- Рођена у радикалној верској заједници, тада осамнаестогодишња Бријел била је у потпуности изолована од спољашњег света.
- Одрастајући, учена је да је природно да мушкарац има најмање три супруге.
- Онда је дошао дан када је била приморана да ступи у брак са вођом култа – човеком који је већ имао 64 жене.
На овом месту Бријел, данас тридесетдеветогодишњакиња, износи своје искуство.
Осећајући топлину сунца на голим рукама, осмехнула сам се. Сада могу да будем ко год пожелим, помислила сам с олакшањем.
Имала сам двадесет шест година и то је био први пут да сам могла да се облачим по сопственој вољи, а не у дуге хаљине налик одећи америчких досељеника, које сам била приморана да носим читавог живота.
Рођена у радикалној верској секти— Фундаменталистичкој цркви Исуса Христа светаца последњих дана (FLDS – Fundamentalist Church of Jesus Christ of Latter – Day Saints) — била сам једно од четрнаесторо деце. Секта је настала након што је Мормонска црква 1890. године званично забранила полигамију. Учили су нас да сваки мушкарац у заједници треба да има најмање три жене, а по могућству и више.
И мој отац је имао још једну супругу која је живела са нама, иако му није родила ниједно дете.
Наш вођа, Рулон Џефс је имао између деветнаест и седамдесет пет жена, укључујући и једну од мојих старијих сестара. Венчали су се када је она имала осамнаест, а он више од осамдесет година.
Упркос огромној разлици у годинама, није ми се чинило да је то необично. Одрасли смо у уверењу да је то нормалан начин живота.
Били смо строго изоловани — забрањена нам је била свака комуникација изван заједнице; да гледамо телевизију, слушамо популарну музику или читамо било шта што није белетристика. Није ни чудо онда што нам је у таквој атмосфери огромна разлика у годинама супружника била нормална.
„Полигамни брак је неопходан да би се достигла сама небеса“, понављао би нам отац свакодневно.
„Ти ћеш се удати за Ворена Џефса“, говорили су људи у заједници, подсећајући ме на мој главни животни “задатак”.
Ворен, син Рулона Џефса и мој школски директор, који је требало да наследи оца као лидер секте, био је тридесет година старији од мене. И сама помисао да постанем његова супруга била је застрашујућа.
После очеве смрти у септембру 2002 (имао 92 године) Ворен је преузео већину очевих супруга — млађе је оженио, а о старијима и деци „бринуо“.
Три месеца након што сам напунила осамнаест година, у јануару 2004, отац ме је одвео у кућу Вореновог брата — на венчање.
Постала сам шездесет пета супруга самозваног пророка. Није било бурме, ни беле хаљине. Моја судбина је била запечаћена једним пољупцем.
Одмах потом, Ворен, тада у 48. години, наредио је мом оцу да напусти просторију, а мени заповедио да седнем у његово крило. Када је додирнуо моје интимне делове, укочила сам се од страха, што је изазвало његов бес.
Жене у FLDS-у учене су да „буду љупке“ — да потискују емоције, безусловно слушају мужеве и обожавају вођу. Тиме што сам се укочила, прекршила сам сва три правила.
„Одведи је!“, викнуо је Ворен оцу. Возили смо се кући у готово потпуној тишини.
Две недеље касније добила сам наредбу да се спакујем; послата сам у један од Воренових комплексa у другој држави. Са мном је пошла и моја старија сестра — која је, после смрти Рулона Џефса, и сама постала Воренова супруга. Тамо ми је одржана „обука“ о томе како да сексуално задовољим свог мужа — он је то називао „ обучавањима за небески живот“.
Одбијала сам брачне односе. Када год би Ворен долазио, крила сам се у ормару, очајнички желећи да се удаљим од њега. Примећивала сам, међутим, да је највише времена проводио са најмлађим супругама — неке су имале само дванаест година.
Иако смо од малена учене да је то наша „судбина“, све више сам осећала да нешто дубоко није у реду. Када сам страховe поделила са другим женама, оне су моје сумње одмах одбацивале.
После нашег венчања, Ворен Џефс је иначе оптужен за сексуални однос са малолетницом, договор у вези са силовањем малолетнице и саучесништво у силовању. Побегао је, оставивши нас — жене и децу — без икакве подршке.
FBI га је 2006. године уврстио на листу најтраженијих преступника, у очајничкој жељи да га пронађу.
Да ли је ово крај?, питала сам се с тихом надом.
У августу исте године, полиција га је зауставила јер регистрациона ознака на његовом возилу није била видљива. Унутра су пронашли четири компјутера, шеснаест мобилних телефона, три перике, бројне наочаре за сунце и преко 55.000 долара у готовини.
Ухапшен је и 2007. осуђен на десет година затвора због његове улоге у склапању брака између 14-годишње девојчице и њеног 19-годишњег рођака, али је пресуда три године касније укинута.
У међувремену, током рације у једној од његових кућа, полиција је пронашла снимке сексуалног злостављања деце, укључујући и аудио-снимак односа са дванаестогодишњом „невестом“, без њеног пристанка. На његовом ранчу су такође открили и петнаестогодишњу девојчицу, која је била трудна са његовим дететом.
Године 2011, у Тексасу, Ворен Џефс, стар 55 година, је проглашен кривим за тешка кривична дела сексуалног насиља над малолетним супругама и осуђен на доживотни затвор и додатних двадесет година.
Тада сам живела у Шорт Крику у Јути са оцем. Вест о његовој пресуди донела ми је неизмерно олакшање.
Али чак и из затвора, Џефс је настављао да контролише своје следбенике.
Ја сам, после више неуспелих покушаја бекства из култа, била закључана у соби.
У мају 2012, у својој двадесет шестој години, искористила сам тренутак: уз помоћ маказа извадиле сам шрафове са прозора, отворила га и у тишини ноћи побегла. Боса, трчала сам кроз цео град, све док нисам угледала једну жену у дворишту. Препознала сам да није чланица секте — носила је кратке рукаве и фармерке.
„Помозите!“ викнула сам, објашњавајући да сам побегла из култа.
Жена по имену Лори помогла ми је да ступим у контакт са брачним паром који је пружао подршку преживелима, као што сам била ја. Кристин и њен супруг Лерој примили су ме у свој дом, пруживши ми љубав и сигурност.
Како сам постепено напуштала све ритуале и убеђења која су ми усадили, учила сам да живим као слободна особа, да се шминкам, обликујем косу, као и да носим одећу коју желим. Године 2014, Кристин и Лерој су ме правно усвојили, када сам имала двадесет осам година. Иако сам се борила са тешким ПТСП-ом (Посттрауматским стресним поремећајом –прим.прев), кроз саветовање и огроман труд, претварала сам страх у одлучност.
Почела сам да похађам редовну школу, гледам телевизију и слушам музику — све оно што ми је било ускраћено током детињства. Било је невероватно.
Године 2015. упознала сам Стевана, тада тридесетшестогодишњака, преко најстаријег сина мојих усвојитеља и заљубила се. Пет месеци касније, Стеван ме је запросио — и рекла сам „ДА“. Први пут сам осетила шта је истинска љубав. Венчали смо се у октобру 2016.
Овога пута, носила сам прелепу белу венчаницу и разменили смо сребрне бурме.
Ипак и поред личне слободе, нисам престала да мислим на жене и децу која су још увек заробљена у заједници. Зато сам исте године успела да купим имање које је припадало мом бившем мужу и претворила га у „Центар снова“ — уточиште за оне који су побегли из FLDS-а или других репресивних средина.
Иако је мој отац изопштен из заједнице након мог бекства, моја мајка и неки од мојих браће и сестара и даље су нажалост били под утицајем FLDS-а. Ипак, успела сам да обновим однос са делом породице — данас живе далеко нормалнијим животом.
