Од Бога недопуштени начини отварања чула
Свети Игњатије Брјанчанинов тврди да су људи спо собни чулима да опажају духове, при одређеној измени свести, која се одиграва на необјашњив начин за човека. Он примећује да је почео виђати оно што дотад није виђао; да чује оно што пре није могао чути; и оно што други људи не виде и не чују… Измена чула захваљујући којој човек општи са невидљивим духовима назива се у Светом Писму „отварањем чула“: Отвори Бог, говори Писмо, очи Вааламу, и виде ангела Божијег, што стаде на пут, и мач извучен у руци његовој (Број XXII, 31) (5. т. 3, с. 13).
Из Светога Писма, по сведочењу светога Игњатија, видимо да телесна чула „служе као двери у унутрашњи свет, у коме пребива душа, и да се та врата отварају и затварају по вољи Божијој… Није дозвољено човеку да одстрани покров Божији и личним напором, по допуштењу Божијем…, а не по вољи Божијој, отвори своја чула и уђе у отворено оштење с духовима. Али, и ово се дешава. Очигледно је да је личним напорима могуће оштити само са палим духовима. Светим ангелима није својствено учествовање у де лу које није сагласно са вољом Божијом, и које није бого угодно“ (5, т. 3, с. 14). 1)
Самовољно отварање чула које се у окултизму зове „отварање чакри или центара“, источна мистична учења нуде у облику окултизма, јоге, агни-јоге, тибетанског будизма и других учења.
а) Раџа јога
Извесни Сахаров – руски емигрант из I светског рата и учитељ јоге, издао је 50-тих година на западу књигу „Духовно стрељање из лука или отварање трећег ока“, (22) где описује у раџа-јоги усвојену праксу развоја видовитости, а коју је лично испробао. Развијена видовитост претпоставља могућност да човек види оно што је на великом растојању, како прошле тако и будуће догађаје. На одређеном ступњу праксе, ученик почиње да виђа светлосно лице неког „учитеља“ који наставља да руководи путем визија и духовних поука, његовим „душевним развојем“. Сам Сахаров признаје да је виђење прошлог и будућег, исто као и видовњаштво, практично недостижан циљ за обичног човека, и захтева натприродне напоре, изванредну концентрацију, усмеравање пажње, нарочит режим живота, посвећеност, дијету, …. итд
Заиста, оно што Господ бесплатно дарује ономе ко је Њему угодан недостижно је људским напорима, и ономе кому није угодан. Такву разлику још више истиче извештаченост ових напора, којима човек својевољно до стиже оно чега нас Господ, нашег добра ради, лишава.
б) Мантра-јога
Мантра-јога је метод кришнаита, тибетанских будиста, трансцеденталне медитације, и других учења. Ако Сахаров, у свом излагању раџа-јоге, поставља као главни циљ стицање знања и виђење ствари на великој удаљености, а контакт са „учитељем“ (духом из невидљивог света) показује се као додатак у процесу развоја ове натприродне особине, то мантра-јога недвосмислено нуди непосредно виђење и општење с „божанством мантре“ (нпр. Кришном), или плодове овог општења у виду стицања блаженства, среће, богатства, натприродних способности и др. За сваку потребу постоји мантра: свака у себи садржи име божанства хиндуског пантеона, чије значење обухвата одређену сферу живота која занима корисника мантре.
Шта је то мантра? Реч „мантра“ састоји се од две речи: „ман“ – мислити, и „тра“ – заштита или „слобода од робовања појавном животу – самсари“ (31, с. 10). Простије речено, ово је санскритска фраза, реч или чак спој звукова. Говоре да се мантре узимају из Веда – светих хиндуских списа. Име сваког божанства хиндуског пантеона изговара се мантром, и онај који дуго и упорно понавља мантру биће удостојен посете тог божанства, општења с њим и задовољавања својих жеља. Конкретне мантре садрже имена одређених божанстава, Кришне, Шиве, Вишнуа, Сарасвати и других; и апстрактне мантре се обраћају безличном Апсолуту, који дарује ослобођење у стању самадија, у сједињењу с Апсолутом.
Познати јогин Шивананда, у књизи „Ђапа јога“ (ђапа значи понављање мантре) каже да се свака мантра одликује особеним ритмом, који, ако се понавља, уклања препреке и човека доводи до виђења „божанске мантре“ (31, с. 7). Другим језиком речено, одстрањују се „кожне хаљине“ у које је човек обучен од самог Господа Бога због предострожности, да не би дошло до погубног општења с духовима злобе. Сам Шивананда говори о наличју сваке мантре, божанства или деве, означавајући га као „врховну стварност, вишу или нижу“ која се појављује као извор призван „силом мантре“ (31, с. 7). Не скрива се да мантра може призвати „нижу“, тј. злу стварност, православним језиком речено – демоне. Осим тога, сагласно хиндуском учењу, сва ова божанства нису бесмртна и гину заједно са читавим космосом на крају великог космичког циклуса, кад ће све створено бити уништено и растворено у врхо вном божанском „паду у сан“. Потом ће се оно опет пробудити и створити све изнова и тако без краја и конца (28, с. 34).[1]
Чињеницу да је мантра-јога неистинити пут спасења потврђују правила помоћу којих се мантра-јога спроводи у праксу.
Тако, нпр. кришнаити сматрају довољним за успешно практиковање мантре испуњење четвороструких правила:
1) не јести месо, рибу, јаја;
2) не узимати наркотике (овде спадају чај, кафа, чоколада, црни и бели лук);
3) не узимати учешћа у хазардним играма;
4) избегавати полне односе ван брака;
Као што видимо, ни овде нема речи о покајању, о савести човека, реч је углавном о телесним правилима.
У вези са овим навешћемо речи апостола Павла, о вези између Старог и Новог Завета. Говорећи о првој скинији, апостол Павле пише: Који је праслика за садашње вријеме, када се приносе дарови и жртве, које не могу да усаврше савјест онога који служи, а прописана су само за јела и пића, и разна прања и обреде тјелесне, до време на обнове… колико ли ће више крв Христова, Који Духом Светим принесе себе непорочна Богу, очистити савјест нашу од мртвијег дјела, да би служили Богу живоме и ис тинитоме (Јевр. 9, 9-14)?
Истине ради, треба напоменути да је осим горе наведених четвороструких правила, у књигама кришнаита могуће наћи и друге захтеве, који би се могли односити на природно-духовну сферу, а не само на телесну. Навешћемо 18 захтева, који представљају „потпуно знање“ (6. с. 48):
1) свако је дужан да тежи беспрекорном животу, и да указује дужно поштовање другима;
2) не веровати само зато да би се постигла слава, или да би смо се могли назвати верницима;
3) не треба бити извор невоља за друге људе;
4) треба се научити трпљењу;
5) треба избегавати дволичност у односима са људима;
6) треба наћи духовног учитеља;
7) треба веровати учењима светих књига;
8) треба одлучно следити њихова упутства;
9) треба се уздржавати од свега што наноси штету самореализацији;
10) не треба чинити велике напоре само ради одржавања тела;
11) не треба се оптерећивати својим физичким телом;
12) док живиш у телу мораш имати на уму да ћеш трпети страдања, болест, старост и смрт;
13) не везуј се за дела, осим за она која су неопхдона за духовни напредак;
14) не треба се везивати за жену, децу, и кућу, више него што дозвољавају свете књиге;
15) не треба себе сматрати срећним или несрећним у зависности од испуњених жеља;
16) предај себе врховном божанству Кришни, и служи му;
17) треба живети усамљенички;
18) треба постати истрживач духовног знања.
Једним погледом ми јасно видимо које су главне разлике између претходних заповести (њихов приземни људски карактер) насупрот заповестима које нам је дао Господ Исус Христос. Овде нема ни речи о љубави према Богу и људима, нема речи о ношењу бремена једних другима, или полагању душе своје за пријатеље. Могу се уочити супротности, с једне стране испуњење људске „умерености и уредности“ као подлоге егоизму и самозадо вољству (следбенику се обећава потпуна спознаја, а све друго се проглашава неважним), а хришћани се позива ју на подвиг и самоодрицање. Колико је кришнаита који ће крвљу запечатити своју преданост Кришни? Хиљаде хришћанских мученика и Христових следбеника су крв љу потврдили своју преданост и верност Христу. Ово је сасвим разумљиво: патос кришнаизма је – блаженство, наслађивање са Кришном, а не спасење од вечне пропа сти кроз распињање себе са Христом.
Горе речено наводи нас да уочимо да је основно ра змимоилажење између православног и других нехриш ћанских учења у томе што последња оцењују стање савременог човека као нормално, као „нулту тачку“ од које се креће ка савршенству, док хришћани сматрају да је живот људи у супротности са Божијим заповестима. Негативно стање пале људске природе треба савладати на путу до жељене „нулте тачке“, и преобразити духовно сав земаљски живот, што је заправо пут до тог „излаза“. Коначно савршенство, развој натприродних способности и чудесних сила, збива се у пуноти у вечном животу.
в) Агни-јога
Самовољном отварању чула стреми се и практикова њем агни-јоге, при чему су захтеви које она поставља за рад самоусавршавања, такође малобројни. Делимично су нејасни, делимично јасно одређени. Тако нпр., говори се да се на путу агни-јоге може наћи само онај ко упоредо с праксом јоге „није узимао учешћа у лажним феноменима религије“, (ово уствари представља признање привлачности цркве и моћи њених светих тајни) и „задобио нешто напором тражећи више невидљиво оку“ (11, с. 98).
Етапе уласка у агни-јогу су следеће:
1) Прочишћење мисли, подразумева да треба размишљати о општем добру и одашиљати у свет позитивне мисли: нека целом свету буде добро. О недостацима и не довољности оваквог очишћења мисли већ смо говорили.
2) Познање своје три најгоре особине и спаљивање истих у пламеној концентрацији. Поставља се питање: зашто само три особине? Ми знамо од светих отаца да је само један грех довољан да уништи све плодове добрих дела. Шта би могло значити то спаљивање у пламеној концентрацији? Да то спаљивање није можда илузија при којој ће нама самима бити остављено да одлучимо да ли смо „спалили“ лоше особине? А ми, то већ знамо, као духовно слепи, не можемо себе спознати без помоћи Божије.
3) Избор учитеља на земљи (тј. човека а не Бога).
4) Упознавање учења и оснажење тела пранајамом (вежба дисања). Ова етапа представља мешање у физиолошке процесе.
5) Виђење „духовних звезда“. Ова етапа означава ситуацију кад човек одједном у простору види бљесак светлости у облику светлећих тачака разних боја. Аутор овог текста је имао прилике да види све звезде читајући књиге агни-јоге и то без проласка наведених етапа.
6) Виђење „ватром очишћених центара“. Центри, то су органи, којима се по учењу јоге преноси невидљива енергија, и кроз које се на невидљиви свет истовремено делује. У класичној јоги ови центри се зову чакре.
7) Слушање гласа невидљивог учитеља. Слушање гласова који преносе знање јесте општа особеност свих окултних учења. Свима познати исцелитељ, Алан Чумак, изјавио је да сваке ноћи чује глас који га обучава исцелитељству. Џуна је такође рекла да и њу у сну поучава неки старац у белој одећи. Није се тешко досетити од кога долазе ови гласови.
8) Пројављивање унутрашњег пламена, сједињење свести личности са свешћу универзума. Ова етапа, као што видимо, означава потпуно цепање кожних хаљина и пуно отварање човека невидљивом свету (11, с.91-101).
Горепоменута јављања и гласови, веома су добро описана у светоотачком зборнику „Добротољубље“.
„Брижљиво и разумно пази богољубиви, кад, занимајући се својим делом, угледаш светлост или огањ споља или унутра, или лик какав – чак и самог Христа, Богородицу или ангела – или ма кога другог, не примај то да не би претрпео штету“ (Главе о молитви и тиховању, светог Григорија Синаита, гл. 10). „Прелашћују се и они, који виде светлост телесним очима, осећају мирисе чулима својим, чују гласове ушима својим, и сл. Неки од таквих су побеснели и безумни иду из места у место. Други су се преластили примивши ђавола преображеног, који се јавља у виду ангела светлости, а они то нису препознали и остали непоправљиви до краја, не слушјући савете ни једног брата. Неки од тих, сами су себе лишили живота подстакнути од ђавола; неки су се бацили у понор, неки удавили“ (Слово о три врсте молитве, светог Симеона Новог Бого слова, 8, т. 5, с. 330).
Аутору лично познат је случај једног самоубиства, кад је човек упорно примењујући јогу и медитацију достигао „отварање трећег ока“ (видовњаштво) и „подизања кундалини енергије“, овладавши несумњиво натприродним способностима и успоставивши контакт с невидљивим бићима, неочекивано закључио да његовом телу није потребно даље усавршавање. Верујући у реинкарнацију, одлучио је да уништи тело, ради убрзања свог спиритуалног развоја, како би што пре добио ново тело, родивши се поново. Бацио се под точкове воза дуго се припремајући да победи страх од смрти. У џепу је имао цедуљу: „Отишао сам по ново тело“.
На овом примеру видимо куд нас могу одвести напори самовољног отварања чула, које нам нуде нехришћанска и неправославна учења. Савети светих отаца недвосмислено опомињу на погубни утицај на нашу душу и њену будућност мистичних техника које нам нуде источна и окултна учења.
Вратићемо се на агни-јогу, поменувши један занимљиви документ, који довољно јасно сведочи да је извор учења агни-јоге свет палих духова, демона. Године 1926. породица Н. К. Рерих, дошла је у Москву и предала совјетској власти „Писмо махатми“. Н. К. Рерих и његова жена звали су махатмама тајанствене учитеље сакривене у Хималијима, који су им телепатски издиктирали многе књиге под општим именом „Жива етика“, у којима је изложено учење агни-јоге. Учитељи су им се некад јављали у визији „ангела светла“, некад опипљиво, телесно. Руководили су развојем натприродних способности Ј. И. Рерих, која је записала своје томове агни-јоге, и задобила титулу „мајке агни-јоге“. Раније, исти учитељи, под истим именима, диктирали су телепатски Ј. П. Блавацкој – оснивачу теософије – садржај грандиозног окултног дела „Тајна доктрина“ које је Р. И. Рерих превела на руски језик.
Ево садржаја „Поруке учитеља“: „На Хималајима ми знамо све што чините. Ви сте укинули Цркву, која је постала расадник лажи и сујеверја. Ви сте уништили тамницу васпитања. Ви сте уништили породицу лицемерја. Ви сте спалили војску робова. Ви сте згромили паукове саможивости. Ви сте затворили врата ноћним приказама. Ви сте избавили земљу од издајника пуних пара. Ви сте признали да религија јесте учење о свеобухватности материје. Ви сте признали ништавност личне својине. Ви сте предвидели еволуцију друштва. Ви сте указали на значај спознаје. Ви сте се поклонили пред лепотом. Ви сте подарили деци сву моћ космоса. Ви сте отворили прозоре двораца. Ви сте увидели неодложност устројења домова Свеопштег Добра.
Ми смо зауставили устанак у Индији, кад је он био превремен, такође смо признали право време вашега покрета и шаљемо вам сву помоћ, потврђујући јединство Азије. Ми знамо, многи подухвати завршиће се у години 28-31-36. Поздрав вама, који тражите Свеопште Добро“ (26. с. 237)!
Заједно са посланицом био је предан сандучић са хималајском земљом, и запис „За гроб брата нашега махатме Лењина“. О Лењину у једној од књига „Жива Етика“ писало је: „Поштујемо Лењина са свим разумевањем… Срце Лењина живело је подвигом народа. Није имао страха, а речи бојим се, није било у његовом језику… Рушећи, градио је свест народа“(26, с. 238).
Из недавно објављених докумената, знамо какав је био истински лик Лењина. Сатанска, антихристова природа бољшевичке власти, оваплотивши се у грандиозном систему логора, натопила је сву земљу крвљу новомученика хршћанских а темељ оваквом систему поставио је управо он. Који то учитељи у својим посланицама из невидљивог света њега зову својим братом? Заиста, то су пали духови, слуге сатане.
Овим поводом поучно је сетити се пророчанства великог руског светитеља, праведног Јована Кронштатског, који је још 1905. године рекао: „Русијо, ако отпаднеш од своје вере, као што су од ње отпали многи интелектуалци, више нећеш бити ни Русија, ни Света Русија. И ако се руски народ не покаје – крај света је близу. Бог ће ти узети благочестивог цара, а послати бич у лику безбожних, жестоких, самозваних властодржаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама“ (29, с. 124).
Садржај „поруке учитеља“ наводи на размишља ње. Сатанска гордост чита се између редова. Она почиње указивањем на сопствени значај (На Хималајима ми знамо…) и завршава хвалисањем (Ми смо зауставили у Индији… Шаљемо вам своју помоћ…) Хвале рушење цркве, породице, постојећег система васпитања, које ми настојимо да вратимо и Русији повратимо бившу славу културне земље. Хвале плодове рушења земље које ми у Русији добро осећамо из горког искуства последњих седа мдесет година. И оно најважније, порука нуди атеизам, одрицање од Бога, говорећи да је бољшевичка религија „учење о свеобухватности материје“. Ова декларација о свеобухватности материје јесте порицање постојања не створеног света, нестворене сфере постојања у којој Гос под обитава.
Заиста, по плодовима њиховим познаћете их (Мк. 7, 16). И ова порука је плод који разобличава саму агни-јогу, њене водеће идеје и садржај самог учења. 113 г)
отац Владимир Јелисејев,
Оглед: ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
превод Јања Тодоровић
[1] Кришнаити за свог врховног бога сматрају Кришну, а други религиозно-философски системи имају неког другог бога. Са позиције кришнаита, Кришна је творац свих твари, но он ствара (ово је заједничка идеја која објашњава пантеистичку представу будиста, да су створени свет и бог – једно те исто) из самога себе. Као што паук плете мрежу из састава свог тела, тако и Кришна „издише“ из себе сав свет. Са хришћанског гледишта, Бог и свет су различите реалности. Суштаство божанске природе недоступ но је палој људској природи, уму, чулима. Постоји свет, створен од Бога ни из чега, који обухвата сферу видљивог и сферу невидљивог. За хришћанина, прихватање идеје да су Бог и створени свет једно, те да су исти по суштини, истовремено значи схватање Бога као створеног. Не познајући личног бога, божанство у источним религиозним и философским системима делује као принцип различитих својстава свега створеног. Нпр. кинески пут „тао“, означава. „пут свих ствари“, или кинески „таи-чи“, означава „велику границу“, тј. крајње уопштавање законитости земног бивствовања, које одражава дулистички карактер последњега, сталну смену дана и ноћи, светлости и таме, топлог и хладног, добра и зла. Таква цикличност процеса нама познатог света – било да је то смена дејстава апстрактних начела јин и јанг у кинеској философији, или Кришнино спавање и буђење код Хиндуса – у себи носи безизлаз бе сконачног повратка бесмисла, како би рекао наш народ: „Ђаво га врти у круг“. Заправо, сатана и не може водити напред и навише „по истини“, него се врти у кругу бесконачно понављајући бесплодну разноврсност сопствене лажи у границама које је он сам себи омогућио, својим отпадањем од једине слободне животворне водеће и непоновљиве силе – од Бога! Божанства мантри јесу тварна бића, и имају везе са ангелским светом. Но истинити ангели Божији не чине ништа противно вољи нашег Господа, и зато се не јављају људима самовољно прелазећи границе постављене од самог Бога. Онда је јасно да су мантре обраћање палим духовима и општење са њима, а не са весницима Оца небеског. У Багавад-гити, светом тексту кришнаита – Кришна открива своме ученику Арџуни свој стварни лик, „свевишњи божански лик“, који слободно можемо назвати демонским. Арџуна је рекао: „…Видим те с многобројним рукама, стомаком, очима, устима, бесконачно многоликог, нигде немаш почетка, ни средине, ни краја не видим, о господару многообразног лика… Лик ти је огроман, с многобројним очима, о моћноруки, с многобројним рукама, бедрима, многим корацима, с многобројним устима, многобројним покличима, светове видим како дрхте, и себе у њима… У наступу поклича твојих чељусти ти видех, сличне огњеном пламену свеуништавајућег времена, и ја знам твој правац, али не видим спасење… О милосрдни, о господару богова, о уточиште светова, сви синови Дритараштре заједно са мноштвом господара земље… нестају журно у твом ждрелу са ужасним крицима, са изразом страве, закачени међу зубима твојим виде се смождених глава… Одасвуд ти обухваташ светове, гутајући их пламеним устима, испуњавајући бљештавим сјајем сав свет, твој ужасни пламен га захвата… Реци ми, ко си, о господару ужасног лика… јер ја не сагледавам сва пројављења твоја. Ја је сам време – одговара Кришна, растући ја рушим свет, уништавајући светове напред се крећем… (Махабхарата, књ. 1). Из речи апостола Павла ми знамо да је поглавар државе смрти каквим се овде представља Кришна – ђаво (Јевр. 2, 14). Бог јесте Пут, Исти на и Живот (Јн. 14, 16). Занимљиво да име Кришна значи црни (30, с. 323), а по предању он је имао тамну кожу. Контраст његовој персонификацији пре дстављају речи Спаситељеве: Ја сам светлост свету (Јн. 12, 46).
