Опомињући ширу српску и стручну јавност, а пре свега надлежне државне службе из области просвете и образовања, на злоупотребу окултно-езотеријских и псеудодуховних образаца и пракси, о овом проблему је својевремено писао („Београдски дијалог“, 2/98) прерано преминули Небојша (М.) Крстић (1964-2001), социолог и православни публициста, коме је овај текст посвећен.
Савремено образовање све чешће постаје простор у који, поред педагошких и психолошких теорија, улазе и различити облици „алтернативне духовности“. Данас се то не дешава искључиво кроз затворене религијске групе, то јест клaсичне секте или култове, већ много суптилније, кроз програме „личног развоја“, „холистичког образовања“, „развоја свести“, „енергетске равнотеже“, „духовне интелигенције“ или „интуитивног учења“. Управо због тога неопходно је поставити питање: да ли су образовне институције заиста вредносно неутралне, или постају простор неприметног продора окултних и псеудодуховних концепата ? Није спорно да савремена школа треба да буде отворена за различите педагошке приступе, у циљу унапређења креативности и развоја личности детета. Међутим, проблем настаје онда када се под именом „иновативне педагогије“ у образовни систем уносе идеје које имају јасно религијско-езотеријско порекло, а јавности се представљају као научно утемељене и идеолошки неутралне. Један од најчешће помињаних примера јесте Валдорф-педагогија, настала на учењу Рудолфа Штајнера (Rudolf Steiner)[1], оснивача антропозофије. Иако се у јавности Валдорф школе углавном представљају као креативан и хуман модел образовања, мање је познато да је сама антропозофија настала као езотеријски и окултни систем који укључује веру у реинкарнацију, карму, духовну еволуцију човечанства и постојање „виших светова“. Чак и секуларне религиолошке енциклопедије антропозофију описују као окултни покрет с краја 19. и почетка 20. века[2]. Проблем није у томе што неко приватно верује у реинкарнацију или езотерију. Проблем настаје када се таква метафизика прикрива изразима попут „духовна наука“, „интуитивна педагогија“ или „виши развој детета“, без јасног објашњења родитељима и јавности из којег светоназора такве идеје потичу. У савременом друштву то је посебно важно јер деца и млади живе у атмосфери огромне духовне и информационе конфузије. Данашње генерације не обликују само школа и породица, већ и друштвене мреже, инфлуенсери, алгоритми, „TikTok – гуруи“, wellness индустрија и читаво тржиште „духовних техника“. Појмови као што су „енергије“, „вибрације“, „космичка свест“, „манифестације“, „афирмације“, „констелације“, „духовно буђење“ и „унутрашњи учитељ“ постали су део свакодневног језика младих, често без икаквог критичког разумевања њиховог порекла и значења. У том контексту, школа мора бити нарочито опрезна. Васпитање не сме постати простор прикривене духовне индоктринације, без обзира да ли она долази из религијског, идеолошког или окултног миљеа. Још је опасније када се одређени езотеријски концепти представљају као „научно доказани“, иако припадају области личних уверења, мистике или псеудонауке. Посебно је проблематично што савремени окултни покрети ретко наступају отворено. Данас се они чешће појављују у облику „алтернативне психологије“, „техника самопомоћи“, „енергетског исцељења“, „духовног коучинга“ и слично… Посебан упит производе многе технике „холистичког развоја деце“, као што су mindfulness програм за децу и тинејџере.. Brain Gym, Access Consciousness и многи други…[3] Управо тај прикривени карактер чини их друштвено утицајнијим него што су биле класичне секте прошлог века. Посебно осетљиво питање је увођење медитативних техника у рад са малом децом. Стручњаци оправдано постављају питања: да ли школе треба да уводе технике контемплативног порекла, да ли деца разумеју шта практикују и где је ту уопште граница између психологије и прикривене духовне раксе. Критичко преиспитивање ових појава не значи одбацивање сваке педагошке иновације нити негирање значаја креативности, уметности и развоја личности у настави. Али значи инсистирање на интелектуалној и вредносној транспарентности. Родитељи и наставници имају право да знају да ли неки образовни модел почива искључиво на педагошко-психолошким истраживањима или у својој позадини носи читав систем езотеријских веровања. У времену када су млади изложени снажном утицају дигиталне културе, духовног релативизма и комерцијализоване „New age“ сцене, одговорност образовних институција постаје још већа. Школа би требало да буде простор критичког мишљења, слободног развоја личности и интелектуалне честитости, а не место на којем се под плаштом „алтернативног образовања“ неприметно уводе окултни и псеудорелигијски концепти.
Зоран Луковић
[1] Рудолф Штајнер (Rudolf Steiner, 1861–1925) био је аустријски филозоф, езотеричар, педагог и друштвени реформатор, најпознатији као оснивач антропозофије, духовно-филозофског учења које настоји да повеже науку, уметност и религију. Рођен је у тадашњој Аустроугарској монархији (данашња Хрватска), а студирао је природне науке и филозофију у Бечу. У раном периоду бавио се делом Гетеа, (Johann Wolfgang von Goethe), посебно његовим научним радовима. Почетком XX века развија сопствени духовни систем, антропозофију, у оквиру које је говорио о духовној еволуцији човека, реинкарнацији и могућности „вишег сазнања“. Оснивач је: валдорфске школе, антропозофске медицине, биодинамичке пољопривреде и градио специфичан приступ уметности и архитектури. Његово главно духовно и културно средиште био је Гетенаум у Швајцарској. Штајнер је оставио велики утицај на алтернативно образовање, духовне покрете и савремену езотерију, али је његово учење истовремено било предмет бројних критика — како из научних кругова, тако и из традиционалних хришћанских заједница.
[2] “Енциклопедија живих религија”, на страни 46, у одредници “Антропозофија” нас поучава да је то “окултни покрет који је у позном XIX веку основао Рудолф Штајнер”. Врсни познавалац Штајнеровог окултизма, Сергеј Булгаков, на крају своје студије “Хришћанство и штајнеријанство” умесно закључује да је антропозофија “бескорисна и празна вера, ништа друго до сујеверје. Штајнеријанство је ново сујеверје наших дана истиче Булгаков. А централна догма тог сујеверја, која повезује сав његов садржај је реинкарнација”.[2] Штајнер је своје окултистичке ставове о реинкарнацији покушао да примени на своју несвакидашњу интерпретацију Јеванђеља која несумњиво представља јединствену злоупотребу Светог Писма у историји. У свом, рекло би се самоузвишеном покушају “продубљивања хришћанства” ишао је толико далеко да је говорио о “петом јеванђељу, надјеванђељу”. Све су то, како каже Сергеј Булгаков у наведеном тексту, “окултне обмане које се одевају насилнички богохулно у ликове Јеванђеља”. Дакле, нема никакве сумње да је антропозофија окултни покрет који је и у Штајнерово време деловао у форми окултног друштва.
[3] Brain Gym, Контроверзан систем који тврди да одређени покрети побољшавају мождане функције, а Access Consciousness, New Age систем „ширења свести“ присутан и у раду са тинејџерима. Осим њих навешћемо још неке технике: Mindfulness in Schools Project – Британски школски mindfulness програм за децу и тинејџере, Inner Explorer – Програм mindfulness аудио-вежби за школе, Calm Classroom – Школски програм заснован на медитацији, дисању и „смиривању ума“, Social and Emotional Learning (SEL) Шири образовни модел који сам по себи није нужно проблематичан, али се у појединим варијантама комбинује са mindfulness и New Age концептима, The Awake Schools Program, Програм mindfulness-а за децу који је директно повезан са будистичким учењем, Mindful Schools, Један од најпознатијих глобалних mindfulness образовних система, HeartMath – Комбинује емоционалну регулацију, биофидбек и концепте „срчане енергије“, Silva Method, Систем менталног тренинга и визуализације који је често улазио у рад са младима, Theta Healing, Алтернативни духовно-терапијски систем који се понекад нуди и младима., Landmark Worldwide, програм „личног развоја“ који је често критикован због психолошког притиска и групне динамике, Transcendental Meditation,
