Увод
Феномен духовних исцељења у XX веку представља једно од најосетљивијих места сусрета религије, психологије и масовне културе. У том контексту, личност Бруно Гронингa заузима посебно место. Његова појава у послератној Немачкој, широка окупљања и бројна сведочанства о „чудесним исцељењима“ учинили су га једним од најпознатијих харизматских исцелитеља Европе.
Kратка биографија
Бруно Гронинг (Bruno Gröning) је рођен 30. маја 1906 у Гдањску (тадашњи Данциг, Немачко царство), а преминуо је 26. јануара 1959 у Паризу. Одрастао је у сиромашној породици. Није имао високо формално образовање па је радио различите физичке послове (тесар, радник у фабрици). Његови следбеници наводе да је још у младости испољавао „посебну духовну сензитивност“, али за то нема историјски проверљивих извора ван сведочења каснијих присталица. Током Другог светског рата био је мобилисан у немачку војску и доспео је у заробљеништво.
Постаје познат 1949. године у месту Херфорд (Немачка), након случаја дечака Дитера Хулсмана, за кога се тврдило да је оздравио након сусрета с њим. Тај догађај изазива огромну медијску пажњу. Хиљаде људи почињу да долазе на његова окупљања тражећи исцељење. Гронинг није користио класичне медицинске методе, већ је говорио о „божанској струји исцељења“ (Heilstrom) која протиче кроз човека.
Због бављења исцељивањем без медицинске дозволе, против њега су вођени судски поступци у Немачкој. Власти су му више пута забрањивале јавни рад. Године 1958. осуђен је условно због кршења закона о алтернативном лечењу (Heilpraktikergesetz).
Преминуо је 1959. године у Паризу од рака желуца. Иронију представља чињеница да током трајања болести није прихватио медицинско лечење у пуном обиму, верујући у духовни принцип исцељења.
Након његове смрти, његове идеје наставља да шири организација Круг пријатеља Бруна Гронинга(Bruno Gröning-Freundeskreis), основана 1979. године. Покрет делује у више десетина земаља и организује духовне састанке и „часове подешавања“ на Heilstrom.
Историјски и друштвени контекст
Бруно Гронинг се појављује у Немачкој крајем 1940-их, у друштву које је:
- дубоко трауматизовано ратом,
- обремењесународника но физичким инвалидитетом и психичким сломовима многих,
- духовно дезоријентисано.
Његова делатност се не може разумети изван ширег контекста религијске обнове и алтернативних духовних струја у Немачкој након 1945. године. Друштво тек изашло из рата, са падом поверења у институције, укључујући и традиционалне цркве, отворило је простор за харизматске личности које су нудиле непосредно искуство наде и исцељења. У том смислу, Гронинг није био изолован феномен, већ део ширег таласа парарелигијских и терапијских покрета.
Јавне презентације привлачиле су хиљаде људи, а медији су га називали „чудотворцем“, „човеком који доноси наду“, некад и „новим месијом“. Сам Гронинг је, бар формално, одбацивао такав наратив, али је прихватао улогу посредника „божанске силе“.
Учeње о „исцелитељској струји“
Централни појам у учењу Бруна Гронинга биo је Хајлштром тј. „Heilstrom“ (нем. Heil = исцељење, спасење; Strom = струја, ток) значи дословно „исцелитељска струја“или „струја исцељења“. Према њему:
- постоји универзална, божанска животна енергија, духовна сила која долази од Бога и прожима свет,
- човек може да је „прими“ правилним унутрашњим ставом,
- болест је последица духовне затворености или „погрешног пријема“.
Исцељење се, дакле, не догађа кроз молитву Богу као Личности, већ кроз усаглашавање са безличном духовном енергијом.
Феномен исцељења заснивао се на тврдњи да човек може примити „Heilstrom“ уколико се унутрашње отвори, правилно држи тело (често са длановима окренутим нагоре) и мислено усмери ка добру;
Гронинг је учио да човек треба да се „подеси“ (нем. einstellen) на ту струју – што се практично изводи кроз одређен положај тела, смиреност, унутрашњу отвореност и веру. Тај процес је требало да омогући пријем „Heilstroma“.
Важно је овом приликом нагласити да појам Хајлштром тј. „Heilstrom“ није научни термин нити медицински признат концепт. Он припада религијско-харизматском речнику и представља метафизички појам. У психолошком смислу, може се тумачити као механизам сугестије, плацебо ефекта или снажног религијског уверења.
Феномен исцељења: шта се заиста догађало?
У „дијагностици“ Бруна Гронинга, болест се третира као технички проблем, а не као егзистенцијално стање човека.
i) Сведочанства његових савременика говоре о наглим побољшањима здравственог стања, као на пример брзом престанку болова код појединаца, одсуству мучнине или изненадним „побољшањима“ хроничних стања. У извесним случајевима забележена су експресна неуротска или психосоматска побољшања праћена понекад падањима у транс, или телесним реакцијама (осећају топлоте, треперења, подрхтавања, еуфорије, среће…) Међутим: многа исцељења нису била медицински верификована. Нека „излечења“ била су тренутна и привремена, а бројни случајеви се тумаче као одраз снажног колективног духа присталица. Указује се и на плацебо ефекат, присутност аутосугестије и сл.
ii) Гронингови следбеници се након његове смрти организују, систематизују његово учење, прикупљају сведочанства исцељења и обраћају се званичној медицини за подршку. Сведочења, касније записана у публикацијама Круга пријатеља Бруна Гронинга указују и на неке тривијалне „подвиге и чуда“ као резултат примене метода и поступака „подешавања“, онако како их је овај Немац подучавао.. Представљају се исцељења и дресирање животиња, поправке кућних апарата, трактора, утицаји на временске прилике…. Иако избегавају то да признају, ови кругови показују многе сектне елементе: апсолутизацију лика и дела оснивача и његове „истине“, селективно тумачење сведочанстава и имунитет на критику[1].
Резиме
Одсуство емпиријске проверљивости „исцељујуће струје“ и могућност редукције духовности на технику пријема безличне енергије отварају озбиљна теоријска и етичка питања. Из духовне перспективе, нарочито хришћанске, кључни проблем лежи у померању тежишта са личног односа са Богом и благодатног живота заједнице на индивидуално искуство енергије, што може довести до антропоцентричног разумевања спасења и исцељења. Управо у том напону између аутентичне људске потребе и теолошке недоречености лежи трајна амбивалентност Гронингoвог наслеђа.
Примена учења Бруна Гронинга носи одређене ризике, пре свега уколико се духовно „примање исцељујуће струје“ постави као алтернатива, а не допуна медицинском лечењу. Најозбиљнији ризик јесте могућност одлагања или одбијања терапије код тешких и хроничних болести, што може имати реалне здравствене последице. Поред тога, снажна очекивања и групна динамика могу створити психолошки притисак у случају изостанка побољшања, појединац може развити осећај кривице („нисам довољно отворен“), што додатно оптерећује његово стање. Са духовног становишта, постоји и ризик редукције вере на технику или механизам, при чему се сложена питања патње, смисла и спасења своде на функционални принцип енергетског деловања, посебно зато што учење није потпуно теолошки или филозофски заокруженоно, већ дато да буде практично и приступачно. Та флексибилност омогућава прилагођавање различитим религијским и културним контекстима.
Стручни консултант и коаутор
Проф. др Јован Мирић
Зоран Луковић
[1] Круг пријатеља Бруна Гронинга постоји у Србији деценијама. Oрганизује предавања, трибине, презентације и промоције. Активан је на друштвеним мрежама и сарађује са истомишљеницима из целог света, а посебно из региона
