве, оптужујући је за обману и намерно наношење душевне патње. Његов случај требало је да дође на ред за суђење 1986. године. Међутим, његов адвокат, који је заступао око двадесет бивших сајентолога, постигао је споразум: у замену за 800.000 УС долара, Армстронг је требало да потпише уговор о поверљивости и да се обавеже да више никада, ни приватно ни јавно, неће говорити о сајентологији. Ако би прекршио ту обавезу, морао би да плати 50.000 долара сваки пут када би изговорио реч „сајентологија“.

Када је прочитао предложени уговор, Армстронг је био запрепашћен. Услови су били толико строги да му не би било дозвољено ни да психијатру каже да је некада био члан цркве. Ипак, он тврди да га је његов адвокат, и сам изложен притисцима и узнемиравању од стране цркве, убеђивао да прихвати понуду. „Мораш да потпишеш“, сећа се Гери речи свог адвоката. „Сви ови људи (други тужиоци и бивши сајентолози) зависе од тебе како би се за њих окончала политика ‘фер гејма’.“ „Од мене је направљен човек од чије одлуке зависи цео овај глобални споразум, укључујући и мог адвоката. Он је имао огроман и непремостив сукоб интереса. И сам је био мета Сајентолошке цркве.“

Армстронг је потписао споразум, документи о Хабарду су враћени цркви, а он је добио 500.000 УС долара (остатак је припао његовом адвокату). „Желео сам да се све заврши, јер нису престајали да ме нападају“, каже он. Наредне три године придржавао се услова споразума. Није сасвим јасно да ли је црква намерно покушавала да га наведе да прекрши уговор о ћутању или Армстронг једноставно више није могао да ћути. Сајентолошка црква је касније тврдила да споразум о поверљивости њу саму није обавезивао да престане да даје изјаве о њему.

Армстронг је, међутим, приметио да га је црква у више изјава под заклетвом, поднетих у оквиру поступка против Расела Милера и издавачке куће „Пингвин букс“ пред Високим судом правде у Енглеској, лажно оптуживала за кршење судских налога и називала га „признатим агентом провокатором америчке савезне владе“. Године 1990-те Армстронг је затражио од суда у Калифорнији да му се дозволи да одговори на оно што је називао кампањом „црног ПР-а“ (Black PR). „Било ми је немогуће да не говорим о сајентологији, поготово зато што су наставили да ме нападају“, каже он. „Било је немогуће и због онога што носим у свом уму. Потписао сам немогућ уговор.“

Годину дана касније, црква је затражила од судова да потврде важење споразума, али је тај захтев одбијен. Због тога је покренула нови поступак и на крају пронашла судију који је био спреман да изрекне високе новчане казне. Армстронг је убрзо доведен до банкрота. Црква се умешала и у тај поступак, настојећи да спречи стечајни суд да га ослободи дугова.

Армстронг је зарађивао за живот радећи као приправник у адвокатским канцеларијама. Међутим, црква је усмеравала притисак и на његове послодавце, тако да је био принуђен да напусти сва та радна места. До средине 90-тих, Армстронг је већ отворено и редовно критиковао Сајентолошку цркву: давао је интервјуе медијима, писао на интернету, сведочио пред судовима, учествовао на конференцијама и повремено протестовао испред сајентолошких објеката. Као одговор, црква га је тужила пет пута, последњи пут 2007. године.

Сајентолошка црква тврди да је Армстронг прекршио првобитни споразум чак 188 пута. Њени представници, када су контактирани, одбијају да говоре о његовом случају, наводећи да они нису одговорни за казне које су изрекли судови. На интернет страници Religious Freedom Watch, посвећеној нападима на критичаре цркве, његови некадашњи „пријатељи“ описују га као „лудака“, „потпуног идиота“ и слично. Међутим, присуство Сајентолошке цркве на интернету последњих година претрпело је озбиљне ударце. У јануару 2008. блогери и хакери широм света објавили су сајбер рат против Сајентолошке цркве. И сам Армстронг има сопствену, веома обимну интернет страницу, посвећену његовој правној и личној одисеји у сукобу са сајентологијом.

Армстронг је наставио да задаје ударце цркви. Године 2000. поставио је на интернет текстове за које тврди да их је Хабард написао 1947. године. Реч је о личним афирмацијама намењеним јачању самопоуздања, као и о исповестима о сопственим слабостима, укључујући неверство према супрузи, осећај прогоњености и склоност ка порнографији. „Материјалне ствари су ваше ако их затражите“, пише Хабард. „Људи су ваши робови. Елементарни духови су ваши робови. Ви сте сила међу силама, светлост у тами, лепота у свему.“

Године 1997. Армстронг је, страхујући за сопствену безбедност, напустио Сједињене Државе и вратио се у Чиливак, у Британској Колумбији. Пошто се ни тамо није осећао сигурно, 2002. године он и његова тадашња вереница (данас трећа супруга) Керолајн, бивша сајентолошкиња, која је такође проглашена „супресивном особом“, преселили су се у Немачку, где обавештајне службе већ дуго држе Сајентолошку цркву под мање-више сталним надзором. Међутим, према Армстронговим тврдњама, узнемиравање се наставило и тамо, када је један сајентолог на аутобану угрожавао њихову безбедност. Супружници су се 2004. године вратили у Чиливак како би се суочили са новим судским поступком. Материјално исцрпљен, Армстронг више није био у могућности да ангажује адвокате и последњих година заступао је самога себе. Можда и као последица тога, црква је успела да издејствује судске одлуке према којима је требало да буде упућен у затвор и да јој исплати 500.000 америчких долара. „Запањујуће ми је да су у стању да овако нешто постигну пред судовима“, каже Армстронг. „То ми такође указује на степен саучесништва унутар самог правосудног система и државних структура.“

„Геријев рат“, како су га неки назвали, оставио је и дубоке психолошке последице. Армстронг говори о „огромној усамљености, некој врсти појачане будности, сталној свести о претњи… не само у смислу питања: ‘Да ли ће ме убити?’“ „Сајентологија посматра ствари дугорочно, у широком временском оквиру, у распону од 50 до 100 година“, каже Кент. „Они не желе да било ко користи информације које је Гери пружио. Сајентолошке црква жели да уништи Геријев углед, не само сада, већ за сва времена.“

Ипак, с обзиром на његово виђење сајентологије, Армстронг сматра да је та борба вредела сваке жртве. „Влада САД каже да је сајентологија – религија. Сајентологија показује да и комерцијално предузеће може бити религија, да опасан култ може бити религија и да организација која ангажује приватне истражитеље и спроводи обавештајне операције такође може бити религија“, каже он.

„Ја познајем превару. Познајем социопатију. Могу да пишем и да говорим. И до сада нису успели да ме ућуткају.“

ps. Многи истраживачи нових религијских покрета, сматрају да је управо Гери Армстронг одиграо кључну улогу у документовању ране историје сајентологије. Захваљујући документима које је сачувао, истраживачи су могли да упореде службене тврдње организације са оригиналном архивском грађом. Управо зато га поједини аутори називају једним од најзначајнијих узбуњивача (whistleblowers) у историји савремених нових религијских покрета.

Часопис Maisonneuve, Монтреал, Квебек, Канада
Аутор: Брус Лајвзи,
Јун 2008

Превод Др Сандра Кнежевић