„Не дајте да вас заведу разна туђа учења“ (Јев 13,9)

Неокортички рат и верске секте као његово оруђе  

Не пуштај непријатеља да уђе код тебе, а да те не нађе унутра

У најновијим војним доктринарним документима водећих сила у Свету разрађен је концепт неокортичког рата као начина за побеђивање противника без употребе физичке силе. Дејства тог концепта ратовања усмерена су не само на физиолошку страну (хардвер – hardware) мозга као командног центра, већ више на свест (софтвер softvvare).

Један од облика деловања на свест јесте и примена концепта општепознатог под називом Њу ејџ (или Ново доба)[1], који би требало да уведе нову, јединствену и светски важећу религију, која би омогућила да се људима лакше манипулише, како би они могли радити у корист интереса центара моћи, а заправо сопствене штете. Најзначајнији појавни облик прве фазе новог доба јесу његове „религије”, то јест (верске) секте. Иако се на први поглед међусобно разликују, све оне имају неке заједничке особине у деловању и сличне последице.

Главне последице јесу брисање осећања националне припадности и стварање дефетистичке свести која убија сваки мотив за пружањем отпора, како насилним тако и ненасилним облицима потчињавања и надмоћи.

Деловање (верских) секти као оруђа „новог светског поретка” обухвата све димензије живота, те је реч о сведимензионалној агресији, то јест о сведимензионалном рату, будући да се, према савременим виђењима у теорији ратовања, ратом сматра свако дејство којим се другој (противничкој) страни наносе неки губици. Доказано је да деловање (верских) секти изазива различите врсте губитака, најчешће здравствене и културолошке губитке. Свака агресија подразумева и одговарајућу одбрану, те аутори на крају текста предлажу да и одбрана буде примерена агресији, дакле сведимензионална. Полазећи од чињенице да је рат, одбрамбени или освајачки, последица избора људи, односно људске воље, западни аутори закључују да је рат потчињавање воље непријатеља ради остваривања ратних циљева.

У досадашњој пракси то се постизало употребом разних средстава, али претежно разарајућих оружја. Међутим, начело уништавања физичком силом има најмање три недостатка:

а) уништавање материјалних средстава је увек и скупо;

б) у одсуству сваке јасне и присутне опасности по национални опстанак поседовање разарајућих средстава доћи ће у питање, а грађани и администрација планираће другачији утрошак буџета, и

в) интелектуална енергија утрошена на стварање нових и бољих начина за убијање одваја војну моћ од стварног ратног циља, а то је потчињавања непријатељеве воље. Аутори ове доктрине овде наводе речи Суна Цу-Вуа: „Потчинити непријатеља без борбе је врхунац ратне вештине”. Коначно, непријатељева воља нападнута физичком силом у једном рату често се касније јавља као појачано непријатељство у новом рату. Уосталом, највећи теоретичари ратне вештине кроз историју наглашавају значај моралног, менталног и вољног у оружаним сукобима. Аутори, даље, своју пажњу усмеравају на особине људског мозга, консултујући се са разним стручњацима за области психолошког, менталног и вољног код човека, и закључују да је „рат једини који истовремено дозвољава и захтева ангажовање свих људских способности, највиших као и оних најнижих”. То значи да је људски мозак у стању да организује снаге и средства ради убијања и уништавања, али он, исто тако, дозвољава и ограничавање употребе сурове силе. Ако се непријатељ посматра као систем којим руководе органски, неокортички мозак, онда се правац напада усмерава на центар тежишта система, а то је тај мозак. Међутим, неокортичко ратовање тежи да контролише и обликује понашање тог непријатељевог органа, али без његовог уништавања. То се постиже утицајем до тачке регулисања, на свест, поимање и вољу противничког руководства, то јест непријатељевог неокортичког система.

Једноставније речено, неокортичко ратовање покушава да продре у непријатељев циклус „посматрања, оријентације, одлучивања и деловања”. У ствари, оно тежи да колективно мишљење руководства непријатеља доведе до контролисаних и сужених прорачуна и процена, због чега ће његове одлуке и резултати деловања одговарати агресоровим жељама. Врхунац свега је да се противничко руководство и становништво доведу до тога да не желе да се боре. Дакле, неокортичко ратовање утиче на противникову перцепцију, његово закључивање и његову визуализацију, али без физичког насиља. Потчињавање непријатеља без борбе захтева значајне напоре, ресурсе и вештину врхунац је ратне вештине али циљ није пуко избегавање борбе. Циљ је да се непријатељ наведе да се не бори употребом повратног утицаја, скоро парасимпатичке контроле, као производа непријатељевог неокортекса. Надметање, сукоби и њихово решавање сталне су одреднице људског постојања, а мета свих људских сукоба је људски ум. У преиспитивању свих сукоба, неокоритичко ратовање одбија идеју да је ратовање застрањивање. Оно прихвата да сукоби никада неће престати и да држава која претендује на позицију доминантног управљача светом, мора улагати у ресурсе којима ће побеђивати у свом бесконачном ангажовању.     Стога се највећи део напора и ресурса мора посветити  промишљеном и непрекидном утицају на своје непријатеље, наравно без насиља, у циљу њиховог оптималног профилисања, како би се могле условљавати одлуке које та противна страна доноси. Коришћење противникових лексикона, синтаксе, те мисаоних и вредносних система омогућиће да се циљна, конкретна држава и народ проведу кроз циклус посматрања, оријентације, одлучивања и акције.

Неокортички рат има свој краткорочни и дугорочни циљ.                    

Краткорочни циљ јесте уништавање спремности граћана циљног подручја да се на било који начин, насилно или ненасилно, одупиру присуству агресора на сопственом тлу.        

Дугорочни циљ јесте да се код непријатеља изазове губитак способности да води самосталну спољну и унутрашњу политику, односно да се омогући приклањање захтевима светских моћника.

Операционализација неокортичког рата разматра се кроз неколико аспеката.

Најважнији су следећи:                                                                             

1) Суштина је у стварању свеобухватног информативног система за прикупљање и расподелу информација широм света. У неокортичком ратовању разумевање је моћ. Морају се познавати, на пример, системи вредности Иранаца или Ирачана, разлике измећу Влаха и Румуна, Македонаца и Бугара … итд. Зато тај систем информисања мора подразумевати мрежу тела која ће повезивати државни и приватни сектор, невладине организације, ситуацију на терену, дакле на нижим нивоима.  За то ће бити потребно много више рада у реалним условима и много боље техничке могућности за прикупљање података и њихову анализу.

2) Неокортичко ратовање захтева боље спрегнуту заједничку цивилну и војну снагу оружаних и ненаоружаних елемената. Она мора бити способна за дуготрајно и неоружано присуство у сваком подручју на свету у којем велике силе имају интерес. Неубојити елементи те снаге шире „универзалне вредности” и понашање у окружењу локалне културе; одржавају мреже комуницирања, земље на мети[2].

Једно од средстава у оквиру неокортичког рата јесте и коришћење мировњачких покрета и секти/култова, а нарочито покрета „ново доба”, односно „религија” тог покрета. Ствараоци „новог светског поретка” створили су овај покрет ради брисања разлика измећу основних, традиционалних религија.

Покрет „Ново доба” јесте нова религија, без цркве, хијерархије и ауторитета, која се заснива на схватању да дух, тело, материја, Земља и космос сачињавају један уједињени, свеприсутни и свемоћни ентитет. Схватање по којем су човек, свет и Бог целина, захтева и јединство свих религија и тежи јединственој светској религији. Последица овога јесте синкретизам. Традиционалне религије ваде се из својих окружења и истовремено се комбинују на нов и врло произвољан начин. „Религије „Новог доба“, утичући на све области живота, изазивају одговарајуће промене које су, пак, унапред испланиране. Без обзира на спољашње разлике у учењима и појавним облицима деловања, оне ипак имају исти циљ, а то је уједначавање свести и брисање свих разлика као припрему за „нови светски поредак”. Увођење, остваривање и одржавање тог поретка зависи искључиво од могућности да се свест људи контролише и да се њоме манипулише. Носиоци „новог светског поретка” праве програме за измену свести људи, примењују те програме између осталог и преко „религија ‘Новог доба'”, и стварају нову свест са планираним и познатим особинама. Тада је манипулација људима права дечија игра. Историјско искуство опомиње да су највеће и судбоносне промене у историји људских заједница почињале најпре у области религије. „Ново доба, као што смо већ рекли, познато је и под својим енглеским називом „The New Age” („Њу ејџ”). „Религије ‘Новог доба'” почињу да се јављају од друге половине 19. века. Сама замисао о „Новом добу” и његовим „религијама” утврћена је 1893. године у Чикагу, када је био сазван „Светски верски парламент”.

„Ново доба” јесте мешавина источњачке мудрости и западњачког рационализма, науке и магије, догме и технологије, рада и доколице, образовања и мистицизма… Због оваквих садржаја тешко је одредити границе покрета. Овај покрет лакше је схватити преко његовог погледа на свет и појавних облика деловања у различитим областима живота.

Спајајући разне научне и ваннаучне концепте, покрет „ново доба” покушава, дакле, да створи нову парадигму слику света која је примерена јединству човека и света. Промена парадигме састоји се у брисању постојећих образаца у свим областима живота и у прихватању образаца које нуди „ново доба”. Уместо јасно разграничених ставова, који су током дугог низа генерација постали и саставни део генетског кода, потребно је прихватити неразграничене, измешане ставове. Папазјанија оваквих ставова направиће прави вашар у људским умовима, те је промена парадигме заправо damnatio memoriae, то јест распамећивање и слуђивање људи.

Претпоставка за постизање поменутог јединства човека и света јесте проширивање свести. То је уједно и прави пут ка „новом добу”. Нови андрогини човек „Новог доба” треба да се одликује самоостварењем, спиритуалитетом и новом, планетарном (глобалном) свешћу. Такви људи биће повезани у самоорганизоване мреже, а практичан циљ јесте трансформација, то јест коренито преобраћање појединца и света ка спиритуализацији читавога човечанства.

Покрет „ново доба” види садашњост као космичку прекретницу и као доба одређено за коначну битку између светлости и таме. Проблеми као што су уништавање животне средине, атомско наоружања и природне катастрофе сматрају се неопходнима за освешћивање човечанства. То је предуслов за улазак у колективно проширење свести и златно доба светског мира, када ће доћи и до помирења човека са природом и до преобраћања човечанства, што ће бити остварено у светском добу хуманости и љубави. Замисли покрета „Ново доба” налазе се у свим групама које прихватају предстојећу спиритуализацију космоса и које, истовремено, то (псеудо)обожење човека схватају као свестан и искуствен процес. Основна људска негативна категорија није према учењу „Новог доба” грех, већ непознавање нашег правог идентитета. Отуђење што га човек доживљава није отуђење од Бога, већ од својега Ја. Човеку, стога, није потребно опроштење грехова, већ просветљење проналажење самога себе. Пошто су људска бића, наводно, богови, у њима се, сматрају следбеници „Новог доба” или Њу ејџа, крију неограничене могућности за лично преображавање. У оквиру покрета то преображавање не односи се на морал и понашање, већ на свест. Она мора постати једнообразна и оспособљена за прихватање једног света, једне религије, једног вође, једног господара чији се долазак очекује на размеђи миленијума. Тада доба Рибе, знака под којим се развијало хришћанство, треба да буде замењено добом Водолије, знака „Новог доба” и „новог светског поретка”. Најављена промена на размеђи миленијума биће, кажу присталице покрета „Ново доба”, радикалнија од промена које су се догађале у доба реформације, на пример. Преокренуће се све традиционалне мисли о животу, природи и будућности Земље. Критике усмерене према „новом добу” упозоравају на долазак тоталитаризма као основе „новог светског поректа”.

Замисао о покрету „Ново доба” јесте озваничена 1893, али обухвата и идеје настале пре те године као и оне које настају од тада до данашњих дана, а које се уклапају у образац особина покрета. Нагло убрзање развоја „Ново доба” доживљава од почетка 70-их година овога века. Покрет је у Америци и Европи прихватио онај друштвени слој који представља носиоца духовног и материјалног развоја западног друштва универзитети, научне установе, утицајне личности економских и политичких (псеудо)елита. У њиховој свести угнездила се мисао о „новом светском поретку”, чије се остварење спроводи кроз садржаје глобализације реформу ОУН, нове облике деловања Светске банке и ММФ-а, Светске трговинске организације, Европске уније, НАТО… Из овог владајућег друштвеног слоја идеја „Новог доба” пренета је до широких слојева који су методично већ припремљени за долазак „месије” или вође који свету треба да одреди и да нови, другачији смисао. Покрет „Ново доба” неприкосновено се наметнуо у свим областима у којима се обликују погледи, свест и понашање људи. „Религије ‘Новог доба'” (верске секте/верски култови) јесу због тога одлично оруће за припремање људу на долазак „новог светског поретка”, у којем ће онда владати једна, неразграничена и разнобојна „религија ‘Новог доба'”. Први је о „новом добу” писао П. Ле Кур у својој књизи „Доба Водолије”, која је објављена 1926. године у Француској. Ле Курове слутње преобликовање друштвених установа, нужност мећусобног комуницирања, укидање државних граница, успостављање планетарне свести и установљавање једне светске владе видно се подударају са садашњим схватањима „новог доба”. „Основна институција у стварању ‘новог светског поретка’ и основа садашњег америчког естаблишмента јесте ‘Савет за иностране односе’ из Њујорка, коју је 1921. године створио Џеј Пи Морган, са намером да убеди Американце да прихвате глобалну алтернативу ‘као пожељну солуцију која ће решити све светске проблеме.”

Покрет „Ново доба” јесте популарна религиозност коју је нужно раширити зарад гушења самосвојних верских традиција у областима које треба придобити за укључење у глобално село. Та је религиозност синкретистичка, безбојна, заснована пре свега на далекоисточним учењима (будизму и хиндуизму). Таква религиозност има задатак да у коначном исходу интегрише и социјализује грађане према жељи САД. Она из себе изнедрава покрете као што су: хипи-покрет, сексуална револуција, мировни покрети, феминизам, хомосексуализам, а на религијском плану небројене секте/култове. Ти покрети најпре се организују у мале заједнице. То је проба за организацијски модел који је потребно проверити пре него што се крене ка онима који нису заинтересовани за „нови светски поредак”, као ни за његову религију. У акцију се креће обично од тзв. маргиналних друштвених група, које, потом, пробијају лед у рушењу старе парадигме.

Да се прихвати наведена култура помажу и одређени поступци, методе и технике.

Најприсутнија је тзв. техника опуштања, пробоја блокада у човеку, што омогућава излазак из себе у стање екстазе.

Поред те технике, за постизање екстазе предлажу се употреба дрога и медитација. Најједноставнији путеви до екстазе јесу музика и плес. Јасно је да „Ново доба” супротставља свој модел друштва старој парадигми. То теолошки објашњавају жељом да се од уравнотежења срца, чему тежи хришћанство, крене ка уравнотежењу ума. Тиме наглашавају да свету желе да подаре нову парадигму, а у оквиру ње назначавају се одређене потребне реорганизације, одбацивања итд., на пример, војске и рата.„Нови светски поредак” жели ненаоружаног и војно необученог грађанина[3]. Све то тренутно и може бити повољније по самог грађанина, али је дугорочно изузетно неповољно за идентитет заједнице и њене интересе, као и за самог грађанина.

Своју активност покрет „Ново доба” спроводи кроз све области људске делатности, односно кроз сва људска интересовања: науку, културу, уметност (филм, позориште, књижевност, стрипове, чиме се промовише мисаоност тог покрета на свим нивоима људског узраста, а нарочито се посвећује пажња деци и омладини), религију, окултизам, магију, медицини, здраву исхрану, источњачки приступ сексу.

Аутори покрета „Ново доба” нуде нову парадигму: „Ако желимо да преживимо морамо одлучно начинити скок у ново, предузети радикалну трансформацију свести.“ Са променама појединачне свести моћи ће одоздо ка горе да се промени друштво, превладале би се постојеће противуречност и конфликти, почели бисмо да живимо у мирном животу, прожетом љубављу. Деловањем на људску свест (са циљем да се она измени) у корист нове парадигме („новог светског поретка”) нова планетарна религија представља, у суштини, везивни малтер у учвршћивању хијерархије створене „новим светским поретком”. Бог се, теолошки посматрано, схвата по узору Индије. Тамо је Брама безличан узрок, извор и основа бивања. Тако покрет „Ново доба” говори о богу као о божанској тачки света, која је једна тачка у васиони и која нам је заједничка. Сматра се, такоће, да идеологија нове планетарне религије одбацује терет људског зрења и личне одговорности, а нуди неразумски и регресивни модел искуства бога у смислу некакве универзалне симбиозе. Таква (теолошка) догматика одговара жељама твораца „новог светског поретка”, који теже да та религија оправдава настојање да човек постане део система којем ће прилагодити и своју слободу како би настала глобална симбиоза човечанства.

Поред утицаја многобројних чинилаца, на морал како појединца, тако и нације, који је веома битан за извођење било којег облика одбране посебно утиче стање морално-психолошке свести, која треба да поседује потребну критичност, самоконтролу и отпорност на утицаје који је слабе. Појединац (личност) то постиже јачањем личног идентитета, кроз непосредно учење, искуство и традицију. Тада се ствара здрав морал друштва као синтеза морала појединца, мада не као прост збир, већ као особено, то јест ново квалитативно својство. Постоје, мећутим, и усмерени облици свести појединаца, па и већих социјалних група, који су појединцима и групама, чак и нацијама, задати или наметнути ради контролисања и остваривања утицаја разних интересних група. У такве интересне групе спадају, без икакве сумње, и секте/култови. Такви усмерени облици свести садрже и патолошке сегменте, оличене у секташком идентитету, који је настао као последица психомутације која се одвија у сектама/култовима. Наиме, због психичког развитка појединца и његове свести ствара се могућност да он своје потврђивање потражи кроз секташки идентитет, којег није у стању да сагледа критички, већ га прихвата као свој нови идентитет. Патолошки облици индивидуалне свести разних социјалних група, не само у историји већ и данас, имају за циљ уништење индивидуалне свести, односно њено изобличавање. То је најчешће за последицу имало, и има, слабљење одрећеног друштва или народа. Нема сумње да то посебно утиче на слабљење одбрамбене моћи читаве нације. Дакле, да би постали космополитски становници екстериторијалне апстрактне трансценденталне државе, следбеници секте морају изгубити и патриотска осећања према својој отаџбини и њеним вредностима[4]. У Муновој секти, на пример, сваке недеље, сваког првог у месецу и на сваки празник обавља се обред на којем се полажу завети. Чланови секте том приликом начине три велика поклоњења (лицем до земље) пред олтаром на којем се налази портрет корејског предузетника и понављају заклетву верности и покорности богу своме истинитоме, оцу Муну, и својој истинској отаџбини, Кореји. Војни аналитичари процењују да и само постојање тако заслепљених и испрограмираних фанатика, за које ништа није немогућно и који су спремни да до краја следе захтеве својих вођа, представља потенцијалну опасност по безбедност једног друштва. Расположиви подаци поуздано указују на то да стратезима „новог светског поретка” верске секте/ верски култови служе као изузетно повољо средство за остваривање њихових циљева. Наиме, без обзира на врсту и порекло, оне су под делимичном или потпуном контролом обавештајних служби једне или више држава[5].

Највећи део секти, „пророка”, окултиста, „чудотвораца”, па чак и источњачких „гуруа” увезен је са Запада. Све „религије” секте из свих крајева света, у последње две деценије делују заједно у оквиру јединственог покрета „нове светске духовности” названог „Ново доба”, или Њу ејџ који има за циљ разарање историјских хришћанских (у нашем случају православних) и цивилизацијских вредности, како би се створили услови за настанак и развој (назови) вредности „новог светског поретка”. Верске секте/верски култови јесу противници нација, јер денационализују своје следбенике. Секташу са нашег поднебља је ближи Кинез, Индус или Јапанац њихове „вере” него припадник своје нације који је друге вере. Наравно да посебни секташки програми постоје и за Кину, Индију, Јапан, Русију… Али прилагођени миљеу тих држава и циљу који се жели постићи[6]. Да додамо, личност је у секти изложена психо-физичким и културолошким деформацијама и тиме се све више отуђује од своје нације. Без обзира на то што су страна тела на бићу српске духовности, доказано је да секте/култови могу утицати на губљење националног идентитета. Захтеви да се заборави прошлост и да се покидају везе са својом традицијом заправо су потуљена и до појединости разрађена духовна пантомима одверавања/преверавања и однарођивања, чији је циљ разарање моралне тачке ослонца и спасоносне снаге традиције у духовној оријентацији личности, како би се потом лакше учврстила под кишобраном најразноврснијих обмана самозваних избавитеља и месија. Секте/култови представљају страно тело и имају за циљ деловање усмерено на разарање најзначајнијих државних структура, нарочито војске, полиције и просвете, чиме смањују укупне потенцијале друштва, а посебно његову одбрамбену способност. Пошто је реч о веома сложеној појави са медицинским, правним, безбедносним, просветним, културолошким, економским и информатичким димензијама, и на чије настајање и развијање утичу многи чиниоци, одбрана од секти мора бити примерена сведимензионалности секташког нападања. Она нужно мора садржавати све значајне аспекте који су утицали на њен настанак. Потпуно исти приступ одбрани од неокортичког рата концепт сведимензионалне одбране заступа се и у Школи националне одбране и  Генералштабној школи. Ако се, мећутим, дозволи да се процес развоја неокортичког ратовања и деловања секти/ култова настави без пружања било каквог отпора, оружјем на крају не би имао ко да рукује. Били бисмо поражени искључиво на духовном плану. Не пуштај непријатеља да уђе код тебе, а да те не нађе унутра. Исте резултате добијамо ако су чланови секте деца горе поменутих, па се преко деце у родитељским разговорима добијају исти подаци. Старешине секти су дакле, ушавши у наше породице, те професионалне и приватне послове и проблеме, изванредни познаваоци наших навика, менталитета уопште, и врло су упућени у прилике које код нас владају. Дакле, закључимо: не мора неко бити отворено деструктиван да би био опасан. Напротив, секташи се труде да се допадну, да би стекли већи број следбеника. Није ваљда узалуд неки, рецимо, баптиста у свом завичају 3.000 км удаљеном од Београда пуне три године мукотрпно учио српски језик, да би онда починио неки скарадан чин и био забрањен. Та врста секташа не врши компромитујућа кривична дела.

Александар Сенић
Према књизи „Верске секте – приручник за замоодбрану“ (2000)
Рад прилагодио Зоран Луковић

                                                                    


[1] У тексту ћемо претежно користити српски превод ове синтагме, дакле Ново доба. У посебним акцентованим деловима текста користиће се превод оригинала: Њу ејџ

[2] У смислу горе реченог, додајемо да поред неокортичког рата постоји и метод по којем рецимо Американци од сада сами планирају промене, односно стварају околности у којима ће важити предвићени квалитети. Може се рећи да је то суштина „новог светског поретка”, јер настоје да на светском нивоу створе услове у којима ће у будућности важити начела доктрине и стратегије која су они предвидели. То је проверен начин за утеривање света у калуп САД, то јест „новог светског поретка”, са Америком на челу. Све основне поставке неокортичког рата објављене су јуна 1993. године у „Доктринарном правилу КоВ САД ФМ 100-5″, а разраћене су у документу „РАМ 525-5″ у издању TRADOC a (Training and Doctrine Command Koманде за обуку и доктрину). Познаваоци америчке методологије развоја стратегијске мисли и његове повезаности са наступом на светској сцени, подсетиће се да Американци никада нису објавили ниједно доктринарно правило, а да претходно велики део његових начела нису проверила кроз вежбе на полигонима, али и практично, на некој од жртава своје спољне политике.

[3] Отуда секте које пропагирају одбијање оружја,  имају за циљ да укажу на другачије моделе понашања грађана, док истовремено антиратни центри позивају и наводе ка капитулацији (пред „новим светским поретком”), нудећи грађанима неотпор и прихватање стања у времену када би отпором очували свој идентитет и интегритет, али и угрозили властиту безбедност ???

[4] Секта у принципу, не гаји никакав однос према отаџбини, њеној слободи, народима, нити према застави, грбу и другим државним знамењима. Тиме она у својим следбеницима не развија ни позитивну свест према овим вредностима, а самим тим ни обавезу поштовања одрећених законских норми које се на њих односе. Секташ не жели да саслуша химну, одбија да поздрави заставу, скрнави националне светиње и друга национална обележја. Тиме не само што не испољава своја, већ врећа и патриотска осећања других.

[5] Највећи број секти настао је у Америци и под покровитељством је војних и цивилних безбедносних органа Сједињениј америчких држава. Посредством њих остварују се разноврсни циљеви и интереси хегемонистичке политике САД. Постоје подаци да при Министарству одбране САД постоји одељење које усмерава рад секти. Познато је, на пример, да је Мун изнајмљивао своје следбенике за рат у Панами, пошто су амерички војници одбили да извршавају одређене злочине, а извесне криминалне радње за потребе својих наручилаца обављају и данас у миру. Та веза постаје све отворенија у новије време када су откривене многобројне подривачке и криминалне делатности верских секти у појединим државама (Немачкој, Француској, Грчкој, Русији), због чега су те организације стављене под посебан надзор.

[6] Подсетимо се секте ОМ Шинрикјо (изазвала тровање у токијском метроу) као и секте Фалунг Гонг која делује у Кини и са чланством (процењује се да их је између 70-100 милиона), представља једну од најбројних у свету. Иначе, истомишљенике окупља по основу религијске припадности будизму, али на преобликован начин од стране вође секте Ли Хон Џија, у неку руку америчког ђака. Фалунг Гонг испољава нескривене политичке тежње.