Сажетак:
Медитација је нашироко хваљена због својих корисних својстава по ментално здравље, али нова истраживања показују да она код појединих особа може да изазове и нежељене нуспојаве — од анксиозности и дисоцијације до функционалних оштећења. Психолог Николас Ван Дам[1] и његов тим утврдили су да је скоро 60% практиканата медитације искусило неку врсту нежељених ефеката, а отприлике трећина је те ефекте доживела као узнемирујуће. Иако медитација често помаже у ублажавању стреса, она може да изазове и узнемирујућа искуства код појединих практиканата.
Медитација се данас нашироко промовише као средство за све — од смањења стреса до повећања продуктивности. Постала је један од најчешће коришћених приступа подршци менталном благостању у различитим контекстима.
Међутим, када се пракса као што је медитација користи у медицинским или терапијским оквирима, појављују се важна научна питања. Колико је вежбе потребно да би се постигли корисни ефекти? И подједнако важно — постоје ли ризици или нежељени ефекти који могу да је прате?
„Ово је врста истраживања која би иначе требало да се спроводи на самом почетку развоја било ког новог терапијског интервенционог програма“, објашњава Николас Ван Дам, психолог са Универзитета у Мелбурну. „А из различитих сложених разлога, када је реч о програмима заснованим на свесној пажњи (mindfulness), то просто није урађено.“
Испитивање могућих негативних страна медитације
Иако многи људи износе позитивна искуства, истраживања су током протеклих година показала да медитација може довести и до неповољних искустава код неких појединаца. Ови нежељени ефекти могу обухватити нападе панике, наметљиве или узнемирујуће успомене повезане са претходним траумама (на пример поремећају посттрауматског стреса), а у тежим случајевима и осећање деперсонализације или дисоцијације.
Ван Дам напомиње да процене о томе колико су ова искуства учестала значајно варирају у научној литератури. Нека истраживања указују да само око 1% практиканата медитације доживи нуспојаве (Wong et al., 2018), док друга процењују да тај број достиже чак две трећине (Britton et al., 2021).
Да би разјаснили ове недоследности, Ван Дам и његове колеге спровели су студију објављену у Clinical Psychological Science, у којој су испитивали колико често медитанти доживљавају нуспојаве и који фактори могу повећати вероватноћу њихове појаве.
Студија на националном нивоу о искуствима у медитацији
Истраживачки тим ангажовао је скоро 900 одраслих широм Сједињених Држава. Да би група што верније одразила ширу популацију практиканата медитације, користили су податке Центра за контролу и превенцију болести (CDC) као смерницу за селекцију учесника. Истраживачи су такође укључили практиканте различитих нивоа, од почетника до напредних, „како бисмо могли да стекнемо увид у целокупан спектар људи који се баве медитацијом у САД“, додаје Ван Дам.
Ван Дам је нагласио да начин на који истраживачи постављају питања о нуспојавама (нежељеним ефектима) може драматично утицати на налазе. “Замка се крије у детаљима“, каже он, објашњавајући да се многа претходна истраживања ослањају на отворена питања, то јест на приступ познат као спонтано извештавање. У таквим случајевима, учесници можда не препознају своја искуства као нежељене последице то јест контраиндикације или оклевају да их спомену.
Да би смањили ту непоузданост, Ван Дамов тим је развио контролни списак од 30 ставки који обухвата могуће ефекте медитације. Учесници су оценили интензитет сваког ефекта, да ли је био позитиван или негативан, и да ли је нарушавао њихово свакодневно функционисање.
Шта су показали подаци
Резултати су показали да је готово 60% практиканата медитације у САД пријавило најмање једну контраиндикацију са списка (на пример, осећај анксиозности или „одвојености од тела“). Око 30% је навело да су нежељени ефекти били изазовни или узнемирујући, а 9% је пријавило да су ови ефекти изазвали функционална оштећења.
Студија је такође идентификовала неколико потенцијалних фактора ризика. Особе које су у претходних 30 дана пре практиковања медитације имале симптоме везане за ментално здравље или психолошку узнемиреност биле су склоније да пријаве неповољне ефекте. Практиканти који су похађали интензивне резиденцијалне програме, који често подразумевају дуге периоде тишине и вишечасовну медитацију, такође су били под већим ризиком од функционалних оштећења.
Ван Дам наглашава да је потребно више истраживања како би се утврдили односи узрока и последице. Проспективна лонгитудинална студија, како каже, помогла би у разјашњавању међусобних утицаја менталног здравља и медитације током времена.
Подстицање свесности, а не страха
Упркос налазима, Ван Дам упозорава да медитацију не треба посматрати као опасну. „Наши закључци нису донесени да би уплашили или унели страх и панику међу људе, нити они сугеришу да се избегава медитација. Ми превасходно сматрамо да би требало да обезбеди боља информисаност,“ каже он.
Он пореди ову ситуацију са другим терапијским поступцима, као што су хируршке интервенције или терапија изложеношћу, где се пацијенти (клијенти) унапред обавештавају о томе шта могу да доживе, или какво искуство може да произведе конкретни третман. Таква врста припреме омогућава појединцу да процени ризике и да донесе информисану одлуку о пристанку или неприхватању одређене методе.
Суочавање са нелагодношћу у пракси свесне пажње
Поводом медитације, овакви разговори често изостају. „Морамо пронаћи начин да водимо тај разговор и усмеравамо терапијско поступање у том простору,“ каже Ван Дам. Он сугерише да практиканти и клиничари треба да објасне да нелагодност понекад може бити део процеса. Осећаји непријатности или преиспитивања сопственог идентитета нису нужно знаци штете, већ потенцијални аспекти дубљег психолошког истраживања. Међутим, узнемиреност која значајно нарушава свакодневно функционисање треба да се схвати озбиљно.
„Ове праксе нису за свакога“, закључује Ван Дам. „Ако некоме не одговарају, то не значи да та особа нешто погрешно ради. Можда та врста терапије њима једноставно не одговара.“
Извор: Science daily – Association for Psychological Science
Датум: 5. новембар 2025.
[1] Др Николас Ник Ван Дам (Dr Nickolas Nick Van Dam) је утицајни академик и клиничар са Универзитета у Мелбурну (Аустралија), чији се рад налази на пресеку критичке мета-науке и примењене психологије. Он је чувен по промовисању научне строгости, репликације и побољшања у оквирима психолошког истраживања. Инсистира на повећању поузданости науке и тражењу ригорозних доказа, како у области истраживања душевног здравља, тако и у широј психолошкој науци.
