Пред нама су, са једне стране, „осмоструки пут“ јоге и будизма, укључујући физичке и дисајне методе, и друге сложене психолошке технике просветљења, а на другој страни имамо – покајање. Само једна реч – покајање – чини се неубедљивом у поређењу с целом армијом савршено разрађених „психофизичких техника промене свести“, које образују читаву индустрију „техника духовног раста“, „ширења свести“, „отварања унутрашњих простора“ итд. Али, с друге стране, ова многостраност и суптилност представља слабост целокупне источњачке психо-механике.
Замислимо следећу ситуацију: пред нама су велика и јака челична врата која су закључана. Онај ко нема кључ има мноштво других начина да их отоври – да их сломи маљем, ћускијом, да употреби машину, аутомат, динамит, ласер, киселинска хемијска средства, итд…итд… Али, ниједна од ових техничких могућности не гарантује отварање врата, и не представља истински начин отварања врата. Наравно, дивљаку који ништа не зна о бравама, кључ – малено парче метала – чини се смешним у поређењу са свим тим арсеналом разорних средстава, њиховим спољашњим ефектима, буком, ватром, димом. У сваком случају, само кључ може отворити врата не сломивши их, све остало је сувишно. Тако је и у нашем случају: „неубедљиво“ средство какво је покајање, показује се као прави кључ који отвара врата Царства небеског; све друге технике разваљивања врата, затворених од самог Господа, јесу лоповске вештине опасне и за саме лопове. Управо овако се могу оценити источне методе окултног „спасења“.
О великој сили покајања сведочи следећа епизода из живота оптинског старца, преподобног Амвросија, описана у сећању једне од његових духовних кћери: „У његовој келији горело је кандило и малена свећа од воска на столу. Читање из забелешке било је тешко, скоро немогуће. Рекла сам оно чега сам се сетила, и то брзо, а затим додала: „Баћушка, шта још да вам кажем? Зашто се кајем? Заборавила сам“. Старац ме је због овог укорио. Нагло је устао са постеље на којој је лежао. Учинивши два корака зауставио се на половини своје келије. Ја сам се невољно на коленима окренула према њему. Он се усправио у свој својој висини, погнувши главу, подигао је руке увис у молитвеном ставу. Учинило ми се да су се његове ноге одвојиле од пода. Гледала сам на његову осветљену главу и лице. Сећам се, као да је таванице нестало, а глава старца као да је пробила врх. То ми се јасно показало. Минут касније баћушка се надвио надамном измењена изгледа и прекрстивши ме, рекао: „Запамти до чега може довести покајање. Иди!“. Изашла сам од њега тресући се, и сву ноћ проплакала над својом неразумношћу и немаром“ (13, с. 283; 10, с. 22-23).
У овој необичној епизоди најважнији моменат је тај што преподобни Амвросије Оптински делимично „отвара чула“ своје духовне кћери, тако да је она могла видети нешто што се односи на невидљиви свет (нестајање тава нице). Она не саопштава све шта је видела, јер је виђење за њу потресно и неочекивано, произвевши силно деј ство, оно оставља утисак необичности. И овај контакт са невидљивим светом преподобни Амвросије означава као могућност отворену једино покајању.
О важном месту покајања у православној аскези све доче речи светог Игњатија Брјанчанинова: „Свети оци Источне Цркве, нарочито пустињаци, управо кад су до стигли висине духовних подвига, тад су се сва постигнућа у њима слила у једно – покајање. Покајање је обузело сав њихов живот, сваку делатност: оно је било последица сагледавања својих грехова.[1]“
Сагледавање грехова својих и рађање покајања због њих, је дело које се не окончава на земљи: сагледавањем својих грехова рађа се покајање; покајањем се стиче очишћење; постепено очишћено око ума почиње увиђа ти такве недостатке и повреде људске природе, које оно раније, у помрачењу своме, уопште није примећивало“ (5, т. 2, с. 26-127).
Покајање је оно чиме започиње пут хришћанина и оно што тај пут постојано прати. Човек се крштењем одри че од сатане и свих дела његових, и обраћа се Христу; он оставља греховни живот и одлучује да живи побожним и праведним животом. Када је донета ова одлука њему се шаље светим крштењем помоћ у виду благодати Духа Светога.
Отац: Владимир Јелисејев
ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
Из књиге:„Витлејемска звезда,“, пр са руског Јања Т., Словенско слово, Н. Сад 2019
[1] Једног великог старца су питали у чему се састоји делање усамљеног инока? Одговорио је: „Умртвљена душа твоја ти је пред очима и ти ли ме питаш какво треба да буде твоје делање“ (Св.Исак Сирин, Беседа 21)? Плач је најважније делање истинског подвижника Христовог
