У будизму средства и путеви спасења (марга) по опису С. Чатерђија и Д. Дата, јесу:
1) Исправан став – Незнање је главни узрок наше патње. Ако одстранимо узрок несреће, нестаће и патња. Исправан став – то је правилно разумевање „четири узвишене истине“ које је формулисао Буда:
а) живот у свету је пун патње;
б) постоје узроци патње;
в) постоји могућност прекида патње;
г) постоји пут који води избављењу од патње.
2) Исправна одлучност – За избављење од патње потребно је:
а) одрицање од свега земаљског;
б) одрицање од лоших намера;
в) одрицање од мржње према другим људима;
г) чврста решеност да се живот саобрази према истини.
3) Исправно учење – Неопходно је уздржавање од лажи, клевете, грубих речи и бестидних разговора, тј. контрола сопственог говора.
4) Исправно понашање – Неопходно је одрећи се уништења било ког живота, одбацити неправилно задовољење чула, одрећи се лоповлука…
5) Исправан начин живота – Неопходно је живети часно и поштено, али никад не прибегавати недозвољеним средствима, чак ни ради сопственог опстанка.
6) Исправан напор – Постојано искорењивање из себе старих идеја и навика, прихватањем нових, и умножавање знања усвајањем нових идеја.
7) Исправно настројење ума – Неопходно је стално имати на уму да су ствари по природи пролазне. Ово је потребно ради тога да бисмо се ослободили од везаности за предмете и жалости због губитка истих.
8) Исправно усредсређење – Овде се има у виду психо-техничка пракса удубљивања (медитација) са циљем достизања стања ослобођења од патње (нирвана).
Ова пракса се састоји од четири степена:
а) осмишљеност и спровођење истине чистим и непомућеним расуђивањем;
б) освешћивање радости духовног спокојства која се рађа из непомућеног расуђивања;
в) искуство уласка у стање равнодушности, тј. одрицање радости усредсређивања;
г) достизање савршене непомућености, равнодушности и самосавладавања (28, с. 116-121).
Разматрајући ових осам ступњева будистичког учења ми не налазимо у њима ништа слично покајању, иако јасно видимо исто оно гајење непомућености, равнодушности, самосавладавање. И овде не налазимо љубав – ону љубав у којој човек полаже душу своју за друге, као што је Христос распет за нас. Осим тога будизам одриче постојање Бога, и будиста зато нема пред ким да се каје. Идеал будизма је супротан идеалу хришћанства, то је идеал егоисте.
Истине ради потребно је рећи неколико речи о једној грани будизма, махајана-будизму, који проповеда идеал бодисатве. Бодисатва представља стање оног аспиранта који је достигао нирвану када се он, покренут сао сећањем, одриче уласка у нирвану да би спасао људе који остају у незнању. Жртвујући лично „спасење“ он постаје проповедник равнодушности као суштинског лека од живота. То је слично препоруци болеснику да уместо лека за оздрављење узме отров који ће прекратити болест заједно са животом. Господ је рекао: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10, 10). Идеали источних учења и хришћанског учења су супротстављени. Исток тежи избављењу од живота, а хришћанство стреми преображењу истог, обожењу.
Интересантно је то што је у опажању присутнија хладноћа расуђивања и рационализам својствен јоги и будизму; сами њихови методи више личе на „други вид молитве“, описан код светог Симеона Новог Богослова. Наведених видова молитве има три, а само је један од њих правилан. Ево шта овај светитељ каже:
„Други вид молитве је кад неко своди ум свој у себе одвајајући га од света чулног; пази на своја чула; сабира помисли да не би лутале по таштим предметима овога света; испитује своје помисли; прониче у смисао изговорене молитве; чува своје помисли да не би постале ђаволским пленом пристанком на нешто сујетно и зло (све ово твори са великим подвигом и самопринуђавањем); настоји да дође до себе самог да не би био побеђен неком страшћу. Одлика овог подвига је што се сав одвија у глави: помисао се са помишљу бори.
Имајући овакав подвиг и овакву борбу са самим собом, нема мира од себе самог никад, не налази времена да се занима творењем врлине како би задобио венац правде. Такав човек је сличан борцу против непријатеља у ноћној тмини, који чује њихове гласове, прима ударце од њих, али не може да их види… Зато што он сам пребива у глави а зле помисли из срца излазе… Бескористан је труд овом несрећнику; штавише, он сасвим губи плату своју, јер не примећује да је савладан таштином, а уображава да добро познаје себе. У својој гордости, друге презире и осуђује их, а себе хвали, машта да је достојан бити пастир овцама словесним, да их руководи – а личи на слепца који води друге слепце“ (8, т. 5, с. 330-331).
Данас је веома распрострањена агни-јога (јога огња). У хришћанству, покајање се јавља као главно средство очишћења од греха. О очишћењу говори и класична јо га. Спознаја о унутрашњој чистоти постоји и у агни-јоги. Агни-јога је тесно везана са традицијом окултизма. Зато је важно истаћи како она поима унутрашњу чистоту.
Ево шта пише тим поводом мајка агни-јоге – Јелена Рерих, у писмима својим ученицима: „Одбаците сваку нечистоту мисли заменивши је добрим мислима. Пожурите да очистите дух изграђујућим мислима о чудесном будућем“ (16, с. 46). О ефикасности таквог „очишћења духа“ ми можемо судити на примерима бивших комунистичких државних руководилаца којима „изграђујуће идеје о чудесној будућнсти“ нимало нису сметале да проливају крв невиних људи у време револуције, грађанског рата и масовних репресија.
Само покајање пред Господом очишћава душу, али се оно у агни-јоги не спомиње. Христос је за њих обичан човек, који је личним напором достигао надчовечански ниво; Бог је Апсолут који се не меша у земаљске ствари и потпуно је равнодушан у односу на људску судбу на овој грешној земљи. У овом учењу очигледно је присутан будизам, који је утицао на формирање става Николаја и Јелене Рерих.
Говорили смо о интелектуалном и рационалном карактеру будизма, али ова особина није присутна у свим његовим разноврсним облицима. У зен-будизму влада супротна тенденција – порицање интелекта, док се акценат ставља на психичка стања која се зову озарења, просветљења, сатори. Међутим, и зен-будизам учи да се ум преображава зато да би човек достигао потпуно пражњење ума од сваке мисли и сагледао првобитну светлост „нествореног ума“. За ово пустошење ума примењују се типично интелектуалне загонетке које се зову „коани“. Циљ коана је – увођење ученика у стање менталног шока, кад он после вишедневних и безуспешних напора, коначно „убоде“ правилан одговор, ум му се отвори, просветли, и он постиже празнину.
Оперисање умом не доноси спасење. Свети Григорије Палама каже: „Онај који пројављује дејство ума и просвећује се светлошћу разумевања или умним озарењем, ако се због тога сматра прочишћеним, прелешћује себе упавши у лаж, и путем самообмане широко отвара врата ономе који свагда настоји да нас прелести“ (8.2.5, с. 326).
Отац: Владимир Јелисејев
ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
Из књиге:„Витлејемска звезда,“, пр са руског Јања Т., Словенско слово, Н. Сад 2019
