Уколико борилачке вештине нису под контролом праве духовности, вежбачи доживљавају и проживљавају: завист, сујету, осветољубивост, лажну смиреност …

Већина борилачких вештина настала је са циљем да буду самоодбрамбене. Старе колико и људски род, са развитком човечанства “усавршавале” су се и борилачке вештине.

Одувек су борилачке вештине “и пре и после” Христа покушавале да пронађу компромис са духовношћу, а понегде, као што је то случај у далекоисточним борилачким вештинама,
“духовност” је нашла компромис са борилачким вештинама.

“Духовност” која је у потпуности успела да се прожме, чак да се једним делом трансформише, и “усаврши” далекоисточне борилачке вештине, јесте и зен –будизам, један од огранака Будизма.

Зен и јапанске ратничке борилачке вештине почеле су да се сједињују почетком 13. века. Зен је дошао из Кине, тачније са Тибета из манастира Шаолин. Тибетански “свештеници”,
дошавши у Јапан, ујединили су се са владајућом хијерархијом, и потпомогнути са владајућим династијама проширили су се по целом Јапану.

Тачније, од 1200. до 1600. године је распростирање и учвршћивање зена у ратничком сталежу однело победу и над традиционалном верзијом Шинто будизма.

Од 1600 г. зен граби крупним корацима у свом усавршавању и уздизању, тако да данас зен и не можемо повезати са неким другим регионом или земљом осим са Јапаном. Данас када се помене и каже “зен” одмах се помисли на Јапан.

У тих четири века, у којима се зен све више везивао за ратнички сталеж, утолико је у себи попримао ратничког духа, и колико су борци кроз зен “просветљивали” свој ум, толико је зен више попримао агресије и лажне смирености.

У та 4 века, а поготову у XVII и XVIII, максимално се спајају и удружују, што потврђује један цитат из једне од књига зен-учитеља Сузукија: “Може се рећи да је у то време јапански геније ишао или у свештенство или у војску. Духовна сарадња ове две професије није могла а да не допринесе стварању оног што је сада опште познато као бушидо – пут ратника. у то време је писана и написана (од средине седамнаестог века па до завршних операција у Манџурији) књига Хагакуре – ‘Сакривен под лишћем’. У прикупљању материјала за ову књигу која се састоји од многих забележака, анегдота, моралних изрека итд., своју улогу одиграли су и зен-монаси”.

Тако да данас можемо да кажемо да је зен “ментална техника лажне смирености душе”. Како ? Зашто ?

1.Тако што су веома вешто научили да својим умом преваре своју душу.

2.Зато што су својим менталним техникама научили да потисну своју савест.

3.Зато што веома вештим менталним техникама своју савест (свог унутрашњег контролора) толико потискују, чак до одређеног момента када им више и не треба, да свој ум искључе у потпуности и доведу га до момента “без-умности”.

Када човек почне да искључује своје делове личности које га чине најсавршенијим бићем на Земљи онда он и није човек у свој својој целокупности, него зомби, човек (само)програмиран на делове своје личности.

То би било исто као када би човек који нема део тела (руку, ногу …) рекао да је цео човек, а не богаљ.

Ево неких констатација којима се они диче, а изречене су из ума и пера најпознатијег западног зен-учитеља (Дајсек Т. Сузуки).

“Да ни једно велико дело никада није учињено без губљења разума – то јест, изражено савременим терминима, без пробијања свакодневног нивоа свести и ослобађања сакривених сила које леже испод њега. Ове силе понекад могу бити ђаволске, али нема сумње да су надљудске, и да стварају чуда. Кад се начини несвесно, оно се уздиже изнад ограничења појединца”.

Шта рећи на ово признање и ове тврдње најпознатијег западног учитеља зена.

Чиме то зеновци “просветљују” своје умове, шта праве од себе, шта праве од других?

На већину од ових питања добијамо одговор од већ поменутог учитеља.

“Зен не располаже било каквом доктрином, или филозофским учењем, било каквим збиром појмова или интелектуалних формула, изузев што човека покушава да ослободи од ропства рађања и умирања путем одређених, себи својствених, интуитивних начина разумевања. Он је, стога, крајње флексибилан кад је реч о његовом прилагођавању било којој филозофској доктрини, све дотле док се његово унутрашње учење не доведе у питање. Он се може наћи сједињен с анархизмом или фашизмом, комунизмом или демократијом, атеизмом или идеализмом, или било којим политичким или економским догматизмом”.

Тиме “просветљују” своје умове а од себе праве, свесно или несвесно, безличне, емоционално празне, ходајуће бомбе.

Кроз дужи низ година бављења борилачким вештинама практиканти (вежбачи) упадају у разне лоше мисли и склоности, раздражљивости и острашћености, искушења и грехове. Практикант (вежбач) проживљава разне лоше моменте свог ума и духа. Уколико борилачке вештине нису под духовном контролом (праве духовности), вежбачи доживљавају и |проживљавају: завист, сујету, осветољубивост, лажну смиреност … и сијасет другог, много више него просечни људи. И тако узрастајући у вештини нагомилавају се негативни психички и духовни моменти, који временом кулминирају у експлозију. Преко лоших мисли у острашћеност, преко острашћености у грех, у експлозију греха, у самоубиствену (хара-кири) експлозију. А шта се дешава када бомба експлодира?

Кога прво уништи?

Себе!

Шта радити?

Пошто ни по једној религији, а ни по најсавршенијој вероисповести на свету, православљу, нису у потпуности устројени светско уређење и међуљудски односи, остаје нам да и даље, са правом на слободу избора, вежбамо или не вежбамо (овде пре мислим на појединце, него на озбиљније групације: војску, полицију, службе обезбеђења …) борилачке вештине. Међутим, ако се одлучимо да их вежбамо, онда са пуном одговорношћу морамо да видимо шта то нуде на духовном пољу.

Уколико човек нема стечено знање да изврши контролу, он прихвата ону верзију која му прва приђе. Ако борилачким вештинама додамодеструктивне или самодеструктивне верзије духовности као што су: хиндуизам, будизам, ламаизам, зен-будизам, или неку сатанистичку кролијевску верзију, десиће нам се оно што нам је историја већ показала да се дешава, када се споје вештине које изучавају и уче, како човеку нанети што већу физичку, менталну и духовну штету, чак до убиства и самоубиства, и деструктивне духовности. Вежбачи се уче како убити на хиљаду и један начин, а да се при томе не осети никаква грижа савести, чак ни нелагодност.

Стога с пуним правом и одговорношћу на слободу избора које нам даје Православље, изаберимо праву духовност, која човека (вежбача) неће искоришћавати, него ће му помагати као једна противтежа, како човек да остане човек, да у сваком (конфликтном) моменту остане витез; односно у ово савремено доба, да буде вежбач који познаје страну борилачку вештину, а у себи носи и кроз њу живи праву духовност, односно Православље, и да не буде јапански самурај у земљи Србији, него да буде српски витез који познаје страну борилачку вештину.

“А даље, браћо моја, јачајте у Господу и у сили јачине његове. Јер наш рат није с крвљу и тјелом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овога света, с духовима пакости испод неба. Тога ради узмите све оружје Божије, да бисте се могли бранити у зли дан, и свршивши све одржати се”. (Св.Ап.Павле Ефесцима 6, 10-13).

Слађан Мијаљевић