Ум и срце повезани су са сфером духа. Управо зато опажање умом и срцем, помислима и осећањима која долазе изнутра, назива се духовним виђењем. Али, ове наше духовне очи су слепе. То слепило не значи да ми нисмо способни да примимо надолазеће помисли и доживљаје споља, или да уопште мислимо и доживљавамо. Наше духовно виђење могуће је дефинисати као способност оцењивања и правилног тумачења помисли, доживљаја и осећања. Управо том способношћу ми не владамо. Слично је као са обичним гледањем: видимо одређене делове, али нисмо у стању да сагледамо целину и спознамо шта је у суштини ствари. Свети Игњатије пише: „Слепилом су заробљени наш ум и срце. Због слепила, ум не може да разликује истините помисли од лажних, а срце не прави разлику измећу осећања духовних и осећања душевних и греховних, особито кад последња нису уочљиво груба. Услед духовног слепила свака наша активност се показује као лажна, како је Господ назвао књижевнике (учене) и фарисеје безумним и слепим (Мт. 23, 17) вођама слепих, који сами не улазе у Царство небеско, нити пуштају друге да уђу у њ (5. т. 3, с. 54).
Услови избављења од духовног слепила
Услов прогледања и избављења од духовног слепила, стицања духовног виђења, јесте Божија благодат која осени човека. „Она се не јавља по вољи човечијој, него од додира Духа Божијега са нашим духом, по свесветој во љи Светога Духа“, пише свети Игњатије (5, т. 3, с. 55). Значи, да се Спаситељ није вазнео на небо Богу Оцу после свог распећа, онда и Дух Свети не би дошао к нама, како сам Исус Христос говори о томе: Боље је за вас да ја одем: јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама, ако ли одем, послаћу га к вама… А када дође Он, Дух Истине, упутиће вас на сваку истину (Јн. 16, 7-13).
Природно, онај који није примио Христа (Христа еванђелског, а не неког измишљеног окултног месију) неће примити ни Духа Светога, зато ниједна друга нехришћанска религија не може човеку дати дарове који се стичу само даром Духа Светога. Међу тим даровима је и избављење од духовног слепила. Показује се да никакав наш лични напор не представља начин, средство или метод „загарантованог“ духовног просветљења, као и то да овакви напори не доносе сами по себи неизбежан развој духовног виђења. Колико год да уситнимо земљу и припремимо тло, ако у њу не посејемо зрно, младица се неће појавити. Тако је и у овом случају: сви наши напори које улажемо ради самоусавршавања, јесу само припрема тла; зрно мора положити неко други. Ово је веома важно запамтити ради наших будућих разматрања различитих метода „самореализације“ и „саморазвоја“, које нам се да нас изобилно нуди на сваком кораку. Ко је тај други што сеје зрно?
Видели смо да тај други може бити лукави дух који утиче на нас лажним помислима, греховним представама, или који носи телесну болест, чије „семе“ води у погибао.
Само Господ полажући у нас семе спасења, а не плеву греха, може нам дати истинити дар прозорљивости. Божије семе је благодат Духа Светога која нас при светом крштењу препорађа за живот духовни и свети, како је речено у „Православном катихизису“ епископа Александра (Семенова – Тјан-Шанског 24, с. 56). Само крштење није довољно за стицање духовног виђења. Очистивши се од грехова светом тајном крштења, човек се не избавља од навике грешења и убрзо његова душа бива изнова помрачена грехом. Неопходно је дакле прибећи Св. тајни покајања, како би се њоме човек излечио од греховних рана које задобија у свакодневном животу, који за њега постаје поље непрестане духовне борбе и подвига. Св. Игњатије пише да при истинском духовном подвигу благодат Божија добијена светим крштењем, почиње нас исцељивати мало по мало од нашег духовног слепила (5. т. 3, с 54).
Он даље наставља: „Као супротност стању слепила ми почињемо улазити у стање виђења. Како је у стању виђења онај који созерцава – ум, то и виђење називамо по светим оцима – умним виђењем, тј. созерцањем. Пошто се стање виђења задобија Светим Духом, то и виђење називамо духовним, будући да је плод Духа Светога. Оно се разликује од сагледавања. Сагледавање је својствено свим људима; сваки човек бави се сагледавањем кад хоће. Виђење је својствено само онима који себе очишћују путем покајања; оно се јавља не по вољи човека, него додиром духа нашег с Духом Божијим, дакле, по свесветој вољи Светога Духа“ (5, т. 3. с. 54-55).
Уочавање разлике између стања сагледавања и духовног виђења, о којем јасно говори свети Игњатије, за нас је веома битно.
Данас сви знамо шта је то медитација, која представља главно средство саморазвоја у источној мистичној пракси. Медитација и сагледавање (созерцање), психоло шки су веома слични процеси, и оно што свети Игњатије говори о созерцању, има непосредну везу и са медитацијом. Плод медитације није духовно виђење после кога нестаје духовног слепила; она представља праксу лажних уображења и осећања, која још јаче заслепљују и заробљавају дух, све док не упадне у замку необичних и залуђујућих доживљаја, која се временом појачавају толико да сам човек више не жели из њих да изађе.
У медитацији нема присуства Духа Светога, нема ни покајања – најважнијих средстава духовног виђења. Без покајања нема очишћења од греха, а у нечисту душу не усељава се Дух Свети; речено је: у лукаву душу неће ући премудрост и неће обитавати у телу поробљеном грехом, јер Свети Дух премудрости уклања се од лукавства, и уклања се од неразумних умовања и клони се неправде (Прем. Солом. 1, 4-5).
Позивајући се на друге свете оце, свети Игњатије Брјанчанинов пише о духовном виђењу: „Неочекивано оно долази, неочекивано одлази, не зависи од наше воље, али зависи од спремности: капија у духовни свет јесте смирење (5, т. 3, с. 55). Овим путем стичемо духовни вид, избављамо се од слепила, од лажи, од заблуда… Неопходно је да обавимо одређену унутрашњу припрему која се изражава појмовима изузетно битним за Православље, а то су – покајање и смирење.
отац Владимир Јелисејев
Оглед: ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
Из књиге:„Витлејемска звезда,“, пр са руског Јања Т., Словенско слово, Н. Сад 2019
