Кажу, време лети… Увек се запитам, да ли стварно време брзо протиче или смо се ми убрзали у овом свету где се намећу погрешне и изопачене вредности и изгубили повезаност са собом и са другима? Преплавили смо душу непотребним стварима, безциљно корачамо и онда кажемо како немамо времена ништа да завршимо.
Шта ми то заправо завршавамо? Да ли знамо наш смисао?
Да ли у ово време себе-центричности где смо заборавили на друге и немамо способност здравог саосећања за ближњег уопште, знамо са чим располажемо, шта су нам приоритети у одређеном дану и где нам «цури» енергија?
Кажу, свако живи своју истину… Мислим да је важно разумети да је истина једна и спознаја те истине и њених дубина је обично веома тешка и болна, али пошто ми живимо у времену заводљиве површности, истина се избегава, јер нарушава неко наше лажно смирење. Сви овоземаљски ометачи су се уротили заједно да узму енергију наше душе, исцрпе и искористе нас за једнократну употребу.
Наша највећа грешка је што не постављамо циљ који можемо да остваримо. Недефинисан циљ на почетку пута води у перманентно лутање, а циљ се никад и не постигне, јер га и немамо. Ако знамо циљ у који верујемо и заронимо дубоко у себе, пут ће сам да нас одведе до њега. А Бог увек помаже онима који верују и корачају са њим на свом уском путу.
Још једно врло важно питање које се поставља је – шта ћемо после? Сутра или кад одемо са овога света? Шта ће бити са нама? Увек кажемо да када нешто завршимо, имаћемо времена.
Када завршимо – шта? Да ли ћемо заиста имати времена? И да ли мислимо о оном другом времену, бесконачном, које нас неминовно чека када изађемо пред Господа? Мислимо о томе и не чекајмо сутра, јер то је највећа замка!
Тачно је да треба бити стрпљив за неке ствари, али не треба одлагати живот, јер заиста не знамо колико заправо имамо времена да спасимо душу нашу…
Мирјана Митровић
Центар за КУЛР
Благослови
Дејан Мицић – аутор фотографије
Некада примећујем да их имам пуно, а често сам једноставно незахвална и слепа за благослове које ми Бог даје.
Гледам баку која води свог унука у школу – огроман благослов за унука да расте поред своје баке, да се научи љубави, пажњи, стрпљењу и нежности од малих ногу.
Благослови никада не престају, као дисање који је дар Божији.
Зашто нам је тешко да освестимо наше благослове?
Јутрос сам устала на леву ногу и до доручка сам већ нервозна што имам своју «to do» листу и живим у футуру 2, а не презенту. Живим у радњи која ће се десити, али само ако се оствари још једна будућа радња пре ње. (Што би рекао Аца поштар, ШББКББ!)
Да упростим: када пошаљем мејл, скувам ручак, завршим састанак, онда ћу да одем до козметичара, фризера, стоматолога, позовем пријатељицу на кафу….
Затворим очи, избројим до пет и кажем себи: «Стани мало, удахни, зна се ко пуно мисли унапред и смишља сценарио.»
Устала си, ходаш, видиш, данас немаш болова, сем што те нажуљао јастук, па те мало боли врат. Имаш дом, породицу, топло место за починак, да се обучеш и где да се окупаш, живиш у миру… Питај оног човека преко пута шта он све нема, почев од здравља, преко топле воде, хране и достојанства… Како је њему?
Опрости ми Боже на мојој незахвалности, дајеш ми и више него што ми треба… Како ми рече мој духовник, јеромонах – радост је у једноставним стварима. Обично људи који се пуно школују, читају, размишљају, све искомпликују…Зашто?
Да ли знаш шта је још благослов? Када се неко моли за тебе свим својим срцем и душом, нада се твом добром здрављу и опоравку. Знаш ли да постоје људи за које нема нико Богу да се моли, помињу се на Литургији…
Благослов су живи родитељи. Мамина светлећа порука на телефону. Порука супруга да је безбедно слетео на жељену дестинацију. Ћеркино «мама, волим те пуно» , теткино «чувај се», татино «само стрпљиво», братовљево «издржи, легендо»… Једно татино и искрено: «Како си»? И речи: «Буди стрпљива и све ће доћи на своје.»
Колико је то само Божије љубави и милости у сваком дану?
Да ли треба да напоменем да је благослов и радост, када дуго не дођеш у свој парохијски храм, па те свештеник пита да ли си добро и да ли је све у реду код тебе…
Благослов је када даш име свештенику за упокојеног брата или сестру да се спомиње на Литургији, а исти тај дан сазнаш да је више пријатељица оставило твоје име за помињање у манастиру за твоје здравље.
И како иде даље: «На здравље и на спасење, на смрт и Васкрсење!» Тога се бојимо, али ако нема смрти, нема ни Васкрсења.
На крају свега, стари човек, мора умрети у нама, борити се са својим страстима, не дати да зло победи злим, него победити га добрим. Тешко је, али уз Божију помоћ лако изводљиво, уз труд и молитву.
Благослов је када знаш да ослушнеш тишину, јер се у њој Бог открива. Кажу и верујући писци да су све књиге већ одавно написане, само чекају душу која ће се смирити и добити благодат Светог Духа да их испише.
Благослов је инспирација коју добијеш у својој заједници пуној подршке, у којој се увек осећаш сигурно да поделиш све оно што те мучи….
Благослов је што видим и чујем. И што осећам да је све створила Божија рука и да се захваљујем на сваком дану до сада, иако је било неких које бих избрисала из сећања. Али да није било таквих дана, не бих научила да препознам све радости који један дан без бола доноси.
Благослов је препуштање Божијој вољи, када ти се чини да се ствари неће лепо одвијати за тебе. Уз твој труд, молитву и рад хоће, али је потребно неко време.
Благослов је живот сам по себи, и свесност да смо овде само привремено. На нама је да дамо све од себе, а Господ ће уредити све како треба у Његово, а не у наше време. А ми због тога не треба да падамо у очајање. Ми чекамо Христа, а не боље време.
Благослов је када знаш да небо није граница, као што многи тврде, већ када си део креативне и песничке дружине Центра за КУЛР у којој те главна парола-водиља изнова подсећа на следеће: «Небо није граница, Небо је наш циљ.»
Ивана Ходоба
Центар за КУЛР
Владико, подсети ме ко сам
Дејан Мицић – аутор фотографије
Владико, подсети ме ко сам… Ко сам када циља немам, а некада ни радости у души, нити умећа да служим Теби, јединоме од кога Љубав почиње…
Ко сам, када изгубих делове себе на овом путу на који си ме послао – и даље не знам зашто… Заправо знам, али и ти знаш да моја логика није иста попут Твоје, па моје страдање никако није изједначено са сврхом (која се губи)…
Ко сам? Подсети ме, Владико, јер ако то не учиниш, наставићу да тумарам овим шиљатим светом на који се срце моје већ толико пута пробуразило да ће без њега остати, а колико знам, оно ти је најважније… Срце човека који лута, тумара, и под ударом ових животних олуја треба да остане смирено, нежно, крхко, осећајно и пре свега, пуно љубави. Према Теби, себи, и наравно, свему што га урушава.
И да, оно мора бити обавезно верно – ако се уопште сећа коме служи и како се то ради.
Погледај ме, Владико! Погледај ме и подсети ко сам, каквог човека си то саздао који треба да буде по лику Твоме, а није у стању да каже «не» обичним лажљивцима, јер су и они, ето – људи. Пуни слабости и неодлучности, па се по томе препознајемо и уједињујемо. А онда пловимо далеко од Тебе, јасно – у погрешном смеру.
Зато ме просветли, Владико, уразуми и научи, јер је Твоја логика заиста другачија од моје. Без Твога моћног додира, Уметниче Неба и Земље, цео пређени пут може бити узалудан. Ти си вечан и постојан, а ја се мењам и још ћу се мењати под ударом немилосрдних таласа животнога мора који туку до бола. Ударају као да баш желе да заборавим ко сам, јер изгледа да само тада могу постати – или прах без вредности или Твоје мало уметничко дело.
Јелена Стефановић
Центар за КУЛР
