У организацију Јеховиних сведока ушла сам у нежном добу свог живота. Било ми је петнаест година. То је доба животне упитаности, те није изненађујуће што су ми баш тада привукли пажњу и интерес. Одувек сам имала потребу за духовно садржајним животом, но како сам православље познавала искључиво са обичајне стране и то баш оне која у себи има више народног него црквеног, Сведоци су били ти који су нудили наизглед задовољавајуће одговоре на моју животну и верску упитаност.
Јеховини сведоци су организација која у фокус свих активности ставља потенцијалног члана. У почетку ме је опчинила толика заинтересованост за појединца, коју сам сматрала љубављу на делу, љубављу евангелске чистоте која може имати надахнуће само са Више сфере. Ишли су толико далеко, да су имали недељну школу у којој се учило како најефикасније привући пажњу заинтересованих особа, како их анимирати за оно што смо желели да презентујемо. Имали смо помоћна средства у виду разних публикација, те и сличне садржине, додатних обука, као и искуства дугогодишњих проповедника, најчешће странаца. Са друге стране, литература коју смо дистрибуирали, била је идентична у готово свим државама и регионима света (232 земље и области укључујући и острвска подручја), у којима постоје Сведоци. Следствено томе, на исто питање добијате идентичан одговор и у Пекингу и на Филипинима. Фасцинантна је упадљива једнообразност каква влада унутар организације. Била сам убеђена да све то налази свој темељ и своје оправдање у речима Апостола Павла: „Молим вас, браћо, да сви једно мислите“. Но ипак, теорија „тамо, где
сви исто мисле, нико не мисли“, деловала ми је разорно по заједништво, директно ударала у темељ Христове науке о једномислију и тиме бивала обеснажена.
Из садашње перспективе, толико роварења по људским душама сматрам крајње вулгарним и недопустивим, а тобожње истомислије суровим обезличавањем које уљуљкује у некакву осредњост у сваком смислу и тиме утире пут лакој и безотпорној контроли људских умова.
За Сведоке је уско везано мењање теолошког мишљења (иако је њихова теологија задржавала свој примитивни ниво). То се може назвати „Раселовском праксом“ будући да је оснивач корпорације и удружења Сионске Куле стражаре Чарлз Тејз Расел, први који је сам догмат прилагођавао тренутку, светским приликама, и својим добрим, односно лошим прогнозама свршетка система земаљског поретка у виду контролисане катаклизме.
Све прогнозиране године биле су и прошле, а човечанство, уз сва своја прегнућа, траје и даље. Година 1914. била је последња у низу назначених, но Расел (тај доживотни трговац, „чудотворним“ житом или људским душама, свеједно) умро је не дочекавши још једно разочарење. Његови наследници задржали су у даљем учењу 1914. годину као прекретницу у историји човечанства, због I светског рата, и прилагодили је веома успешно властитим верзијама библијских пророчанстава, нарочито оног пророка Данила, о „седам времена“.
Интерпретација Светог Писма по учењу Јеховиних сведока има све одлике једног позоришног комада: увод, заплет, кулминацију и расплет. Или, боље, наликује комерцијалној западној кинематографији ! На први поглед, све почива на извесним библијским постулатима, али Сведоци се могу назвати (и називају се) опаком јереси у најстрожем поимању те речи (израз „јерес“ долази од грчког глагола „ерео“ што значи „бирам“), првенствено због тога, што су произвољно изабрали како да постојеће и неоспорне библијске постулате сложе у привлачну целину Управо том целином, будући да је у основи вероучења Сведока наопако тумачење Светог Писма, атакује се на Свету Цркву одбацивањем њеног учења, називајући Црквену јерархију „саставним делом света сатаниног“, а саму Цркву -“поквареном организацијом ђавола“. Када сам по први пут, још као Јеховин сведок, присуствовала светој Литургији један од надгледника ми је без устручавања рекао: „Ишла си да видиш како тамо каде сатани и сада сам сигуран да нам никада нећеш одбећи у Православље!“
Контакт са водећим телом организације, смештеним у Бруклину, имали смо само путем месечних билтена и остале литературе, па ипак смо им покањали сулудо и безгранично поверење. Јеховини сведоци су организовани до перфекције, и то је њихова основна одлика и привлачност. Ми живимо на просторима којима је својствена тзв. словенска непродуктивност, те дотераност читавог система до врхунца просто запањује и измамљује осећање да те имагинарне људе води Виша Сила.
Код Сведока, посебно у њиховом учењу, све је напор ума, чист рационализам, све логично и све јасно. Без духовности, без молитвеног живота, без мистичности, сакралности и прагматичности, већ суви интелект својствен оријентацији с тежњом да обезличи и исиса сав благодатни сок оностраног. Самим тим подразумева се гордељивост, славоумље и тобоже високоумље за које Свети Оци Цркве кажу да су исходиште секташтва.
Но, није урнебесни колорит њихових публикација, које махом обилују визијом рајског стања на планети Земљи, оно што је нарочита привлачност, колико својеврсна упућеност верника једних на друге и компактност која влада међу њима. Сви они који би успели да превазиђу чисто људски ниво задовољавајућих међуљудских односа, сусрели би се с теологијом која не завређује да сe назива науком о Господу, већ представља сублимацију јеретичких учења осуђених на свих седам Васељенских сабора. Учење Сведока, базирано на извитопереној интерпретацији Светог Писма, у огромној мери инфицирано је јудаистичким идејама формираним још за време вавилонског ропства, које је наставило да живи до Христа и од Христа, кријући се под глазуром хришћанства. На основу тога, Сведоци идејно постоје још пре хришћанства, а организацијски с краја прошлог века. Тачније, Друштво Куле стражаре законски је признато 1884. Друштво је прво и најважније тело које је, ширећи деловање по читавом свету, оснивало подружнице по разним земљама. Подружнице имају обавезу да надгледају неколико земаља (за нашу земљу одговорна је подружница у Селтерсу у Немачкој), а сваку појединачну државу надгледа тзв. Бетел (код нас се налази у улици Тошин бунар, у Земуну). Надгледање се обавља тако што је читав свет издељен на најмања могућа подручја, која су поверена на одговорност појединцима,
укључујући апсолутно сваког члана организације.
Неопходно је нагласити да је оваква организована пракса релативно новијег датума и да, наизглед бескомпромисна, ефикасност не погађа увек циљ. У периоду развоја организације, проповедничке и пасторалне активности биле су изузетно примитивне, и следствено томе, у светском обиму, одзив нових чланова готово незапажен. Но, откако је уведена тзв. пионирска служба проповедања у циљу бржег и масовнијег мисионарења, у кратком року Јеховини сведоци постали су светска организација. Пионирска служба је својеврсна служба одрицања, залагања и самопрегора, будући да постоји месечна, односно годишња квота коју је пионир у обавези да испуни. Ја сам четири године служила као пионир, тј. пуновремени слуга с обавезом од хиљаду сати годишње проведених у мисионарењу. О свом раду, путем локалне скупштине до Бетела, а затим до централе у Бруклину, подносили смо месечне извештаје.
Служећи као пионир, у жељи да пренесем знање које сам стекла унутар организације и „ревнујући већма од вршњака својих“, по речима Апостола Павла, обрела сам се у једном православном манастиру.
Беше то иста она светлост са висина која обасја гонитеља Цркве на путу за Дамаск и исте оне речи. Мој први непосредни сусрет са православљем био је заправо сусрет са његовом младошћу. Оно ме је збуњивало и застиђивало. Оно је изврнуло моју душу из корена и преобразило је…
Када сам на страницама Светог Писма уочила оправданост и неопходност постојања Светог Предања (Лука 1:1,2; Друга Сол. 3:6; Прва Кор. 11:2, итд.), било ми је лако да прихватим и комплетно православље. Одбацивање Светог Предања је одлика готово свих протестантских струја, првенствено ради неисправног поимања значења и неоспорне улоге Предања као оног које је заправо изнедрило Свето Писмо. Зато се може рећи да је у Православној Цркви „Свего Писмо увек предмет и суштина неформулисаног хришћанског учења, а да је Свето Предање кључ за његово формулисање и тумачење.“
Излазак из организације за мене је био својеврсна душевна драма. Требало је ради нечега, што се пројавило немуштим језиком (а мени се Христос тако десио), признати шестогодишњу заблуду, прекинути са дотадашњим начином живота, који ми је једино био познат, са дотадашњим пријатељима, чак и са породицом, у неком смислу, будући да су сви моји у организацији Јеховиних сведока. Био је то, пре свега, пут у неизвесно и недоживљено.
Незавређеном Милошћу Божјом било ми је могуће да уочим сву нискост опсенарске игре Јеховиних сведока, да се манем њихове бљутаве и затроване духовне трпезе и да се вратим у мајчинско крило Једне, Свете, Саборне иАпостолске Цркве.
Марија Крњаја
Београдски дијалог, 1/97
БРАНКА ИЗ ДРУШТВА КУЛЕ СТРАЖАРЕ
Постоје чланови Друштва који уживају посебно угодан третман. Не морају рано устајати, мисионарити сатима по улицама, декламовати изабране цитате и слично. Старешине вешто умеју да препознају квалитетне, паметне и перспективне следбенике. Њима су најчешће намењени конкретни, прецизно дефинисани и упрошћени задаци. Једино што морају, јесте да присуствују службама, те да онолико колико је то неопходно тумаче јеванђеље, проповедају или одслушају проповед. Њихово је да буду што успешнији у својој професији, те да сходно томе заузму што је могуће вишу и истуренију позицију у друштвеној и пословној номенклатури не само за своју личну већ и за добробит Организације.
Бранка је већ пет година била члан Јеховиних сведока. У том периоду завршила је средњу школу, а била је успешна и на факултету. Као апсолвент бирана је у ужи круг кандидата за асистента. Била је супериорна и међу следбеницима Сведока. Многи су тражили њено присуство у друштву, њено мишљење по неком актуелном питању. Била је, просто речено, вођа међу млађим члановима. Оно што је карактеристично, јесте да су јој старешине забрањивале да о свом чланству у секти прича породици. „Не би те тамо разумели”, говорили су јој. Нису тако ни тражили да се супротстави било ком из фамилије, нити да било кога врбује. У породици заиста нико ништа није знао. Уосталом, кад је неко одличан ђак, после тога и студент, кандидат за асистента, а при томе се васпитано и уљудно понаша, онда родитељи немају разлога за примедбу нити да се мешају у њене мале тајне…
Тог дана била је недеља, време ручка. На позив да руча, Бранка је кренула у купатило да опере руке, мећутим, то је потрајало. Родитељи и брат дуго су чекали да дође за сто. Најзад, брат је кренуо по њу у купатило да види зашто је нема. Затекао ју је обешену канапом који је био завезан за цев од канализације. Бранка никад није имала проблема са душевним здрављем. Родитељи су се стално питали зашто се убила. Консултовали су лекаре, психологе, теологе… Све укупно кад се зброји и анализира, узрок Бранкиног самоубиства према психијатрима могло би да буде тешко душевно стање у које је запала, а које је настало, сматра се, појавом једног младића у секти. Његовом појавом и међусобним познанством пробудила се у њој девојка, разбуктала се љубав, а то је у колизији са програмом секте који брише емоције. Дошло је до сукоба у њој самој којег она није била способна да реши. Супериорна и надмоћна на свим пољима и у секти и у породици и на факултету, а одједном тако слаба и сама. До јуче је било све на свом месту, све по програму, одједном се нашала у беспућу, где није имала решење осим тог последњег чина. Дијагноза тог несрећног догаћаја јесте психијатријска, хипотетична и компатибилна са бројним случајевима других припадника организација сектног и манипулативног деловања које су обузимала слична стања и нагони у кризама, које њихови ослабљени психоодбрамбени механизми нису успевали да разреше.
Према: З.Луковић: Верске секте и православље, Српска патријаршија и Драганић 2003
ИСПОВЕСТ ЈЕХОВИНОГ СВЕДОКА
Најпре смо само “филозофирали”, а онда је почело прави испирање мозга, толико перфидно, да нисам ни приметио како сам се стопио са њима, почиње своју исповест за “Блиц недеље” Зајечарац Драган Кољевић, бивши Јеховин сведок.
“У то време радио сам у избегличком кампу у Граљану код Зајечара, и једног дана сам случајно, од једног избеглице, добио неке занимљиве часописе који су говорили о смислу живота. Заинтересовао сам се, и преко адресе која је била у тим листовима, наручио сам још литературе. Након пар дана испред моје куће зауставио се аутомобил из којега су изашли муж и жена, лепо обучени, љубазни, насмејани… Оставили су ми свој број телефона и отишли. Нисам им се јавио, и након неколико дана дошли су код мене у камп на посао где смо наставили наизглед спонтан, занимљив и наиван разговор. Импоновало ми је да о тако “филозофским темама” разговарам с културним људима и почео сам да се дружим интензивно с тим брачним паром, да одлазим код њих. Увели су ме у своје “друштво” и након четири месеца ја сам се крстио као Јеховин сведок…
Дружење са тим људима било је свакодневно, знали су сваки мој корак, покрет, више пута дневно смо се чули телефоном.
Почео сам да мењам све у свом животу, да будем у складу са “правом истином”. Инфилтриран сам у групу у смислу да је све ван Сведока демонско. Тако, престао сам да одлазим на сва славља и рођендане, јер је то демонско. Изгубио сам скоро све дотадашње пријатеље, али то ми је тада било потпуно небитно. Нисам био ни на рођендану сестрици која је 11 година млађа од мене… Са зидова своје собе поскидао сам постере, јер је то забрањено. Не смеју се имати ни постери писаца, научника, певача… Отишао сам на један од састанака, који су иначе били по кућама чланова, са тамним наочарима и умало ме нису прогласили отпадником… Било је забрањено гледање телевизије, слушање било које музике, избацио сам романе, јер, по њима, у свему може да се нађе нешто демонско. Потписао сам документ да у случају потребе нећу примати крв… Било је пожељно што јаче удаљавање од породице, јер она може да нам затрује мисли…
Свако од нас делио је пропагандни материјал на улици обавезно најмање два сата дневно. На састанку бисмо “испарчали” Зајечар и свако од нас би добио задатак да у неком делу града врбује чланство. Морали смо да уђемо у свако домаћинство по било коју цену. Уколико нам не би отворили врата, долазили бисмо поново и на крају у сандуче остављали пропагандни материјал…
На крају, мене је у ствари болест спасла. Једног дана добио сам напад који је личио на епилептични. Међутим, све анализе су показале да сам потпуно здрав. Напади су постали учестали. Бојао сам се да изађем из куће да се то не би догодило на улици. Престао сам да идем на састанке… Звали су ме да дођем, тврдили су да ме то напада ђаво не би ли искушао моју веру… Обратио сам се психијатру, имао сам психичких поремећаја… У клиници “Лаза Лазаревић” у Београду једна лекарка ми је саопштила да се те године јавило 700 пацијената са идентичним симптомима и да су сви били припадници неке секте… Одлучио сам да изађем из јеховиних сведока и однео сам им папир о иступању… Они не испуштају своје чланове тако лако, али како од мене нису имали користи због моје болести, јавили су да сам коначно искључен… Сањао сам како прилазим некаквој икони, видео цркву изнутра, крстим се, што у животу нисам учинио и клечим пред том иконом коју сам видео. Чим сам се пробудио, упалио сам телевизор и видео Храм светог Саве у Београду. Помислио сам да ту морам отићи… У цркви је све било као у мом сну, икона је била на истом месту, све исто… Последњи напад сам имао дан после крштења, престали су изненада, као што су се и појавили… Сада певам у црквеном хору…
Блиц 13.08.2007
ПРОБЛЕМ У ВЕЗИ СА ТРАНСФУЗИЈЕ КРВИ
Шесторке које се рађају у верској дебати (Тајмс,17. I 2007)
Превремено рођеним бебама могу бити потребне трансфузије крви да би преживеле. Али вера њихових родитеља забрањује такве третмане.
Отава — Прве канадске шесторке, рођене пре више од недељу дана, суочавају се са додатном компликацијом уз уобичајену борбу превремено рођених беба за опстанак. Религија њихових родитеља забрањује трансфузије крви, што је типичан део лечења превремено рођених беба.
Стање здравља беба остаје непознато, а болница одбија да потврди извештаје да је једно дете преминуло.
Шест беба је рођено 5. и 6. јануара у Ванкуверу, Британска Колумбија, родитељима који су Јеховини сведоци. Рођени у 25. недељи, дакле нешто више од пола типичне трудноће од 40 недеља, Ту су четири дечака и две девојчице су просечно тежили по 1,6 фунти (800 грама) и могу да стану на длан просечног мушкарца. Стопа преживљавања код таквих порођаја је око 80%.
Родитељи су тражили да остану анонимни, а болница није пружила ажурне информације након порођаја. Свакако, портпарол болнице је после извесног времена, известио да су бебе у добром стању.
Такође, након два дана, званичници болнице нису коментарисали медијски извештај који се позива на изворе у болници да је један од дечака преминуо.
„Породица је тражила да се поштује њихова приватност“, рекла је портпаролка Женске болнице Британске Колумбије у Ванкуверу. „Нису нам дали сагласност за објављивање саопштења.“
Међутим, вест о првим шесторцима у Канади и улога религије родитеља у шансама њихове деце за преживљавање заинтригирали су нацију која се поноси толеранцијом.
Бебе би морале да бораве месецима на интензивној нези док се њихови органи, мишићи и имунитет довољно не развију да би могли да живе сами. Трансфузија крви је типичан део лечења превремено рођених беба, кажу стручњаци, због њиховог ниског волумена крви и подложности анемији. Такође им се мора више пута узимати крв за анализе.
Иако Јеховини сведоци могу да приме скоро сваку медицинску интервенцију, укључујући третмане плодности, трансплантацију органа и вакцинације, сходно њиховом тумачењу Библије, забрањена им је трансфузија крви.
Одељак у Библији који се наводи као основа за забрану је из Левитске књиге: „.. И не смеш да једеш никакву крв ни на једном месту где живиш, ни од птице ни од звери. Свака душа која једе било какву крв, та душа ће бити истребљена из свог народа.“
Забрана је вероватно била намењена спречавању контаминације залиха воде, написао је верски стручњак Мајкл Дуган са Универзитетског колеџа Свете Марије у Калгарију. Али религија, која користи хришћанство из I века као свој модел, протумачила је то дословно као забрану „конзумирања“ или проливања крви.
Марк Руџ, портпарол Јеховиних сведока у Канади, рекао је: „У Библији се помиње уздржавање од крви, и зато се тога придржавамо. Желимо најбоље за децу, али без крви.“ На питање о последицама прихватања трансфузије, Руџ је рекао да они који не следе библијска учења више неће бити Јеховини сведоци по основу „својом вољом донесене одлуке“.
Са друге стране, канадски закони о заштити деце осигуравају да бебе добију неопходан медицински третман да би остале у животу, чак и ако је за то потребан судски налог. У том духу је била и одлука Врховног суда Канаде из 1995. године, када се у сличном случају превремено рођене бебе, потекле од пара Јеховиних сведока закључило да су медицински интереси детета надмашили верска права родитеља.
Међутим, у случају шесторки, ни Одељење за добробит деце Ванкувера ни болница нису поднели захтев за судски налог, рекао је службеник покрајинског суда.
Мора се имати у виду да Јеховини сведоци обично живе и моле се заједно и обесхрабрују дружење са људима ван своје конгрегације. Тако остају, са једне стране изоловани од шире друштвене заједнице, а истовремено упућени искључиво једни на друге.
У случају шесторки, са гледишта родитеља припадника Јеховиних сведока, чак и ако поводом здравља своје деце немају избора, они се реално суочавају са тешком дилемом. Ако прихвате трансфузију крви да би спасили животе беба, то би их могло одвојити од њихове верске заједнице у тренутку када им је о потребна њена подршка, јер су апсолутно упућени на њу.
Када је Лоренс Хјуз (56) био Јеховин сведок, суочио се са сличним проблемом. Његовој шеснаестогодишњој ћерки Бетани је 2002. године била потребна трансфузија крви као део лечења леукемије. Његова супруга, ћерка и заједница Јеховиних сведока у Калгарију противили су се трансфузијама. Након много борбе, потписао је формуларе за сагласност и након тога био одсечен, како од заједнице тако и од своје породице.
„Био сам потпуно изолован“, рекао је Хјуз. Епилог је Након што је Бетани примила 38 трансфузија, њена мајка ју је сакрила, а девојчица је на крају умрла.
Хјуз тужи Јеховине сведоке, тврдећи да адвокати који су се борили против присилних третмана нису деловали у најбољем интересу његове ћерке. „Знао сам да када једном потпишем формулар за сагласност, то је то. Знао сам да ћу изгубити породицу, пријатеље и веру“, рекао је. „Урадио сам то да бих покушао да спасем своју ћерку, али сам и њу изгубио.“
Хјуз, који ради у архитектонској фирми у Калгарију, придружио се другим бившим Јеховиним сведоцима и дисидентима у цркви како би тражили промену политике у вези са трансфузијом крви. Последњих година, религија је дозволила пацијентима да примају оно што назива „фракције“ или компоненте крви, али не и пуну крв.
Забрана представља проблем и за лекаре, рекла је Џулијет Гишон, медицински биоетичар са Универзитета у Калгарију. „Последице одбијања крви у одређеним ситуацијама су фаталне“, рекла је Гишон у телефонском интервјуу. „Мора да постоји нешто што људе наводи да се одлуче за то. Ако је то присила или страх, лекар мора бити свестан тога.“
Меги Фарли, (Maggie Farley), новинарка Тајмса, 17. јануар 2007.
