Пут класичне јоге и покајање
Свест атеисте је у духовном погледу сасвим незналачка, зато сматра да су све религије једнаке. У нашем атеизираном друштву као последица оваквог незнања, влада опште распрострањена предрасуда да све религије имају исти циљ. Окултизам свесрдно подржава овакав став, тврдећи да све религије различитим путевима воде једном те истом циљу. Велики реформатор хиндуизма који је живео у XIX в. у Индији, Рамакришна, учио је да су богови разних религија у суштини исти, пошто све религије говоре о истом Богу. По његовом мишљењу, они људи који тврде да је само њихова религија истинита, личе на слепце у причи о слону: „Четворица слепих пришли су слону. Један је додирнуо ногу и рекао: слон личи на стабло. Други је додирнуо сурлу и рекао: слон личи на дебелу батину. Трећи је додирнуо стомак и рекао: слон личи на огромно буре. Четврти је додирнуо уши и рекао: слон личи на велику корпу. И почели су да се свађају какав је слон у ствари“ (20, т. 3, с. 105).
У овој причи се подразумева претпоставка да сва четири слепца имају урођено и неотуђиво право познања слона, макар и чулом пипања. Они се односе према слону добронамерно, поштено, док им се даје могућност да га опипају. Ништа, сем слепила, њима не смета. У односу на слона можда и јесте тако, али није тако у односу према Богу.
До грехопада првих људи све би могло бити тако како нам говори Рамакришна, да људи нису сагрешили у односу према Богу, и изгубили право на непосредно „опипавање“. Не верујући Господу а верујући сатани, они су направили погрешан избор и пали у власт лукавог духа. Тако им је он подментуо себе, лудо се смејући слепим људима, радујући се њиховој свађи поводом онога што су опипали. Сагрешивши, људи су предали себе у власт сатани, који је путем греха стекао тачку ослонца у деловању против нас, и у таквом стању ми не можемо бити уверени да ли су сви наши доживљаји заиста од Бога.
Осим тога, Бог није слон коме је потпуно свеједно разумеју ли га слепци или не. Онима који су се одвратили од сатане и покајали се за грехе своје, Он им се јавља лично, и на разне начине се стара да би ми, колико је то могуће и корисно за нас, имали јасну и истиниту представу о Њему. И више од тога, Господ узима на себе наше грехе, и очистивши нас од грехова отвара наше духовне очи. Наравно, само под условом да смо се претходно искрено покајали и напустили греховни пут својих прародитеља. У причи о четири слепца нема ни помена о покајању (преумљењу), а подразумева се да је процес познања твари (слона) једнак процесу познања Творца лично.
Зато у класичној јоги која располаже конкретним средствима која нас воде ка „хиндуистичком спасењу“ не налазимо ништа од онога што је присутно у хришћанском путу спасења. Није исправно примењивати научне методе које је човек разрадио приликом изучавања природе створеног света, на познање самог Творца, и размишљати о Свепостојећем онако како размишљамо о земним тва рима, без обзира колико нам то изгледало „научно“.
Погледајмо шта претходи процесу медитације или ђане – главном средству јогичког „духовног виђења“, уз помоћ које јога постиже, или настоји да постигне истину, притом не разликујући лаж од истине. У класичној јоги сав процес „самореализације“ или јогичког „спасења“ (циљ јоге је ослобађање од патње, што је донекле слично појму спасења) могуће је сврстати у осам ступњева:
1) Јама (уздржање) у себе укључује:
а) уздржање од наношења штете свим облицима живота;
б) правичност у мишљењу и говору;
в) забрану крађе;
г) контролу чулних жеља и страсти;
д) непримање поклона.
2) Нијама (култивисање добрих навика) укључује:
а) прочишћење тела купањем и узимањем само чисте хране (вегетаријанство), прочишћење ума развијањем дружељубивости, добронамерности, бодрости, чињења добра људима;
б) навикавање да будемо задовољни оним што долази само од себе без сувишних напора;
в) умртвљење тела, тј. стицање навике неосетљивости на хладноћу, топлоту, и друго;
г) стицање навике редовног читања религиозних књига;
д) контемплација о Богу.
3) Асана (физичке вежбе): овладавање различитим положајима тела које у себе укључују нарочите и посебне позе које се практикују при медитацији.
4) Пранајама (овладавање дисањем): развијање спо собности удисања, издисања, посебног ритма задржавања даха при дисању, ради овладавања нарочитим начинима дисања погодним за медитацију.
5) Пратјахара (одвајање чула од објекта): развијање способности негледања отворених очију, неслушања усред велике буке, нереаговања на спољашње надражаје.
6) Дхарана (усредсређивање ума на жељени објекат); развијање способности усмеравања пажње.
7) Дјана (медитација): развијање способноти созерцања неког објекта у непрекидном временскм трајању без прекида.
8) Самади (сједињење ума с објектом созерцања), развијање способности путем медитирања до степена губитка осећаја одвојености објекта созерцања и созерца теља – они као да се сливају у једно; самади је сједињење себе с Апсолутом „сједињење ограниченог ја са беско начним и апсолутним постојањем“ (32, с. 15).
Ових осам ступњева јоге дати су у књизи „Увод у хиндуистичку философију“ Д. Дата и С. Чатерђи (28, с. 257-26).
Примећујемо да ових осам ступњева јоге могу бити подељени на три дела: 1) морални (1, 2); физиолошки (3, 4); психолошки (5, 6, 7, 8). Од ових само морални аспект донекле може бити упоређен са православним „методама“. Иако се у православној аскези помиње способност усклађивања дисања с молитвом (15, с. 140), чак и одређени став при молитви (15, с. 131), никакве друге сличности са пранајамом и асанама у њима нема.
„Умно делање“ или „Исусова молитва“ има само наизглед извесну сличност са праксом медитације – и тамо и овде имамо непрекидно задржавање пажње на „објекту“ (ако уопште Господа Исуса Христа смемо назвати „објектом“). У аскези се усмереност пажње назива „чување срца“ или „држање пажње“. Међутим, сви ови напори учињени сопственом психом и телом, представљају „припремање њиве“, док сам Господ не посеје зрно, под условом да смо душу очистили покајањем. Покајање, као најбитнији темељ духовног живота, нећемо срести ни у етичком ни у психолошком делу практиковања јоге. При медитацији неопходно је смирење и пажња, при молитви ово је такође неопходно, но савршено недовољно. Осим пажње и смирења за молитву је потребно благодарно и скрушено срце (17, с 38). Без скрушности срца (као после дице покајања). Исусова молитва може бити погибељна (17, с. 23, т. 1, д. 270), може нас одвести у безумље и самоубиство. У овом погледу покајање се јавља као кључни моменат који одваја јогу од православне аскезе; без скрушеног покајног срца које сагледава своју грешност, може се догодити потпуна погибао душе јогина, без обзира на сав уложени труд[1].
Покајање – одвраћање од сатане и обраћање ка Христу – представља тачку ослонца православног спасења. Овај избор је важан не само за земаљски живот, него још важнији за вечни живот, остварује се светом тајном крштења која отвара човеку приступ ка другим светим тајнама, неопходним за исцелење његовог целокупног бића. Најважније место међу светим тајнама припада тајни светог причешћа. Налазимо ли ми нешто слично у јоги? Очигледно, не! Православље се зато разликује од свих других религија, јер само оно има на располагању спасоносне свете тајне, које исцељују душу и тело човека. Говорећи о покајању као најважнијој одлици која чини разлику између православне духовности и других рели гија, дужни смо навести да неки правци јоге такође помињу покајање, али на начин да човека формираног у хришћанској традицији уведу у заблуду, јер смисао „јоги чког покајања“ сасвим је далеко од смисла хришћанског покајања.
Ево шта о томе каже Рамајананда: „У јоги, покајање се састоји у добровољном самонаметању ограничења и страдања, што не значи обавезно наношење и телесног бола. Да би донело истинску корист духовном развоју човека, покајање мора да буде у складу са учињеним грехом“ (21, с. 25)… „Ако ви злоупотребљавате алкохол и тиме наносите штету вашем телу, јер грешите и заустављате сопствени напредак, ако се одвикнете од алкохола – то је покајање. Употреба дувана смета вашем јогичком развоју, свако ко се одрекне пушења – чини то путем покајања (21, с. 25).
Као што видимо овде нема ни речи о Богу. Овакво „покајање“ није покајање у хришћанском смислу речи, у којем се „борба са грехом мора испољити у разоткривању своје душе пред Богом и људима, зато што је корен сваког греха у самољубљу и самозатворености човека“ (24, с. 70). Не можемо ово чак ни назвати покајањем, јер то је пре свега аскетизам који се практикује себе ради а не Бога ради, ради овладавања и потчињавања своје телесне природе себи и својем „ја“, а не Богу, како би човек постао над-човек, узвисио се над другим људима, достигао стање божанства, што је израз самољубља и егоизма.
Шивананда у књизи „Самади-јога“ пише да је ради постизања коначног циља јоге – самадија – потребно, између осталог:- ни са ким не општити мислима, речима, делима;- развити равнодушан однос према свему; – не бринути о било чијој срећи или несрећи;- не везивати се за ствари или људе.
Његове поуке показују да је јогички идеал достизања личног блаженства путем одвајања од других људи, без обзира на њихове невоље или радости. Спаситељ наш Исус Христос, није нам заповедио да развијамо равнодушност према људима, него љубав, и да се не затварамо у себе ограђујући се од свих, већ да носимо бремена једни других, јасно указујући да нема веће љубави од оне кад човек душу своју положи за ближње своје (Јн. 15, 13). И апостол Павле каже: И ако имам дар пророштва и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам (1. Кор. 13, 2). Као што видите, духовна пракса јоге води нас у неком другом правцу.
Наука јоге признаје постојање Бога, иако своди његову улогу на пасивног посматрача оних који учествују у делу јогичког „спасења“, тако да се и само поклоњење Богу јавља као „једно од средстава коначног достигнућа самадија“ (С. Чатерђи и Д. Дата: Увод у индијску философију) (28, с. 261).
Схватање Бога је врло специфично. Јога каже: „Бог постоји, постоји као једна Душа различита од свих оста лих душа, и Он јесте вечни Властодржац свег створеног, вечно слободни Учитељ свих учитеља“ (7, с. 34). Он јесте „Вечна Душа (Атман), недоступан патњи и последицама деловања и жеља“ (с. 39). У приписивању Богу разних атри бута, нема ни речи о љубави, о томе да је Бог пре свега – љубав. Морамо да се упитамо, да није управо сатана тај бог о коме говори јога, бог знања а не Бог љубави? Свакако, учење о јоги оставља утисак и укус хладног рационалног расуђивања на путу ка Богу и човеку. Сличним интелектуалним ставом према Богу одликује се и будизам у чијем учењу такође не налазимо дух покајања.
Отац: Владимир Јелисејев
Оглед: ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
Из књиге:„Витлејемска звезда,“, превод Јања Тодоровић, Словенско слово, Н. Сад 2019.
[1] (Занимљиво је да се на „европским“ курсевима јоге етички моменат практично сасвим заобилази, и човек се у свом непреображеном и грешном стању, одмах баца на вежбање асани, пратјахаре, пранајаме, медитације, деформишући још више психу и физиолошке процесе у телу. Сами јогини (Хиндуси, а не европеизирани учитељи који јуре славу и новац) упозоравају да је без чврстог моралног темеља практиковање јоге веома опасно. Чувени јогин Шивананда каже: „Без моралног васпитања није могуће успети у медитирању“ (32, с. 14). И ми, православни хришћани, такође можемо рећи да је у молитви „морална подлога“ веома важна, али покајање се никако не може изједначити са „јамом и нијамом“ које нам нуди јога.
