Једна од одлика данашњице, тј. крст савременог човека, јесу анксиозност и депресија. Који су узроци томе и колико нам вера у Бога и живот по Његовој вољи могу помоћи да превазиђемо оваква стања?

Ова два стања – анксиозност и депресија – јесу оличење времена у којем живимо. Данас се живи убрзано – техника и технологија су помогле човеку да живи брже, лакше и једноставније, али му нису донеле очекивани мир. Један од највећих проблема данашњице је у томе што је човек разапет између много ствари, његових потреба и високих циљева, очекивања али и вредносних система које му намеће цивилизација. Ту човек једноставно изгуби себе а онда упада у замке анксиозности, незадовољства, немира, проблема, страхова, брига. Оно што је такође веома важна ствар јесте лоша организација дана. Многи људи живе расцепкано у времену, не планирају активности, догађаји престижу једни друге и људи се напросто осећају хронично уморним, исцрпљеним, анксиозним, а после извесног времена када се потроше ресурси за адаптацију, онда човек лагано тоне у депресију. Сјајна је изрека да само миран човек може да ствара, може да ужива, може да се радује, да развија здрав однос са другима, са ближњима а немиран се бави својим немирима кроз велику понуду алкохола, дроге, промискуитетног понашања, екстремног спорта, екстремне политике, дакле кроз све оно за што он мисли да ће му помоћи да се подигне из депресивности, односно да надокнади те потрошене ресурсе за адаптацију. Рекох, човек је хронично уморан, његов унутрашњи свет се руши и иде у правцу немира и зато он вапије: Боже, дај мира души мојој! Ако имам мир ја имам могућност да волим другога и да поштујем и себе и другог, а ако немам мир онда је разумљиво да пливам у немирима. Јеванђеље је свакако основна храна, као и пост, молитва, исповест али и оно што недостаје савременом човеку, а то је опраштање. Мало људи из мог искуства су спремни да опросте једни другима зато што нама цивилизација намеће ту потребу да будемо бољи, јачи, паметнији. Читава цивилизација форсира тај победнички статус и намеће страх – савремени човек живи у страху. Страх од остајања без посла, страх од болести, страх од ратова. Медији који уместо да форсирају оно што је Христос дао, а то значи: лепоту, доброту, смирење, љубав према ближњем, поштовање другога, манипулишу људима и у многоме дестабилизују појединца. На тај начин се човеков мир нарушава, а онда, рекох, кад нема мира нема ни плана за будућност. Много је важно да разумемо време као димензију. Време је ограничено догађајима и ми долазимо у свет где време траје. Ми се рађамо у једном тренутку и полако, дан по дан, упловљавамо у нова искуства. Али једина димензија у којој ми заиста постојимо јесте данашњи дан. Из овог угла гледано прошлост не постоји као што ни будућност не постоји. Постоји само данас, садашњост. И требало би да човек себе фокусира на садашњост али стално окренут ка вертикали. Међутим, тим сталним застрашивањем неки људи се стално враћају у прошлост и они постају жртве прошлости. Како њих препознати: Они углавном себи постављају питање: Зашто? То су мисли које их муче: Зашто су моји родитељи дали више мом брату, сестри него ли мени, зашто сам се оженио, зашто сам уписао ову школу, зашто, зашто, зашто? Како изаћи из овога? Ово питање зашто јесте једно тешко питање на које немамо једнозначан одговор. Ми неке ствари предузмемо у животу на основу неких параметара за које мислимо да су у том тренутку релевантни. Касније искуство каже да смо можда погрешили. А онда, што је за невољу врло евидентно, људи суде једни другима и то је трагично а управо постоји једна дивна изрека која каже да је хармонија важнија него правда. Ако имамо ту димензију освешћену и живимо у хармонији са собом, са ближњима, са околином, природом, Господом, онда живимо пуноћом а у супротном смо поцепани. Дакле, вратимо се себи, вратимо се Цркви, Јеванђељу па и природи. То је оно одакле црпимо енергију или надокнађујемо потрошену енергију.

Брак је Богом дана установа у којој двоје постаје једно, како би излазећи из себе, достигли пуноћу и лепоту живота по Богу. Међутим, данас се млади све теже одлучују на овај корак, а један од показатеља тога јесте и померање границе за ступање у брак. Колико конформизам или пак страх од брачних изазова имају удела у томе?

Господ нам је дао формулу љубави, а уз то је и апостол Павле у посланицама фино нагласио шта значи истинска љубав. Међутим, ми живимо у времену превеликих слобода или наопако схваћених слобода – морамо се овде сетити и Марка Миљанова и оне његове чувене изреке о томе шта је чојство а шта је јунаштво. Ми данас развијамо јунаштво, а све је мање чојства, а чојство значи бранити другога од себе. Како да бранимо другога од себе када се нама намеће императив да будемо бољи, јачи, најбољи, да победимо; чак, ја евидентирам у свом искуству, у брачним релацијама па и у породичним перманентно вођење ратова – ко је бољи, ко је лепши, ко је паметнији, ко више зна, ко више воли децу. И то је оно што води у трагедију. Дакле, немамо усаглашеност, немамо јединство, немамо ми језик него ја, мој, моје. Дођу тако њих двоје код мене и свако од њих говори: Моје дете, моја Милица. Онда их ја у шали питам: Да ли имате две Милице? Тек тад се они сете да говоре о истом детету. Ја овим не осуђујем људе већ само желим да помогнем да освестимо да је брак установа или заједница двоје људи где један део свако мора да одвоји како би примио оног другог у себе. Међутим, реалност је прилично другачија. Као што рекох, неки људи теже ка томе да задрже себе а да промене другога, што наравно није могуће и нереално је за очекивати ако узмемо у обзир тај такмичарски однос који нам цивилизација намеће. Много тога долази и из породице, из васпитних порука које родитељи шаљу деци. Због тога многи дуго остају сами, не жене се, не удају се. Са тридесетим годинама они већ имају огромно животно искуство, релативно издиференцирано оно шта хоће а шта неће. Међутим, цивилизација намеће да се боримо и да доминантно буде присутно оно што нећемо тако да многи људи кад се упознају прво гледају мане, минусе, недостатке, осим оних који мисле – а то важи пре свега за девојке – да ће својом љубављу победити његову наркоманију, коцку или шта год. Дакле, нема довољно љубави, љубави која иде из срца, која подразумева, као што рекох, давање и примање а не само примање. Због тога су се многи до те мере навикли да живе сами да им не пада на памет да деле постељу. А колико смо у тој себичности отишли далеко искуство говори да многи у браку не деле заједничку постељу. Свако живи неки свој живот. Зато имамо и распад бракова пре него што се још ископе.

Наше друштво проживљава својеврсну „епидемију“ развода бракова. Поред надлежних државних органа, најбољи сведок овога јесте Црква, односно наши свештеници, који мало – мало добију захтев за раскид црквених бракова. Шта се то променило у односу на нека ранија времена када је ова појава била готова немогућа или ретка и како решити овај проблем?

Већ сам делом одговорио на ово питање. Најгоре је то што се људи не воле. Оно што је још трагичније они не воле ни себе јер ако би волели себе они би бар развили аспект поштовања. Поштовање другога чува љубав и то узајамно поштовање. Међутим, као што рекох, тај такмичарски однос, ривалитетски, потреба да будем бољи од другога, не дају много прилике ни да се људи упознају а камо ли да се још зближе. Ми имамо данас феномен и свештеничких бракова који су у кризи, управо једним делом и због ових разлога. Ја не бих да судим било коме али ни свештенички бракови нису имуни од утицаја споља. Зато је најважније од свега развити однос узајамног поштовања и поверења, изграђивати оно што касније може да сачува везу а то су заједничка интересовања. Међутим, не можемо да имамо заједничка интересовања ако форсирамо себичност – ако она излази два дана у недељи са својим друштвом а он опет два, три дана на спорт или у кафаницу са својим – ту нажалост нема много заједничког, ту се развија себичност, ривализирање, бес, перманентна критика све до нивоа мржње. Нисам ја против развода бракова ако је брак до те мере нарушен и подношљив, али људи олако излазе из бракова као што и олако ступају у бракове, вођени пре свега наметнутим обрасцем заљубљености и перманентне страсти што је у ствари за мене један благи ментални поремећај, када Ви, искључиво руковођени страшћу и заљубљеношћу, улазите у заједницу са неким кога још нисте довољно упознали. Дакле, све чешће срећемо недовољно емиоционално зреле особе које улазе у брак а које онда нису спремне да поделе ни себе ни време ни све друго са другим него истрајавају на себичном путу а онда се аутоматски развија међу њима један однос неподношења. Знате, трагично је када чујете, а често се чује: Не могу да га видим, или: Не могу да је чујем. Знате, то су особе које сте Ви одабрали или би бар тако требало да буде. Пре тога сте упознали ту особу и одредили да проводите неко време са њом, да проведете живот. Међутим, као да је брак орочен на кратко време док траје страст или заљубљеност. Томе доприноси доста култура у којој живимо са наметнутим обрасцима из филмова и неких друштвених медијских понуда, женских прича на телевизији, са форсирањем слобода, себичности. И ту сад имамо по мени једну трагичну ситуацију за ову цивилизацију, а то је да се форсира тај мушки принцип код жена који води у себичност и чини да многе од њих остану саме. Због тога настаје раскорак у прихватању другог и другачијег. И на крају тај заједнички ми језик треба развијати од првог дана. У енглеском језику се ја пише великим словом, а код нас се то ја све чешће живи изречено крупним гласом. Има ту и једна реченица која се често чује а то је да је боље добар развод него лош брак. Знате, то је једна поштапалица која је само делимично исправна. Никоме не пада на памет да фаворизује лош брак али још је важније у томе шта смо ми урадили да брак не буде тако лош. Сигурно је да је боље развести се ако је ситуација до те мере неподношљива, али понављам, шта смо ми урадили да поправимо ту ситуацију да она буде помирљива или подношљива? Ја у шали волим да кажем за већину оних с којима разговарам везано за избор супружника да немају превелика очекивања у цивилизацији која форсира себичност. Ја им онако у шали кажем: Од недовољно доброг изабраника можете направити временом подношљивог. Подношљивост је често највећи степен постигнућа у браку. А од лошег, мој савет је, не треба ни покушавати. Управо та формула и важи: не треба давати прилику некоме ко је до те мере пореметио свој живот да угрожава и Вашу слободу или Вас.

Св. ава Јустин је говорио да сваки пут када Бог шаље неко дете у овај свет он изнова потврђује своју веру у човека. Колико су данашњи млади нараштаји спремни за подвиг родитељства и како га уопште посматрају?

Пратећи ону нит о превеликој слободи и себичности коју савремени човек живи, намеће се и одговор на ово питање. Нажалост, неки људи нису спремни да уживају у родитељству. Никад нећу заборавити једну даму с којом сам разговарао. Она каже: Мени је овако лепо, ја не бих могла да се навикнем са другима. Она има дете које тражи оца али она неће да му каже ко је отац. То је у ствари последица оне себичности, неспремности давања себе другоме. Друго, и комфор у коме ми живимо прилично је допринео томе да људи нису баш спремни да се одричу. Каже: Јој, замисли само годину дана или две да не идем да радим па да не виђам своје друштво па да устајем ноћу… Па знате ли Ви колико ме он пута ноћи буди па видите колики су ми подочњаци па ја не могу да се наспавам? Нажалост нема тог доживљаја лепоте родитељства. Томе су прилично допринели и очеви који површније схватају ту улогу – не смемо заборавити да се очинска улога учи док се мајчинска добија највише биолошком датошћу а и боравком детета у стомаку. Мисао о томе је код мајке присутна двадесет четири сата, она води рачуна шта једе, како седи, да ли се нервира итд. Та превелика слобода је учинила да неки очеви побегну од обавеза, преселе се у другу собу. Неки од њих тамо открију порно филмове па им онда фали та интимна размена, огромном броју људи. И самим тим, тој жени која је одрасла као мезимица, можда себична, нажалост, њој се наруши та биолошка потреба за репродукцијом. А Господ нама шаље децу кроз нас и неки људи наопако схватају да су деца њихово власништво, што наравно није тачно. Нама су деца поверена да их оспособимо да сутра живе без нас, да буду функционални. Е сад, ту имамо разне девијације, од тога да родитељи заробљавају децу својим присуством, не дају им да се осамостале, али оно што је из мог искуства најтрагичније, и тамо где живе у браку а неусаглашени, они шаљу двоструке поруке деци, које их онда збуњују. Као рецимо кад возите ауто и испред тунела наиђете на два саобраћајна знака – један знак обавезан пролазак кроз тунел, други знак забрањен пролаза кроз тунел. Како ћете се осећати? Па збуњено, уплашено, несигурно. И сад се тако у ствари развијају деца која добијају дупле, односно контрадикторне поруке а оне управо проистичу из наметања себе и својег приступа у васпитању или у односима са једне или са друге стране. Зато је најважније од свега, ако већ уђемо у брак, онај идеал: Два тела једна душа, никад постигнут, али да нам бар буде идеал коме тежимо и да буде неки оријентир који треба да нам помаже да разумемо тог другог, другачијег а не да га победимо.

Деца су украс света, каже се у једној лепој песми, а изнад тога, сам Спаситељ их призива себи, као оне којима најпре припада Царство Небеско. Нажалост, сведоци смо у последње време сасвим супротних примера – од оног најосновнијег непоштовања ауторитета до стравичних злочина. Где смо погрешили и како то исправити?

Као прво деци недостаје љубав. Као друго родитељи који пласирају љубав често то не раде на начин који је деци прихватљив или разумљив, из разних разлога: немања времена, немања стрпљења, неусаглашености ставова. Родитељи инвалидирају децу тако што их дуго држе зависним од себе и што их не оспособљавају. Немају времена, стрпљења па онда дођу па кажу: Знате, сто пута морам да му кажем да склони своје чарапе. А онда ја питам: А зашто се после првог пута, када си му рекла, ниси запитала зашто те дете није послушало? Онда се они збуне. А шта је заправо проблем? Родитељи не воде много рачуна о потребама детета на одређеном степену развоја. Прво, у најранијем детињству деца имају изражену потребу да развију фокус на оно што раде. Зато је јако важно децу пусти да када су негде ангажована и активна да то ураде или заврше до краја. Међутим, родитељи вођени својим а не дечјим потребама не уважавају то и онда одатле иде то: Сто пута морам да му кажем. Зато је важно поштовати дете као биће, биће у развоју. Биће које ми треба да оспособимо на том Христовом путу у функционалног човека. Многи мисле: Шта дете зна?, а дете у свом раном узрасту има тако пластичан мозак да памти све, упија све, чак и кад Ви оговарате комшију с треће спрата. Па онда једног дана, кад се сретну родитељи са тим комшијом на улици, дете пита: Мама, тата, је л то онај досадни са трећег спрата? А онда родитељи кажу: Немој то…, ћути. Ми не водимо рачуна о томе шта причамо а посебно кад се надмећемо, ривализирамо, критикујемо, свађамо. Значи, дете је невино биће и ми треба да му помогнемо да живи свој живот у тој раскоши невиности, као што Христос каже за одраслог да треба да буде безазлен, невин као дете.  

Изазов савременог родитељства јесте велика конкуренција у изграђивању дечје личности, а под њом мислимо на спољашње утицаје, од друштва у свим његовим чиниоцима до виртуелног света. Како помоћи родитељима у овој, чини се тешкој и неравноправној борби?

Све ово што сам досада говорио иде у том правцу усаглашавања родитеља. Онај пример са тунелом који сам навео је веома важан да га разумемо. У уџбеницима психијатрије ћете наћи податак да око 30% утицаја на ментално здравље имају фактори живота, а међу њима се издвајају те дупле поруке, које у ствари човека дестабилизују и он се развија у атмосфери амбиваленције или неодлучности. То чине управо они родитељи када једно каже: Ајде сине устај, а друго каже: Нека га, синоћ је касно легао, ја ћу га одвести у вртић… Та деца не добијају поруке које им помажу да се оријентишу у животу већ добијају поруке које их збуњују. Они ће се увек приклонити оном родитељу који им иде на руку или низ длаку. Зашто? Па у људској природи је да иде линијом мањег отпора. Шта се десило у међувремену? Развојем технике и технологије повећао се утицај на васпитање и пре свега на дечја интересовања. Даље, усвајају се неки нови системи вредности, неки нови критеријуми реалности. Најтужније је то што родитељи, који су пре свега неусаглашени, а онда и неспремни да парирају техници и технологији, чине велике грешке. Деци купују најмоћније конфигурације телефона или рачунара са идејом да им деца не штрче, „да не закасне у Европу“. А онда после седам дана констатују да су добили најмоћније непријатеље с којима не знају како да изађу на крај. Е сад, није довољна само наша констатација већ треба видети како помоћи родитељима? Ја саветујем пре свега, без жеље да увредим било кога, немојте дозволити  да урадите ишта што се опире вашој здравој памети, здравом разуму. Не треба наша деца да личе једни на друге. Та копи пејст генерација, која се све више очитава, јесте у ствари оно што неће бити добро за развој цивилизације, пре свега мислим на нас. Зашто? Па треба гајити аутентичне личности. Против тога се најпре можемо борити обучавањем родитеља, да они разумеју шта је то што дају својој деци. Верујем да су многи од нас чули за двојицу култних писаца – Џорџа Орвела и Олдуса Хакслија. Орвел је говорио да ће се човечанство у будућности контролисати путем забрана, бола, цензура, сакривања истине, док је Хаксли, који је живео свега двадесетак година после њега, говорио да ће се десити супротно. Наиме, доћи ће време у развоју технике и технологије када се истина неће сакривати. Затим, књиге неће требати да се цензуришу јер људи неће читати књиге. А онда, можда најважније у целој овој причи, Хаксли кад је рекао да ће највећи степен контроле над људима бити постигнут онда када им развијемо потребу за сталном забавом. И сада када се вратимо у реалан свет, свет обичне породице која живи од ујутру до увече, онда ћемо да видимо колико је у ствари присутна забава и то она најјефтинија, испразна. Узмимо само то што деца користе термин блејање као нешто чиме они конструктивно испуњавају свој дан. До те мере смо померени у том доживљају и разумевању једни других да се императивно намеће ружно као лепо, лоше као добро, зло као пожељно. И то је оно где ми морамо да се вратимо Јеванђељу и уопште хришћанском приступу живота. Као што је Достојевски говорио да ће лепота спасити свет, тако и овде, миморамо лепоту да вратимо у породицу, у однос нас двоје, у однос родитеља према деци, да изградимо тај однос између деце међусобно као и деце према другој деци, а онда и према ауторитетима, школи, према књизи итд. Дакле, потребан нам је један глобални ресет, али у хришћанском правцу, у правцу лепоте и доброте. Ми се превише бавимо ненасиљем кроз медије а нисмо ни свесни да тиме у ствари промовишемо насиље. Ви ћете видети децу која су од најранијег узраста изложена том насилном односу према реалности, кроз цртане филмове где имате прегласну музику, брзо смењивање слике до неваспитаних садржаја – брат удари сестру па остане некажњен. Многи својој деци дају примере онога са чиме се не слажу, онога што ће децу учинити зомбираним кроз време у којем одрастају. Онда немојмо да се чудимо зашто нам се то враћа кроз агресивност деце, кроз насиље, кроз убиства или кроз самоубиства која су нажалост такође веома присутна међу омладином. Зато је важно да се вратимо том хришћанском путу, развијати доброту – нико се данас не бави добротом у човеку. Кад погледате медије шта се тамо форсира? Сензација, спектакл, крв, насиље, јаке речи, крупне речи које узбуђују али и дестабилизују човека у оном мирном, нормалном односу према ближњем и према себи. Зато имамо тоне и тоне лекова који се троше у читавој западној хемисфери, од анксилитика до антидепресива. Неки људи трагајући за кривцима углавном  фокус стављају на родитеље. Томе прилично доприноси и доминантна кинематографија у којој функционишемо. Зато ми данас имамо огроман број родитеља које деца не поштују и нису развила љубав. Тужна је чињеница да се удомљавају животиње са улице а родитељи се занемарују или стављају у домове, умиру а да деца последња сазнају. То никако не значи да ја не волим животиње али мислим да смо мало побркали конце. Зато је, као што рекох, важно то да схватимо да је нама дете дато привремено, да га оспособимо, али са вером у Господа пре свега.

Све је више разних облика зависности. Један од њих, на који сте међу првима опомињали а јавља се од најранијег узраста човековог јесте зависност од екрана – мобилног телефона, телевизора, компјутера. Многи родитељи ово користе као инстант решење, али је сигурно да је тај приступ погрешан. Како се изборити са овим?

Најпре треба вратити себе себи а то значи и вратити себе деци. Ово је веома значајно јер ми то често не доживљавамо као отуђење. Још је Фром лепо описао три степена отуђења. Човек који је обукао ципеле и отишао из природе, одвојио се од природе. Онда он нема тај афирмативни однос поштовања према ономе што је Господ створио. Онда, развојем себичности човек се отуђује од својих ближњих и трагично је да данас имамо ситуацију да се деца боље слажу са другом децом него са својом браћом и сестрама. Човек изгубљен у времену губи ту егзистенцијалну подлогу и зато упада у те празнине депресије, бесмисла, агресивности, самоубиства итд. Како се изборити са овим? Ја сам већ говорио да је јако важно да се родитељи образују у томе и мој савет је да никада не дају децу ништа да гледају, слушају, читају док они нису присутни. Наравно да то захтева велико ангажовање од стране родитеља али опет стоји да деца немају никог бољег до вас. Јер ако ми нисмо присутни у њиховим животима, њихову свест, морал, систем вредности, поглед на свет ће обликовати пре свега медији. А морамо признати да анализом садржаја ми ту видимо много тога неваспитног, непоучног, чак имате и сатанистичког. Имате међу видео игрицама, игрицу која учи људе како да греше – седам смртних грехова, док у неким књижицама за децу имате величање мрака, сатане. Дакле, мој савет родитељима је да увек седну са децом и да прате њихове реакције на садржаје који су деца примила у своје умове и да онда делују васпитно, не тако што ће им давати готове истине и рећи: Видиш ово не ваља, ово не смеш – знате, ми смо нашој деци досадни са тим нашим свакодневним придикама. Ја никада нећу заборавити једну девојчицу која се јавила док сам у јутарњем програму на једној телевизији држао школу родитељства и рекла: Ја сам до пете године мислила да се зовем Милице не то! Стално су јој говорили: Не то, не то, не то! Дакле, овде се враћамо сад на ту одсутност родитеља и линију мањег отпора којом иду неки родитељи. Ви ћете видети овде на Дунаву многе мајке које перманентно држе деци цуцлу у устима док их гурају у колицима, што је потпуно погрешно. Али зашто оне то раде? Па да би оне могле да разговарају, пуше, јер тако им је лакше. А цуцла се у народу зове шарена лажа. Е тако је исто и са екранима. Неки родитељи кажу да они не би ништа постигли у кући да ураде ако не дају својој деци телефон, не слутећи при томе шта су заправо урадили. Зато родитељи морају да буду присутни како би помогли деци да разумеју тај виртуелни свет, тај метаверзум где су данас реалности толико усавршене да се мешају код деце. Нека се деца живећи у том метаверзуму збуне, уплаше а понекад иду и много дубље у доживљају реалног света. И то је можда патологија у настајању с којом ћемо се ми у будућности све више сретати. Значи, то су можда психотичне или предпсихотичне реакције деце која предуго бораве у метаверзуму. Зато је битно водити децу тако што им ви будете најбољи пример или узор, настојећи да их вратите провереним вредностима. То никако не значи да треба да их искључимо из цивилизацијских токова, токова технике и технологије, него да ствари треба да прихватамо тако што ћемо их прво пустити кроз родитељске филтере, здраворазумски, па их онда дати деци али опет уз наше присуство и помоћ да они то разумеју. И оно што никад не смемо заборавити јесте потреба да омогућимо нашој деци да живе у радости. Деца која узимају или конзумирају толико информација са оваквим квалитетима о којима сам причао су нервозна, нестрпљива, анксиозна а онда често и депресивна. И зато је важно да родитељи пред спавање рекапитулирају свој дан мислима или речима или међусобним разговором, колико су тог дана били подстицајни, охрабрујући, колико су деци помогли да се радују или колико су их фрустрирали перманентним питањима: А зашто, докле, кад ћеш, јесам ти рекао… Ми заиста треба да анализирамо увече какви смо ми то били према нашој деци. Јер то је игра моћи. Родитељи форсирају своје знање, своју добру вољу, своју памет на начин који деца не могу увек да прихвате. И морамо да знамо да деца с друге стране теже да се осамостале, теже да развију сопствени поглед на свет, на реалност а родитељи се намећу – знате оне чувене изреке: Док мој лебац једеш има… или: Док си под мојим кровом… Знате, то су страшне поруке које неки родитељи шаљу. Шта то значи? Па буди умртвљен, не размишљај, слушај ме без поговора! А на другој страни имамо понуду која му нуди лагодан живот, живот без рада, без муке, са много забаве, много задовољства и велику зараду без труда. Тако имамо моделе или узоре кроз кладионицу, кроз коцку, кроз наметање ових тзв. успешних људи. Имамо потпуну инверзију – оно што се некада сматрало интелигенцијом или успешним људима, такви су људи данас у запећку, склоњени, зато што су на сцени ови бучни, агресивни, отимачи. Нису сви богати такви и немам ја ништа против ако је неко богат и моћан и ако је то зарадио поштено, ако није експлоатисао другога или ако је својим знањем и умећем, својим вештинама дошао до тога. Међутим, нашој деци се управо намеће кроз ове медије и кроз реалност коју многи живе обрнуто: перманентна конкуренција и перманентна компетиција – стално се такмичиш с неким. Пођите само до вртића где децу воде напоље и онда се гледа ко ће да победи, ко ће први да стигне, ко ће ово, ко ће оно, где се у ствари не развија једна аутентична личност него једна компетитивна која у основи развија потребу за моћи, за победом, за доминацијом. То се касније пренесе и у брак, у породицу и уопште кроз цивилизацију. Како рецимо изгледају свађе политичара – страшно, са много увреда, много беса, много оптуживања, са свих страна. Како изгледају преноси кад Ђоковић побеђује? Згазио га, убио га, уништио га, олешио га. Пазите, ми се никада не питамо како те речи одзвањају у главама наше деце, какву васпитну или вредносну поруку ми њима шаљемо сутра? А то се прво огледа унутар породице, међу браћом и сестрама. Ми због тога имамо, пред осталог, огроман број оних који су посвађани унутар истог гнезда. Једне године док сам ја радио са зависницима једна госпођа судија ми је рекла да је те године осамсто хиљада људи у Србији тужило своје ближње. Управо то одсуство љубави према ближњем се на овај начин негује, охрабрује, а онда није ни чудо што нам се касније враћа као бумеранг и онда се још питамо: Где смо то погрешили? Шта сам ја Богу крив? Пазите, сад је још и Бог крив зашто се нешто дешава. Ја сматрам да ми много више треба да се вратимо себи, разумевању себе и другога али и традиционалним вредностима које су преживеле векове. Значи, опет понављам, то не значи да ми не треба да прихватимо што се савременом техником и технологијом нуди као помоћ, али према томе треба да будемо критични.

Својевремено сте сарађивали са данашњим Патријархом Порфиријем, тада владиком јегарским и игуманом манастира Ковиљ, у оквиру пројекта „Земља живих“. Данас сте пак члан Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Каква су Ваша искуства из те сарадње и колико су, према Вама, искоришћени капацитети Цркве на пољу мисије у нашем народу?

Један добар део свог живота и искуства сам посветио раду са породицама зависника и захваљујем се због тога данашњем Патријарху, тадашњем владики јегарском, који ми је омогућио да радим са родитељима односно са породицама оних који су дошли тамо на збрињавање и опоравак. Мој став је био да ако издвојите дете зависника и помогнете му да се он врати  у неке реалне токове живота, прихватајући и обавезе – значи један лични преображај, а вратите га у амбијент у коме владају исти они услови који су прилично допринели да то дете постане зависно од нечега, онда ништа нисмо урадили. Ја сам радио у неколико кампова, на Андревљу на Фрушкој гори, у манастиру Ковиљ, онда сам радио у Новом Саду у Железничкој, са родитељима деце и са децом која су зависна пре свега од психоактивних супстанци. Помагали смо једни другима да разумемо пре свега зависност као болест, а не као безобразлук или порок, како то неки разумеју, већ као болест која обухвата целог човека а онда тражили начине како да, пре свега кроз промену става мишљења, кроз једну здравију организацију начина живота и односа према реалности прихватањем обавеза и одговорног понашања, та деца осете радост промене, радост преображаја. Ја се захваљујем свима њима што су мени омогућили да ја доста тога сазнам од њих и да међусобно помогнемо једни другима, они мени у разумевању проблема, а ја њима у промени, бар за оно мало времена док смо боравили сви заједно. Многи од њих су данас, хвала Богу, функционални, излечени, иако негде постоји нека теза да је једном наркоман увек наркоман. То просто није тачно и не мора да буде тачно. Хришћански није исправно не дати човеку могућност за преображај. Савремени човек се налази у једном егзистенцијалном вакуму. Изневерена су многа очекивања, били су ратови, пресељења, губици лични, породични, материјални. Заиста, човек плива у тој егзистенцијалној празнини и мислим да Црква никада није имала већу потребу или већи простор за мисионарски рад него данас. Ја гледам по људима с којима разговарам колико су духовно жељни и колика је њихова потреба за том духовном помоћи. То је оно што Црква разумева или би требало да разумева, то да треба да идемо у сусрет људима. Једино на тај начин ћемо помоћи да не залутају. У оквиру Мисионарског одељења ми се трудимо да помогнемо људима који су залутали, постали жртве или робови неких секти, гуруа, неких квазирелигијских покрета, психотерапијских култова. Огромна је понуда свега и свачега и зато би пре свега породица а онда и Црква требали да дају печат сигурности младима који излазе у свет.

Хвала Вам што сте показали добру вољу и издвојили време да говорите за Православље. Која би била Ваша порука читаоцима Православља на крају овог нашег разговора?

Из периода првих контаката са владиком Порфиријем, данашњим Патријархом, прочитао сам једну његову изреку о томе шта је истинска религиозност и желео бих баш да је у свом сећању поменем. Каже он: То је потрага за спасом од бесмисла човека баченог у постојање. Тежња за вертикалом која даје смисао у хоризонтали постојања. Мислим да је ова његова дефиниција овако за крај јако добра и поучна и да ми заправо увек треба да се трудимо да у сталној тежњи за вертикалом водимо рачуна о ближњима у нашој хоризонтали. Само тако ћемо, између осталог, као родитељи бити најбољи руководитељи и учитељи својој деци.

Др Влајко Пановић, клинички психолог

разговарао Владимир Јовић