На завршетку, препоручили би братији Старокалендарцима, и грчким и српским, да пажљиво прочитају Светог Јована Златоуста, макар Беседу 5. онима који посте са Јудејима, из које преводимо неколико одломака за читаоце који немају прилике да је прочитају.
Било је то у Антиохији негде 386 године (дакле низ деценија после I Васељенског Сабора 325. г. у Никеји), а неки антиохијски хришћани су још увек празновали Пасху са Јеврејима, постили кад и они и држали неке њихове празнике и свечаности. Златоусти Беседник их је подесећао на оно што је Апостол Павле говорио свадљивим и раздељеним Коринћанима: „да они тим поделама тело Христово (тј.Цркву) расецају на многе делове“. И то је (Павле) говорио не само њима, него и онима после њих, који болују од истих болести као они, којима бих ја одмах рекао шта је Пасха и шта је Четрдесетница (односно пост), а потом и шта је је јудејска, а шта је наша Пасха; и зашто је њихова Пасха бивала једном годишње, а наша се свршава при сваком Сабрању (то је Литургија)“. Златоуст даље подсећа своје слушаоце да смо и ми хришћани претходно (тј. неке Цркве у прва 3 века) празновали са Јеврејима, „али смо (потом) изабрали већма (међусобну) слогу и сагласност, него ли обраћање пажње на времена (προετιμήσαμεν συμφωνίαν τής των χρόνων παρατηρήσεως)“.
Под овом сагласношћу (συμφχονίαν) Златоуст даље подразумева оно ιιιτο су „триста Отаца или и више њих, саставши се у Витинијском крају (Никеји на I Васељенском сабору 325.г.) озаконили: „они су заједно са вером (тј. Символом вере) ово озаконили: да се овај Празник Пасхе заједно и сагласно свршава“. „А то што је Христос, вели он даље, одржао Пасху са Јеврејима (на Тајној Вечери), није то учинио да бисмо је ми са њима (сада) славили, него да уместо сенке уведе Истину… пошто је стара Пасха била праобраз оне која је долазила“. Надаље вели да ће својим слушаоцима показати да Христос „не само што није заповедио да пазимо на дане, него нас је и ослободио те неопходности”, и цитира ап. Павла (Гал. 4,10-11 и 1Кор 1,2 и 6), где Павле, с једне стране, говори: да не треба „гледати на дане и месеце, и времена и године“, а с друге: да је свршавање Св. Литургије и Причешће „објављивање смрти Господње“, тј. сама Пасха.
И наставља Св. Златоуст: „Није исто Пасха и четрдесетница (тј. Велики пост), него је друго Пасха, а друго четрдесетница. Четрдесетница бива једном годишње, а Пасха (тј. Литургија) трипут седмично, а бива и четири пута, боље рећи кад год хтеднемо. Јер Пасха није пост, него је Приношење (Евхаристије) и Жртва, која бива на сваком Сабрању (тј. Литургији) и цитира ап.Павла (1Кор.5,7 и 11,26), тако да сваки пут кад приступаш (Причешћу) са чистом савешћу, Пасху свршаваш; не када постиш, него када учествујеш у овој Жртви (тј. причешћујеш се: 1Кор.,2б). Пасха је објављивање смрти Христове (1Кор 1,26). Јер и данас свршено Приношење (Евхаристија),и јуче свршено, и свакодневно вршено, истоветно је и једно исто ономе које бива онога дана Суботе (=тј. Ускршње ноћи). Оно (Приношење односно Литургија на Пасху) није ништа уваженије од овога, нити је ово бедније од онога, него је једно и исто, подједнако и потресно и спасоносно!“.
На питање пак слушалаца: „А зашто онда постимо“, Златоуст одговара: „Не постимо због Пасхе, нити због Крста, него због грехова наших, пошто нам предстоји да приступимо Тајнама. Јер Пасха није разлог за пост, нити за жалост, него је за радост и весеље. Јер је Крст укинуо грех, постао је очишћење васељене, измирење дуговременог непријатељства, отворио је врата Неба, омрзнуте је учинио пријатељима, на Небо је узвео и са десне стране Престола (Божијег) поставио нашу (људску) природу; даровао нам је безбројна друга добра… Ако је, дакле, Крст узрок и похвала љубави, немојмо говорити да се због њега жалостимо (постећи) – не дај Боже! – него због наших грехова, зато постимо. Катихумен (некршшени) никада не свршава Пасху, мада пости сваке године, зато што нема заједништва у Приносу (Евхаристије).[1] Као што и онај који не пости, ако приступи са чистом савешћу, он свршава Пасху, па било да данас или сутра, или било када заједничари у Причешћу.[2] Јер се не у пажењу на времена, него у чистој савести процењује најбоље приступање Причешћу… Зато ви треба ту тачност и добро стање (την ακρίβειαν ταΰτην καϊ την ευτονίαν) да држите, не у пажењу на времена, него у приступању Причешћу… Јер Бог не тражи реч (одговор од нас) због времена и таквог пажења на њих“.
„А што је неко свршио Пасху у том и том месецу, нико никада због тога није кажњен, нити оптужен. Шта да говорим данас за нас (у Цркви), који смо ослобођени такве нужде, и који имамо живљење на Небу, где нема месеци, ни сунца и месеца, и круга година? Јер, ни код Јудеја, ако неко хоће да то дозна пажљиво, видеће да нема много расправљања око времена, него је код њих важније место – Јерусалим. Јер (једном у Старом Завету) кад „људи дођоше Мојсију, говорећи: Ми смо нечисти од крви мртваца, зашто да се лишимо да принесемо жртву Пасхе Господу у своје време са синовима Израиљевим? Мојсије рече: Станите овде, да то изнесем пред Господа, да чујем шта ће заповедити. И пошто изнесе (ствар пред Господом), донесе (од Њега) закон који говори: Ако би ко од вас или ваших потомака био нечисш од крви мртваца, или би био на даљњем путу, па не може да учини Пасху у првом месецу, он може да учини Пасху Господњу у другом (следећем) месецу четрнаестога дана увече (4Мојс.9,7-п). Ако се дакле за Јудеје разрешује (строго) пажење на времена, да би Пасха бивала у Јерусалиму, зашто ти времс протпостављаш слози (συμφωνίαν=сазласпосши) Цркве, осим ако не да би изгледао да пратиш дане, а изиграваш Мајку свију нас (Цркву), и свети Сабор (Литургију) разбијаш? И како ћеш бити достојан опроштаја, изабирајући да, због ништа, грешиш толико много?“
„Немој, дакле, да се препиремо, нити да говоримо: „Толико сам времена (овако) постио, па зар сада да се променим?“ Управо зато се промени, што си се толико времена одвојио од Цркве, и зато се врати Матери… То је и Јудеје упропастило, који, свагда тражећи (да држе) стари обичај, отисли су се у безбожност“. – „Ништа није равно миру и слози; зато и отац (Епископ) не улази претходно у овај трон (епископски сто у храму) док свима нама у молитви не да мир (Мир свима!). И кад устане, не почиње нам науку (проповед), докле нам свима не да мир“.
Затим Златоусти пастир даље напомиње како и ђакон, у јектенијама на Служби, моли нам од Бога „Анђела мираа, и како се сва јектенија назива „Мирна” (τά ειρηνικά), и на крају, „када нас отпушта са овог Сабора (Евхаристије), то нам исто у молитви жели: У миру изиђите! И уопште ништа није могуће ни рећи, нити учинити, без мира, јер је он хранитељ наш и мајка наша… Али, мир по Богу, који је од духовне слоге и сагласности.
При крају Беседе додаје Златоуст: „Зато немојмо пазити на дане и времена и године, него свуда Цркву следујмо са тачношћу (πανταχοϋ τη Εκκλησία μετ’ ακρίβειας έπώμεθα), изабирајући више од свега љубав и мир ; подвлачење наше). Јер ако је, рецимо, Црква и погрешила (о времену), није било толиког успеха од тачности времена, колико је било зла од овог одвајања и цепања (од Цркве). Сада пак, није ми никаква ствар о времену, пошто ни Богу није, као што смо показали, јер сам и о томе доста речи потрошио, него само једно тражим: да у миру у слози (сагласности) све чинимо, да не буде, док ми и сав народ постимо, и док свештеници чине опште молитве за сву васељену, ти остајеш код куће да пијеш“.
„Са свом слободом чинимо све заједно са Црквом. Нити пак Црква гледа на тачиост времеиа (ουδέ γάρ ή Εκκλησία χρόνων ακρίβειαν οΙδε),[3] [4] него, пошто су у почетку Оци (у Никeји) одлучили да се раздвојени (око празновања Пасхе) споје заједно и овај су дан (Пасхе) одредили, зато је Црква, поштујући свуда сагласност и љубећи слогу, прихватила то што је одређено. Јер је немогуће да ми, или ви, или било ко, присвоји (себи) овај Господњи Дан (αυτής τής Κυριακής ήμέρας), као што је напред довољно показано. Немојте зато да се боримо са сенкама (σκιομαχώμεν), нити да се препиремо око узгредних ствари, а у великим стварима себи штетимо. Јер постити у ово или оно време није зло, али Цркву поцепати, и свадљиво се понашати, и стварати раздоре, и себе стално лишавати Сабора (τής συνόδου =литургијског Сабрања), неопростиво је и достојно је осуде и многе казне“.
И завршава Свети Златоуст, Васељенски Јерарх, Екуменски Отац и Учитељ Цркве са њим завршавамо и ми, према свима од Цркве одвојенима, па и према браћи Старокалендарцима: „сви заједно молимо се за браћу нашу да нам се поврате, и да заволе мир, и да отступе од неумесне свадљивости, и да ово захлађење (према нама) презру, и да узму (у себе) неку узвишену и велику мисао (διάνοιαν тј. разум, разборитост), те да се ослободе пажења на дане, да бисмо сви једнодушно, једним устима, славили Бога и Оца Господа нашег Исуса Христа, са Светим Духом, Коме слава и држава, сада и увек, и у векове векова. Амин.
Из књиге Заблуде расколника и старокалендараца Епископ Атанасије Јевтић (2004)
[1]У старој Цркви су катихумени (тј. оглашени, односно још некрштени), излазили са Св. Литургије одмах после Јеванђеља, те нису учествовали у Приношењу Жртве и Причешћу.
[2]Св. Златоуст овде јасно говори да се Причешћу приступало и без поста (ово нека запамте они „зилоти“ који намећу вернима обавезан пост пре сваког Причешћа). То Свети Златоуст каже и у својој Речи на Пасху, која се чита на крају Васкршњег Јутрења.
[3]Златоусту је најважније да сви долазе у Цркву на Литургијско сабрање, а не да се раздвајају и расправљају око времена и календара. Зато све Православне Цркве препоручују својим верницима: да посте п празнују онако како пости и празнује локална Црква где се нађу, па било да је то по Старом или Новом календару.
[4]Из ових речи Св. Златоуста јасно је да Цркви није првенствени циљ „тачност времена“ или „времена“, па макар то било, додајемо ми, и тачност Хеортологиона (кога се, наводно, скрупулозно држе Старокалендарци). Јер нити је Пасха празнована истовремено, ни Рођење Христово-Божић, ни Преображење. У време када Златоуст држи своје беседе у Антиохији, на Истоку је још увек Божић слављен 6. јануара, заједно са Богојављењем, док је на Западу слављен 25. децембра; у Цариграду је уведен 25. децембра тек 397.г., у Александрији 432.г., а у Јерусалиму тек у 6. веку. Празник Св. Апостола на Истоку је празнован 28. децембра (на трећи Божић) до 7. века. Читав низ другик празника, Христових и Богородичиних, није још био уведен у Хеоршолошон Цркве. То што неки назови „Старокалендарци“, попут нпр. А. Каломироса, говоре да је „променом календара нарушена хармонија литургијског живота између војинствујуће и торжествујуће Цркве“ (Κατά ένοτικών, 35), само показује његово претенциозно незнање, јер Небеска Црква има свагда Пасху, и у њој нема Вечерња ни Јутрења, него је „у свако време и на сваки час на Небу и Земљи обожаван и слављен Христос Господ“. Јер се у Небеској Цркви Светој Тројици у Јединици неућутним устима узносе химне и непрестана славословља у Вечној Евхаристији Царства, где је вечни Πανήγυρης (=свечани и неразлазни Сабор– Јевр.12,23), у Храму који је сам Господ Бог Сведржитељ и Јагње – Вечни Архијереј, Који приноси и Који се приносе, Који прима и Који се раздаје као Хлеб Живота и Извор Бесмртности (Откр.21,22; Јевр.5,6).
