Од првог дана стварања Цркве против ње се непрестано води рат и тако ће бити док је света и века. О томе сведоче, између осталог, и реченице из Јеванђеља: „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава.”[1], и „… сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.”[2] Прва нас подсећа на перманентно ратно стање, а друга указује на Победника. Различити су облици рата против Цркве, па је уз периодичне оружане облике, кроз историју увек присутан широк спектар неоружаних операција. У данашње време он је саставни део хибридних ратова против држава са већинским православним живљем, тачније њихова је суштина. Све српске невоље, како оне у прошлости и садашњости, тако и оне које ће уследити у будућности, у непосредној су или посредној вези са прозелитизмом и религијским интервенционизмом. Зато је пажњу потребно усмеравати и на актуелни рат у Украјини, у чијим се оквирима прогони Црква и који се мора посматрати како из угла ратне вештине, тако и из угла геополитике. Први се односи на украјинско ратиште са Русијом и Украјином као зараћеним странама, док је други последица супротстављених геополитичких интереса Русије и англоамеричког Запада, где је Украјина само једна од војишних просторија. У складу с тим, прогон Цркве у Украјини није изолован случај, већ је део не само оружаног рата у Украјини него и глобалног хибридног рата као наставка двомиленијумског процеса, данас присутног у свим православним земљама. Циљ рата против Цркве је одвојити људе од Бога и убедити их да Бог не постоји, самим тим помрачити им ум, јер се само тако добијају робови којима се може бескрајно манипулисати.
Рођендан Цркве – наставак исконског рата
„А утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох.”[3] Педесети дан по Васкрсењу догодило се оно што је Господ Исус Христос најавио ученицима, и то је рођендан Цркве. Од тада се против ње води непрекидни рат као наставак исконске побуне против Бога. Према библијској историји први рат десио се на небу, у дубини векова, давно пре стварања човека, када се један од виших анђела понео својом величином и моћи коју му Бог подарио и пожелео да буде као Бог. Погорђени Сатанаил успротивио се Божијој вољи, при чему је на зло успео да наведе и многе друге анђеле.[4] Пожелевши да буде једнак Богу, постао му је противник и у рату који је тада започео на небу Сатана је на своју страну повукао трећину анђеоске војске, која се поделила на добре и зле (анђели и демони). Пакошћу и завишћу демона, у свет који је Бог створио за вечност и у коме није било семена пропасти ушла је смрт.[5] После пораза и збацивања Сатане и његових следбеника са неба, рат се пренео у поднебесје и на земљу, где је настављен новом побуном. Овог пута од Бога су се удаљили први људи Адам и Ева. Једина истинска слобода која постоји јесте могућност човековог избора да буде са Богом или не, а наши прародитељи, по наговору Сатане, одабрали су ово друго. Од тада сва наредна покољења рађају се са истим, наследним прародитељским грехом који проистиче из побуне против Бога и чија је последица, као што је већ наглашено, смрт. Рат против Бога подразумева и рат против Цркве од првог дана њеног стварања и трајаће до Судњег дана, а Цркву ни врата паклена неће надвладати.
Масовно мучеништво хришћана потрајало је до доношења Миланског едикта јер су у прва три века живели у антихришћанским и освајачким државама и од многобожачких власти због вере непрекидно прогањани, мучени и убијани. Тим жетвама непрекидно је допуњавана Небеска житница и тако ће бити све док се не надомести број палих анђела из првог рата на небу. Велика промена десила се 28. октобра 312. године, пред битку коју је Свети цар Константин водио против Максенција, када је на небу видео Крст и чуо речи: „Овим побеђуј!”. Одмах је наредио да се целокупна његова војска стави под знамење Крста, чиме је у исто време доспела и под Божију заштиту. Епилог је била сјајна победа над вишеструко надмоћнијом Максенцијевом војском. Након доношења Миланског едикта 313. године држава се почела сматрати потребном, важном и корисном установом одређеном од Бога ради осигурања живота, имања и мира. Она од тада почиње да штити верни хришћански народ од туђинског освајања и ропства, прво физичког, а затим и духовног, јер мирнодопски периоди увек пружају боље услове за спасење него ратни. У вези с тим, важно је имати у виду да је душа претежнија, што ће се видети и у дешавањима кроз наредне векове. Након 313. године долази до пада вере и отупљивања њене оштрице, па се појављује монаштво као посебан Божији дар у виду светионика људском роду.
Прозелитизам
Након 1054. године арсенал у неоружаним хибридним ратовима против Цркве проширен је прозелитизмом и он је до данас остао једно од најопаснијих оружја. Довољно је присетити се времена смутњи као драматичног периода руске историје од 1598. до 1613. године, који је, по Срђану Перишићу, дао печат руском геополитичком идентитету. Наиме, после гашења династије Рјурикович, Пољска и Ватикан, у намери да поримокатоличе руски народ, на престо руских царева преваром су довели лажног Димитрија.[6] Након бунта народни православни покрет предвођен кнезом Дмитријем Пожарским и Кузмом Мињином ослободио је Москву од пољских окупатора.[7] Тако је пропао један од бројних покушаја Запада да овлада православном Русијом, слично каснијим походима Наполеона и Хитлера.
Образац прозелитизма и у данашње време је препознатљив по лукавствима и перфидијама чије су последице присутне у земљама где су вековима живели православни хришћани – на Балкану и у Украјини посебно. Балкан као поље надметања таласократских (поморских) и телурократских (копнених) сила својеврсни је мали Хартленд глобалног Хартленда и мали Римленд глобалног Римленда.[8] С једне стране, Балкан на глобалном ратишту представља геополитичко претпоље и мостобран таласократских сила англоамеричког Запада у настојањима да продру у континенталну дубину Евроазије, где је смештена највећа телурократска сила – Русија. С друге стране, контролом простора данашње Украјине Русија има могућност заштите сопственог и изузетно осетљивог југозападног крила, док би уласком Украјине у НАТО руска геополитичка одбрана изгубила стратегијску дубину и била би сломљена. Зато не треба да чуди што су у процесу свеукупног раслабљивања стратегијских праваца који изводе ка истоку простор данашње Украјине и српске земље били и остали par excellence зоне прозелитских деловања.
Ропство под Османлијама
По Божијем допуштењу и као залог за нововековну будућност, а ради очувања вере која је све више била под прозелитским притисцима, након периода процвата православља у средњовековним словенским државама уследио је њихов пад у отоманско ропство – Источно римско царство, српска средњовековна држава, као и низ других балканских држава. На унионистичком сабору у Флоренцији, који је трајао од 1438. до 1445. године, цариградски патријарх Григорије Мамас прихватио је унију. Убрзо након пада Цариграда пропала је и унија јер је у међувремену поробљени православни народ није прихватио. Нешто слично и подједнако драматично може се видети и на српском примеру који је Свети Владика Николај сликовито описао у Царевом завету (издање Манастира Рукумија 1999. године), када је „српској властели прорасла земља кроз душу”. Српски златоуст нас учи да се „државе и дају народима да би имало шта пропасти уместо народа; да би се имало шта дати у откуп душе народне. Кад се да јефтино за скупо, боља је трговина од обратног случаја”. Као што је већ наглашено, душа је претежнија, а земља се мученичком крвљу обнавља, па је тако српска земља породила Карађорђа, Милоша и устанике, кроз које се пројавио дух Немањића пет векова скриван у ропством намученој народној души.
Ропство под комунистима
Међутим, опет по Божијем допуштењу, али и као последица прозелитских лукавстава, нововековни православни властодршци, незадовољни величином држава које им је Бог дао, допринели су њиховој пропасти. Али управо ти су владари били и прве жртве у предстојећим покољима и страдањима православних народа – неки попут Срба и кроз геноцид. Страдање свете породице Романов, терор над верним руским народом и рат против Цркве у Русији многи сматрају страшнијим и суровијим од прогона хришћана у време првог Рима и тај рат се на просторима данашње Украјине наставио до данашњих дана. Дакле, живимо у историјском периоду, попут претходно поменутих, у коме се паралелно и циклично и уз константне хибридне и нелинеарне ратове предузимају и физичко насиље и отимања светиња ради уништења православља.
Током Другог светског рата на просторима бивше Југославије постојала су два антисрпска и антиправославна, у суштини прозелитска покрета. Један је предводио Анте Павелић спроводећи политику „трећину побити, трећину покрстити и трећину протерати”, док је други предводио Јосип Броз Тито окружен малобројним, али тврдокорним језгром комуниста српског порекла (за себе су тврдили да немају нацију, прим. аут.). Улога Титовог покрета била је да у своје редове на перфидан начин увуче православне Србе – по вери, а не по идеологији изразите антифашисте – који би измакли камама и маљевима Павелићевог покрета.[9] О далекосежности последица које је тај, између осталог и антицрквени рат оставио, сведочи и чињеница да вођа другог покрета и даље има маузолеј у Београду, и то на туђем и отетом земљишту. У исто време, истинским борцима за биолошки опстанак српског народа, који нису сарађивали са Павелићем – попут двојице ђенерала и мученика Драгољуба Михајловића и Милана Недића – гробна места се и даље не знају. Колико је тај рат против Цркве подмукао види се и у једној антиномији (нешто само наизглед супротстављено, прим. аут.), тачније у подацима о броју страдалих припадника клира Српске православне цркве током Другог светског рата, које имамо захваљујући Светом архијерејском синоду.[10] Од укупно 545 убијених православних клирика, гледано од најмањег до највећег броја, починиоци су следећи: Војска Краљевине Југославије током Априлског рата – 1, Недићеве трупе – 2, Љотићевци – 2, Западни савезници у бомбардовањима – 7, Италијани – 8, Бугари – 11, Југословенска војска у Отаџбини – 14, Арнаути (тако стоји у извештају, прим. аут.) – 15, Мађари – 17, Немци – 84, усташе – 171 и партизани – 213. Дакле, они који Србе више од осам деценија убеђују да су им ослободиоци (многи су, нажалост, и убеђени) од укупног броја убистава цвета светосавља, руке су окрвавили у 213 случајева. Побивши 39% припадника српске православне елите и „надмашивши” у томе Немце за 129 (безмало клир једне епархије), па чак и усташе за 42, они се и после осам деценија у знатном делу српства сматрају усрећитељима, а истински српски заштитници издајницима, квислинзима и сарадницима окупатора. То није чудно јер човеку који зарати против Бога и Цркве разум бива помрачен и он више није у стању да расуђује и уочава ни најелементарније и најочигледније чињенице. Како је већ истакнуто у уводу, то и јесте циљ рата против Цркве – одвојити људе од Бога и убедити их да Бог не постоји, самим тим помрачити им ум, јер се само тако добијају робови којима се може бескрајно манипулисати. Страдања православних, а посебно клира, настављена су и у деценијама након Другог светског рата, при чему је најупечатљивији пример мученички живот, жртва и кончина Светог Варнаве Хвостанског исповедника, једног од бројних невино пострадалих у суровом прозелитском рату против Цркве.
Синдром „топлих папуча”
Рат против Цркве траје и неће погрешити ко устврди да у данашње време посебну склоност ка богоборству имају унуци и праунуци припадника већ поменутог тврдог језгра с врха покрета који је Србе у склањању од усташког ножа злоупотребио и лукаво увукао у своје револуционарне редове, као и егзекутора над 39% припадника православног клира. Треба наглашавати да ту не спадају потомци огромне већине поштених и часних људи и храбрих партизанских бораца – како предратних, тако и послератних сељака, истинских антифашиста – који су се на устанак дигли ради спасавања живота чланова сопствених породица и нејачи, а таквих је 90%. Не, у питању су појединци са наслеђеним предиспозицијама за непријатељски став према Цркви – унуци и праунуци малобројних „који немају нацију”, познатих и по „синдрому топлих папуча”. Они имају већу склоност да постану аутошовинисти и да по угледу на прадедове буду бескрајно одани „највећем сину наших народа и народности”, за чије посмртне остатке и даље мисле да леже на Дедињу и спремни су да их бране – наравно туђим животима, како би другачије [sic]. Таква јакобинска спремност да се револуцијом мења свет и Срби силом утерују у „земаљски рај” најчешће проистиче не само из неимања нације већ и из поменутог синдрома насталог кроз егзекуције идеолошких непријатеља у њиховим кућама и отимање имовине. Што је најзанимљивије, такви данас нису пролетери већ најчешће тајкуни и аутошовинисти евроатлантске провенијенције, што је и логично с обзиром на наслеђени материјални и посебно духовни иметак, на чему су на првом месту захвални прозелитском вођи чији маузолеј и данас упорно чувају. Уз иницијалне утицаје споља, првенствено кроз религијски интервенционизам, потомци „ослободилаца” Србије са наслеђеном потребом да револуцијом мењају свет како би га „поправили” и данас су лучоноше рата против Цркве и то ће углавном бити и њихови потомци, осим ако у појединим случајевима нарочита Божија интервенција нешто не промени.
Став Цркве?!
На делу Земље где живе Срби – који је по Миломиру Степићу сеизмограф глобалних потреса – никада не мањка политичких превирања. У том смислу у турбулентним догађајима на овим просторима често се може чути „душебрижничко” питање: „Који је став Цркве?” У већини случајева изговарају га неупућени, с тим да није у питању безазленост јер га смишљају и лансирају злонамерни и „озбиљни играчи”. Када би се радило искључиво о незнању, неупућени би се, неометани спољним смутњама, заинтересовали и дошли до одговора. Знали би да Црква по свим важним питањима увек има став и износи га у деликатним тренуцима. Али, не лези враже! Када се она у таквим ситуацијама огласи, из богопротивног табора редовно уследи цинична опаска како је „Црква одвојена од државе”.[11] Прво се од Цркве тражи став, а онда јој се спочитава што га јавно износи [sic]. Разлог за то је што се брозоморно виђење њене одвојености од државе, још од 1945. године па до данас, код многих „ни за јоту” није променило. Као и њихови without nation дедови и прадедови, са наслеђем у виду „синдрома топлих папуча”, поједини свој однос према Цркви и даље доживљавају кроз призму бацања у јаме, стварања пасјих гробаља, голооточког преваспитавања и чупања бркова. Демократија и тачка!
Суштина је, међутим, да се у ситуацији политичких подела став Цркве заснива на пастирској одговорности за сва духовна чеда, без раздвајања и одвајања било кога у дневнополитичким надгорњавањима и без стављања на било чију страну. То може ићи све до границе омеђене виталним животним интересима православних Срба и до линије разграничења са србофобним екстремизмима попут оних из претходно поменутих страдалних периода, као што је „време чуда” од пре осам деценија. Сваки хришћанин треба да има такав став, јер се људи морају посматрати не само онаквим какви јесу већ и онаквим какви ће бити када приђу Христу. Угао гледања секуларне и хришћанске етике није исти и протоком времена све је шири. Док етика тражи толеранцију, онтологија тражи љубав, а љубав покрива све. Толеранција је за похвалу, али она љубави „није ни до колена” и од ње се разликује онолико колико се ноћ разликује од дана. Црква пред собом увек има пример покајаног разбојника са десне стране и пример непокајаног разбојника с леве стране Христовог Крста на Голготи: „И с њим распеше два разбојника, једнога с десне, а једнога с лијеве стране њему. И испуни се Писмо које говори: И уврстише га међу безаконике”.[12] Примери двојице разбојника распетих заједно са Христом на Голготи показују да секуларна етика није мерило Цркве, јер такву етику не занима спасење. Она своје судове ограничава на простор овог света и све своди на ниво обезбоженог човека који пребива искључиво у духовној хоризонтали. За разлику од њега, човек који живи у крстоликој евхаристијској заједници зна да при истом греху, са тачке гледишта секуларне етике, међу људима нема разлике, али истовремено са онтолошког аспекта разлике могу бити несагледиве. Црква нам у једној од припремних седмица пред Часни пост нимало случајно саопштава Јеванђелску причу о Митару и Фарисеју: „Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се”.[13] Цариник је у етичком погледу био посрнули човек, али је зато у онтолошком погледу био човек са дубоким покајањем. Фарисеј се строго придржавао норми, али је у суштини био „окречени гроб”. Зато је цариник због свог смирења отишао из храма оправдан, а фарисеј због своје гордости није постигао тај циљ.[14]
Јеванђеље – став Цркве
Став Цркве може да чује свако ко живи у литургијској заједници, у евхаристијском и крстоликом јединству са Богом и ближњима и по двема заповестима „о којима виси сав Закон и Пророци и од којих нема веће.”[15] Дакле, сваки пут када се чује Јеванђеље, чује се и став Цркве! Проблем је што га данас у државама са већинским православним становништвом слуша око 1% популације, колико по проценама живи литургијским животом (ово не треба мешати са процентом оних који се изјашњавају као православни хришћани, којих је и до 90%). Када би барем још 5–6% популације препланирало термине џогирања, шетње кућних љубимаца и других активности и недељом ујутро отишло на Литургију, тада не би било проблема ове врсте јер би много више њих „из прве руке” чуло иначе јасан и недвосмислен двомиленијумски став. Али рат против Цркве се наставља, па се намеће и питање како она треба да реагује према већинској популацији које се, како је већ наглашено, не одриче и воли је исто као и остатак од 1%, и то оне већине која по свом личном избору не чује став Цркве, па га онда после тражи. Шта више, осим што га не чује, па га онда од тражи, на крају га формира посматрајући свет око себе искључиво световним и овоземаљским очима, и што је најважније, тумачећи га под нецрквеним утицајима. Дакле, сазнања о ставу Цркве поједини нелитургијски Срби стичу не слушајући Цркву, већ њене непријатеље.
То би на први поглед могло деловати апсурдно, али није. На овакав начин став траже, пре свега, зато што не знају шта је Црква и то у времену технолошког напретка, медија, интернета, друштвених мрежа и др. представља погодан терен за деловање непријатеља Цркве. Зато већина људи, па чак и поједини са фарисејским духом из евхаристијске популације од 1%, дају себи за право да суде, чиме несвесно учествују у споља изрежираним медијским линчевима и саучествују разбојницима са леве стране Крста у богопротивним делима. На првом месту мета је патријарх српски и редовна је појава да у кризним временима личност која седи на трону Светог Саве бива клеветана на најужасније начине – по речима Светог Владике Николаја „тако да би се и вепрови дивљи застидели”. Затим следе напади на Свети архијерејски сабор којим невидљиво управља Дух Свети, што дежурни критизери не знају, па на поједине угледније архијереје и др. Неупућени не знају да се, посматрајући Цркву кроз призму религије као „опијума за народ”, сврставају међу богоборце. Међутим, на грех осуђивања нису имуни ни поједини из популације од 1%, без обзира што знају да у Јеванђељу пише „Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити”.[16] Блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић), често и сам мета неоснованих напада, ову појаву описао је у књизи Заблуде расколника тзв. „старокалендараца”.[17] Довољно је само мало самовоље, несмирености, непажње и духовног одсуства из крстолике заједнице, па да се уз спољне утицаје бесповратно склизне у цркворушитељство, што заједница на крају може само са жаљењем да констатује.
Током двомиленијумске историје хришћанства увек је било расколника, јеретика, парасинагога и других који су услед мудровања или духовних падова неповратно застрањивали.[18] Било их је, има их и биће их. Међутим, овде је кључни проблем односа према онима који нису пришли Цркви, а несвесно учествују у рату против ње. И међу крштенима је велики број оних који се изјашњавају као „традиционални верници”, а не пропуштају прилику да се уживе у јефтине и „сажвакане” приче, коментаришући их и преносећи као несвесни медијуми од „уста до уста”. Међу њима, нажалост, многи Цркву искључиво доживљавају као овоземаљску установу или невладину организацију, а не Небоземно Тело Христово.[19] Из незнања стају на страну револуционара и бунџија и духовно се не одмичу од прича о „возном парку” и других сличних бесмислица. Осим што наносе штету Цркви, неупоредиво више шкоде себи, јер Цркву, као што је већ наглашено, ни врата паклена неће надвладати. Треба имати у виду да се ради о не малом броју људи који из лаковерности и под злонамерним утицајима олако узимају камен и бацају га на Цркву.[20]
Односи Цркве са јавношћу
Уколико чланови Цркве, било да су клирици или лаици (царско свештенство) у животним и приватним и службеним околностима, попут свих других користе технолошка достигнућа данашњице – која нам је, треба подсећати, Бог дао на добро – онда се она могу користити и у мисији Цркве. На нападе не треба да се реагује ad hoc и ради отклањања последица, већ предметна делатност мора бити системски уређена, а потом осмишљена и имплементирана кроз високоорганизован, превентиван, константан и надасве професионалан рад. То подразумева коришћење савремених информационих технологија, али и непрекидни мониторинг. То је у данашње време најефикаснији и најбржи начин да се нелитургијској већинској популацији – првенствено младима – саопшти да Црква има недвосмислен став, како би се приволели и дошли на Литургију да га чују. Томе у прилог иде и чињеница да су напади на државне и друштвене институције, било да су основани или неосновани, мањег обима у односу на рат против Цркве, док истовремено оне кроз озбиљне информативне службе у двосмерним комуникацијама са јавношћу неупоредиво ефикасније користе расположиве ресурсе.
Као увод у други део овог текста у коме се детаљно разматра корен рата против Цркве у Украјини, потребно је поменути и религијски интервенционизам. Он је данас кључни елеменат неоружаног облика ратовања против Цркве, али и својеврсна „хартиљеријска” припрема напада оружаних формација и основа њихове духовне подршке током отворене употребе силе. По већини геополитиколога актуелни светски рат води се због ресурса, а они су у суштини секундарни – примарна је духовност јер је Црква највећа препрека достизању глобалистичких циљева. Треба наглашавати и да све што се са аспекта геополитике може тренутно видети на простору Украјине, као део глобалног рата, јесте процес увежбаван деведесетих година XX века на балканском геополитичком претпољу – на простору где живи српски народ. Током распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (Миломир Степић га назива разби-распадом),[21] који се десио плански и из геополитички разлога истовремено са распадом Совјетског Савеза, разрађиване су и у пракси спровођене методе управљања кризом, где је НАТО представљан као једини безбедносни фактор у Европи. Приликом агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године демонстриране су способности НАТО-а у извођењу операција наметања мира, кроз ангажмане изван сопствене зоне одговорности – противно члану 5 оснивачког акта. Са геополитичког аспекта Срби су значајни и због отпора који су пружили у последњој деценији XX века, у време изузетно тешке ситуације у Русији, коју данас поједини руски геополитиколози називају ново време смутњи.
Религијски интервенционизам главно је обележје ратова на просторима бивше СФРЈ, као што је био и кроз целокупну нововековну српску историју. По Александру Раковићу западне структуре, јавне и тајне, пружају подршку религијском интервенционизму против српског народа.[22] Он се спроводи у оквиру истог процеса као и војни и економски интервенционизам евроатлантских структура против српске државе. По Раковићу „свака наша граница данас је угрожена деловањем верских идеологија које као да су се повампириле из времена Другог светског рата: ’Хрватска православна црква’, ’Црногорска православна црква’, римокатолички ревизионизам, радикални ислам, великоалбански фанатизам, бугарски и румунски верско-етнички експанзионизам”, доскорашњи црквени проблем у Северној Македонији итд. Готово да нема државе и народа у окружењу преко којих, са аспекта религијског интервенционизма, није негативно наступано према Цркви и Србима. Због тога је ради разумевања прошлих и сагледавања будућих догађаја потребно направити детаљнију експликацију актуелног рата против Цркве у Украјини. Већ је поменуто да се оружани облик рата против Цркве, уз његову константну хибридну глобалну варијанту, с времена на време покреће у земљама где је православни народ већински. Такав рат тренутно се спроводи у Украјини и православни живаљ на тим просторима није ни први, ни последњи коме се додељује улога НАТО proxy (посредничког) играча и cannon fodder (топовског меса) у свеколиком рату против православља. Ослањањем искључиво на информације из медија није могуће стећи сазнања о томе шта се у Украјини заиста дешава, па је ради информисаности, али и поуке, широј јавности потребно пружати што објективнију слику. Зато је у другом делу текста извршен детаљнији увид у све сегменте рата против Цркве у тој земљи.
Следи наставак
пуковник
Стевица С. Карапанџин
[1] Свето Писмо. Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1998 (II Сол 2, 7), стр. 403.
[2] Исто (Мт 16, 18), стр. 42.
[3] Исто (Јов 14, 26), стр. 214.
[4] Протојереј Димитрије Соколов, Библијска историја, с руског превео протојереј Божидар Н. Новаковић, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1992, стр. 10.
[5] Стевица С. Карапанџин, Верска служба у Војсци Србије, утицај на операције Копнене војске, Медија центар „Одбрана”, Београд, 2015, стр. 38.
[6] Срђан Перишић, Геополитика и Срби, Филип Вишњић, Београд, 2022, стр. 41.
[7] Стевица С. Карапанџин, „Чуда Казанске иконе Пресвете Богородице – Заштитница Русије”, Одбрана, број 98, Београд, 15. октобар 2009, стр. 54–57.
[8] По теорији британског географа и дипломате Халфорда Макиндера, средишњи део континенталне масе Евроазијe, који је он назвао Хартлендом, центар је не само копнене цивилизације већ и светске моћи. Макиндер, сива еминенција Версајског мировног споразума, са британског таласократског становишта уочио је рањивост овог простора дуж праваца који са евроазијског обода изводе у континенталну дубину. Тај обод, којим влада англоамерички Запад, геополитиколог Николас Спајкмен назвао је Римлендом и сматрао га је кључним за остваривање глобалне моћи. По њему, поморске силе настоје да шире Римленд на рачун Хартленда и тако потисну Русију, како би била сведена на ниво много испод глобалног.
[9] На основу споразума из сремскомитровачке казнионе, потписаног 1935. године између Моше Пијаде и Мила Будака, координација два поменута покрета има константност и данас је табу тема.
[10] Интернет: https:// www.rastko.rs/ istorija/spc_dsvr_c. html#_Toc465074809, приступљено 21. 10. 2025. Преглед пострадалог свештенства Српске православне цркве 1941–1945. који је приредио епископ Атанасије. Аутор табеле је направио грешку при збрајању жртава страдалих од ЈВуО. Њих је 14, а не 13, тако да је пострадало укупно 545, а не 544 (прим. аут.)
[11] Црква јесте одвојена од државе, али по основу компетенција и надлежности, што не значи да оне, када су на дневном реду пресудно важна национална питања, не могу бити у кооперацији и сарадњи (симфонији).
[12] Свето Писмо. Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, оп. цит. (Мк, 15, 27–28), стр. 109.
[13] Исто (Лк, 18, 10–14), стр. 159–160.
[14] Две јеванђелске приче поменуте су у контексту указивања на појаву њиховог овдашњег неслушања, пренебрегавања или непоштовања, што за последицу има два уобичајена обрасца покретања рат против Цркве – из истог нецрквеног духовног гнезда.
[15] Исто (Мт, 22, 37–40), стр. 55.
[16] Исто (Мт, 7, 1–5), стр. 21.
[17] Епископ Атанасије умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв. „старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Манастир Тврдош и Братство Св. Симеона Мироточивог, Београд, 2004.
[18] По речима блаженопочившег патријарха српског Господина Иринеја, „све што је труло треба и да отпадне”.
[19] Блаженопочивши митрополит Амфилохије говорио је о томе како „неки покушавају да га сместе у некакву малу невладину организацију, а њему је и Васељена тесна”.
[20] Блаженопочивши епископ Атанасије (Јевтић) умео је оригинално и критички да говори о незнавенима, као и о непросвећеном и неваспитаном народу, а да то не изађе из оквира искрене љубави према свима коју је носио.
[21] Миломир Степић, Српски геополитички образац, Catena Mundi, Београд, 2019, стр. 24.
[22] Александар Раковић,Срби и религијски интервенционизам 1991–2015, Хришћански културни центар др Радован Биговић, Београд, 2015, стр. 9.
