Кратак преглед историје аријевског мита и аутохтонизма дајемо према књизи једног од водећих руских научника за питања национализма, неопаганизма и антисемитизма и сарадника Института за етнологију и антропологију Руске академије наука, Виктора Шнирелмана (Ви́ктор Алекса́ндрович Шнирельма́н) ,,Аријски мит у савременом свету”[1], па заинтересоване за више информација упућујемо на овај рад.
Аријевска идеја је настала и први пут се развила у 19. веку као чисто научни пројекат. Затим је у другој половини XIX века узета од стране шовиниста и расиста и почела да служи империјализму, колонијализму и расној дискриминацији. Свој логички завршетак достигла је у политици немачких нациста који су је користили за оправдање геноцида.
Чинило би се да за њу после холокауста над Јеврејима и геноцида над Србима у НДХ више нема места у свету. Нажалост, видимо покушаје њеног оживљавања и у радовима домаћих псеудоисторичара.
Делимично се радило о формирању нових темеља европског идентитета: хришћански идентитет се повлачио, уступајући место националном, а потом и расном. Делимично се може говорити и о отпору еманципацији Јевреја. С тим у вези, треба разумети разлоге напада на јудаизам, којима обилује европска књижевност на прелазу из XVIII–XIX века и прве половине XIX века. У писању једног броја европских интелектуалаца то је изражено у одлучном одбијању од проналажења својих корена на Блиском истоку.
Међутим, то није умањило њихова уверења да порекло генеалогије лежи у тајанственим егзотичним земљама Азије. Тамо су видели и извор „примитивног монотеизма“, који је касније доживео пад, био искривљен и изнедрио политеистичке религије.
Другим речима, у Европи се паралелно са порастом антисемитског расположења одвијало сазревање „аријевског мита”, у почетку усмереног против јудаизма.
У почетку Европски научници су покушали да потисну индоевропску прадомовину што је даље могуће од Блиског истока – макар и далеко на исток, само да се не уклапа са прадомовином „семита“. И тек много касније, у њиховим списима, прешло се у Европу, одражавајући све већу привлачност принципа аутохтонизма.
Тако је рођен „аријевски мит“, чије ауторство припада познатом немачком романтичарском мислиоцу Фридриху Шлегелу, првом преводиоцу санскритских текстова на немачки.
Истовремено, следећи географа Карла Ритера, који је истицао сличност санскрита са старонемачким, многи немачки мислиоци су тада били склони да верују у то да су Немци, за разлику од других народа Европе, директно пореклом од древних аријаца.
И док је у Енглеској Томас Јанг увео термин „индоевропљани” 1813. године, у Немачкој се са њим надметао термин „индогермани“, У исто време популарност је у Немачкој стекао и термин ,,Аријевци”.
Уопште, цела прва половина XIX века протекла је у Европи под знаком индоманије. Управо тада је постало модерно да се Заратустра противпоставља Мојсију и да се тврди да су Семити позајмили филозофију и религиозне идеје од Индогермана, на чему је нпр. инсистирао немачки индолог Кристијан Ласен, ученик браће Шлегел. Овај аутор је први почео да супротставља Аријевце Семитима, хвалећи Аријевце као „најорганизованије и најкреативније људе“, који су ширили високу културу и због тога имали право на потчињавање староседелаца.
Један од првих који је преузео напоран посао реконструкције слике њиховог живота, друштвене организације, обичаја, вере, био је Швајцарац Адолф Пикте. Називао их је „најмоћнијом расом на земљи“ и веровао да је била позвана да влада светом.
Поред тога, Пикте је видео првобитне Аријевце као поклонике Сунца и приписивао им првобитни монотеизам, који је настао ван додира са семитском традицијом.
Све је више аутора Централне Европе почело да даје првенство „тевтонској раси“, односно Германима. Обдарили су их најзавиднијим квалитетима – племенитошћу, великодушношћу, високим моралом, способношћу за креативно размишљање, уметничким даром, политичким талентима, страшћу за освајањем итд. То је започео гроф де Гобино који је у својој књизи „Есеј о неједнакости људских врста“ (1853-1855) приписао је све ове особине „Аријевцима”. Према Гобиноу, управо Германи су сачували аријевску крв у најчистијем облику.
У другој половини XIX века. „аријевски мит“ су у високу науку увели Ернест Ренан и Фридрих Макс Милер.
Како је Пољаков приметио, Ренан је у свом раду користио изразе „семитски раса“ и „јеврејски народ“ као синониме, док су „аријевци“ често коришћени као еуфемизам за Немце. Тако је Ренан отворио капије за лавину секундарне литературе посвећене противпотстављању „аријеваца” „семитима”.
Аријска идеја је одиграла значајну улогу и у развоју теозофије, чији је оснивач Хелена Блаватска величала санскрит и прогласила ,,аријевску расу” водећом на Земљи.
У последњој четвртини XIX века, када је антисемитизам у Немачкој био у порасту, поједини научници су приписивали Семитима недостатак стваралачких способности и називали су их деградираном граном „белог стабла”.
Дакле, до краја XIX века међу европским интелектуалцима коначно je преовладао „научни расизам“, који је на сваки могући начин користио идеју еволуције да подели човечанство на „ниже” и „више расе”.
На овом таласу је 1913. у Немачкој била основана Немачка унија, која се прогласила борцем „против јеврејске и словенске крви“.
Дакле, ако је на паневропском нивоу аријевски мит оправдавао систем колонијализма (на пример, Британци су њиме легитимисали своје право да владају Индијом), то је на нивоу појединих држава служио локалном национализму, супротстављајући староседеоце, потомке „Аријеваца“, туђем Другоме, под којим су се у XIX и почетком ХХ века подразумевали пре свега Јевреји.
Важно је напоменути да је у овој идеолошкој клими, која је захтевала да се максимално удаљи хришћанство од јудаизма, идеја ,,аријевског Исуса” стекла одређену популарност.
Још 1858. француски револуционар Пјер-Жозеф Прудон је тврдио да монотеизам није могао бити створен од стране ,,комерцијалне расе” (тј. Јевреја), већ је био творевина „индогерманског ума”. Затим је у Швајцарској А. Пикте обдарио Аријевце „примитивним монотеизмом“, а у Француској је Е. Ренан учинио све да отргне Исуса Христа од његових јеврејских корена. Најдаље је то отишло у Немачкој, где је било покушаја да се створи „аријевски хришћанство“.
Крајем XIX века у Немачкој и Аустрији су биле све популарније прославе средњовековних јунака, организација прославе летњег солстиција; свуда су се појављивали кружоци немачке историје занесени потрагом за тевтонски прецима и њиховом „националном религијом“.
Аријевски мит је достигао врхунац крајем XIX века у књизи Хјустона Стјуарта Чемберлена ,,Основа деветнаестог века”. Чемберлен је на сваки начин величао тевтонску, или аријевску расу, приказујући је као творца свих познатих цивилизација. Чемберлен се држао верзије о „аријевској природи“ Христа, и управо је захваљујући успеху његове књиге, верзија о „аријевском Христу” добила јавну популарност. По његовом убеђењу је Христос створио „аријевско хришћанство“, које тако не само да није имало никакве везе са јудаизмом, већ је био искривљено од стране њега. Чемберлен се ослањао на Ригведу, видећи у њој изложење принципа монотеизма, који су касније наводно „украли“ Јевреји и потпуно их искривили.
Први неопагански религиозни покрет 1907. постао је Ред Новог храма (Ordo Novi Templi) Ланца фон Либенфелса. А следили су га други покрети. Свастика је служила као њихов заједнички симбол, а њихови чланови су могли да постану само они који су успели да докажу потпуно одсуство сродничких веза са Јеврејима.
Ова врста неопаганских група развила се у Немачкој почетком XX века руку под руку са немачким националистичким покретима. Неки од њих су били блиски националсоцијалистима. Тада су учињени покушаји да се оживе пагански ритуали на шумским пропланцима, што је научило будуће нацисте како да организују масовне културно-идеолошке догађаје.
Покрет ариозофиста настао је у Аустрији почетком 20. века. Њени оснивачи су били Гвидо фон Лист и Ланц фон Либенфелс, који су сјединили идеје немачког национализма и расизма са тада модерним езотеријским идејама, које имају своје корене у теозофији Блаватске. Управо Лист је почео да користи изразе „ариогерманци“ и „раса“ уместо претходних „Немци“ и „народ“, као и да пише о митским тевтонским царствима, укључујући Асгард и Мидгард, која су наводно постојала хиљадама година пре појаве хришћанства. Почевши од романа о древним Тевтонцима, Лист се временом заинтересовао за њихове обреде и веровања, што га је довело до паганизма. Међутим, пошто није био задовољан традиционалним паганством, обогатио га је окултним идејама, магијом руна и идејом о ,,аријевском прајезику”. Такође је опевао свастику, позајмивши овај симбол од теозофа. Лист је тврдио да су германски народи, или ,,Аријевци”, имали своју писменост много пре хришћанства. Лист је такође инсистирао на томе да су Аријевци себе називали „синовима Сунца“ и како је један од најважнијих принципа древног аријевског погледа на свет била идеја о тројству. 1930-их година неки Ариозофи су учествовали у креирању ритуала за есесовце и развоју пројекта Великог немачког Рајха.
У априлу 1911. godine у Магдебургу, под вођством Хермана Пола, створена је аријевска тајна организација („Ложа Вотанa”), где су организовани пагански ритуали. Ускоро у разним градовима Немачке, појавиле су се њене ћерке ћелије, што је омогућило успостављање већ у марту 1912. године Немачког реда.
Главни симболи организације били су рунски знакови и леворука свастика. У првим послератним годинама чланови Реда прославили су се убиствима низа познатих политичких личности Немачке и Јевреја.
Током ратних година, Ред је дошао до растројства и распао се. После рата неки од његових активиста покушали су да оживе своје покрајинске огранке, али некадашње јединство није било могуће поново успоставити. Један од ових огранака је оживео у Минхену у пролеће 1918. и у августу назван је Друштво Туле. Својим амблемом учинило је кукасти крст а један од његових вођа, Рудолф фон Себотендорф, предложио је симбол вере у облику „Тројице“ (Вотан, Вили, Ви), позајмљених из космогонијских конструкција Гвида фон Листа.
Иако, према популарној, али не сасвим поузданој верзији НСДАП је формиран из радног кружока који су основали чланови Друштва Туле.
Дакле, почетак похода против хришћанства и препорода паганских идеја нису поставили нацисти. Интересовање за паганизам појавило се још међу немачким романтичарима, чије су идеје постале широко распрострањене у Немачкој XIX века.
Током ових година, пред антисемитима се нашла дилема – прихватити или одбацити хришћанство. Да би оно било прихватљиво за њих, морало је бити очишћено од било каквих трагова јудаизма. Зато су временом радикали напустили хришћанство и кренули ка неопаганизму, чега је јарки пример био немачки генерал Ерих Лудендорф.
Немачком национализму је било преко потребно идеја за уједињење свих Немаца, и многи су мислили да би увођење националне религије могло да реши проблем, супротстављајући је космополитском хришћанству.
Хајнрих Химлер је сањао да створи „неогерманску религију“ која би могла да замени Хришћанство.
„Аријско хришћанство“ је била једна од кључних идеја концепта Алфреда Розенберга, који га је претворио у искључиву расну религију. Присталица „аријевског хришћанства” био је и бивши пацијент психијатријске клинике Карл Мариа Вилигут, духовни наставник Хајнриха Химлера, који је развио СС ритуале и симболе.
Спорови о томе каква би нова религија требало да буде, да ли треба да буде синтеза хришћанске и претхришћанске идеје („германско хришћанство“) или је требало потпуно да раскине са хришћанским наслеђем, настављени су до Првог светског рата.
Фридрих Ниче је жестоко критиковао хришћанство због његовог одступања од херојских вредности, својствених далеким прецима. Ниче је величао варваре као прототипове Супермена. Опевао је ратнички дух, поклањао се пред ликом ратника, створио култ хероја, видео у древним витезовима претходника будућег „новог човека“ и обдарио их свим најбољим људским врлинама: директношћу, поштењем, племенитошћу душе, чистим помислима и, посебно, оданошћу свом народу и отаџбини. Самим тим, антихришћанска идеологија савременог неопаганизма се у великој мери враћа на идеје Ничеа, који је пагане обдарио херојским духом, поздрављао њихову блиску повезаност са природом и љубављу према животу, а у исто време видео у хришћанству религију робова.
Нацисти су активно користили немачко паганско наслеђе, укључујући митолошке приче, ритуале и симболе. Тако, 24. јуна 1935. године по наређењу Гебелса одржавале су се широм Немачке масовне прославе летњег солстиција, посвећене паганском богу Вотану. Најактивнији учесници ових прослава били су дечаци и девојчице из Хитлерјугенда. На месту једне од ових свечаности, иступао је Геринг. Он је надахнуто говорио о „чистој севернонемачкој крви“ и потреби оживљавање паганских обреда ради уједињења народа.
Стари завет је изазвао посебан бес међу нацистима – Хитлер га је називао никако другачије него као „Библију Сатане“, а Розенберг је у потпуности захтевао да се она забрани као „проводника јеврејског утицаја“. Розенберг је тврдио да се немачки поглед на свет значајно разликује од оног који је представљен Старим заветом. Стари Германи нису признавали једног свемогућег бога и нису му се покоравали. Напротив, прогласили су људску душу светом и сматрали су себе равним својим боговима природе.
Немци су били руковођени „херојском етиком“, а хришћани су проповедали етику мира и хармоније.
У Немачкој су 1930-их процветале псеудонаучне школе које су уз подршку нацистичких власти вршиле погроме над својим противницима.
Ово је свој врхунац имало у оснивању организације Аненербе (на немачком Ahnenerbe) од стране Хајнриха Химлера која је имала за циљ да научно (тачније ,,научно”, односно псеудонаучно) докаже наводну расну супериорност „аријевског народа“ али и егзистенцију германске религије која је постојала хиљадама година.[2]
Остаје да кажемо неколико речи о свастици, коју је нацизам наследио од аустријске Ариозофије.
Свастика је дуго служила као важан верски симбол у разним регионима света. Најстарије изображење свастике потиче из Арпачије халафског периода (5. миленијум п.н.е.). Свастика је повезана са аријевском традицијом након ископавања у Троји, која је извршио Хајнрих Шлиман, који је прогласио свастику „аријевским симболом“. По завршетку Првог светског рата, свастика је стекла изванредну популарност у Немачкој међу антисемитском омладином. Под нацистичким режимом, свастика је постала званични симбол Трећег рајха.
Одјеке ових идеја (аријевска идеја, аутохтонизам, антисемитизам, неопаганизам) налазимо већ код Милоша С Милојевића (1840-1897). Тако Милош С. Милојевић у својој књизи ,,Одломци историје Срба” пише о пореклу Срба и Индије (поглавља: Инђиски и други споменици о живљењу Срба у Инђији, Трагови о некад. живљењу Срба у Инђији, Спомен нашег народа у Инђији и О сеоби Срба из Инђије – у заједници Индоевропске расе), затим пише о ,,сродству Срба са Санскритима у језику и осталом”, док ,,Индоевропску расу” помиње више пута поистовећујући је са Србима. Код Милојевића налазимо изразе антисемитизма (антијеврејства) на више места. Наводимо два прмера.
,,Па и опште светска мржња на Евреје није узалудна ствар: јер су се они, као народ у прва времена а нарочито у почетку, одликовали варварством, а доцније као непроизвођачи ничега на свету, но само трговачким шпекулацијама и т.д: својом вештином у лакој заради новаца и т.д. Од њих се, нико ничему ненаучи, па зато их све и сва и сваки народи мрзе и гоне,” пише Милојевић.
На другом месту семите доводи у везу са прогоном једне ,,гране” Срба из прапостојбине у Индији.
,, Друга и тако исто стара, само још у старија времена, народима семическог племена, гнана из Инђије из својих соп. земаља, српског народа грана — због основаних држава Вавилонске, Асирске, Еврејске, Мидске, Парске, Финијанске, — протеривана је и сатерана у дан: Малу Азију: одатле је прешла на овај српски, сада тако звани балкански, тропољ, из овог у дан. Аустрију, Италију и Ђерманију где је се у тим земљама сучелила са осталим Србима, као и око Црног мора и т.д,” пише он.
Када је реч о приписивању Аријевцима најзавиднијих људских кватитета, код Милојевића налазимо присуство и ове идеје. Наравно, он све ове квалитете приписује Србима.
,,Осим доказа из санскритског језика, које ћемо ниже навести, имамо их и у нашем народу. Тако реч Србин, у Мало Руса, Сирбин а у Гор: Луж: Сораб, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу”, пише Милојевић.
,,У семитечиских народа, као: Араба, Халдеја и Евреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива а у неких и разбојника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под своју власт, одрастла, џина или дива. У еврејском, Сар, Сарб, значи: господина, цара, независна човека светлог — види Шев. ист: Рус. Слов.Мос. 1859 год. стр. 77. – у Халдејском Сар, Сарб: цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, одкуда је: Сер круна, Саребит, храброст јунашство у пренос: гвожђе копље; Сараб светли, јасни Сураб, Сурах господар, владалац кнез Серафим и т.д. Једном речју у сва три та језика, као и у старом Елинском, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб и т.д. значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независвост и т.д.”, пише он на другом месту.
Са друге стране, Милош С. Милојевић говорећи о појединим народима пише о њима на такав начин да се стиче утисак да о њима говори као о ,,нижој раси”. Нпр. он пише о ,,неразвијеним и неспособним Елинима, Римљанима и немачким народима”, али и народима ,,глупим да разуму и науче туђе језике”.
Филолог и етнолог др Љубинко Раденовић, дописни члан САНУ у раду под насловом,,Кривотворење фолклора и митологије, неки словенски примери”, између осталог, пише: ”Милош С. Милојевић… један је од најпознатијих мистификатора српских народних песама. Није се либио да фалсификује и поједине натписе и друге историјске изворе. … У стиховима народних песама Милојевић је додавао имена словенских богова и познатих и непознатих (подвлачење је наше Д.М.), и на тај начин успео да створи једно од најобимнијих мистификаторских дела. … Кривотворења древне историје, митологије и фолклора данас су достигла огромне размере и то је проблем који се не може сагледати у оквиру једног чланка”.
На присутво идеје расе и српске расне супериорности наилазимо и код Бранимира Малеша, а посебно скрећемо пажњу на његов рад ,,Расна припадност светог Саве” из 1939. године. Малеш је показао жељу да Србе прикаже као аријевце. У свом чланку ,,Расна припадност Светог Саве” Малеш на основу ликова са фресака настоји да докаже аријевско порекло чланова владарске породице Немањић.
Осим код Милоша С. Милојевића аријевску идеју, односно идеју о Србима као Аријевцима налазимо код бројних данашњих псеудоисторичара и неопагана. Бројне конкретне примере навели смо у посебном тексту, укључујући и примере антисемитизма.[3]
Даље, о наводној сродности српског језика са санскритом такође пишу бројни псеудоисторичари, али код њих налазимо и тврдње да су Словени били монотеисти и да имају свој Стари завет. Осим тога говори се и о ,,божанству сунца” а Срби и Словени доводе у везу са њим. Поједини покушавају да Божић представе као празник рођења Сунца тврдећи да Срби ,,на Божић дочекују рођење новог сунца, будући да изворни старински Божић пада на краткодневицу”. На другом месту, у вези са Бадњим даном, каже се да је ,,улога ватре пресудна, она је симбол и Сунца које умире у властитом огњу и поново се на тај дан рађа”.[4]
Када је реч о окупљањима, неопаганским ритуалима и прославама солстиција такође смо, у претходно поменутом тексту, навели конкретне примере. Штавише, у Србији је 2014. године, на дан јесење равнодневнице, негде у шуми, одржано и прво новопаганско венчање у Србији.
Теорије псеудоисторичара о писмености Срба пре Ћирила и Методија спадају међу најбројније и најфреквентније, а осим као ,,винчаница” таква, наводна, српска писма називају се ,,србица”, ,,куралица” и сл. Индикативно је да графеме измишљеног ,,винчанског писма” изгледом подсећају на руне.[5]
Када је реч о идеји тројства, и на њу наилазимо код домаћих псеудоисторичара и неопагана. Тако се на једном месту каже следеће: ,,Ни један други словенски народ није сачувао обичаје и веру наших предака вјере као Срби. Божић се од памтивека славио три дана. Три дана симболизују 3 света – нав, јав и прав. Нав је свет мртвих, јав је јава, овај свет, а прав или правда повезују та два света”. Наравно, нав, јав и прав (очигледно аналог немачком Вотан, Вили и Ви) не долазе из вере старих Словена већ су преузети из фалсификата познатог под називом ,,Велесова књига” чији је аутор Јуриј Мирољубов.
Идеју о наводном присуству идеје тројства код Срба и пре примања хришћанства налазимо и код других неопаганских аутора. ”Ова књига није деконструкција хришћанства, напротив. Ова књига није деконструкција старинске српске вере, напротив. Она је сведочанство о дубоким коренима Христове речи које се препознају још у кодовима балканског неолита. Идеја о тројичности и тројичном Богу много је старија од хришћанства, што не укида веру у Свету Тројицу, већ је продубљује. Прича о прастаром народу који је све битне обреде радио три пута, и у све битне речи и појмове спаковао принцип тројичности, сваком Србину звучи познато. Препознај се… Време је,” каже се у уводу књиге једног домаћег псеудоисторичара.
Следеће речи из увода исте књиге можемо да тумачимо у светлу покушаја стварања аријевског хришћанства или (ново)српске религије. „Једна од ствари о којој сам ја писао у књизи… јесте заправо тај, та апсолутна органска повезаност хришћанске теологије, хришћанства, православља и наше старе народне вере и огроман раскорак у односу на јудаизам и уопште у односу на ту неку семитску и јеврејску праксу религијску обредну и поглед на свет“, каже њен аутор.
И други псеудоисторичари говоре о наводној неспојивости Старог и Новог Завета и (наводној) вези Новог Завета са старом српском вером. Осим тога, неки од њих тврде да је Христос говорио српски, чиме нам имплицитно стављају до знања да је био Србин а тиме и Аријевац.
Стиче се утисак да у овом тренутку међу домаћим псеудоисторичарима доминира идеја о стварању српске националне религије која би представљала синтезу неопаганизма и хришћанства, уз одбацивање Старог Завета.
Када је реч о окултизму, езотерији и магији руна налазимо код домаћих неопагана налазимо велико број примера. Нпр. током трајања проглашене пандемије болести коју изазива корона вирус 2020. године, једна од познатих личности домаћег неопаганизма објавила је видео снимак на Јутјубу под насловом „Активирање магијске заштите здравља“ и поднасловом „Magijska zaštita protiv aktuelnog virusa, alergija i ostalih „napadača“ na imunitet, „Магијска заштита од корона вируса“ а у функцији ,,магијске заштите” препоручују се управо руне.
Милош С. Милојевић, говорећи о семитима, пише: ,,Но и ако ова далеко у старину пре Христа иде, позајмљено име Србина и приденуто њиховим божаствама иде још даље и дубље јер семитска племена немајући вишијих израза у свом језику, за виша и божаствена суштества, примала су постојеће име Срба и ово обожавала и узносила званијама богова.”
Домаћи неопагани користе као симбол жуту, осмокраку свастику на црвеном пољу. Употреба свастике, иако измењене у односу на ону коју су користили нацисти, није случајна. „Може се додати да поред функције прилагођавања, и одвајања од изгледа кукастог крста ради посебности, имају и функцију мимикрије – делимичног прикривања, које служи одбијању могућих приговора за изједначавање са нацистичким симболом. Ма како се мењала свастика, присутност других елемената нацистичке симболике – пре свега црвене и црне боје и друго, потврђује да избор нацистичког симбола није случајан,“ пише Дејан Ајдачић у књизи ,,Перунославија. О паганским боговима у непаганска времена”.[6]
Штавише, неки псеудоисторичари представљају свастику као српски симбол и тврде да је Хитлер ,,узео… српску свастику која значи излазеће сунце. Сунчани симбол”.[7]
Свакако морамо имати у виду и то да је српске врховне богове – богињу Сербону и бога Сербона, измислио један од водећих псеудоисторичара, а не неопагани.
Када је реч о величању ратничког духа и тумачењу хришћанства као религије робова, и ове идеје су нашле своје место код домаћих псеудоисторичара и неопагана.
,,Словени су тада себе називали Раса. Никоме се нису молили, него су Богове славили! Нису били раби божији, него деца и унуци Богова. Бог није био свемоћно биће које кажњава ако не верујеш у њега, већ предак који је достигао ниво Творца. Творац је био Род. (…) Пре више од 10 000 година, Срби које су тада називали Расенима (Раси) припадали су Светој Раси Словена,” каже се на једној страници која промовише неопаганизам. [8]
И Милош С. Милојевић, наравно, велича ратнички дух Срба.
,,Коме није познато: да се Срби Сережани — која е реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:
1. што су вечни војници,
2. што су особите храбрости и
3. што су граничари или Крајинари, Краишници,” пише он у претходно помињаној књизи.
Што се тиче процвата псеудонауке (посебно псеудоисторије) код нас можемо само рећи да је реч о изузетно озбиљном проблему. Чак и када је реч о погромима који су вршени над неистомишљеницима (противницима) у Немачкој, о којима пише Виктор Шнирелман, имамо много разлога за бригу узимајући у обзир претње којима су непрекидно изложени историчари (историја је идентитетска наука) и други противници домаћих псеудоисторичара.
Бројни су и коментари у којима се претње изричу и у множини и односе се на све домаће историчаре: ,,Кад тад ћемо вас очистити из Србије”, ,,Згазићемо вас!!! И све до једног!”, ,,Живим за дан кад ћемо се обрачунати…”, ,,Сва уср.на гов.а (цензура је наша, Д. М.) која ће ускоро да дркћу и моле биће почишћена и завршиће тамо где им је место”, и тако даље. Осим тога, у књизи ,,Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” [9] објавили смо фотографију коментара у коме поклоници псеудоисторије позивају да се у САНУ баци бомба.
Да порекло теорија домаћих псеудоисторичара и неопагана треба тражити управо у Немачкој потврђује и мит о Мидгарду који је код њих веома присутан.
,,Ко прочита Веде и Велесову књигу схватиће да смо ми Словени слетели на Мидгард Земљу у древној прошлости,” каже се на страници посвећеној ширењу неопаганизма коју смо претходно поменули.[10]
Германски мит о Мидгарду налазимо и у песми „Мит о светом рату на Кошарама: косовски завет Белих Срба у златно доба Сварога”. У песми се, између осталог, каже следеће: ,,Свети рат на Кошарама јесте свети рат за Мидгард, за Светлост Мидгарда”.
Да подсетимо овде и на то да је архимандрит Иларион Руварац, ректор Карловачке богословије и академик, очигледно свестан природе ових идеја, поредио романтичара Пантелију Срећковића (један од претходника данашњих псеудоисторичара), кога иронично назива највећим Србином међу Србима, са Антом Старчевићем, кога назива највећим Хрватом међу Хрватима, и каже да су чеда и еманације истог духа, да раде исти посао и сеју исто семе.[11]
Димитрије Марковић
Стални стручни сарадник Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско карловачке
[1] Виктор Шнирельман, Арийский миф в современном мире..
[2] https://www.dhm.de/lemo/kapitel/ns-regime/innenpolitik/das-ahnenerbe-der-ss
[3]https://www.academia.edu/127177897/%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8_%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8_%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%B8_%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0
[4]https://www.academia.edu/96966081/%D0%92%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B0_%D0%9F%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%9B_%D0%90%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BC%D0%B8%D1%82_%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%83%D0%BA%D0%B0_%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC_%D0%B8_%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC
[5]https://teodulija.net/2024/05/27/%d0%b0%d0%bd%d1%82%d0%b8%d1%85%d1%80%d0%b8%d1%88%d1%9b%d0%b0%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b5%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%b5%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d0%bf%d1%81%d0%b5%d1%83%d0%b4%d0%be%d0%b8%d1%81%d1%82-2/
[6] Дејан Ајдачић, Перунославија, О паганским боговима у непаганска времена;Алма,Бгд 2016.стр.140 – 141
[7] https://www.youtube.com/watch?v=ZQBOXR7HuGg
[8] kolodar.rs
[9]https://www.academia.edu/112245371/%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%86%D0%B8_2_%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5
[10] kolodar.rs
[11] Зборник Илариона Руварца, Сремски Карловци 1934, стр. 201
