Као што је познато, раскол „зилота“ Старокалендараца у Грчкој настао је поводом промене календара у Јеладској и Цариградској Цркви, при чему Света Гора, иако део Цариградске Патријаршије, није прихватила ту промену, али није ни отишла у раскол. „Зилоти“ ГОХ су се, видели смо, отцепили у раскол од ове две Православне Цркве због њиховог преласка на „измењени (додавањем 13 дана) Јулијански календар“, који су притом задржали’ стару Пасхалију (промена календара је учињена 10/23. марта 1924.г., о чему смо већ говорили напред). Ова одлука о промени Старог на тзв. Нови календар, који, „није Григоријанскинего измењени или реформисани Јулијански“ (мада назив није толико битан, с обзиром да је задржана стара Пасхалија), била је ствар Синода-Сабора Грчке и Цариградске Јерархије. Тај став су испоштовале остале Православне Цркве и нису због тога прекинуле канонско јединство и литургијско општење, тј. заједницу са њима, као ни са осталим Црквама које су касније прелазиле на Нови календар.
Већ је и из тога јасно, а и из претходне сагласности Православних Цркава (изражене више пута, а и на Конгресу у Цариграду 1923.г.),[1] да календарско питање није догматско, па ни канонско питање, нити да је, чињеном изменом календара, доведена у питање одлука Светог Првог Васељенског Сабора у Никеји о заједничком празновању Васкрса?
Питање календара у Православљу и његове измене, без промене пасхалије у Цариградској и Јеладској Цркви, са тада насталим расколом „зилота“ Старокалендараца, као и став Српске Цркве о свему томе, укратко је изложио Њ. Светост Патријарх Српски Г. Павле у „Гласнику СППатријаршије\ за новембар 1982; текст штампан недавно и у посебној књижици, Београд 2002. – Због читаоца који нису имали у рукама овај Патријархов
текст, ми ћемо овде то питање укратко размотрити).
По питању празновања Пасхе-Ускрса, знамо је да је у прва 3 века Цркве било неуједначено њено празновање. Наиме, већина Цркава празновала је, као и ми данас, Васкрсну Пасху (увек у Недељу), која је падала обавезно после јеврејске Пасхе, док неки хришћани у Антиохији и извесне Малоазијске Цркве, углавном оне из традиције Св. Јована Богослова, празновале су Крсноваскрсну Пасху (почев од 14. Нисана, у било који дан седмице да падне; због чега су их звали „Тесаресдекатите-Четрнаестодневни“- дешавало се да се она поклапа са јеврејском Пасхом). Но та разлика у слављењу Ускрса није прекидала црквено општење и заједништво у Св. Тајнама свих правоверујућих Цркава у свету ?
Било је настојања да се тај спор реши (нарочито током 2. Половине 2. века), али се није успело са уједначењем празновања Ускрса. Нарочито су настојали Епископи Рима: Аникита (155-166) и Виктор (189-198) да Малоазијским Црквама, пре свега Смирни и Ефесу, наметну датум и начин празновања Ускрса Римске и већине Цркава (тј. Васкршњу-Недељну Пасху), зато што су бројни хришћани из Мале Азије долазили у Рим и ту живели, држећи се и даље свога обичаја празновања Крсноваскрсне Пасхе, што је Римскојвчак запретио „одлучењем“ тим Малоазијским Црквама, (које су их подржавале) тј. прекидом општења са њима, али су многи Епископи, нарочито Св. Иринеј Лионски (пострадао 202), устали против тога става и Виктора Римског оштро укорили.[2]
Ево како о претходном (тј. пре Виктора) покушају усклађења заједничог празновања Ускрса, у време Св. Поликарпа, Епископа Смирнског (око 1121- 1165 г.), и Аниките, Епископа Римског (155-166.г.), пише Св. Иринеј Лионски (у II половини 2. в.). У писму Виктору Римском, Св. Иринеј каже му да су и Епископи Римски пре њега (међу којима набраја Сотира, Аникиту и др.) били у миру са Епископима из Азије, иако се нису слагали у датуму празновања Пасхе. Па додаје Иринеј: „И када је блажени Поликарп (Смирнски) дошао у Рим, у време Аниките, мада су имали и у неким другим стварима мале разлике међу собом, одмах су се измирили, и нису се ни у овом питању (празновање Пасхе) свађали међу собом, јер нити Аникита није могао да убеди Поликарпа да не држи оно што је, будући са Јованом учеником Господа нашег, и са осталим Апостолима са којима се дружио, свагда држао, нити опет да Поликарп убеди Аникиту да то држи, пошто је овај говорио да треба да држи обичај старијих пре њега. И пошто ствари стајаху тако, они општише (заједничарише) међу собом (έκοινοίνησαν έαυτοΐς) и Аникита уступи Поликарпу у Цркви Евхаристију (Лжтургжју), очигледно из поштовања; и у миру се међусобно разиђоше, држећи се мира у целој Цркви сви, и они који су тако држали (празновали), и они који то нису“.[3]
Ова разлика у празновању Ускрса усаглашена је, рекосмо, коначно на Св. Никејском Сабору З25.г.? где је преовладала пракса већине Цркава, а одлука о томе поштована је и држана у свим Црквама до данас (док није папа Григорије 1582.г., променивши календар, променио и уређено од овог Сабора празновање Пасхе). Зато и кад је измењен календар, Цркве Цариградска и Грчка, кад су прешле на Нови исправљени (са тропском годином више, иако не сасвим тачно, усклађени календар), обавезале су се да држе стару праксу израчунавања Васкрса углавном по Старом календару; дакле, да поштују одлуку Никејског Васељенског Сабора.[4]
„Зилоти” Старокалендарци оптужују све нас Православне да смо одступили од те одлуке Никејског Сабора тиме што „саслужујемо са Новопасхалцима“. Наиме, Финска Православна Црква, из својих пастирских разлога, примивши Нови календар, празнује Васкрс сходно израчунавању датума по Новом календару (када се може догодити да се Пасха Цркве поклапа са Јудејском). То веома смета овим нетрпељивим „ревнитељима за Пасхалију“, а није им сметало, видели смо напред, кад су примили Епископску хиротонију од Руске Заграничне Цркве, која саслужује са Новокалендарцима и Новопасхалцима (случај Румунског Епископа Теофила Јонеску у Детроиту, и парохија у Холандији које славе Ускрс по Новом календару (в. напред стр. 55-56). „Зилоти“ су то тада сматрали као нужну „пастирску икономију“ Руске Заграничне Цркве. Зашто онда ту исту пастирску икономију не допуштају Васељенској Православној Цркви према браћи у вери и јединству благодати Финској Цркви? Је ли икономија само њихова привилегија, а Цркви поричу право на њу?
Нема сумње да је питање нове Пасхалије у Финској Цркви тема за будући Свеправославни Сабор, а не ствар коју ће сваки по своме ћефу, лаик-клирик Епископ, потезати као разлог да са том Православном Црквом прекине општење, или са онима који са њом опште. Јер? свакако, питаље богослужења у Цркви, црквеног дневног, седмичног и годишњег круга, тј. Хеортологиона покретних и непокретних празника, јесте питање освећења времена, а то значи, освећења „венца године Благости Господње“. Али ово освећујуће дејство Духа Светога у Цркви кроз богослужење, иако бива у времену и просшору, ипак не значи поробљење Цркве времену и простору, него је, попут Свете Педесетнице: и кружење и превазилажење кружења – залаз у Есхатологију и продор Есхатона у време и простор.
Битно је да је Финска Црква, и поред те разлике у празновању Васкрса, у пуној благодатној заједници и канонском јединству са свима Православним Црквама (и Новог и Старог календара), и то је далеко значајније него „зилотско“ расколништво због тога. Јер, као што ни у прва 3 века, разлика празновања Ускрса није прекидала општење и заједништво Правоверних Цркава Божијих, тако ни овде, евентуални прекршај саборски одређенога и од свих прихваћенога правила о заједничком празновању Пасхе, не узима се тек тако олако као довољан разлог за прекид општења и заједнице у благодати Духа Светога у Светим Тајнама Цркве Христове.
Живот живе, Духоблагодатне Цркве Божије, показаће пут решења и тога и осталих у међувремену искрслих питања и разлика, као што је Дух Свети у Цркви показао и Светом и Великом Фотију пут и начин у онако тешком и сложеном времену и сплету околности односа Цариградске и Римске Цркве. Сетимо се такође како су се мудро, црквоградитељски понашали и Фотијеви ученици, Света Браћа Кирило и Методије, Просветитељи Словенски, у тадашњим деликатним односима Цариграда и Рима. И све Духом Светим „богомудро устројили народу Словенском”[5].
Али, Старокалендарски „зилоти“ још нас нечим страшно бомбардују и стално нам потурају „пред очи и савести“: страшне „анатеме“, које су наводно бачене на све који прихватају Нови календар. То су, веле они, оне „анатеме” које су бачене од стране Сабора у Цариграду, држаних 1583. и 1593.Γ. у време Патријарха Јеремије II (Транос, Τ 1595). Међутим, те фамозне „анатеме” против Новог календара изречене наводно на тим „Саборима“, једноставно не постоје, него су уствари измишљене, тј. накнадно унети фалсификати у два светогорска рукописа, у које су одлуке поменутих Сабора преписане (у 19. веку – о чему види расправу: X. Пападопулос, Библиографија, бр. 4).
Чињеница је да је 1583.г. Патријарх Цариградски Јеремија II упутио једно Писмо (које је потписао и тада присутни Александријски Силвестар) Јерменима, који се жале да им из Рима хоће да наметну Нови календар и нову Пасхалију (коју је папа Григорије претходне
1582.г. увео). Патријарх Јеремија одговара Јерменима да у Риму нису требали, ни смели, да мењају Пасхалију, коју су одредили Оци Првог Васељенског Сабора. Он притом вели да ни њихово додавање 10 дана календару „није астрономски тачно“ (!?), и саветује Јерменима да све то не прихвате. У том тексту Патријарховог Писма Јерменима из 1583.г.[6] нема чак ни изричите осуде Новог календара као календара, а поготово нема било какве „анатеме.
Постоји и друго Писмо Патријарха Јеремије упућено Митрополиту Филаделфијском у Венецији, 6. јула 1593.Γ. (Τόμος Αγάπης, стр. 540-541; Гедеон I, стр. 38-40), као одговор на његово питање: да ли могу да у Венецији Грци и Латини празнују заједно Пасху, како хоће да наметне папа преко млетачког Дужда и Сената? Патријарх одговара да нипошто не прихвата то „новачење Пасхе које су увели Италијани“, тј. „Блажењејши папа Старога Рима“, јер наша Црква нема обичај да уводи новачења (νεωτερίζει) ни на који начин; јер, вели, „знате и сами добро да раскол и раздељење двају Цркава (τό σχίσμα καί ή διάστασις των δυο Εκκλησιών) није се збило За време наше Патријаршије, па да смо дужни, као они који су сједињено разјединили, да сада то разједињено такође сједине, него је пре много времена Римска Црква учинила новачења (ταΐς καινοτομίαισ οιστρηλαθεΐσα) и то, не само да остаје непромењено, него и разним додацима повећава растојање=расцеп“ (исто, 39-40). И у овом тексту, као што видимо, нема никакве „анатеме.
Трећи текст је Одлука ширег Сабора држаног под Патријархом Јеремијом (12. фебруара и током маја 1593.г.)[7] уз учешће и Александријског Мелетија, који је заступао и двојицу осталих Источних Патријараха (Јоакима Антиохијског и Софронија Јерусалимског), а у том Синоду-Сабору је учествовао и 41 Архијереј Цариградске Патријаршије. Овај Сабор 1593.г. је уствари одлучио признавање Патријаришје Руској Цркви, и зато се Патријарх у писму обраћа руском цару Теодору Јовану, те се текст на ту тему углавном и односи. На крају текста Синод-Сабор је додао прво 8, па онда још 12 правила-канона, од којих 8. канон напросто понавља 1. канон Антиохијског Помесног Сабора (из 341.г.), којим се наређује држање одлуке Никејског Сабора о празновању Ускрса и забрањује мењања исте. Другим речима, и на овом Сабору само је одбачена Григоријанска промена Пасхалије, а никаква „анатема“ није изречена ни бачена, на било кога, или на било шта.
Њу су накнадно фалсификовали и у текст унели „зилоти”, назвавши ту одлуку Сабора Σιγγίλιον,[8] што показује да фалсификатор не зна чак ни црквена акта и протокол (јер „Сигилион“ је грамата с печатом давана за неки манастир).
Толико о тим фамозним и застрашујућим „анатемама“. Напред смо већ рекли: да чак и ако постоје дотичне „анатеме“, њихов значај би био јако преувеличан; сличне „анатеме“ немају и не могу имати трајнији, свеправославни значај. Зато о тим одлукама из 1583. и 1593.г. каже Цариградски Патријарх Василије са Синодом од 12 Архијереја свога трона (17.2.1927): „Мада је се наша Црква (Цариградска) у мучним временима, као што је био 16. век, када је на Западу извршена календарска измена, уздржала да и сама приступи исправљању погрешки Јулијанског календара, и уопште осуђивала тадању календарску измену, такво држање наше Цркве, које је долазило из врло оправдане бриге о пастви због тадањих прилика, никако не значи нити може значити да се тиме заувек забрањује ма каква календарска измена, као нешто што искључују Св. Канони, јер, као што је речено, таква канонска забрана не постоји, а уколико постоји, она се не односи на сам календар по себи, већ на чување канонских одлука /Никејског Сабора/ ОДНОСНО Пасхе.“ (Посланица 17. фебруара 1927; „Хришћанскиживот“ 1927, бр. 10-12, стр. 249).
„Зилотима“ тзв. Старокалендарцима, свеједно да ли грчким или српским, очигледно да главни разлог за раскол и одвајање од Цркве није само питање Старог или Новог календара, него ће пре бити питање њиховог страха пред новим појавама и догађањима у Цркви[9]
Они су фарисејски назадни, конзервативни, и то је основни разлог њиховог страха од новога, Да су истински доживљавали Педесетнички, Духовски догађај Цркве, знали би да има конзерватизма доброг и лошег, као што има новина, напредњаштва, прогресивизма лошег и доброг. Да су познали и живели, боље и дубље, драматичну историју Цркве, тј. њен живи благодатни, подвижничко-литургијски живот и наше узрастање у њему, рашћење у њеном есхатолошком усмерењу и путовању ка Царству Божијем, не би се тако грчевити држали само за „старо“, него би прихватали и „ново“ у њој. Јер је Црква живи и мудри Јеванђелски Књижевник „научен Царству Небескоме (μαθητευθεις τη Βασιλεία των ουρανών), II Јеванђелски Домаћин, КОЈИ износи из ризнице своје ново и старо“ (καινά καί παλαιά) (Мт.13,52).[10]
Из књиге Заблуде расколника и старокалендараца
Епископ Атанасије Јевтић (2004)
[1] За тај Конгрес смо већ рекли да није добро организован ни вођен, и да на њему нису биле све Православне Цркве, но треба рећи да он није осуђен, ни поништен, него је схваћен само као конференција тј. саветовање Цркава учесница, чије одлуке нису биле аутоматски обавезујуће, него само за оне Цркве које их прихвате.
Види цитирану Енциклику Јеладске Цркве, напред, стр. 43, н. 62., а такође и њој претходећу, а сличну по ставовима, Посланицу Цариградског Патријарха Василија од 17. фебруара 1927, у којој Патријарх вели да је у Цариграду 1923. године констатовано да „не постоји никаква канонска сметња за исправку нашег Црквеног календара према датама астрономске науке“, и зато „решено је да се према тим датама исправи Јулијански календар, којом се исправком не мења нимало поредак празновања Празника наше Св. Православне Цркве, нити уопште додирују канонске одредбе о празновању Св. Пасхе“. Посланица додаје: „Никада ниједан сабор, било Васељенски или Помесни, није сматрао да календарско питање има карактер и значај догмата и основних канонских одлука Цркве, те да његово преиначење неопходно захтева одлуку Васељенског Сабора (В. Сабор). Први Св. В. Сабор није изрекао мишљење или забрану односно календара. Његов се канон (одлука) оснива не нанекој календарској, већнаастрономској пролећној Равнодневици, чије тачно време компетентна је да одреди наука. Исправком календара ни најмање није додирнута ова одлука Св. I Сабора”. (Посланицу је превео и у „Хришћанском животуи /бр. 10-12, 1927, стр. 248-250/ објавио о. Јустин Поповић, уз извесне своје примедбе „са уредничког стола“).Како „зилоти“ Старокалендарци, у својој заслепљености не само не виде, него и погрешно оцењују стварну историју Цркве Христове, види се из коментара њиховог писца Л. Ктенас-а (Иза сцене…, стр. 37), где он за период живота древне Цркве (пре Никејског Сабора) каже ове бесловесне речи: „Пре сазива I В. Сабора Црква календарски представљаше једно богомрско стање (μία κατάσταση θεομίσητη), као ово које данас представља заједница (κοινωνία, овде значи: друштво) Хришћана у Грчкој, подељена на Старо, и Новокалендарце, тј., представљало је трагичну слику (τραγική εικόνα) коју представља данас духовно подељена грчка породица“. – Старокалендарски „зилот“ једноставно клевета Мученичку Цркву прва 3 века, оптужујући је, и хулећи Духа Св. у њој, да је имала „богомрско стање“, зато што се тада у неким Црквама различито празновао Ускрс. Али „зилот“ не каже да је у тој Цркви постојало богомдато и Богу мило јединство вере и Евхаристије, које су нерасудни „зилоти“ у Грчкој разорили, и себе уствари довели у „трагични и богомрски“положај раскола и парасинагога (видели смо колико их је данас у Грчкој, међусобно анатемисаних! – што је само доказ да су изван заједнице Цркве Апостолске и Светоотачке, и ондашње и данашње).
[2] Писма Иринејева сачувана код Јевесевија Кесаријског у Црквеној Историји. Види и наш рад:Учење Светог Иринеја Лионског о Цркви, Православљу и Евхарисшији, „На путевима Отаца“, књ. 2, Бгд 1991, стр. 37-72.
[3]Јевсевије,ЦМ 5, 14-17. – На ово ће се Свети Иринеј осврнути и у свом великом делу„Против јересп“ (IV 23, 7), где вели да ће Бог „судити оне који стварају расколе, јер су празни од љубави Божије, и гледају своју корист, а не јединство Цркве, и због малих и ситних разлога [=календарских] расецају и раздељују велико и славно тело Христово (Цркву). Они, колико је до њих, уништавају Цркву; говоре о миру, а стварају рат; заиста цеде комарца а камилу гутају (Мт.23,24). Никакав толики успех они не могу (тиме) постићи, колику штету наносе расколом“ (грчки текст ΒΕΠΕΣ, т.5 стр. 155).
[4]Треба, међутим, рећи, како стручни за то астрономи тврде, да израчунавање датума Пасхе по Старом календару не може бити ни трајно ни стриктно спровођено, јер су нужне повремене корекције, услед кретања пролећне Равнодневице, која током времена мења календарски датум, тј. не пада, и неће падати увек, 21. марта.
[5] О овоме видети на крају, у Закључку, заиста апостолски и светоотачки став Св. Јована Златоуста. – Упореди такође и речи Светог Атанасија Великог: „Јер ми треба да према циљу Светих Отаца живимо и владамо се и њих да подражавамо, знајући да кад од њих одступамо – бивамо отуђени и од њихове заједнице (κοινωνίας = опшшења)и. (Писмо Драконтију, 4). ~ У истој Посланици Светитељ додаје: „Не треба служити времену, него Господу“ (ού πρέπει τω καιρω δουλεΰειν, άλλα τω Κυρίω – РС· 25,535).
[6]Обј. од Доситеја Јерусалимског у Τόμος Αγάπης, стр. 538-540; и Мануил Гедеон, Κανονικοί Διατάξεις, I, 34-38.
[7]Објављен такође у Τόμος Αγάπις, стр. 541-547; и К. Сатас, Биографија Патријарха Јеремије, Атина 1872, II, 28; и К. Деликанис, Πατριαρχικά έγγραφα, т. 3, 10-12.
[8] Г. Ευστρατιάδου, Η πραγματική άλήθεια περ’ι τοϋ Εκκλισιαστικοϋ Ημερολογίου, стр. 119-122.
[9]Ово је признао и јари Старокалендарац Александар Каломирос, по занимању лекар, који је „ревновао“ против свега новога: Календара, Екуменизма и др. (нажалост је завршио у изолацији, и /само/одлучењу од свих: умро је у парасинагоги сам са једним свештеником!). Он је, дакле, писао: „Питање (појаве Старокалендараца) није било: који је од два Календара исправан. Познато је да су оба Календара нетачна. Нити су Старокалендарци инсистирали на старом Календару, нити су Новокалендарци донели нови Календар из разлога астрономске тачности. Разлог због којег је одлучено увођење новог Календара у Јелади није био ни астрономски ни теолошки. Радило са само о једном од многих уступака потчињене Држави Јерархије њеном господару, који јој је то тражио да би олакшао своје трговачке размене” (Κατά ‘ενοχικών, Атина 1964, 35). – Каломирос је сматрао (у истој књизи, стр.34) да је Грчка Јерархија примањем Новог календара „учинила први званични корак према Папи“ римском. Да ово неће бити тачно говори низ чињеница, које је читалац, верујемо, и сам до сада залазио у нашем излагању. А као најопипљивији факат јесте постојање и Цариградске и Јеладске Цркве као Православних, а не „папских“ Цркава.
[10]За „зилоте“ и „конзерваторе“ тобоже „Црквеног Предања и Канона“ Црква Бога Живога више личи на оно што по нашим црквама и манастирима настоје да раде разне „арехеолошке службе“ за „заштиту црквених и културних споменика“: да по сваку цену задрже и сачувају оно што је преостало, или да „конзервирају“ оно полупорушено или лоше крпљено, или пак да „надограде“ оно што појединима од њих, наводно „стручним за археологију и историју уметности“, падне на плитку памет из кратког, књишког знања и памћење. Али Православље није археологија (као што је то за Јевреје – ср. Св Игнатије…), него, као што већ рекосмо, нови живот у Христу по „закону Духа живота у Христу Исусу, који ослобађа од закона греха и смрти (=пропадљивости)а. (Рм.8,2).
