Три правца окултних и мистичних учења
Сваки од датих праваца, који се последњих година експанзије мистике буквално сручио на наше главе, мо же бити подељен у три важне струје:
1) окултна учења;
2) психо-физичка пракса;
3) учење и пракса који развијају и проповедају интуитивно уместо рационално познање ствари.
У прву групу, која се одликује научношћу и интелектуалистичким приступом, могу се уврстити:
– теозофија Ј. П. Блавацке
– антропозофија Р. Штајнера
– учење А. Бејли
– агни-јога Ј. И. Рерих
– кабала
– учење свами Вивекананде
– „Ружа света“ Д. Андрејева
– и остале научно-окултне дисциплине.
У свим овим учењима циљ деловања палих духова јесте – ум човечији, тј. оно што се доживљава на нивоу идеја (помисли), кроз општење са духовима захваљујући читању и изучавању окултне литературе, диктиране из невидљивог света оснивачима поменутих праваца.
Последица свега тога је развој пријемчивости за помисли, које се из невидљивог света шаљу од стране духова, што се назива развојем интуиције. Човек се осећа способним да проникне у скривену страну ствари и окултно разумевање ствари и појава. Овај облик окултизма подстиче духовну форму општења с невидљивим светом, а не чулну. Свакако да су могући тренуци и чулног виђења. У сваком случају, њихови оснивачи су овладали и овим обликом, иначе не би могли да их запишу[1].
Јављања овог типа добро су позната православним подвижицима. Ево шта се догодило у Оптинској пустињи за живота преподобног Амвросија Оптинског. „Била је код нас кућица у којој је живео један инок – говори оптински старац, архимандрит Варсануфије. Њему се једном десило после вечерњег правила, да види у својој келији човека како седи и говори му: „Зашто се ти овде толико мучиш, врати се својем ранијем занимању, тамо ћеш имати већу корист и добићеш бољу плату, живећи по својој жељи… – Али, како да изађем одавде? Врата скита су чврсто закључана? – Ти немој бринути о томе, само пожели, и ја ћу те тренутно пренети. Испред врата већ чека тројка. – Ко си ти? Сигурно си демон?! – Да. – Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога! – узвикнуо је ужаснути монах, и зао дух је истог часа нестао. Било је око поноћи кад је дотрчао баћушки Амвросију и испричао му цео догађај: „Да, страшно си виђење имао – рекао је старац. Посетио те је осмолегеонски ђаво, и коме се он јави, сигурно га убија. – Шта ме је онда спасило? – Господ ми је рекао да си у опасности, одговори отац Амвросије, и ја сам устао на молитву, а Господ те је подсетио на страшно и славно Име Своје, од кога дрхте адске силе“ (2, с. 20-21).
Нажалост, Ј. И. Рерих се није сетила тог страшног и славног Имена, није се прекрстила, нити је прекрстила придошлицу, није призвала Господа молитвом, нити је упитала: Ко си ти? Свети оци саветују да се ово обавезно учини при сличним јављањима (5. т. 3. с. 38-53). Нити је преподобни Амвросије био у близини да би се молио за њу. У својој гордости она је себе сматрала савршено до стојном Божијег виђења, није посумњала и – пала је у прелест, поставши оруђем демонске силе!
Ђаво је једном пришао старцу преобразивши се и го ворећи: Ја сам Христос. Старац је затворио очи и рекао: Ја сам недостојан да видим Христа, који је сам рекао: многи ће доћи у име Моје, говорећи ја сам Христос; и многе ће преварити (Мт. 25, 5). Ђаво чувши ово ишчезе а старац прослави Бога. И ти мораш знати да се дуси појављују у двојаком облику: понекад у свом демонском обличју, а по некад у виду ангела, како би ти тобоже помогли (5, т. 3, с. 47).
Основни садржај ових учења су псеудо-научне теорије и концепције о устројству невидљивог света, о јерархији невидљивих бића, о утицају космоса на судбину човека, народа и човечанства, о уређењу људског дру штва, о еволуцији света, о загробном животу, итд. Све ово збркано, магловито и неразумљиво, износи се на страницама многотомних и веома дебелих књига, чије изучавање захтева дугогодишњи труд. Ако се у овим учењима могу пронаћи неки практични савети о измени живота, о измени психе и физиологије, они су свакако у другом плану. На првом месту су интелектуалне спекулације, чији садржај даје човеку широке могућности да се узноси над другим људима, уљуљкан у своју самодовљност и гордост.
Ова учења својствена су интелектуалцима и људима теоријског ума. Уобичајене психичке последице изучавања окултизма, како показује искуство, су: развијање у човеку хладноће, цинизма, презирања ближњих, душевне пустоши, унутрашње немоћи, и некакве потпуне унутрашње пометености, незнања шта да се ради са собом у животу, осећања очајања и чамотиње. А поред свега овога, осећај нарастајуће гордости, сујете и сопствене богоизабраности.
На другом месту су психо-физиолошке методе и пракса преуређења сопственог организма, и зато овај правац има бесповратне последице по здравље. Човек постаје отворени објекат за напад бића из невидљивог света, и тако је могуће нарушити ток својих физиолошких процеса да ни један лекар није у стању да разуме шта се са њим догодило.
У овај правац могу се сврстати следећа учења:
– методе тибетанског будизма;
– методе тантричке медитације;
– методе „светског белог братства“;
– методе Перпелицина;- методе П. Иванова;
– наркотици (лсд-терапија С. Грофа);
– методе Д. Л. Лилија;
– методе дисајних техника (С. Грофа), итд…
Овај списак у себе укључује како традиционалне источне, тако и модерне „научно засноване“ модификације примењене у психо-терапији, као и наше домаће методе разних психо-група, интезивна просветљења и методе контроле ума. Ако је у традиционалним методама довољна проста и примитивна теорија, то се модерне методе ослањају на солидна научна достигнућа, која успевају ни шта мање од наркотичких или дисајних техника, да отворе невидњиви свет феномена и илузија.
Главни аргумент свих токова психо-физичке мис тике јесте чињеница да она стварно делујуе. Пракса предлагача њиховог упражњавања даје јасно опипљив ефекат. Људи који нису склони размишљању откуда све ово долази, а подложни су утицајима, овакви доживљаји веома привлаче.
Обично се користе следеће методе које доводе до „упада“ у невидљиви свет:
1) физичке методе: савремена истраживања су пока зала да је непрестано понављање било које фразе, чак и речи „пита од јабука“ прави значајне измене у психо-фи зиолошком стању човека;
2) визуелизација: то је метод рада уображавањем, или маштањем, по терминологији светих отаца, када човек затворивши очи покушава у мраку да себи представи одређени лик – временом стиче способност да уобразиљу види савршено јасно и упечатљиво;
3) метод „сензорне депривације“ тј. стварања такве ситуације којом се потпуно прекида дејство спољашњих стимуланса који делују на чула. Обично човека зароне у воду да би отупело осећање тежине, па у потпуну таму и тишину, чиме се стимулише „отварање чула“ ради комуникације са невидљивим светом;
4) коришћење наркотика, и други слични методи.
Трећи правац – то је интуитивна мистика, у коју је могуће сврстати следећа учења:
– зен-будизам
– философски таоизам
– гјана-јога (јога знања)
– учење Џ. Кришнамуртија
– учење О. Раџниша
– учење К. Кастанеде, и др.
У овим учењима, по правилу, одриче се рационално логички прилаз стварима, подстиче се парадоксалност и противречност у понашању и речима, развијање способности да човек реагује ванразумно, спонтано, интуитивно, без препреке у испуњавању својих жеља и оцењи вања датих реакција.
Мото оваквих учења је – пуна унутрашња слобода. Резултат религиозног таоизма јесу разуздане оргије, адепти зен-будизма дозвољавају себи да чине све што им падне на памет, а скандалозна историја Ошо Раџниша и његових следбеника, потпуно разузданих страсти, под изговором слеђења природних потреба, очигледно показују до каквог се анималног нивоа може доћи под заставом ослобађања од стега, спонтаности и природности.
Философија зен-будизма, вулгарно схваћена на западу, представљала је један од разлога за рађање хипи покрета, слободне љубави, сексуалне револуције, и других покрета 60-тих година, чија је главна лозинка била – слобода. У самом зен-будизму, морални захтеви су веома високи – само мајстор себи може све дозолити. Зен има за циљ достизање просветљења као ирационалног стања „јединства и хармоније са светом“.
Искључење интелекта показује се као средство продора у невидљиви свет, по учењу Карлоса Кастанеде. У учењу Кришнамуртија циљ је достизање „чисте свести“ слободне од сваке мисли, облика и форме. Циљ достиза ња свесности је у претпоставци да она у себи садржи сву истину и сво блаженство. Ово је упрошћена варијанта нирване.
Подела свих видова мистике на три правца (интелектуални, психо-физички и интуитивни је сасвим условна. Пре би се могло рећи да стављање акцента на разум, праксу или интуицију, разликује правце који су овде поменути. Сви се они у одређеној мери прожимају и имају много тога заједничког, па није могуће обухватити све детаље датог учења у једном кратком огледу. Оно што представља заједничку нит свима, јесте – медитација.
Медитација – у најширем смислу речи јесте процес оперисања пажњом; током медитације човек одваја паж њу од сваког садржаја свести, са циљем да постигне „чи сту свест“, или пажњу задржава непомично на одређеном објекту. Овакво задржавање пажње оснажује емоциона лно осећање блаженства, што се рађа понављањем мантре, као у кришнаизму; али никаква медитација не садржи скрушеност срца, што је основ православне молитве. У овоме је суштинска разлика између медитације и молитве. Без скрушенога срца и Исусова молитва прераста у ме дитацију, и може бити погибељна за хришћанина, на шта нас често упозоравају свети оци Цркве (17, с. 22-31).
И пажња и трепет, могу бити присутни и у православној молитви и у медитацији, али скрушеност срца се не може наћи ни у једном источном учењу. Јасно је зашто – ниједно учење осим хришћанства не познаје покајање, онако како учи наша црква. И зато, сви источни и окултни путеви воде у пропаст лажи и заблуда, на којима је могуће погинути и заувек душу изгубити. Почетак мудрости је страх Господњи, каже Свето Писмо (Приче 9, 10), а њега нема у источним философијама. Тамо је једна самовољна гордост и стремљење жуђеним циљевима мимо заповести које нам је дао Господ, за наше добро.
Сви ми помало пребивамо у прелести, која је по све том Игњатију „озлеђеност природе човечије лажју“ (5, т. 1, 3. 330) и она је „страсна или пристрасна наклоност душе према лажи на темељу гордости“ (с. 130). Само покајање може нас избавити од лажи и немогућности да видимо истину. Као што пише свети Игњатије: „Сви видови демонске прелести… произилазе од тога што у срж молитве није уткано покајање, што покајање не извире из душе, што није циљ молитве… Покајање, и све оно што га прати, као: скрушеност духа, плач срца, сузе, самоосуда, сећање на смрт, сећање на суд Божији и вечне муке, осећа ње присуства Божијег, страх Божији, јесу дарови Божији… Покајање, залог дарова вишњих и вечних… Скрушеност духа и плач је суштинска особина покајања, суштина ис правности молитвеног подвига; одсуство његово – знак је лажног настројења (5, т. 1. с 233-234). Управо ово одступање ми налазимо у не-хришћанским, не-православним мисти чним философијама окултизма и хиндуизма.
Оглед: ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
Из књиге:„Витлејемска звезда,“, превод са руског Јања Тодоровић., Словенско слово, Н. Сад 2019
[1] Ево примера како је ступила у контекст с невидљивим светом осни вач агни-јоге Ј. И. Рерих: „То се догодило између 1907. и 1909. године. Остала је увече сама и рано отишла на спавање. Пробудила се изненада због присуства врло јаке светлости и видела у својој соби фигуру човека необично лепог лица обасјаног светлошћу. Све је било прожето тако снажним вибрација ма да је прва мисао Јелене Ивановне била да је реч о смрти. Мисао о смрти убрзо је заменила јасна свет о необичном и неупоредивом присусву више силе. Овако је изгледала посета учитеља Е. И. Рерихове“ (Беликов: „Духовна биографија Н. К. и Е. И. Рерих“).
