Српски трагови на Светој гори – III део

Манастир Зиг

На самој граници Свете Горе налазе се остаци манастира Зиг. Манастир је био познат и под именом Франгокастро (за време владавине Латина). Рушевине овог манастира видљиве су са трајекта; сада се са његових остатака вијоре заставе Грчке и Византије. Зиг се налази тик уз границу Свете Горе, али ван ње.

Зиг је био један од најстаријих светогорских манастира. Потпис игумана Зига нађен је на документу из 996. године. Сасвим је могуће да је манастир постојао и 958. године, када је Свети Атанасије Атонски први пут дошао на Свету Гору. Био је посвећен пророку Илији. У 11. веку био је један од најзначајнијих атонских манастира. Године 1199. је напуштен и предат манастиру Хиландару, од стране византијског цара Алексија III Ан­ђела. Латини су га запосели 1206. године и одатле започели свој крвави и пљачкашки поход по Светој Гори. Ту су остали све до 1211. године, када им је папа наредио да напусте ову област.

Стари Русик

Стари Русик је данас скит. Некада се на том месту налазио манастир Светог Пантелејмона. Предање каже да су Стари Русик (Свети Пантелејмон) изградили житељи Солуна и посветили га Светом Пантелејмону. Манастир се први пут по­миње у списима из 998. године. Године 1169. додељен је Русима. Тада је Лаврентије (Србин, по казивању једног руског монаха), игуман Ксилурга (првог руског светогорског манастира), затра­жио од светогорске општине да му уступе неки већи манастир, јер му се братство у Ксилургу увећало. Братство се настанило на месту где је данас Стари Русик.

У Русику се, 1191. године, замонашио Растко Немањић, будући Свети Сава. Од Русика из времена Светог Саве остао је само део спољашњег зида. И то баш онај део на чијем врху се налазила црква у којој је Растко Немањић пострижен у монаха. И данас се на истом месту налази параклис, само што је сада посвећен Светом Сави Српском. Са овог места је бацио своју одећу и писмо за свог оца, потери коју је за њим послао Стефан Немања. У Савиној цркви се налази и једна слика, која приказује Растка као тек замонашеног младића, са свећом и крстом у рукама.

У саборној цркви старог Русика, посвећеној Светом Пантелејмону, налази се фреска нашег Светог Саве. У цркви се налази и икона са честицом моштију новог српског светитеља, Мардарија Либертвилског.

У црквеној порти налази се гроб нашег монаха Георгија Витковића (1920-1972), последњег становника Русика, који је у њему провео последње две године овоземаљског живота. Његове мошти више нису ту. Налазе се у Хиландару, у параклису Светих Апостола.

Нови Скит

Нови Скит основао је молдавски монах Данило, 1760. године. Црква, посвећена Рођењу Богородице, такође је из тог периода. Скит је у надлежности манастира Светог Павла.

У Новом Скиту се упокојио старац Јосиф Исихаста (1897-1959). Пре него што се замонашио, Георгије Витковић био је искушеник Бранко. Шест месеци је Бранко провео поред Јоси­фа Исихасте у Новом Скиту, док се велики старац није упокојио. Георгије Витовић био је последњи који је старца Јосифа видео живог.

Када је манастир Светог Павла био српски, у периоду од половине 15. па скоро до краја 18. века, и Нови Скит је припадао Србима. Само што се Нови Скит тада налазио на једној падини, на пола пута између скита Свете Ане и садашњег Новог Скита. Данас су на том месту видљиви остаци келије. У склопу келије су и бунари, али и једна пећина, преуређена у келију. Пећина је напуштена. У њој се годину дана подвизавао старац Калистрат, пустињак, који је живео у једној келији изнад пећине, скривеној од људских очију.

Године 2008, старац Калистрат је причао да се на овом месту, почетком 17. века, налазио скит. И да су бунари стари 450 година. Заправо, на овом месту се налазио стари Нови Скит. С обзиром да је у то време скит припадао Светом Павлу, тј. Србима, могуће је да су те бунаре направили Срби, као и скит/келију. И да се неки Србин подвизавао у пећини коју су, пар векова касније, походили и невидљиви атонски монаси.

Скит Свете Ане

Скит Скит Свете Ане припада Великој Лаври. Међутим, није одувек било тако. Некада је припадао Светом Павлу. Када је Свети Павле био српски ма­настир, тада су већину монаха у скиту чинили Срби. У 18. веку српски монаси преписали су велики број књига у скиту Свете Ане. Занимљиво је да се први писани помен овог скита налази у једном српском документу.

У скиту Свете Ане живео је и упокојио се старац Мина Црногорац. Пореклом је био из Црне Горе. Подвизавао се у келији Преображења Господњег, мало изнад саборне скитске цркве. У тој келији се и упокојио, 1916. године. О њему нема много података, мада је скит Свете Ане објавио књигу о Мини Црногорцу, 2019. године.

Године 1860, младић из Црне Горе долази у скит Свете Ане, у Преображењску келију. Духовник Онуфрије, старац келије, прима га за искушеника. Увидевши да младић напредује у духовном животу, убрзо га је замонашио, под именом Мина. Као и већина Црногораца тога времена, и Мина је био висок, кршан и огромне снаге. Звали су га Мавровунис (Црногорац). Године 1881, након смрти оца Онуфрија, Мина постаје старац келије.

Године 1898, старца Мину посетио је Нектарије Егински, будући светитељ. Њих двојица су провели читав дан у разговору, док их није прекинуо старчев послушник. Када је послушник отворио врата келије, видео је да лица двојице стараца сијају. Старац Мина је укорио послушника што их је прекинуо након само пет минута разговора. Када је схватио да је прошао цео дан, замолио је ученика да никоме не говори о томе.

Старац Мина имао је важну улогу у помирењу руских и грчких монаха на Светој Гори, почетком 20. века. Спор је настао као последица панславенског покрета, у коме су Руси били доминантни (бројчано и новчано) и гледали на Грке са ниподаштавањем. Под утицајем покрета, словенски монаси на Светој Гори борили су се против Грка и хеленизма. На скупу словенских монаха у келији Светог Георгија на Керасији, старац Мина рекао је следеће:

„Оци и браћо, овим што радите чините велику неправду, клевету и незахвалност. Пресвета Богородица послала је Светог Антонија, из манастира Есфигмен, у Русију, да организује монаштво. Од грчких монаха примили смо крштење и Свете Тајне. До тада смо били само варварски народ.“

Минини ученици били су сведоци многобројних старчевих чуда. Један ученик је видео како копија иконе Пресвете Богородице Вратарке мироточи, док се старац Мина молио испред ње. Други његов ученик сведочи како је старац Мина био узнесен у небеске висине за време јела. Године 1913, уз помоћ молитве и слободе коју је имао пред Господом, старац Мина оборио је велику стену која је претила да падне на скит Свете Ане. Свети Пајсије Светогорац писао је о Мини Црногорцу и сматрао га за светог човека. И владика Николај Велимировић га је изузетно ценио. Свети владика је причао како су монаси једном видели старца Мину уздигнутог од земље, док се молио у цркви.

Старца Мину посетио је и књаз Никола, господар Црне Горе. Повео га је са собом у Црну Гору, да утврди Црногорце у вери. Након што је успешно извршио ову мисију, старац Мина се вратио у скит Свете Ане. Прорекао је да ће, због скретања са Божјег пута, Србија ускоро бити окупирана.

У марту 1916. године, на празник Светих Четрдесет Севастијских Мученика, упокојио се старац Мина Црногорац.

Келија и пећина Светог Артемија

Опустела црква Светог Артемија налази се високо изнад скита Свете Ане. Од некадашње келије, у непосредној близини цркве, остала је само мала пећина и велика окапина испред ње. На том месту се подвизавао грчки монах Данило. Пре и после њега, било је још монаха на овом месту, али је овај старац значајан за нашу причу.

Старац Данило родио се 1796. године, као Димитрије. Имао је 18 година када се искрцао на Кавсокаливији, 1814. године. Решио је да за духовника узме првог старца кога сретне и да до смрти живи код њега. Тако је наишао на старца Германа Србина, који је живео у келији Светог Артемија, изнад скита Свете Ане.

Старац Герман био је темпераментан и имао је тешку нарав. Често је грдио свог послушника и тукао га малтене сваког дана. Старац је расудио да је тако најбоље за младог Димитрија, што многи оци нису разумели. Упркос свему, Данило се покоравао старцу Герману и био му је послушан све до његове смрти, четрдесет година касније.

Суровост старца Германа није промакла монасима у скиту Свете Ане, тако да су једног дана дошли да га уразуме. Међутим, Србин их је разуверио својом мудрошћу и јеванђељским речима, тако да су га оставили са својим послушником.

У келији Светог Артемија, Герман и Данило живели су две године. За то време, Данило се удостојио многих благодатних дарова и постигао велико смирење. Док је још био искушеник, машице су му остале у ужареној пећи за хлеб. Старац Герман му је строго наредио да уђе унутра и да их извади. Млади Данило је послушао свог старца, ушао у врелу пећ, разгрнуо жар и изнео машице, неопрљен. Ово чудо је одјекнуло по Светој Гори, тако да се Данило сакрио на непознатом месту, док се бура око чудесног догађаја не стиша.

Након келије Светог Артемија, Герман и Данило одлазе у Хиландар, где бораве годину дана. Затим се селе на Керасију, на седам година, у келију Јована Богослова, а потом у скит Светог Василија, где су живели десет година. На крају су отишли у скит Свете Ане, у келију Васкрсења Господњег, где су остали више од петнаест година. Ту се упокојио старац Герман. Многи су старца Данила сматрали Србином, јер је течно говорио српски језик.

Једном приликом, један монах са Катунакије затекао је дванаест монаха у молитвеном тиховању у пећини код келије Светог Артемија. Вероватно се радило о невидљивим атонским подвижницима.

Каруља

Каруља или „страшна” Каруља, како је још зову, јесте оно што се назива светогорском пустињом. Под појмом „пустиња” подразумева се место где је могуће наћи молитвено тиховање и усамљенички живот, каквом теже подвижници. Назив поти­че од грчке речи „каруља”, што значи чекрк. Пустињаци у овом делу Свете Горе живе на тешко приступачним местима, на ли­тицама стена. Са тих стена „висе” њихове испоснице, као да су прилепљене за камене избочине. Испосници су храну и друге потрепштине раније добијали тако, што су помоћу чекрка спуштали корпу до мора, а путници или монаси који су се налазили у чамцима, стављали у њу оно што мисле да је потребно овим аскетама. Некада су се у корпама могле наћи бројанице или ру­кодеље ових пустињака, за шта би им путници намерници оста­вљали новац или храну у корпи.

На Каруљи и данас има Срба. Најпознатији од њих био је схимонах Симеон Крајиновић (1943-2024), родом из Причевића код Ваљева. Више од педесет година је старац Симеон провео на каруљским стенама. Био је ученик Светог Јустина Поповића, док му је на Каруљи старац био руски монах Никодим Каруљски (1884-1984).

 Један грчки монах, који живи на Каруљи, причао је да је читао неке списе у Великој Лаври. И да је пронашао да је у 17. веку један монах затекао на Каруљи само тројицу Срба, светог живота. Изгледа да су живели у келији Светог Ђорђа, најстаријој каруљској келији.

На Каруљи се налази велики број пећина. У највећој и најпознатијој од њих, Црвеној пећини, крајем 20. века повремено се подвизавао један српски монах.

Келија Светог Саве Српског

Једина келија на Светој Гори, која је посвећена Светом Сави Српском, налази се у светогорској пустињи, Каруљи. Постоје унутрашња и спољашња Каруља. Келија Светог Саве је на спољашњој Каруљи.

Не тако давно, у овој келији се преко четрдесет година подвизавао старац Стефан Каруљски, Србин, кога су звали и

Папа-краљ. Пре њега, ту је живео старац Софроније Сахаров, ученик Светог Силуана Атонског. Крајем 20. века, због болести, старац Стефан се преселио у манастир Светог Стефана у Сланцима, код Београда. Претходно му је изгорела келија на Каруљи. У Сланцима се и упокојио, и ту је и сахрањен, 2001. године.

Старац Стефан Каруљски био је најстарији становник светогорске пустиње и монах са најдужим „стажом“ на Каруљи. Био је одличан појац. Правио се јуродив, а на моменте је био и прозорљив. Звали су га Папа-краљ, јер је прорекао да ће он бити будући краљ Србије. Птице су му слетале на длан, а молитвом је утишавао немирно море. Написао је пар књижица са духовним поукама. Ми, Београђани, нисмо ни свесни колики благослов имамо што овај свети подвижник почива међу нама.

Као и многе келије на Каруљи, и келија старца Стефана била је подигнута око једне пећине. У тој пећини је старац боравио, молио се и спавао. У пећини се налазило и мало језеро, које је старцу било извор пијаће воде. Чак су и мале рибице пливале у језеру, а старац их је хранио. Келија је била скромна; старцу Стефану није била потребна никаква удобност.

Након пожара који је избио 1999. године, келија је изгорела. Старац Стефан, већ болестан, отишао је у Србију. Након његове смрти, келија је обновљена од стране руских монаха, који у њој и данас живе. Келија старца Стефана данас је најлепша грађевина на Каруљи.

Ипатијева келија и пећина старца Илариона Грузина

Област у којој се налазе Ипатијева келија и пећина зове се Горња Катунакија, јер се налази високо у брду, изнад мора. Пећина се налази неких три стотине метара иза Ипатијеве келије.

У келији живе Руси. Коју десетину година раније, овде су живели српски монаси. Они су келију уступили Русима. Изнад келије се налази још једна мала пећина, у којој се две године подвизавао један српски монах, крајем 20. века.

У овој келији је старац Пајсије Светогорац први пут доживео виђење нестворне светлости. У 19. веку, у великој пећини иза Ипатијеве келије, живео је свети старац Иларион Грузијац.

Пећина Пахомија Србина

Једно од најсветијих места на Керасији  је пећина Пахомија Србина. То је место са највећом надморском висином на Светој Гори на којој се неко подвизивао. Ко ће други, ако не Србин! Пахомије је боравио у две пећине, доњој и горњој, то јест, зимској и летњој. По предању, у њима је провео око три године. Горња пећина је уједно и највећа позната пећина на Атосу. Налази се на 1128 м.н.в. Друга, зимска пећина, у којој је старац Пахомије проводио највише времена, налази се на 1074 м.н.в. Старац Пахомије је једини Србин који се помиње у књизи јеромонаха Антонија Светогорца, Атонски подвижници деветнаестог века.

Није познато када се родио старац Пахомије. Зна се само да је био Србин и да се замонашио у Хиландару, под именом Петроније. Једно време је живео у хиландарском конаку у Кареји, да би потом отишао на Кавсокаливију, у древну келију Светог Атанасија Атонског, коју је Свети Атанасије основао након Велике Лавре. Напослетку је отишао у пећину на Керасији, где се сурово подвизавао. Многи монаси су покушали да се подвизавају са Пахомијем у пећини, али би убрзо одустајали, јер су се тешко разбољевали, а неки и умирали. Само је Србин опстао.

Старац Пахомије имао је дар суза и никога није осуђивао. Од своје доње пећину направио је троспратницу. У горњем, најмрачнијем делу, боравио је он, а у приземљу његови ученици, који су долазили по савете и поуке. Старац се молио Мајци Божјој да сачува здравље монаха који су долазили к њему. Богородица је услишила његове молитве и учинила да нестане влага у пећини. Ако би се број посетилаца умножио, старац се повлачио у горњу пећину а доњу остављао гостима на располагање.

Упокојио се на Духове, 1870. године, у келији Ваведења Пресвете Богородице, на Керасији. Опојан је у келији Светог Георгија. Српски монаси с Каруље тражили су да виде мошти старца Пахомија, када су посетили келију Светог Георгија на Керасији. Међутим, у костурници се не зна која је његова лобања, јер нико на њој није написао име преподобног старца.

Келија Светог Атанасија Атонског

Келију Светог Атанасија Атонског основао је истоимени светитељ, на Кавсокаливији, убрзо након што је подигао Велику Лавру. У подруму келије налази се једна пећина, у којој је боравио Свети Атанасије. Зато је светитељ одлучио да на овом месту оснује келију. Овде су се лечили монаси из Лавре, јер је клима веома повољна за плућне болести.

Келија је обновио један српски архимандрит. У 19. веку, келију Светог Атанасија Атонског купио је Пахомије Србин и у њој се настанио. Ту је довео и оца Јосифа Србина, са Кавсокаливије, и узео га за свог старца. Пахомије је у келији направио прелепу башту, којој су се сви дивили. Код Пахомија је долазило много монаха за поуке и савет. Отац Јосиф, преке нарави и љубоморан, мислио је да монаси долазе да би се дивили башти. Зато је, по благослову свог духовника, уништио Пахомијеву башту. Пахомије је то прихватио мирно и равнодушно, јер је био потчињен оцу Јосифу. Из ове келије је старац Пахомије отишао у пећине на Керасији.

Испосница Светог Саве

Несумњиво, највећи Србин који је икада ходио планетом је Растко Немањић, далеко познатији као Свети Сава (1174-1236). У Кареји, главном граду Свете Горе, направио је испосницу, 1199. године. Посветио је Светом Сави Освећеном, по коме је и добио монашко име. Исте године, у њој је написаоХиландарски типик. У пећини, која се налази у испосници, Свети Сава се закопавао до појаса, како би умртвио своје страсти. То показује и његова фреска изнад улаза у пећину. Овде се молио, плакао, борио са демонима… Основао је прву српску болницу, издејствовао аутокефалност Српске цркве, написао Законоправило (Номоканом, Крмчију)… Свети Сава оставио је све благодати принчевског живота и дошао на Свету Гору, да се подвизава и мучи своје тело, не би ли Србију уздигао до небеских висина. Колико је благородна лоза Немањића говори и то да је његов отац, Стефан Немања (Симеон Мироточиви), први светогорски светитељ који је промироточио.

Свом наследнику у испосници, Свети Сава је оставио у аманет да се моли за цео свет. И да за један дан прочита цео Псалтир, а за недељу дана сва четири јеванђеља. Хиландарски монаси добровољно се јављају за ово тешко послушање. Монах који врши ово послушање, остаје у испосници све до своје смрти. Свети Сава је рекао да над испосницом нема власт ни светогорски прот, ни хиландарски игуман, нити било ко од манастирске братије.

У испосници се налази чудотворна икона Мајке Божије Млекопитатељице, коју је Свети Сава донео из Свете земље. Предање каже да је то најстарија светогорска икона и да је насликао апостол и јеванђелиста Лука.

Келија Патерица

Патерица је најстарија хиландарска келија у Кареји. Основао је Свети Сава и стара је колико и Хиландар. У келији се дуго времена чувао игумански штап Светог Саве Освећеног, који је Свети Сава добио у Светој земљи. По њему је и келија названа „Патерица“, а иначе јој је име келија Преображења. Патерица Светог Саве Освећеног данас се чува у Хиландару.

Иконостас који се налази у кели­ји направљен је 1683. године и један је од најлепших светогор­ских иконостаса. Прављен је тако да не буде симетричан, са мно­штвом детаља.

Хиландарске келије у Кареји

Манастир Хиландар поседује двадесет и пет келија у главном граду Свете Горе. Нажалост, у само пет келија живе српски монаси. Остале келије су руиниране или у њима живе Грци. Испосница Светог Саве, Патерица, хиландарски конак и Фласка су келије у којима тихују Срби. У прелепој келији Маруда настанила су се два грчка монаха, док у древној келији Буразери живи скоро двадесет Грка. Келија Моливоклисија је доста пропала, али се ипак говори о њеној обнови. Недалеко од скита Светог Андреја налази се запуштена келија Светог Јована Хризостома (Златоустог).

У време Светог Саве, на Светој Гори је постојало око сто педесет манастира. Манастир Светог Јована Хризостома тада је био у рушевинама. Не зна се тачно када је манастир подигнут. Свети Сава је откупио манастир, али нема података да га је и обновио. Подаци говоре да је у 16. и 17. веку у манастиру било монаха. У 18. веку, манастир је опет у рушевинама. Године 1883, отац Кирил, Рус, уз благослов манастира Хиландара, настањује се у келији Јована Хризостома са двадесет и пет монаха. Кирил обнавља келију и 1894. године врши освећење саборне цркве. Нажалост, келија је данас опет руинирана. Под надзором је монаха из хиландарске келије Патерица. Да би спречили пропаст манастира Високи Дечани, на Косову, отац Кирил и братија напустили су келију Јована Хризостома и дошли у Дечане 1. фебруара 1903. године.

Још једна келија вредна помена је хиландарска келија Буразери. Келија је величине мањег манастира. Посвећена је Светом Николи, али се не зна тачно када је основана. Предање каже да се, када се вратио из Јерусалима на Свету Гору, Свети Сава изгу­био на путу за Кареју. Преноћио је у напуштеној келији на коју је наишао на путу. Испоставило се да келија припада Протату. Свети Сава се захвалио Протату што су му допустили да преспава у келији и даривао га је реликвијама и поклонима што их је донео из Јерусалима. Прот му је заузврат уступио келију, коју је Свети Сава обновио. У њој је боравио када је желео да се осами.

Када се од Буразера крене према Кареји, на зиду келије, бли­зу улаза, налази се један необичан крст, исклесан у мермеру. По предању, ту су се срели прот и Свети Сава. Свети Сава је помогао да се обнови најстарији храм на Светој Гори, Протатска црква.

У 14. веку келија је напуштена. Крајем 19. века настањују је руски монаси. После Другог светског рата келија је поново опустела, али је обнављају хиландарски монаси. У Буразерима је живео и папа Тихон, духовник старца Пајсија Светогорца, ако и Арсеније Спилеот, саподвижник Светог Јосифа Исихасте. Данас у келији живе Грци.

Скит Колицу

Некадашњи латински манастир Колицу, од кога су остале само келија и кула, данас је настањен Румунима. Келија је посвећена Светог Ђорђу.

Кула изнад келије назива се Колицу (Kolitsou), као и цела та област. Сматра се да је кула била део још једног латинског манастира на Светој Гори, који се звао Калеци (Kaletzi). На грчком Kolitsou, италијанском Kaletzi, румунском Colciu – корен речи је исти.  

Колицу кула је изграђена у 12. или 13. веку. У 14. веку, најве­роватније 1341. године, кула је реновирана и припала је Ватопе­ду, у чијем се поседу и данас налази. За то је заслужан византиј­ски цар Јован VI Кантакузин, који је те године посетио Ватопед. Један документ из Ватопеда бележи да је кула доживотно даро­вана Радославу Михаљевићу, великом војводи деспота Стефана Лазаревића.

Лаку скит

Лаку скит налази се у близини остатака још једног латинског манастира, Амалфија. Од манастира су данас остале само зидине и Амалфи кула.

Историја овог скита је веома занимљива. У њему су живели монаси још у 10. веку. Након пропасти амалфићанског манасти­ра (коме је скит припадао), Велика Лавра добија све манастир­ске поседе. У 14. веку, светогорски прот скит уступа Србима. Да би обновили скит, Срби су позајмили новац од манастира Ва­топед. Пошто нису успели да врате дуг, скит преузима Ватопед. Касније је Ватопед предао скит Светом Павлу, у замену за неко земљиште. Подаци из 1606. године говоре да су у скиту тада живели словенски монаси. Тада је Свети Павле био српски манастир. Неки извори кажу да је Лаку скит до половине 18. века био насељен Србима. Године 1754. скит насељавају Румуни, који и дају највећи допринос његовом развоју. Године 1760, монах Данило га организује као скит. Посвећен је Светом Димитрију.

Садашњи игуман једног манастира Шабачке епархије, обновио је једну келију у Лаку скиту.

Скит Богородице – Ксилург

Скит Богородице некада је био раскошни манастир, познат под именом Ксилург. Ксилург је био један од најстаријих светогорских манастира. Настао је још у време кнеза Владими­ра (958-1015) који је, 988. године, у име целе Русије прихватио хришћанство и православну веру. Најранији записи о овом манастиру потичу из 1016. године. Ксилург је први руски манастир који је основан на Светој Гори. Претпоставља се да је овде боравио и отац руског монаштва, преподобни Антоније Кијевско-Печерски (983-1073). Сматра се да је Ксилург основан још 989. године, а да је име добио по занимању његовог оснива­ча Теодосија, који је био дрводеља. Ксилург је прва руска насеобина на Светој Гори.

Због великог броја монаха, Лаврентије, игуман Ксилурга, 1169. године затражио је од светогорског прота да му уступи неки већи, ненастањен манастир. Додељен му је манастир Све­тог Пантелејмона, који се тада налазио на месту Старог Русика. Један руски монах, житељ Ксилурга, тврди да је игуман Лаврентије био Србин.

Вредно је помена да је у Ксилургу, средином 19. века, прона­ђен најстарији српски рукопис, Маријинско или Маријино је­ванђеље (Codex Marianus). Названо је Маријинско јер је Кси­лург посвећен Богородици (Марији). На основу особина језика на којем је писано (глагољица), сматра се да је преписивач овог јеванђеља био Србин. Рукопис је настао у 11. веку. Данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу.

За време владавине цара Душана, 1340. године, у Ксилургу су живели Срби. Ксилург је имао статус царског манастира (лавре) и био на петом месту у хијерархији светогорских манастира. Ру­ско – турски ратови у 18. и 19. веку, допринели су да се руско монаштво на Атосу прореди, тако да је Ксилург скоро опустео. Почетком 19. века, у њему су бугарски монаси. Од 1818. годи­не, Ксилург је већ скит, који припада манастиру Светог Пантелејмона. Бугари су 1820. године изградили капелу, посвеће­ну Светом Јовану Рилском. Црква посвећена Светом Кирилу и Методију изграђена је 1885. године. Главна и најстарија црква посвећена је Успењу Пресвете Богородице.

Закључак

Из изложеног текста видимо да су, кроз векове, Срби прилично допринели развоју и опстанку Свете Горе. Слободно можемо рећи да је садашњи изглед већине светогорских манастира дело српских ктитора. Поред Светог Саве и Симеона, највећи допринос обнови светогорских манастира дали су цар Душан, Ђурађ Бранковић, Угљеша Мрњавчевић, кнез Лазар и краљ Милутин. Не треба заборавити ни Мару Бранковић, која је својим утицајем штитила и помагала светогорске обитељи.

Данашњи српски ктитори углавном помажу манастир Хиландар и испосницу Светог Саве у Кареји. Савремени српски приложници не желе да се јавно експонирају, с обзиром да својим средствима помажу Хиландар више него држава Србија. Хиландар је дом свих нас, колевка модерног српства, и дужни смо да га чувамо до краја времена. Зато је прилог сваког ходочасника злата вредан и вечно записан на Небу.

Ненад Андрић