Узроци и плодови духовног виђења
Покајање и смирење представљају капију кроз коју ступамо на стазу познања истине, као и познања невидљивог света. У православљу познање није само себи циљ, као што нису циљеви ни блаженство, срећа, избављење од страдања… А све ово је обећано следбеницима учења хиндуизма и будизма. Задатак је православља – уздизање човека из стања пада, преображење старог у новог човека, онаквог какав је Исус Христос, тј. обожење човека кроз Христа. Кад оствари овај главни и најважнији циљ, духом преображени нови човек постиже блаженство и познање истине као успутне плодове. Без суштинског преображаја човека, духовни плодови су недостижни; зато су плодови духа које нуде друга религиозна и мистична учења, која не признају узрочно-последичну исквареност и оштећеност човекове природе, углавном лажни и неистинити.
Процес истинитог духовног познања, за своју основу и неопходан услов има оне елементе који су исцељујући за повређену, у грех палу људску природу. Свети Игњатије пише: „Онај који жели стално да пребива у духовном виђењу, нужно је да постојано пребива у смирењу, изгонећи из себе самооправдање и осуђивање ближњих, смиравајући себе самоукоревањем и сагледавањем својегре шности пред Богом и људима“ (5, т. 3, с. 55-56).
Учење о духовном и умном виђењу изложено је са посебном јасноћом и подробношћу код свештеномученика Петра, митрополита Дамаска (како пише свети Игњатије). Умилење јесте прво духовно осећање у срцу које је осени ла Божија благодат, на путу стицања духовног виђења. Оно се састоји од „окушања богоугодне туге, прожете благодатном утехом, која отвара уму дотад невидљиве светове“. Последица оваквог духовног осећања јесте духовно виђење, о коме нам сведочи и Свето Писмо: Окусите и видите (Пс. 33, 9) „Код виђења се удвостручује осећање“, пише свети Игњатије (5, т. 3, с. 55), подвлачећи узајамну везу између осећања умилења и духовног виђења: „Док делује осећање, дотле траје и виђење… Кад се прекине осећање, прекида се и виђење… Постојано пребивање у умилењу скопчано је с постојаним виђењем“, објашњава свети Игњатије Брјанчанинов.
Значи, смирење и покајање отварају пут божанствене благодати, рађајући притом умилење, које нас са своје стране уводи у духовно виђење. У вези са овим неопходно је указати на процес развоја у духовном виђењу. Св. Игњатије о томе каже следеће: „Прво духовно виђење јесте сагледавање својих сагрешења, дотле сакривених заборавом и незнањем. Увидевши их, подвижник тренутно прима опитно познање свог пређашњег духовног слепила, због кога се све битно и важно чинило као небитно и неважно“(5,т.3,с.56).
Цео процес духовног виђења, сагласно светом Игњатију, могуће је представити следећим етапама:
1) виђење својих сагрешења;
2) познање своје грешности;
3) виђење пада у коме се налази целокупно биће човеково;
4) откровење света палих духова, на основу наших страсти и борбе са њима, помислима, маштаријама, осећањима – што је посредно познање палих духова:
5) ишчезавање преварног и прелестног погледа на земаљски живот који се до овог времена чинио бескона чним;
6) схватање смрти и смртног часа као сусрета с лицем Божијим и судом Његовим;
7) познањем истинског грехопада показује се неопходност Искупитеља;
8) увиђањем животворног и исцељујућег дејства Божијих заповести на палу и страдалну душу, стиче се и жива вера у Његово Еванђеље (5, т. 3, с. 56). Идући овим путем, духовно виђење постаје реално искуство, које веру чини живом и истинитом, потврђујући је „експериментално“. Свети Игњатије пише: „Знање стечено само читањем са свим је недовољно, а за плодотворно познање неопходно је знање стечено искуством“ (5, т. 3, с. 60).
Средства духовног виђења: ум и срце
„Кад се божанственом благодаћу почне очишћавати дух човечији – продужава свети Игњатије – тада он постепено прелази од познања духова ка духовном виђењу истих. Ово виђење осварује се умом и срцем, даровано Духом Светим… Срце разобличава зле духове, ум је недовољан за ово, он не разликује ликове истините, од ликова лажних, који су сакривени под велом истине. Духовно расуђивање засновано је на духовном осећању… Како су два ученика посведочила о својим осећањима и о значењу тих осећања у беседи са Господом, којег нису познали чулним гледањем, нити умним замишљањем, него: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем (Господ) и док нам објашњаваше Писма (Лк, 24, 32). Управо наше срце, које верно сведочи о Господу, сведочи верно и о духовима и куша јесу ли од Бога (1. Јн. 4, 1), или од царства таме (5. т. 3, с. 60).
Ни разум, ни логика, ни „здрав разум“, ни рационална, ни научна (привидна) заснованост на чињеницама овог или оног учења, врло омиљени у јоги, будизму, окултизму, не помажу – него је срце главно средство за поимање и отрежњење и осећање које имамо при упознавању са учењем. Уз све ово, немогуће је одмах разабрати се у сложеност прелестног многоструког система, као што су теозофија, антропозофија, агни-јога и друга учења. Зато је неопходно упитати срце прима ли или не прима, оно што му се нуди. Али, није свако срце способно правилно да разликује шта прима. Свети Игњатије пише: „За истини то сведочење способно је срце очишћено покајањем и обновљено Духом Светим; срце које се налази у земљи страсти и демона, пријемчиво је само за виђења лажна и погрешна“ (5,т.3,с.60). Из претходно реченог можемо закључити да у садашњем огреховљеном животу нисмо у стању да разлучимо шта је истина, а шта је лаж, шта је од Бога, а шта од лукавих демона, и зато су нам потребни савети искусних духовника. Неопходно је изучавање књига светих отаца, које нуде познање разликовања истинитог учења од лажног. Према ап. Павлу, и сатана се претвара у ангела светлости (2.Кор.11,14) не би ли преварио човека, то да морамо бити веома опрезни на путу нашег трагања за истином.
Не смемо никако преувеличавати своје могућности у разликовању помисли, објашњавајући откуда происходе – од Бога, од наше природе, или од демона. Преподобни Варсануфије Велики казао је иноку који га је питао како зна одакле долазе помисли: „То о чему питаш, односи се на људе који су достигли високу меру духовног раста. Ако унутрашње око не буде очишћено многим лекарствима, оно се не може сачувати од трња и корова, и не може са купити грозд винограда, који окрепљује и весели срце. Ако човек не достигне ту меру, неће моћи да разликује по мисли, и биће изигран од демона, пашће у обману верујући им: зато што они мењају изглед ствари како хоће, особито онима који не познају сплетке њихове“ (5, т. 3, с. 60).
Преварност наших утисака
Веома је важно разумети управо ово што демони „мењају изглед ствари како хоће“. Као потврду за овакво тврђење аутор се може ослонити на своје лично искуство, као и на искуства других људи који су изашли из окултизма и обратили се у православље. Процес тог обраћања сам по себи заслужује нарочиту пажњу: осврнућемо се на један феномен који се може назвати „обрнута перцепција“.
Човек који се дуго времена занима јогом, окултизмом, или неким другим не-хришћанским духовним учењем, жели да поразговара са православним свештеником са циљем да нешто више сазна, или чак да се обрати у православље, али нигде не може да пронађе свештеника ко ји би му се допао. Сви му изгледају несимпатични. Он их доживљава као људе бездушне, малоумне, неталентоване, необавештене, или на неки други начин непријатне. Уколико игнорише своја осећања, учини корак и ступи у контакт са њима, њега ће поразити оштра супротност између изгледа свештеника пре разговора и онога какав је свештеник заиста. Свакако, под условом да искрено жели да прихвати речи свештеника, не полемишући са унапред изграђеним мишљењем.
Иначе, утисци којима смо склони да безусловно верујемо и без објективног расуђивања, могу нас одвести далеко од икакве могућности контакта с представницима Цркве. То стање неадекватног виђења ствари, природно је за окултисту који исповеда своје окултне идеје, предавши се власти демона својевољно, ништа не суммњајући. Себе је добровољно њима потчинио. Његова сва философија и способност опажања зависе од демона. Од овог стања, само је корак до халуцинација и визија, својствених „видовитим“ окултистима и јогинима, који ово доживљавају као несумњиво велико достигнуће.
Дужни смо да закључимо да се етапа духовног виђења света духова, и етапа правилног разликовања помисли, јављају као врло велика достигнућа, својствена онима „ко ји су достигли високу меру духовног узраста“. Сложеност разликовња духова је у томе што се „непријатељи облаче у јагњећу кожу“, подстрекавају помисли наизгед исправне а изнутра су „вуци грабљиви“ (Мт. 7, 15) тј. „прелашћују срца незлобивих“ (Рим. 16, 18) ониме што се чини добро, док је у суштини зло. Савет који долази од бесова, напослетку од води у таму (Варсануфије, 5. т. 3, с. 60).
Уосталом, сам Господ нам је дао дар разликовања лажних учења и лажних учитеља од истинитих, по плодовима њиховим, а за овакво разликовање треба времена, упорности и стрпљења. Он је рекао: По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? Тако, свако дрво добро плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа (Мт. 7, 16-18). Из ових Спасите љевих речи могуће је анализирати ово или неко друго ду ховно учење – следећим методама:
1) Проучавањем личности оснивача учења; ако се оснивач показује као онај који нуди „трње и чичак“, тј. не одликује се светошћу, не можемо очекивати да његово учење буде „грожђе“;
2) Проучавањем самог учења; ово је најопаснији на чин јер се „чичак“ вешто маскира у „смокву“, и можеш их разликовати тек када их прогуташ, а последица је тровање које је погубно за душу;
3) Проучавањем „плодова“ од упознавања људи с уче њем; ако се човек нагутавши се „чичка“, маскираног у виду „смокве“ или физички или психички разболи, сиурно је да ово учење није од Господа[1].
У даљем излагању, у следећим тачкама, прибећи ћемо првом и последњем методу избегавајући други, да не би имали штете уместо
отац Владимир Јелисејев,
Оглед: ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
превод Јања Тодоровић
[1] За православног хришћанина главни метод је поређење било ког учења са учењем православне Цркве. Али пошто је овај Портал намењен и скромније упућеном православном пратиоцу, као и оном неправославном, не-црквеном, или мало-црквеном, принуђени смо ставити акценат на методе не дотичући се садржаја учења користи. Уочавајући сву сложеност разликовања помисли и идеја, исправном проценом овог или оног учења, долазимо до закључка да је чулно виђење духова редак дар, ко јег су се удостојили они људи који се одликују нарочитом праведношћу и светошћу.
