Савремени човек живи у добу у којем се границе све више бришу, како географске и државне, тако и друштвене, економске, културне, духовне, информационе… Управо на том раскршћу настаје феномен глобализма, који није само последица технолошког напретка, већ и идеја која обликује савремено поимање света и човека.
Глобализација представља свеобухватан процес повећања међусобне повезаности света, пре свега у економском, технолошком, културном и политичком смислу. Она се манифестује у убрзаном протоку информација, капитала и људи, стварајући утисак „света без граница“. У том смислу, глобализација није сама по себи идеолошки усмерена; она је више описна категорија која констатује дубоку повезаност савременог човечанства.
Глобализам изражава идеолошку интерпретацију тог процеса. Он подразумева уверење да је интеграција света у јединствен систем пожељна и неизбежна. У равни привреде, глобализам се испољава кроз доминацију транснационалних корпорација и финансијских структура које делују изван оквира националне контроле. У политичкој сфери, он се огледа у јачању наднационалних институција и у постепеном слабљењу суверенитета држава. У културном домену, глобализам тежи ширењу универзалистичког обрасца живота заснованог на потрошачким вредностима и технократском менталитету.
Духовна димензија глобализма представља можда најсуптилнији, али и најдубљи његов вид. Она се огледа у тежњи ка стварању „новог универзалног човека“. Ту су предвиђене две фазе:
–прва, у којој се појединац одваја од својих традиционалних верских и културних корена.
–друга, у којој се спроводи „трансформација и подизање његових психо-менталних потенцијала.“[1] Уместо традиционалних религијских оквира и поука, промовише се идеја планетарне „јединствене свести“ која духовност своди на психолошку или енергетску категорију. Овај процес представља један од најзначајнијих изазова за хришћанску антропологију и духовни идентитет савременог човека.
Глобално управљање (global governance) представља институционални и политички израз глобалистичке идеје. Под тим појмом подразумева се мрежа наднационалних тела, невладиних организација, фондација, института, форума и савеза који настоје да координирају одлуке у областима економије, безбедности, екологије, технологије… и генерално политике. Иако се глобално управљање често оправдава потребом за ефикаснијим решавањем заједничких проблема човечанства, оно у пракси често доводи до централизовања моћи и смањења утицаја националних држава. Тај процес доводи у питање легитимитет држава и народа, те свакако доноси опасност од технократске или корпоративне доминације над појединачним националним духовним и културним идентитетом, који бива потиснут у корист корпоративних и наднационалних структура.
Управљање кризама, јесте инструментариј глобалног управљања од посебног значаја.
Са гледишта глобалних моћника, уз све бенефите, свакако је непожељно, тешко, а пре свега прескупо управљати светом који носи безброј разлика, специфичности, потреба, проблема,… од оних идентитетских и културолошких до економских,и безбедносних…
Проценило се да је ефикасније кроз стално одржавање неизвесности, те стално креирање, изазивање, вођење и решавање криза управљати светом…. Небитно је, да ли су то пучеви, револуције, ратови, економске и монетарне кризе, наметнуте идеологије, савези… У таквој констелацији, подразумева се да тај свет треба да зависи, то јест да буде упућен на управљаче кризама, да буде конзумент, потрошач, следбеник и корисник услуга глобалних моћника. Да са максималном лојалношћу дочека, издржи и изнесе кризу руковођен начином и методом који се сугерише из „штабова“. Да буде на њих упућен, од њих зависан и њима захвалан, те да као „крајњи потрошач“, плаћа услуге, нарочито зато што ужива и дели вредности оних који руководе из центра.
Е сад, да би се споља и глобално управљало кризама, требало би осујетити домаће потенцијале, а то значи измаћи тачке ослонца, компромитовати традиционалне светоназоре, односно институције као што су породица, брак, школа, црква, држава…. На њихово место, и у зону њихове одговорности се зато укључују субјекти из кругова алтернативне политике, невладиног сектора, алтенативних модела из области културе, науке, духовности, терапије… У све те пројекте, препоручљиво је да буду укључени сви медији (и штампани, а посебно електронски) који „разумеју“ пројектовану реалност и томе прилагођавају своје програмске шеме. Сугерише се да би у оквиру свог распореда емитовања требало имати простора за теме које антиципирају животну збиљу. Упутно је на пример интелектуалцима сведочити о еманципацији од традиције која их кочи, младима о превазиђености историје, женама о порочним мушкарцима, мушкарцима о недостојним женама….. У коначници наравно, за све постоји излаз, образац и решење, а то је најчешће поље алтернативе. Алтернативна политика, алтернативно образовање, алтернативна култура, алтернативна породица, алтернативна сексуалност, наравно и неопходно АЛТЕРНАТИВНА ДУХОВНОСТ !
При свему томе се кроз оквире алтернативне духовности не нуди се само верско учење, него и поглед на свет, филозофија живота, систем вредности, културни обрасци, свестрано делујући на појединце и заједницу, не водећи више искључиво борбу за веру. Управо су секте, култови и гуру покрети, највећим делом заузели простор у којем је званична, историјски верификована религиозност потиснута. Институционална религија, са својом хијерархијом, догмама и столетном традицијом, која је за многе представљала чврст стуб идентитета и морални компас дуго година је у дефанзиви пред налетом алтернативних духовних организација група и појединаца. Узгред, сведоци смо да су официјелне религије под сталном опсервацијом и не ретко критиком, међународних комесара, као и државних званичника, не само у Србији већ у добрим делом и у Европи, док ванинституционална духовност, религијски сурогати, квази-наука и надритерапија делују готово неометано. [2] Овакве структуре, како год их звали су пре свега интересне групе, премда њихов интерес није консумиран вером већ је вера консумирана интересом (друштвеним, комерцијално-профитабилним, псеудо-научним…)
Секте, култови и гуру покрети као инструменти глобалног управљања
Секте, култови и гуру покрети су свакако део феноменолигије стварности у којој живимо, а који који све више делују као инструмент у рукама глобалних идеолошких и корпоративних структура моћи. Празнина настала системским и систематским потискивањем традиционалне религиозности из духа и рутине живота западног човека, довела је до духовног дефицита и дезоријентације. Та празнина и духовна глад, свакако да је била погодно тло, па је сама на неки начин призвала нове религијске заједнице, секте, култове и гуру покрете, који често делују под плаштом духовности, али у суштини производе зависност, подређеност и психолошку контролу.
Ови покрети најчешће нису спонтани, већ у многим случајевима представљају организовани феномен који функционише у духу и по мери глобалистичког пројекта, пројекта који тежи обликовању светског становништва, по моделу униформности. Човека који би „изашао из тог шињела“, карактерисале би својства подобна систему вредности који се форсира и начину живљења којег овај систем подразумева. Они често користе језик љубави, мира и личне трансформације, али у пракси развијају системе духовне манипулације који подривају личну слободу и мишљење појединца. Њихова суштинска и истинска функција није у духовном преображају, већ у обликовању послушног човека, бића које не поставља питања и лако прихвата ауторитет. Користе се психолошке методе (аутосугестија, групни притисак, седукација, персуазија, метода 4К, емотивна зависност, технике „ослобађања“ и „просветљења“) блиске методама масовне контроле, што их чини погодним алатом за идеолошку и социјалну дисциплину у оквиру глобалног управљања. При томе савремени човек, уморан од масовности, бирократије и безличности система, све чешће трага за осећајем смисла и аутентичности. У таквом психолошком пејзажу секте делују као заводљиви посредници обећане слободе, нудећи човеку управо оно што му највише недостаје: осећај посебности, припадности и унутрашњег испуњења.
1. Ми ћемо акценат најпре ставити на примени социопсихолошких категорија у процесу поступне индоктринације следбеника, од тачке убеђењености да је одлука о приступању секти најважнији и преломни догађај у животу, па до фазе снажне конфузије и замора ума. Међу многим, приликом „врбовања“, и то у афирмативном смислу, у последње време се користе категорије као што су еманципација, слобода, индивидуализам, и алтернатива.
Еманципација је статус којим се најчешће отвара разговор и аргументује исправност одлуке да се уђе у секту. Припаднику се сугерише да је напокон пронашао пут ослобођења од “система”, “догме” и “лажне стварности”. Тај наратив делује као психолошки мамац: он буди у појединцу осећај интелектуалне надмоћи и духовне изабраности.
Слобода као нешто што се обећава тек по укључивању у систем и рад заједнице,
Алтернатива, јетема и избор који „поентира“ као једини „аутентичан“ пут у мору површности. У томе лежи његова психолошка моћ: у обећању да је човек напокон пронашао нешто „своје“.
Индивидуализам, најчешће служи као инструмент контроле, где се лична слобода своди на послушност вођи, а духовна еманципација на прихватање идеолошких матрица.
Тако парадоксално, обећана слобода постаје нови облик ропства. Уместо стварне самоспознаје, следбеник губи критичко мишљење и постаје зависан од туђег тумачења стварности. Управо ту се, у психолошком смислу, дешава кључни преокрет —од потраге за смислом ка потчињавању.
Индивидуализам се код појединаца претвара у самодовољност, самодовољност доводи до самоће, а самоћа опет отвара нови круг проблема стварајући наново осећај напуштености и неприпадања, из чега проистиче ниско самопоимање која рађа неснађеност и доводи до некомпетенције.
Еманципација, најчешће лоше схваћена, преувеличаног значаја у ствари проиводи себичног појединца који релативно брзо перцепира себе као слабу и недостојну индивидуу. Последња фаза овде јесте фаза страха.
Алтернатива, као принцип, осим што заговара различитост, не бива ни схваћена нити прихваћена код свих следбеника. У већини случајева она производи дезорганизованост појединаца који се поново враћају на почетну позицију трагања односно лутања.
Да закључимо брига за појединца води одслободе до потчињавања, од индивидуализма до самодовољности, самоће и некомпетенције, од еманципације до себичности, слабости и страха, те на крају од алтернативе до лутања.
Секте, дакле, не врбују силом, већ понудом: слободе, алтернативе и самосталности. Али та „понуда“ је само привид; иза ње се крије вешто осмишљен систем духовне манипулације, који своју моћ црпи из човекове најдубље жеље — да буде слободан.
2. Секте, култови и гуру покрети јесу пожељни аниматори и радионичари у процесу глобалног управљања. Данас њихова учења, методе и праксе не спроводе непосредно само њихове, организације и тела, него и неформалне групе и појединци, следбеници њихових учења и практиканти њихових метода. Њихов рад, представља се и даље у јавности кроз предавања, трибине, семинаре али у великој мери и интензивно на Интернету. Свакако један од најважнијих задатака јесте рад на еволуцији, то јест преобликовању човека будућности. Појединца оскудног критичко мишљења, без непостојања свести о идентитету, уопште узев сазнања и везе са својим аутентичним пореклом и предањем[3].
3. Неке сектне методологије су отишле још даље и понудиле следбеницима потпун овоземаљски преображај. У складу са принципима реформисаног, индивидуализованог Њу ејџ покрета, а то је Некст ејџ верзија, верзија духовности следећег односно будућег доба, видљиво је да се сугерише усавршавање и градња ега и формирање самодовољног појединца. Од скоро се отворено говори о његовој еволуцији и стварању новог човека. Док је Њу ејџ прокламовао да планета Земља као целина иде ка новом добу колективне више свести и среће, из чега проистиче појединачна срећа, која је резултат планетарних промена, Следеће или Будуће доба открива да се такав процес никада неће догодити колективно. Оно што остаје могуће, то је да ће просвећена мањина практикујући посебне технике и праксе ући у свој лични Њу ејџ у индивидуално Ново доба. Иако се те технике суштински не разликују од техника класичног Њу ејџа, Некст ејџ је замишљен као приватан чин и домет, док је Њу ејџ јаван и удружен. Док је „матични“ покрет сакрализовао Земљу, дотле овај потоњи сакрализује човека, појединца.
У примени је дакле нова „технологија свести“, у циљу њене еволуције и стварања медитативног ума у хармонији са планетарном снагом и енергијом, а и са пратећим превазилажењем менталних, психолошких, пре свега сазнајних човекових ограничења. Такво виђење света доводи до релативизације истине, секуларизације духовности и појаве синкретистичких облика вере који елиминишу суштину личног односа према Богу. Пропагира се идеја да је потенцијално, целокупна моћ човека у будућности у његовој вези са Универзумом и то кроз инстинкт. Из тога проистиче неопходност стицања медитативног ума како би се могло ући у међусобни сензорни комуникациони систем без баријера које намећу космички и планетарни коридори вибрација. Ради се дакле на поступку еволуције односно стварања новог човека, човека Ере Водолије. То је сензорни човек, човек изоштрених чула, оспособљен да инстинктом ослушкује и тумачи планетарне „вибрације“, препознаје кључне поруке и по том сазнању селектује своје приоритете и доноси правовремене судбинске одлуке.
Еволуција човека, сматра се спасоносним чињењем, ултимативним мисионарским подухватом човека Трећег миленијума, чиме се испуњава духовна димензија глобализма.
Такав „спасењски план“ уз „духовност без Бога“ хармонизује се са глобалистичким наративом, јер производи практиканта и потрошача, а не верника. Човек који је „просветљен“ у оквиру оваквих система престаје да буде личност и постаје корисник – инструмент унутар глобалне мреже економских и идеолошких утицаја без обзира да ли су они реални или утопијски.
4. Многи савремени култови и гуру покрети имају нескривене и јасне политичке и финансијске везе са структурама које промовишу идеју „новог светског поретка“ или „глобалног грађанства“. Кроз реторику толеранције, универзалне љубави и „духовног јединства човечанства“, ови покрети видљиво, и рекло би се пропагандистички, подстичу релативизацију истине, обесмишљавање традиционалних вредности и разарање појма етничке и духовне припадности. Тако настаје нови тип човека национално и духовно неутралан појединац, спреман да прихвати централизоване системе моћи као природне и нужне. Управо ту се открива дубља веза између култова и глобалног управљања: оба тежe једној свести, једној визији и једном центру одлучивања, било у духовној, било у политичкој сфери.
5. Коначно, у целини посматрано, глобализам као идеја и пракса истовремено обећава светску повезаност и прети унификацијом различитости. Његова духовна димензија упозорава да се иза технолошког и економског прогреса често крије тежња ка преобликовању човековог идентитета и односа према свету, док глобално управљање открива његов политички инструментаријум. Критичко промишљање глобализма, стога не подразумева одбацивање међусобне сарадње народа, уз очување равнотеже између глобалне међузависности и неприкосновене духовне и културне самобитности сваке заједнице. Тако би сматрамо требали бити ! Међутим …. ?!
Секте, култови и гуру покрети у савременом свету нису само верски феномен; они су симптом и инструмент епохе у којој духовност постаје средство идеолошког обликовања. Њихово деловање показује да глобално управљање није ограничено на економију или политику, већ се дубоко протеже у сферу човековог духа. Једини одговор на овакве тенденције јесте духовна будност и повратак изворној вери, вери која не подређује, већ ослобађа; која не униформише, већ преображава. У времену глобалне релативизације, очување духовног идентитета постаје не само лични, већ и цивилизацијски чин отпора.
Зоран Луковић, Координатор Апологетског одсека
Мисионарског одељење Архиепископије Београдско-карловачке
[1]Већ увелико постоје бројни течајеви за подизање људских потенцијала: центри за усавршавање технологије свести, школе јоге (кундалини) и медитације, као и методе као што је 3ХО (healthy, happy, holy), где се клијентима обећава еволуција свести, као и подизање инуитивних способности, изоштравање инстинктивних сензора …
[2] …. Ограничени су само евентуално почињеним кривичним делом уколико их неко уопште пријави
[3] У оквиру шире парадигме духовног глобализма, религија се све чешће претвара у производ – у облик индустрије која нуди „брзе рецепте“ за унутрашњи мир и успех. У том контексту, гуру култура постаје духовни израз неолибералног света: она не тражи преумљење, већ прилагођавање; не позива на жртву, већ на комфор; не усмерава ка Богу, већ ка „вибрацијама“, „енергији“ и „сопственој моћи“.


