Српски трагови на Светој гори – II део

Манастир Велика Лавра

Најстарији и најзначајнији светогорски манастир је Велика Лавра. Основана је 963. године, од стране Светог Атанасија Атонског, оца организованог монаштва на Светој Гори. Пре Светог Атанасија, монашки живот на Светој Гори одвијао се по пећинама и келијама.

Велику Лавру су помагали сви српски владари и великаши, почевши од Немањића, па до Милоша Обреновића, који је помагао манастир од 1820. године. Те годи­не су му се хиландарски монаси обратили са захтевом за помоћ. Кнез Милош услишио је њихове молбе и помоћ проширио и на остале светогорске манастире, пре свих на Велику Лавру.

Наш познати историчар, теолог и свештеник, академик Радослав Грујић (1878-1955), писао је да је Велика Лавра у свом поседу имала и српски град Параћин, и једанаест села око њега. Грујић пише да се у Великој Лаври налази шест повеља династи­је Лазаревића и две од Бранковића, из којих сазнајемо да је манастиру додељен Параћин. Иначе, Параћин се први пут поми­ње 1375. године, у повељи кнеза Лазара, којом он дарује Лаври Светог Атанасија села у Петрушкој области и „Трг Параћинов брод“.

У манастиру се налази и гроб Јована Кукузеља, чувеног византијског химнографа. Написао је многа дела о црквеном појању, стихире, тропаре и кондаке. Јован Кукузељ рођен је у Драчу (Албанија). Не зна се тачно када је рођен, да ли у 12, 13. или 14. веку. Неки извори говоре да је живео од 1280. до 1360. године. Постоји предање да је Свети Јован Кукузељ био Србин. Занимљиво је да је у Великој Лаври пронађен један од најстаријих музичких нотних записа на српском, који датира баш из времена у којем је живео Јован Кукузељ.

У ризници би требало да се налази једна повеља цара Душана.

Манастир Каракал

Следећи манастир на источној обали је Каракал. У другој половини 12. века Каракал је доста пострадао од разбојника. Манастир је опљачкан, а монаси одведени у робље. Откупило их је братство Велике Лавре. Тада је Каракал постао Лаврин метох. Братство Каракала обратило се нашем Светом Сави за помоћ. Свети Сава је, 1199. године, откупио Каракал од Велике Лавре. Тако је постао ктитор овог манастира. Иако је на то имао пуно право, Свети Сава није хтео да Каракал припадне Србима, већ га је, због велике љубави према грчкој браћи, вра­тио Грцима. Зато Каракал сваког 27. јануара има панагир (славу) у част свог добротвора и спаситеља, нашег Светог Саве. Посто­је подаци да је 1444. године у Каракалу било и српских монаха.

Манастир Филотеј

Недалеко од манастира Каракал налази се манастир Филотеј. Први писани документ у коме се помиње под име­ном Филотеј је из 1015. године. У 12. веку, манастир је тешко пострадао. Од 1169. године нема писаних тра­гова о њему. Тако је било све до 1199. године, када га је обновио Свети Сава Српски. У 13. и 14. веку, развоју манастира доприно­се владари из династије Палеолога, Андроник II, Андроник III и Јован V. Године 1346. српски владар Стефан Душан помогао је да се ојача манастирско братство. Наиме цар Душан је у манастир прво довео Србе, а потом и Бугаре. Игуман Филотеја написао је, 1483. годи­не, типик на српском језику. Тада су у Филотеју Срби били већина. У манастирској ризници чува се крст цара Душана.

Манастир Ивирон

Манастир Ивирон налази се на трећем месту у хијерархији светогорских манастира, иза Велике Лавре и Ватопеда. Основали су га Грузијци, у 10. веку. Данас је Ивирон грчки манастир. Манастир су својевремено помагали Свети Сава и цар Душан. Један спис цара Душана налази се у манастирској ризници.

Манастир Кутлумуш

Манастир Кутлумуш, из 12. века, налази се на ободу Кареје, главног града Свете Горе. Велики успон манастир је доживео у другој по­ловини 14. века, захваљујући српској властели. Помагали су га цар Душан, царица Јелена, деспот Јован Угљеша, Вук Бранковић и његов рођени брат Никола Радоња Бранковић, потоњи мо­нах Роман (у великој схими Герасим). Крајем 14. века, ктитор Кутлумуша био је српски велможа Константин Драгаш Дејановић, деда по мајци последњег византијског цара Константина XI Палеолога Драгаша. Због својих богатих прилога, сматран је заштитником и другим ктитором манастира. Свети Јосиф Темишварски (1568-1656), српски митрополит града Темишвара у Румунији, био је игуман Кутлумуша. У манастиру постоји повеља цара Душана.

Устанак Грка против Турака, под вођством Емануала Папаса, букнуо је управо из Кутлумуша. У манастиру су се окупиле све вође устанка, али и представници свих светогорских манастира, и договорили се да устану против Турака. Међу окупљенима је било и хиландарских монаха, што је касније био један од разлога зашто су Турци бранили српским монасима да долазе у Хиландар из Србије.

Манастир Пантократор

Манастир Пантократор налази се на средишњем делу источне обале Свете Горе. Основан је у 14-ом веку. Извесни извори, не сасвим поуздани, указују да се у овом манастиру подвизавао, замонашио и служио Свети Јосиф Темишварски (1805-1875). Свети Јосиф је био пореклом Србин. Након Свете Горе, истакао се мисионарском радом, посебно, супротстављајући се унијаћењу у подручјима бивше Аустроугарске. Био је епископ вршачки (од 1839), а од 1854 митрополит румунског града Те­мишвара.

Манастир Ватопед

Први помен најбогатијег светогорског манастира датира из 985. године. Ватопед је процветао када су у њега дошли Свети Сава и ње­гов отац Стефан Немања, у монаштву Симеон. Њих двојица заједно су боравили у Ватопеду од 1197. до 1198. године, док је обнављан Хиландар. Захваљујући њима, Ватопед је проширио здања, изградио капеле и умножио братство. Својим прилозима Немањићи су препородили манастир. Сви потоњи српски вла­дари помагали су Ватопед. Међу њима су и Стефан Лазаревић, деспот Ђурађ Бранковић и цар Душан. Цар Душан је, у 14. веку, манастиру даровао и једно село у Грчкој.

Свети Сава и Симеон подигли су цркву Светих Козме и Дамјана у манастиру. Фреске српских светитеља налазе се на десном зиду, одмах поред улазних врата. Калуђери у њој служе литургију када им у госте дођу Срби. Ову цркву рестаурирао је, 1364. године, деспот Јо­ван Угљеша и дао јој данашњи изглед. Фреска деспота Угљеше налази се на левом зиду, поред улазних врата.

Свети Сава и Симеон сазидали су још пет цркава у Ватопеду: Светог Николе, Свете Тројице, Светог Јована Крститеља, Светог Георгија и Светих Теодора Тирона и Стратилата.

Главна манастирска црква посвећена је Благовестима. Изграђена је у 10. веку. У њој се налазе и фреске Светог Саве и Симеона Немањића. Највећа светиња која се чува у цркви је Богородичин појас. Богородичин појас је једна од највећих светогорских и хришћанских реликвија. Извезла га је сама Мајка Божија. Након њеног упокојења, појас се налазио у Јерусалиму и Кападокији (Турска), да би на крају доспео у Цариград. Пре­дање каже да је у 12. веку појас украден и однесен у Бугарску, да би се у 14. веку нашао у рукама српског кнеза Лазара, који га је и поклонио Ватопеду. Заједно са појасом, кнез Лазар даривао је манастиру и велики део Часног Крста.

Говори се да је Богородичин појас заправо био у Хиландару, али да је предат Ватопеду на чување, из непознатог разлога. Ватопед га никада није вратио у Хиландар. Логично би било да кнез Лазар светињу дарује Хиландару, пре него Ватопеду.

Манастир Есфигмен

Најближи манастир Хиландару је Есфигмен. У њему се чува повеља деспота Ђурђа Бранковића , којом он дарује манастиру одређену количину сребра на годишњем нивоу. Ову помоћ су наставили да шаљу и наследници деспота Ђурђа. Захваљујући повељи Ђурђа Бранковића, ми данас знамо како су изгледа­ли ликови деспота Ђурђа и његове породице. Нажалост, повеља је данас избледела и деспотов лик се једва назире.

У манастиру се чува и једна повеља цара Душана.

Манастир Хиландар

О светој царској лаври, Хиландару, написано је много тога и доста се зна, али ипак има неких података и занимљивости које се ретко спомињу и сусрећу у јавности.

Хиландар је једини манастир који има две луке (арсане), на западној и на источној обали. Западна лука зове се Јовањица, а источна Хрусија. Када се искрцате у источној луци, недалеко од арсане налази се кула Светог Василија на мору и пирг краља Милутина.

После Светог Симеона и Саве, највећи ктитор Хиландара је краљ Милутин Немањић (1253-1321). Изгледа да је пирг краља Милутина подигнут око 1350. године, мада нема јасних доказа за ову тврдњу. Предање говори да је пирг подигао један поданик цара Душана, који је имао блиске везе са светогорским манастирима. Друго предање, опет, каже да је пирг дело краља Милутина. Иначе, пирг се тек од краја 19. века почео називати Милутиновим. Испред пирга се налазио конак и једна келија, али су уништени око 1930. године.

На петнаест минута хода од пирга краља Милутина налази се кула Светог Василија на мору, или Хрусија. Између 1300. и 1302. године, краљ Милутин по­дигао је пирг на овој обали. Пирг је подигнут на молбу хиландарских монаха, како би се заштитили од напада гусара. Када је подигнут пирг, хиландарска лука била је најбезбедније атонско пристаниште. Пирг је назван Хрусија. На његовом врху налазила се црквица, посвећена Вазнесењу Христовом. Хрусија је предста­вљала мало, али стабилно утврђење. Стефан Дечански, син краља Милутина, у дворишту утврђења подигао је цркву посвећену Све­том Василију Великом. Црква је подигнута у трећој деценији 14. века. Од тада се Хрусија назива и кулом (пиргом) Светог Васили­ја на мору. Неки ово утврђење називају и скитом Светог Василија или Старим манастиром.

Хрусија је од Хиландара удаљена око два и по километара. Након једног километра хода, наилази се на Душанову маслину, са десне стране, и крст цара Душана са леве стране пута. По предању, крст је подигнут на месту сусрета Душанове војске и хиландарских монаха. По­ред крста је и камен на који је, силазећи са коња, стао цар Душан. А маслину је засадио сам цар. Маслина и даље рађа, после скоро 700 година.

Септембра 1347. године, бежећи од куге, цар Душан (1308-1355) је из Србије дошао на Свету Гору. На Атосу је провео де­вет месеци. Са њим је дошла и његова жена, царица Јелена, и син Урош. Предање каже да царица није ногом крочила на светогорско тло, већ да су је носили у столици. Душан је њен долазак правдао тиме да она не долази као жена, већ као царица. Иначе, Света Гора била је у саставу Душановог царства од 1345. до 1371. године.

Идући даље ка Хиландару, пролази се поред чесме, која је подигнута у част краља Александра Обреновића (1876-1903). Краљ Александар посетио је Хиландар 1896. године, када је путовао на Олимпијске игре, које су се те године одржале у Атини. У његовој пратњи налазио се и Живојин Мишић, тада у чину мајора. Краљ је у Србију понео Немањину оснивачку повељу и Мирослављево јеванђеље, уз обавезу да их након извесног времена врати у Хиландар.

Мирослављево јеванђеље никада није враћено у Хиландар. Након несвакидашњих путешествија, пронађено је у санду­ку краља Петра, на Опленцу, пред Први светски рат. Данас се чува у Народном музеју у Београду. Недостаје му један лист, 166 страна, коју је архимандрит Порфирије Успенски кришом украо и однео у Русију, 1846. године.

Почетком 20. века, Хиландар је имао најуређенију библиотеку у васцелом српству. За то је заслужан монах Сава Хиландарац, Чех. Отац Сава обавио је велики и мукотрпан по­сао; сортирао је све хиландарске књиге и направио ред у библи­отеци. Зато је библиотека у Хиландару и дан данас лепо уређена. Сава Хиландарац је тврдио да се у манастиру налазио најстари­ји словенски рукопис, “Житије Свјатаго Великомученика Панкратија”. Та књига је старија и од Мирослављевог Јеванђеља (написано између 1180. и 1185. године), које је даровано краљу Александру Обреновићу. Сматра се да је најстарији словенски рукопис узео један аустријски конзуларни чиновник из Солуна, Хрват или Србин, 1850. године.

 У Хиланда­ру је, почетком 19. века, написана прва историја бугарског наро­да. Написао ју је бугарски монах Пајсије. А Вук Караџић свету открива бугарски језик, који се дотле сматрао за један од дијале­ката српског језика.

Хиландар је основао грчки монах Георгије Хиландарис, 982. године. Први пут се спомиње у списима из 1015. године. Го­дине 1076. помиње се као грчки манастир, али потпуно пуст. Због тога је био уступљен манастиру Констамониту. Хиландар се у списима последњи пут спомиње 1169. године. Након тога је поново опустео, чему су знатно допринели чести напади пи­рата и разбојника. Манастир је био напуштен све до 1198. годи­не када га, од византијског цара Алексија III Анђела, на поклон добијају Свети Сава (1174-1236) и Симеон Немања (1113-1199). Хиландар је од тада, па до данас, српски манастир.

Иначе, године у којима је настајао Хиландар, биле су веома турбулентне за Византијско царство. Убрзо је почео Четврти крсташки поход (1202. године), што је довело до освајања Цариграда (1204. године) и пада Византије. Цариград је опљачкан и спаљен, а становништво масакрирано. Успостављено је Латинско царство, које је трајало од 1204. до 1261. године. Ни Света Гора није била поштеђена папског зулума. Латини су почини­ли велика зла на њеној територији. Упркос свему, Немањићи су успели да сачувају Хиландар. Колико је Бог био наклоњен Србима говори и чињеница да је Свети Сава 1219. године, у Никеји, издејствовао аутокефалност Српске православне цркве.

Средином 14. века, манастир је поседовао скоро петину атонског полуострва, тј. око шездесет квадратних километа­ра. Кажу да је данас у власништву Хиландара око 8000 хекта­ра светогорске земље. Захваљујући дародавцима, пре свих вла­дарима из династије Немањића, Хиландар је почетком 15. века имао преко тридесет метоха са триста шездесет села! Хиландар су, поред осталих, помагали и великаши из породица Мрњавчевић, Бранковић и Лазаревић. Од свих српских владара, Хи­ландар је највише обновио краљ Милутин (1253-1321). Стару цркву, посвећену Ваведењу Богородице, коју је изградио Свети Сава 1199. године, Милутин је, уз благослов византијског цара и свог таста Андроника II Палеолога (чијом је ћерком Симони­дом био ожењен), порушио и изградио нову, која и данас сто­ји. Црква је изграђена крајем 13. века, вероватно 1293. године.

Крајем 14. века, дозидана је припрата кнеза Лазара. Када се уђе у цркву, са леве стране налази се фреска Милоша Обилића. Не­обично, ако се зна да он није канонизован. У средњој припра­ти са свода виси велика застава, дар краља Александра Обре­новића. Почетком двадесетог века, испред цркве су се налазила четири кипариса. Предање каже да је највећи кипарис посадио патријарх Макарије Соколовић, некадашњи хиландарски игуман и обновитељ Пећке патријаршије, рођени брат Мехмед паше Соколовића. Од турског паше добио је ферман да може да носи топуз, па су га звали Топузли Макарије. Данас су испред цркве само два кипариса.

У цркви се налази највећа манастирска светиња, икона Богородице „Тројеручице”. Налази се на игуманском трону и мо­наси је сматрају игуманијом манастира. У Хиландару је од 1217. године, када ју је Свети Сава донео из Јерусалима. Икона се у Хиландару налазила све до 1347. године, када је цар Душан од­носи у Србију. Крајем 14. века, Тројеручица се налази у манасти­ру Студеница. Почетком 15. века, Турци врше освајачке походе по Србији. У опасности је била и Студеница. Монаси су Троје­ручицу ставили на магаре и пустили га да иде куд је воља Божја. Божјим промислом, магаре је прешло целу Србију, Македонију, пола Грчке и доспело на Свету Гору. Магаре се зауставило неда­леко од Хиландара, где је и издахнуло. Тако се Тројеручица по други пут нашла у Хиландару.

Једна од најзнаменитијих свештених личности, у историји Хиландара и Србије, био је хиландарски игуман и српски архиепископ Данило II (1270-1337). Био је калуђер, ратник и књижев­ник; написао је шест житија. Занимљиво је да је Данило за игу­мана Хиландара изабран у Србији. Српски архиепископ био је у периоду од 1324. до 1337. године. Био је штићеник и миљеник краља Милутина, његов човек од поверења. Након смрти, проглашен је за светитеља.

Почетком 14. века, Каталонци су напали Свету Гору и потпу­но је опљачкали. Повод за пљачку било је убиство њиховог вође Рожера де Флора.

Каталонци су били најамници у служби Византије и борили су се против Турака. Успели су да одбране Византију и да поту­ку Турке до ногу, 1304. године. Године 1305, по наредби принца Михајла, сина византијског цара Андроника II, Рожер де Флор је убијен. Сматрало се да је успех де Флора у борби против Тура­ка изазвао завист код принца, који је сматрао да му је угрожен живот и престо. Опет, извори говоре да је каталонска војска видела да је јача од византијских трупа, па се окренула против цара. По другој верзији, Каталонци су радили према инструк­цијама Латина и папе Климента V, који су једном за свагда же­лели да униште Византијско царство. У сваком случају, након убиства свог вође, Каталонци су кренули у крваву освету по це­лој Грчкој.

Каталонска одмазда није заобишла ни Свету Гору. У периоду од 1307. до 1309. године Света Гора и Хиландар нашли су се на мети осветника. Игуман Данило II стао је на чело одбране Хиландара. Претходно је, тајно, на Свету Гору довео ратнике, прео­бучене у монахе. Византија је била сувише слаба за одбрану Све­те Горе, па је тај задатак поверен игуману Данилу. Данило је дуго одолевао нападима. Један предах у борби искористио је да изађе са Свете Горе и доведе појачање. Иако га је краљ Милутин молио да остане у престоници Скопљу, Данило се вратио на Атос. Уме­сто да свим снагама удари на Каталонце, Данило им је поставио заседу на путу, којим разбојници проносе опљачкано благо. Ова битка је била пресудна за Свету Гору. Данило је изашао као по­бедник и под своју заштиту ставио и друге светогорске манасти­ре. Последња битка одиграла се у манастиру Свети Пантелејмон (Русик), када су Каталонци дефинитивно поражени. Претходно су завојевачи покушали да спале браниоце, јер су знали да им је нестало воде. Запалили су ватру око манастирских зидина. До­витљиви Данило искористио је манастирске залихе вина и тако угасио ватру. Можемо само да замислимо какав би утицај на православни свет имао губитак Свете Горе. Хвала Богу, то се није десило захваљу­јући Србима, пре свих архиепископу Данилу. Иначе, задужбина архиепископа Данила је тврђава Маглић, код Краљева, која је и данас у добром стању.

Манастиром доминирају два велика пирга, пирг Светог Саве и пирг Светог Ђорђа. Подигнути су још за време првих ктитора Хиландара. Пирг Светог Ђорђа је најстарије хиландарско зда­ње. Подигао га је оснивач Хиландара, Георгије Хеландарис. Пирг Светог Ђорђа обновио је Свети Василије Острошки, у 17. веку. Због тога се сматра једним од ктитора Хиландара, а његов празник (12. мај) слави се као ктиторска слава. На врху пирга је црквица, посвећена Светом Јовану Претечи. Настала је изме­ђу 13. и 14. века. Иначе, пирг Светог Саве је једина грађевина из времена Светог Саве која и даље постоји.

Поред пирга Светог Саве налази се и манастирска ризница. У њој се чувају прастари документи, записи и разне драгоцено­сти. Нешто од тога је могуће видети, а нешто се скрива далеко од радозналих очију. У манастиру се, поред бројних моштију светаца, чува и честица Часног Крста, парче трновог венца Исусовог и део дарова мудраца са Истока. Хиландар поседује и хрисо­вуље византијских царева и српских краљева, хрисовуље Петра Великог, рукопис Стефана Немање, пехар цара Душана и још много дру­гих реликвија и рукописа од непро­цењиве вредности. У манастиру се чува и миро Светог Симеона Мироточивог.

У ризници се чувају и иконе Бого­родице Одигитрије (12. век) и Хри­ста Пантократора (Сведржитеља). Мозаична икона Богородице Одиги­трије припадала је Светом Симеону Мироточивом. Када је осетио да му се ближи крај, Свети Симеон је за­тражио од Светог Саве да му доне­се ову икону. Молио се пред њом док није издахнуо. Икона Христа Панто­кратора настала је у 13. веку и сматра се најлепшом иконом Христа у васељени. У ризници се чува и икона Богородице „Необорива Стена” (14. век), пред којом се, како каже предање, пре боја на Косову помолила српска војска, на челу са кнезом Лазаром.

Изнад келије, у којој се упокојио Стефан Немања, налази се Камбански пирг (звонара). На том пиргу уочавају се остаци часовника. Веровали или не, ту се заиста некада налазио часовник, и то 1200. године! Дакле, када нико у свету није знао шта је сат, ми Срби смо га имали. Овај се овај часовник споми­ње и у хиландарском типику, што значи да је настао и пре 1200. године. Иначе, први јавни механички часовник направио је хиландарски монах Лазар Хиландарац, 1404. године. Пуних 217 година откуцавао је време на торњу у Кремљу, у Москви, док није замењен. Само да се зна, Швајцарци су свој еснаф основали тек 1601. године!

Прва српска болница основана је у Студеници, а одмах потом и у Хиландару. Симеон Мироточиви је први светогорски светитељ који је промироточио – пре њега се ова чуда нису дешавала.

На манастирском гробљу сахрањен је и један цивил – Ђор­ђе Себастијан Рош (1896-1977). Ово је јединствен случај у Хиландару, да неко ко није монах почива на манастирском гробљу. Ђорђе Рош, потомак старе немачке фамилије, био је православ­не вере. У Првом светском рату рањен је на Церу. Један је од рет­ких војника који су преживели одбрану Београда, 1915. године. Управо је он сачувао од заборава чувени говор мајора Драгути­на Гавриловића. Из те борбе Ђорђе Рош изашао је као инвалид.

На Солунском фронту био је пилот. Зачетник је српског војног и цивилног ваздухопловства. Између два рата, као успешан пословни човек, направио је више уговора у корист Југославије и опремио војску наоружа­њем из Немачке. Генерал Душан Симовић замолио је Роша, 1941. године, да покуша да посредује код Немаца, како би се спречио нови рат. Међутим, његове пословне везе нису дале резултата. У Другом светском рату спасавао је Јевреје. Био је истински родољуб и патриота.

Помогао је да се обнове манастири Грачаница и Жича. Године 1960, обратио му се Јаков Љотић (син бившег српског конзула у Солуну, Владимира Љотића и рођени брат Димитрија Љоти­ћа), са молбом да учини нешто за спас Хиландара. Након посе­те Хиландару, 1961. године, Рош је видео да је манастир у лошем стању и да му прети прелазак у грчке руке. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, организовао је финансијску и ма­теријалну помоћ Хиландару, тајно доводио монахе и учинио све да Хиландар остане у српским рукама. Те, 1961. године, у Хилан­дар долазе нови монаси, углавном љотићевци и тако спречавају да манастир пређе у грчке руке.

Ђорђе Рош настанио се у Неа Роди, где је и умро. Комунистичка власт није дозволила да се сахрани у манастиру Ракови­ца, у породичној гробници. Хиландарски монаси одлучили су да свог добротвора сахране на манастирском гробљу.

Недалеко од Хиландара, на месту званом Спасове Воде, налази се скит Свете Тројице. Скит се лепо види када Хиландару прилазите с главног пута, из правца Јованице или Зографа. То је, заправо, већа хиландарска келија која се налази око два километра од манастира. Келију је подигао српски краљ Урош I Немањић (1220-1277), пре 1262. године. Поред скита краљ је подигао пирг Преображења, који више не постоји. На овом месту је јеромонах Доментијан, ученик Светог Саве, написао Житије Светог Симеона. Житије је написано 1264. године. Исти монах је 1243. године написао и Житије Светог Саве. Житије Светог Саве написао је још један хиландарски монах, Теодосије. Теодо­сије је живео крајем 13. и почетком 14. века. Житије, које је он писао, веома мало се ослања на оно које је писао Доментијан, али је богато доживљајима из живота Светог Саве.

Недалеко од скита Свете Тројице налазе се рушевине Арбанашког пирга. Иван Ка­стриот (или Јован Кастриотић) откупио је овај пирг, у трећој или четвртој деценији 15. века, од Хиландара. Претходно је даровао манастир многим поседима у Албанији. Иван Кастриот откупио је овај пирг за случај да му Турци отму земљу у Албанији. Плани­рао је да се са породицом склони у овај пирг. У пиргу се налазила црквица посвећена Светом Ђорђу.

Супруга Ивана Кастриота звала се Војислава и била је српског племићког порекла. Својим синовима дала је словенска имена: Репош, Станиша, Костадин и Ђурађ. Репош је, као световњак, умро у Хиландару, 1431. године. Његов брат Ђурађ постао је по­знат под именом Скендербег. У Хиландару се упокојио и монах Јоаким Кастриот, за кога се претпоставља да је нико други до Иван Кастриот.

Недалеко од капије манастира Хиландара, изнад Симеона Мироточивог исклесаног у стени, налази се пећина у којој је тиховао Стефан Немања. У то време, у Хиландар је, због Немање и Саве, долазило доста српске војске, са својим војсковођама. А монаха је било преко две стотине! Тешки топот коњских копита, звецкање разног оружја, мачева и оклопа, реметили су мир монаху Симеону. Зато се он повлачио у оближњу пећину. У њој је био близу манастира, а релативно далеко од гужве која је тамо владала.                                                                                                    

Ненад Андрић

-крај другог дела-