Они су наш православни бол.
Они су, између осталог, у сектама зато што им ми нисмо на време и на прави начин посведочили Христа.
Они су, такође, болесни и духовно рањени људи, у највећем броју случајева жртве нечије манипулације.
Свештеномонах Василије Светогорац о јереси каже: “Јерес у области истине је грех. А грех у духовном животу је лаж, јер је то болест и противприродно стање. Не можемо живети, не можемо изразити здравље у животу без истине вере, и нема богословља у болести јереси, у јереси која је плод греха гордости.“ Свако ко бира јерес, на неки је начин одговоран за своју пропаст, “јер јеретичка мишљења нису ништа друго до камење које ће убити саму особу која је измислила зла учења“, вели свети Григорије Нисијски.
Није нимало чудно што ови људи болесне вере постају и људи болесног живота -уплашени (у апокалиптичко-армагедонским сектама), испражњени од осећања и здраве реакције на околину (у далекоисточним групама), претворени у ходајуће мртваце (у тоталитарним сектама каква је Сајентологија), спремни на свако зло и злочин (у сатанистичким кружоцима)…
То су болесни, и психички и физички, рањени и јадни људи, који су кренули за Светлошћу, а обрели се у тами…
А тек њихове породице!
Са каквим се трагедијама срео писац ових редова…
Отац доводи сина на разговор са православним свештеником… Отац је просветни радник, који, на ивици нервног слома, кидајући се од бола због детета које се топи
пред његовим очима и постаје неко други, каже: “Ја сам крив… Ја сам био у просвети и
атеиста… Ја га нисам учио православној вери… Зато је и отишао у секту.“ Са дечком који студира (електротехнику, ваљда) свештеник покушава да разговара. Не вреди. Отац преклиње сина. Он му само каже: “Завршићу факултет и донећу ти диплому, да те задовољим… Али ћу ја радити шта хоћу“… Покушавам да попричам са њим, да му направим разлике између Православља и кришнаизма. “Мене то уопште не занима“, каже. “Мене Православље уопште не занима“… И одлази.
Мајка чији је син отишао у Београд, на студије, и упознао следбенике Шри Ћин-моја. Сада је са њима. Школа га не интересује… Мајка покушава да интервенише коднадлежних, али… Али Шри Ћинмој је организатор “Светске трке за мир“, а надлежни су покровитељи “трке за мир“…
Мајка, просветна радница у пензији, разведена… Син јединац… Пред крај музичког академског школовања, одлази у Скопље, да свира у једној гуру-мантра групи… Разговарам са њеним сином. Он воли те разговоре, али ми каже да не могу да разумем Кришну који је за једну ноћ имао 16.108 жена, јер је то речено у “трансценденталном смислу“…
Владислава, љупка млада Бугарка из Софије… Причам са њом о Христу иКришни… Каже да су је родитељи упознали са Православљем, али је нова вера лепша…
Уосталом, “ја то не разумем“. Док ми разговарамо у просторијама православног омладинског покрета “Свети Јевтимијe Трновски“, Софију облепљују плакатима који најављују наступ групе “Нитјананда“ – тројица из групе су из Србије…
Мајка, чије су две кћери код Шри Ћинмоја…
Младић, који се бавио медитацијом и већ годинама не може да се опорави… Лута, намучен и као нечим гоњен, од манастира до манастира…
Мушкарац средњих година, избеглица – Србин из Сарајева, ужарених очију ми прича о Јехови и нуди “Кулу стражару“, у близини београдског Новог гробља. Питам га да ли је упознао православну веру пре него што је постао јеховиста. Каже да јесте. Шта је читао? Читао је два-три броја “Пра-вославља“, новине Српске патријаршије…
И они који верују да се може спојити православље и астрологија, православље и
магија… Човек, који се бавио ритуалном белом магијом и који је, после смрти сина, двогодишњег дечака, схватио на каквом путу
Пре но што је пришао Цркви, писац ових редова је прошао кроз таму личног бављења окултизмом. У његовим рукама, пубертетски грозничавим од гордоумља које је тражило некакво “просветљење“, биле су књиге о Далеком Истоку, и списи Рудолфа Штајнера, и дела Славинског, и “Књига закона“ Алистера Кроулија… И сам је, заведен причама једног старијег залуђеника, писао “херметичке текстове“, читао “архетипе“ својих снова, водио “дневник самоостварења“, бацао три новчића да би од “Ји Ђинга“ добио одговоре на своја питања… И, док се тиме, напет и жељан свемоћи, бавио, био је болестан, у болесничком “паралелном свету“ у коме је Толкинов “Господар прстенова“ постао уџбеник географије, а списи о “карми“ и “астралу“ приручници за свакодневну употребу…
Али, милосрдни и човекољубиви Отац никога не оставља – није оставио ни мене, нити многе од пријатеља који су прошли пакао и нашли у Цркви Бога Живога…
Знам сатанисту који се обратио и постао православни хришћанин… Знам бившег кришнаисту који је, када је отпутовао у Индију, схватио да му је место у Србији… Знам бивше адвентисте, јеховисте, окултисте, астрологе – сви су, благодаћу Божјом, сада у стаду Доброг Пастира…
Од када сам вером постао православан, схватио сам колика је вера наших Отаца “природно натприродна“, и колико је она извор душевног здравља. Ако је тако, а јесте, то се мора сведочити и нашој браћи, како оној која траже и лутају, тако и оној која су се већ разболела и ушла у неки секташки лавиринт.
Ако је јерес саморазарајућа, јер се не може укоренити у тле Православља, онда Православље не сме да се бори против јереси заборављајући свој начин живота, јер то само ствара погодно тло јереси. Не заборавимо речи Господње: “Због вас се име моје хули међу незнабошцима“ (Ис. 52,5). То значи, понављамо, секташи су наш бол, наша рана, наша кривица, и ми им морамо приступити као нашој, од Оца одељеној браћи, трудећи се да их не повредимо, али неодступно сведочећи Истину и штитећи оне који нису заражени јересју од разбољевања.
Никада не смемо заборавити, наравно, да “човек није истински православан ако просто прогони јереси, исто као што онај који само проклиње пакао није у рају“. Православни живот је од великог значаја… Православље нема ватру “свете инквизиције“. “Оно блиста нествореним огњем који освежава свете, али сажиже безбожне“, каже архимандрит Василије. Једном речју, они који су ван православља сами себе рањавају, и то им је довољно мучење – бити без живота, а мислити да живиш. Зато смо ми дужни да са њима саосећамо, да се за њих молимо, да се трудимо да будемо достојни сведоци и сасуди благодати Божје.
Трудимо се да се држимо учења Светог Јована Златоуста „Јеретичке догмате противне оних које примисмо треба анатемисати и безбожне догмате треба разобличавати људе пак штедети и молити се за њихово спасење“
Преузето из часописа „Хиландар“, број 50/51 (99), стр 50-52
