Српски трагови на светој гори

Историја Свете Горе стара је скоро 1400 година, тако да за неке податке, који ће бити изнети у овом тексту, не можемо рећи да су стопроцентно тачни, али се у великој мери ипак можемо поуздати у њих.

Монашки живот на Атосу почиње у 8. веку, за шта постоје докази. Не може се утврдити да ли су монаси насељавали атонско полуострво и пре 8. века, иако постоје усмена предања да је било монаха и манастира још у 4. и 5. веку.

У дугој историји Свете Горе, Срби су оставили значајан траг. Насељавање Халкидикија од стране Словена почиње у 9. и 10. веку. Могуће је да Срби већ у том периоду ступају на атонско полуострво, али не као монаси, већ у потрази за пашњацима. Тада су на Атосу, поред монаха, живели и мирјани.

Не постоје писани трагови о присуству српских мона­ха на Светој Гори пре Светог Саве (замонашио се 1191. године на Светој Гори). Постоји податак да су, 1185. године, српски монаси из светогорског манастира Светог Ди­митрија учествовали у одбрани Солуна од Нормана, тако да се претпоставља да су Срби ипак били присутни на Светој Гори пре доласка Растка Немањића. Постоји усмено предање које говори да је монах Лаврентије (игуман руског манастира Ксилург 1169. године) био Србин.

У време Светог Саве, на Светој Гори је постојало око сто педесет манастира. Данас их је само двадесет. Седамнаест манастира припада Грцима, Хиландар је српски, Зограф бугарски, а Свети Пантелејмон руски манастир. Али, током прохујалих векова није увек било тако. Манастири су више пута мењали власнике. Ако се број монаха у неком манастиру или скиту спусти испод одређеног минимума (испод седам), тада тај манастир прелази у грчке руке. На тај начин су Руси, Румуни, Срби и Грузијци изгу­били своје манастире и скитове током векова.

За период између половине 14. и 16. века може се рећи да је био златно доба за српско монаштво на Светој Гори. Од времена када је цар Душан припојио Свету Гору свом царству, па наредних двеста година, четвртина светогорских манастира припадала је Србима. Под Душаном, Света Гора доживљава провцат. Монаси из Србије масовно одлазе на Свету Гору, и самим тим се српско монаштво увећава. Наравно, многи Срби Светогорци долазе и у Србију, и са собом доносе исихастичко учење, које се шири међу монасима у српским земљама. Колико је Србија била доминантна на Светој Гори у то време, говори и следећи податак, преузет из руских научних радова.

У периоду од 1015. године па до 12. века, на Светој Гори живело је мање од 300 српских монаха. Од 13. до 14. века подвизавало се око 1000 српских монаха, а у периоду14-15. век на Светој Гори боравило је преко 1600 Срба. У 15. и 16. веку тај број опада, а подаци говоре да је српских монаха у том раздобљу било више од 1200. У периоду 16-17. век Срба је било више од 400, али тај број расте за време 17-18. века, када се број српских монаха кретао око 500. Критичан период био је раздобље између 18. и 19. века, када је српских монаха било мање од 200. У периоду 19-20. век тај број се повећао за 100, да би за време од 1900. године па до данас, број српских подвижника који су живели на Светој Гори остао непромењен, око 300.

Године 1489, српски манастири били су: Хиландар (170 српских монаха), Дохијар (120 монаха, већином Срби), Григоријат (270 Срба), Дионисијат (80 Срба), Свети Павле (190 Срба). Тада је Ивирон био грузијски, Кутлумуш и Зограф румунски, Свети Пантелејмон руски, Филотеј албански (!?), а Симонопетра бугарски манастир. Преосталих девет манастира били су грчки. Тада је на Светој Гори живело око 8.000 монаха, од чега 2.246 у двадесет манастира. У светогорским манастирима живело је 1.116 словенских монаха, што је била скоро половина манастирске популације. Године 1560, на Атосу је 2.000 монаха мање, али их је више у манастирима, 2.831. Број словенских монаха у манастирима порастао је за 124. Сви манастири су у истим рукама као и 1489. године, с изузетком Ивирона, који је прешао у грчке руке.

Половином 18. века, ситуација се драстично променила у корист Грка. Тада су само Хиландар и Свети Павле били српски манастири, док је монаштво у Ксенофонту било пола српско, пола грчко. Григоријат је био подељен између Бугара и Грка.  Руси су и даље били већина у Светом Пантелејмону, али и у Констамониту, док су Бугари поседовали Зограф. Словени, тј. Руси, били су апсолутна већина на Атосу почетком 20. века. Данас је ситуација знатно другачија. Грци имају седамнаест манастира, Срби само Хиландар, Бугари Зограф, а Руси Свети Пантелејмон. А монаха има око 2000.

Из изложеног се види да је у периоду 14-16. век словенско монаштво било доминантно на Светој Гори, посебно српско. Све је то утицало на развој култа Синаита и исихазма у словенским земљама, нарочито у Србији. А све је долазило са Свете Горе, која је у то време доживљавала ренесансу, захваљујући српским монасима и владарима.

Срби у светогорским манастирима

Манастир Зограф

Када се крене западном обалом, први манастир на који се наилази је бугарски манастир Зограф. Не постоји много докумената која говоре о раној историји манастира, али се зна да је био насељен српским, грчким и бугарским монасима. Помагали су га и бугарски и српски властодршци, међу њима и цар Душан.

Манастир Констамонит

Следећи манастир на западној обали је манастир Констамонит, који, у светогорској хијерархији, заузима последње место. Манастир се у списима први пут по­миње у 11. веку, али изгледа да је основан знатно раније, у 10. веку. Не зна се тачно ко је био ктитор овог манастира. Предање каже да је то био Константин Велики или његов син Констан­ције, па је по њима и добио име. То би онда значило да је мана­стир основан у 4. веку, што је мало вероватно. Манастир Констамонит је, почетком 14. века, страдао у по­жару, али је убрзо обновљен захваљујући српском велможи Ра­дичу Поступовићу, војводи деспота Стефана Лазаревића. Радич је 1420. године постао нови ктитор Констамонита. Његова по­веља чува се у манастирској библиотеци. Радич се, 1433. годи­не, замонашио и добио име Роман. Интересантно је да је Радич Поступовић, иако лаик, написао монашки типик. Радич је ктитор и манастира Враћевшница, код Горњег Милановца. Могуће је да је у њему и сахрањен. Деспот Ђурађ Бранковић такође је помагао манастир Констамонит.

Манастир Дохијар

Након Констамонита, долазимо до манастира Дохијар. По предању, Дохијар је основао Свети Јефтимије, ученик Атанасија Атонског, у 10. веку. Јефтимије је вршио послушање подрумара (дохијара) у Великој Лаври. Отуда и назив Дохијар, што значи подрумарев. Неки извори кажу да је Јефтимије био Србин и да је заједно са својим рођаком Николом (у монаштву Неофит) сазидао манастир. Други извор говори да је, пре Јефти­мија и Николе, на месту данашњег манастира српски велможа, који се звао Дохијар, саградио малу црквицу, претечу потоњег манастира. Ове податке треба узети са резервом, јер нигде не постоје писани трагови. Године 1489, од 120 монаха у Дохијару, већина су били Срби, и тада је манастир био српски.

Манастир Ксенофонт

У непосредној близини Дохијара налази се манастир Ксенофонт. Ксенофонт се, под овим именом, први пут помиње 1035. го­дине. Сава Хиландарац помиње српског војводу Ксенофонта као оснивача, мада се у грчким списима он нигде не спомиње. Биће да је манастир основао грчки монах по имену Ксенофонт, пото­њи игуман. Монах Ксенофонт помиње се у многим документима у периоду од 998. до 1018. године. Манастир је прво био познат као манастир Светог Ђорђа. Могуће је да је основан 998. године. Године 1010, манастир добија име по монаху Ксенофонту. Преда­ње каже да су у манастиру прво обитавали Срби и Бугари, мада грчки извори то не помињу. Године 1726. у Ксенофонту су живе­ла четворица монаха; правило се читало на словенском језику и било је доста српских и бугарских књига, а грчких јако мало. Половином 18. века, монаштво у манастиру је пола грчко, пола српско.

Манастир Светог Пантелејмона

Сат времена хода од Ксенофонта, налази се руски манастир Светог Пантелејмона. Овај манастир помиње се у списима из 11. века. Првобитно се звао Русик и налазио се у брду, сат времена хода од данашњег ма­настира, на путу према Кареји. Данашњи манастир Светог Пантелејмона подигнут је из темеља, крајем 18. и почетком 19. века. Од Русика су остале само рушевине. У Русику (или Старом Руси­ку, како се још назива) је, 1191. године, за монаха пострижен Рас­тко Немањић, тј. Свети Сава. Једино што је остало из времена монашења Светог Саве је део зидина са којих је, потери коју је за њим организовао Стефан Немања, млади Растко бацио прамен своје косе и писмо за свог оца. Последњи становник Старог Русика, пре његове обнове 2016. године, био је и монах Георгије (Бранко) Витковић (1920-1972), Србин, све до свог упоко­јења 1972. године. Кажу да је умро од тровања печуркама.

Свети Пантелејмон није одувек био руски. Повремено је пре­лазио и у грчке руке, а између 1346. и 1500. године највише је било грчких и српских монаха. У том периоду манастир су помагали и српски владари, а цар Душан доста је допринео његовом ра­звоју. Предање каже да је српски цар Душан манастиру даровао главу Светог Пан­телејмона, највећу светињу овог манастира. Душан је манастиру за игумана доделио Србина Исаију, тако да се једно време Свети Пантелејмон сматрао српским ма­настиром. Исаија је био изузетно поштован и цењен на Светој Гори. Био је познати писац и преводилац. Имао је велику улогу у измирењу Српске и Цариградске патријаршије, 1375. године, и скидању анатеме са Српске цркве. Манастир су обнављали и кнез Лазар и деспот Ђурађ.

Манастир Ксиропотам

Последњи манастир пре светогорске луке Дафни је Ксиропотам. Документа говоре да је Ксиропотам био познат под именом Светог Нићифора бар до 1200. године. Тада је Свети Сава подигао цркву у Ксиропотаму и дао да се живопише. Поново је освештао манастир и Ксиропотам је од тада, па до данас, посвећен Четрдесеторици Му­ченика Севастијских. Цар Душан и деспот Ђурађ Бранковић такође су помагали Кси­ропотам, свако у своје време.

Јелена (Мара) Бранковић (1447-после 1500) била је ћерка српског деспота Лазара Бранковића (1421-1458) и унука Ђурђа Бранковића (1377-1456). Као удовица босанског краља Стефа­на Томашевића Котроманића (1438-1463), избегла је у Цариград. Тамо су се налазиле њене две тетке, Мара Бранковић и Катари­на Кантакузин. Као једина наследница лозе Бранковића, Јелена је, 1492. године, преко турског трибунала покушала да поврати суму од тридесет хиљада златника из манастира Ксиропотам. Наиме, по налогу Катарине Кантакузин, њен слуга Атанас оставио је златнике манастиру на чување. Атанас се у Ксиропота­му замонашио и умро. Депоновано благо имало је баснослов­ну вредност и за данашње услове. Нажалост, Јелена Бранковић није успела да поврати своје златнике.

Манастир Симонопетра

Најимпресивнији светогорски манастир, Симонопетра, први је манастир после луке Дафни. Основао га је Свети Симон, око 1257. године. Опширно житије Светог Симона говори нам да је он неодређеног порекла. Усмена предања и многи светогорски монаси потенцирају теорију да је Симон био Србин. Предање каже да се испод пећине у којој је живео Свети Симон, близу Симонопетре, на литици, налази тајна пећина која ће се открити у последњим временима. Према легенди, у тој пећини се налази велико српско благо. Да ли је заиста у питању благо или мошти Светог Симона (јер се не зна где је сахрањен), сазнаћемо када буде време.

Други ктитор Симонопетре био је српски деспот Јован Угље­ша Мрњавчевић. Тада је манастир био српски. Деспот је 1364. године сањао да ће му ћерка оздравити од падавице ако се буде помолио Светом Симону. Тако је и било, па је Угљеша богато да­ривао манастир и био му покровитељ све до своје погибије у Ма­ричкој бици, 1371. године. Од 1371. године манастир више није у српским рукама. После Угљешине смрти, његов најстарији син Јован замонашио се у Симонопетри, где је до краја свог живота вршио послушање баштована као монах Јоасаф. Братство ма­настира и данас врши бдење, у знак сећања на деспота Угљешу.

Деспот Угљеша посветио је манастирску цркву Рождеству Христовом. За само три године, Угљеша је подигао пирг, келије и помоћне зграде. После његове смрти, Симонопетра је остала без многих поседа ван Свете Горе, које им је Угљеша даровао. Једно време је и деспот Ђурађ Бранковић помагао овај манастир. Када се уђе у цркву, са леве стране налази се фреска Стефана Немање, тј. Симеона Мироточивог. Фреска деспота Угљеше, у његовој природ­ној величини, налази се испред улаза у саборни храм.

Манастир Григоријат

Следећи манастир на западној обали је манастир Григоријат. Основан је у 14. веку. Постоји неколико ле­генди, везаних за оснивача овог манастира. По једној, то је био преподобни Григорије, који је живео у оближњој пећини. Он је био Србин и ту су првобитно живели Срби, али су после једног пожара напустили манастир са моштима оснивача. Као ктито­ри се помињу и Григорије Синаит (1260-1346) и Григорије из Си­рије. Скорашња истраживања указују да је оснивач један млађи Григорије, ученик Григорија Синаита, управо онај чије се мошти налазе у Србији. Дакле, изгледа да је оснивач Григорије Сина­ит – Млађи, исти онај који је основао манастир Горњак код Петровца на Млави. Познат је још и као Григорије Горњачки и Гри­горије Ћутљиви. Део његових моштију налази се у манастиру Горњак. Могуће и да је Григорије Синаит започео градњу мана­стира, а да га је Млађи завршио. Према неким изворима, Григо­рије Млађи био је српског порекла.

Григорије Синаит се сматра зачетником исихазма. Око њега се окупило мноштво будућих монаха-светитеља. Поред Григорија Горњачког, његови ученици били су и Григорије Палама, Ромило Раванички и Никодим Ти­смански. Део моштију Светог Григорија Горњачког Григоријат је повратио у последњој декади двадесетог века. Тада је Григоријат замолио манастир Горњак за део моштију свог оснивача. Пећина у којој се подвизавао Григорије Горњачки налази се недалеко од манастира. Године 1489, Григоријат је био српски манастир, са 270 српских монаха.

Манастир Дионисијат

Наредни манастир, Дионисијат, 1489. године имао је 80 српских монаха, што значи да је у том периоду био српски манастир. Сабрат Дионисијата био је и цариградски патријарх Ни­фонт II. Неки подаци говоре да је Нифонт био Србин и да је, за­хваљујући деспотици Мари Бранковић (удатој за турског султа­на Мурата II) и њеном утицају код султана, постао васељенски патријарх. Мара Бранковић (1416-1487) утицала је и на избор претходног васељенског патријарха, Рафаила I. Рафаило I је та­кође био Србин. То је био први и последњи пут у историји да су за васељенске патријархе бирани Срби. Нифонт је Дионисијат напустио 1486. године, када је изабран за васељенског патријар­ха. Након повлачења са патријаршијског трона, Нифонт се об­рео у Румунији. У то време, паписти су покушали да Румунима наметну унију. Захваљујући патријарху Нифонту II Цариградском, то се није до­годило. Колико Румуни цене овог светитеља говори и податак да једна од главних улица у Букурешту носи његово име. Малена пећина, у којој је повремено тиховао патријарх Нифонт, налази се на пет минута хода од манастира.

Манастир Светог Павла

Манастир Светог Павла је последњи у низу манастира на западној обали.  Предање каже да га је основао Свети Павле Ксиропотамски, у 10. веку. За Павла Ксиропотамског се везује прича да је проповедао и у Србији.

У 14. веку манастир је био српски, тачније од 1380. године па све до половине 18. века. Свети Павле добијао је велику материјалну помоћ од српског деспота Ђурђа Бранковића (1377-1456). Манастир се чак помиње и као задужбина куће Бранковића. Брат Вука Бранковића, Никола Радоња Бранковић (у малој схими Роман, у великој Герасим), био је житељ овог манастира. Он је, 1380. године, откупио манастир Светог Павла од манастира Ксиро­потам. Монах Арсеније (у свету Антоније Багаш), из врањанске властелинске породице Багаш, такође је био подвижник у Светом Павлу. Арсеније Багаш био је ватопедски монах. Изгледа да је, по преласку у Свети Павле, постао и његов игуман, око 1385. године. Највише захваљујући овој двојици српских монаха манастир је опстао и био обновљен. Предање каже да је великосхимник Гера­сим сахранио Вука Бранковића у Светом Павлу или Хиландару. Према историјским изворима, постоји велика вероватноћа да је Вук Бранковић сахрањен у Светом Павлу. Године 1744. манастир поста­је грчки.

У манастирској ризници налази се и једна пове­ља Ђурђа Бранковића, из 1430. године. У једном параклису, бли­зу улазних двери, налазе се фреске и рукописи српских владара и ктитора манастира.

Принцеза Мара, супруга турског султана Мурата II и ћерка деспота Ђурђа Бранковића, желела је сама да донесе дарове у манастир Светог Павла. Дарови су били комадић злата, тамја­на и смирне, које су мудраци донели Младенцу Исусу Христу. Легенда каже да је, када се приближила зидинама манастира, принцезу зауставио Богородичин глас и упозорио, да је женама забрањено присуство на Светој Гори. На месту где је принцеза Мара предала дарове монасима, подигнута је ка­пелица. Она се налази са десне стране, када се од манастира кре­не према луци.

Манастиру Светог Павла припадају и два скита, суседни Нови Скит и Лаку скит. У Лаку скиту су до половине 18. века живели Срби, а данас је настањен румунским монасима.

*

Као што видимо, у свих десет манастира на западној обали Свете Гори Срби су оставили трага. Сада прелазимо на источну обалу, где се такође налази десет манастира, међу којима је Хиландар, царска лавра, задужбина Светог Симеона мироточивог и Светог Саве. 

-крај првог дела-

Ненад Андрић