Крштење не значи уједно и – спасење, оно је посвећење у борби са грехом, борби која се води цео живот. Крштењем човек добија оружје за ову борбу, али се мора сам борити. Наравно, ово је немогуће без помоћи Божије, али је лични напор и учешће човека у борби неопходно. За пружање духовне помоћи Црква је установила свете тајне, којих нема у другим религијама. Познаје ли било која религија свету тајну причешћа – Телом и Крвљу са мога Господа Исуса Христа – за спасење смртно болесне душе и пропадљивог тела – осим Цркве Христове? Не! Света тајна причешћа је видљиво и очигледно средство обожења нашег и сједињења с Богом, када Његова Крв и Тело улазе у нас, и ми буквано, а не симболично, постајемо удови Христовог Тела.

Наше вишемиленијумско батргање по овој планети и покушај да изградимо вечно постојано и савршено друштво, наши индивидуални свакодневни покушаји да себе изменимо на боље, само показују немоћ да сами себе ухватимо за косу и извадимо из воде. Човек не може себе спасити својим личним напорима без помоћи Божи је – може једино самог себе упропастити. Наше телесно узрастање у Господу кроз свете тајне спасава човека на видљив начин, преобржава га у биће, не земно (пролазно и безнадежно), него у биће Царства небеског, у коме је савршенство једино и могуће. Источна и окултна учења (нарочито у будизму) предлажу нам да се усредсредимо сами на себе, обмањујући нас обећањем немогућег.

Погледајмо какве тврдње, приписане лично Буди, можемо наћи у „Тајној доктрини“ – теозофском спису. Ј. П. Блавицке, оснивача савремене теозофије.

„Буда нас учи да нисмо дужни веровати у нешто само зато што је тако речено; не треба да верујемо традицији само зато што је предана из древних времена; не треба да верујемо опште признатим мишљењима као таквим; не треба да верујемо списима мудраца само због тога што су их сами мудраци написали; не теба да верујмо фантазијама за које се претпоставља да потичу од анђела (иако се чине божанственим); не треба да верујемо у закључке који су произашли из случајних претпоставки; не треба да верујемо ничему само зато што је поткрепљено ауторитетом учитеља или предавача; али смо дужни да поверујемо у написано и речено учење или уверење, само онда кад наш разум и наше сазнање потврде да је истинито“ (1. с. 4).

А шта нам говори Господ Исус Христос: Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће. И сваки који живи и верује у Мене неће умрети вавек. Верујеш ли у ово? (Јн. 11, 25-26). Ја у свет дођох као светлост, да свако ко верује у Мене не остане у тами (Јн. 12, 16).

Тамо окултисти заједно са Будом позивају да се сумња у све а да се верује једино у себе, на основу свог разума. Замислимо дете које не верује одраслим родитељи ма, и – скочи у ватру.

Нисмо ли и ми деца пред Господом, Творцем све твари, јединим Сведржитељем и Свемогућим Богом који нас позива да му верујемо, јер је чување заповести Његових неопходно ради нашег добра, зато што смо духовно слепи и не видимо шта је истина, а шта је лаж? Зар Бог ни је Творац васионе и свега видљивог и невидљивог – а не човек? Како ћемо ми проценити да ли је нешто сагласно са Речју Божијом?

Тако, с једне стране нам се предлаже сумња у све и вера само у себе и свој здрав разум; а с друге, неопходно је одрећи се себе следећи Христа (Мк, 8, 34), не веровати себи већ само Господу. Прво води у самообману и гордост; друго – ка смирењу и покајању. На крају првог пута је – сатана, а конац другог пута је у Христу!

Отац: Владимир Јелисејев

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
Из књиге:„Витлејемска звезда,“, пр са руског Јања Т., Словенско слово, Н. Сад 2019