Током седамдесетих година 20. века издвојио се четврти талас хиндуистичких духовних учитеља, чије ће послање достићи врхунац у наредне две деценије. Нагласак њихове мисије помера се са заједнице на појединца. Ако овај заокрет ка индивидуализму схватимо као главну одлику тог периода, онда упутства која су давали својим следбеницима, усмерена на личне обреде и различите облике понашања (не увек искључиво духовне природе), можемо разумети као правац и метод личног узрастања и преображаја. У том контексту, превазилажење сопствених граница представљало се као доказ исправности вере, духовног уздизања, па чак и просветљења следбеника. Међу бројним проповедницима овог периода, највећу пажњу западне јавности су привукли: Ошо Бхагван Шри Раџниш (1931-1990), Шри Чинмој (1931-2007) и Саи Баба (1938-2018).
Уколико би кредо „премашити сопствене границе“ био централна порука учења четврте генерације хинду-гуруа, подразумева се да би се и саме те границе претходно, од стране самих практиканата могле слободно дефинисати, потом и превазилазити. То би у ствари били циљеви које човек сам себи поставља у циљу надвладавања истих… Оне не би нужно морале бити духовно-религијског карактера; могле би обухватити и друштвене баријере које су традиционално означаване као табуи. У том смислу, могло би се рећи да је посебно Ошо Бхагван Шри Раџниш кроз обрасце и праксу динамичке медитације, као и ослобођења сексуалне енергије, предњачио у премошћавању традиционалних светоназора, управо, наглашавајући своје конкретне методе и поступке као путеве могућег радикалног напретка у процесу самотрансценденције.
– Ошо Раџниш (Бхагван Шри Раџниш)–
Ошо Бхагван Шри Раџниш (1931–1990), рођен као Чандра Мохан Џаин, био је један од најконтроверзнијих духовних учитеља 20. века. Његово учење представља синкретичку мешавину источњачке мистике, зен-будизма, тантре, западне психотерапије и радикалне критике традиционалног морала. За једне је био ослободилац од догме и лицемерја, за друге вешт манипулатор који је духовност претворио у спектакл и моћну организацију са изразито ауторитарним обрисима. Критички приступ Ошоу захтева да се уоче и иновативни аспекти његове мисли, али и дубоко проблематичне праксе које су пратиле његов покрет.
Кратка биографија
Рођен је као најстарији од једанаесторо деце трговца из села Кучвада у држави Мадија Прадеш. Као дете, показивао је независан и бунџијски дух. Током студија филозофије наводно је доживео просветљење, што он сам описује као стање „тоталне свести и пробуђености”, попут онога што се десило принцу Гаутами Сидарти пре него што је постао Буда. Успешно је завршио студије, био награђиван као изузетан говорник, радио као професор санскрита, касније и филозофије, али је све то напустио да би се посветио медитацији и проповедању. После напуштања универзитета, најпре мисионари у Мумбају (тадашњи Бомбај), а затим у граду Пуни, где је наставио своје послање.
Учење и мисија
У Пуни оснива свој ашрам. Ту се расправљало о гледиштима свих значајних фигура историје, од Буде до Ајнштајна и од Лао Цеа до Вилхелма Рајха. Убрзо заједница прераста у снажну организацију, материјално опскрбљену, која привлачи све већи број људи са Запада који су долазили тражећи спас своје душе. Њихов број је превазишао цифру од сто хиљада. Ошо им је држао мотивационе говоре, инспиративне беседе, подучавао и придиковао. Стварао је своје учење, комбиновано стваралачким опусом источних и западних мислилаца. Оно је подразумевало проницање у себе, као начин да се постане богат у физичком, материјалном и спиритуалном смислу. Посетиоцима из Индије и иностранства нудили су се различити програми и технике за лични развој и духовну „промену“. Његова мисија, почивала је на изузетном говорништву.
1.Спас душама својих следбеника тражио је упућујући их на потирање, тј. брисање сопственог ега. Тек када се избрише сопствени его, поучавао је Индус, човек постаје независан, слободан и душевно здрав, а его је прошлост. Све што се радило и акумулирало, све карме и каузалности, све жеље и жудње претходног времена, све што је везано за оно од чега потичемо, а то је раса, религија, наука, школа, породица…, у ствари условљава, ограничава и притиска човека, оптерећеног сопственим егом у којем се складиште и интегришу меморијски трагови и симболи прошлости. На терену хришћанства, тумачи Ошо, Христово распеће представља брисање тела, а Васкрсење је поново рођени и ослобођени Христ. Из тога проистиче порука следбеницима из хришћанског миљеа, да ће се њихово васкрсење десити након брисања ега.
2.То практично значи, открива даље Бхагван Раџниш, да је свако постављање неког циља предуслов нервозе и фрустрације. Циљ треба да буде екстаза и блаженство. И Адам и Ева, поручује Хришћанима, били су избачени из раја пошто су окусили плодове са дрвета познања, а то је у ствари била жеља да се потхрани его. Себе, као пример реченог, Ошо поистовећује са белим облаком, а свој пут духовности назива „путем белих облака”. То је пут свеприсутности, лакоће, неусловљености, нежности, блаженства и љубави. Не бити, не постојати, а бити свуда. То све је свакако немогуће остварити супстанцијалним егом.
3.Осим тога, сексуална енергија, сматра Индус, јесте једина енергија коју не можемо потиснути, али је можемо преобразити, то јест можемо медитирати кроз секс. Сексуална искуства трансформишу се тако у медитативна. Он посебно наглашава да није секс тај који ослобађа екстазу, него је то у ствари стање свести ослобођено сваког мисаоног процеса.
4.Ошо Раџниш је такоће промотер такозване динамичке медитације. Он је сматрао да је савремени човек преоптерећен психолошким потискивањима и да не може лако ући у „блаженствену тишину“ класичном медитацијом. Зато је предложио „динамички“ пут: кроз телесну експресију до унутрашње празнине. Његов „патент“ је институционализован кроз заједницу у Пуни (Osho International Meditation Resort), која и данас практикује ову технику. Динамичка медитација иначе представља синкретистичку духовно-психолошку технику насталу у контексту западне рецепције источњачких учења у другој половини XX века. Заснива се на петостепеном процесу (интензивно дисање, катарзично испољавање емоција, ритмичко понављање звучне формуле, фаза непокретности и завршни плес), чији је циљ, према аутору, деконструкција психичких блокада и улазак у стање „контемплативне свести“.
Комуна Раџнишпурам – врхунац и пад покрета
Ошо је несумњиво био харизматичан говорник, интелектуално оштар и провокативан. Његове поруке, поуке, те сеансе и медитације, привлачиле су на хиљаде људи са Запада. Из тог разлога, Индус одлучује да крене присталицама у сусрет. Одлази 1981. за Америку и оснива на огромном ранчу у држави Орегон своје седиште, такозвану „спиритуалну комуну Раџнишпурам “. Ту су га посећивале хиљаде људи из Америке, и Европе. Ошо је умео да говори језиком модерног човека баратајући појмовима из психотерапије, популарне психологије, програма личног развоја, самоспознаје… Његова учења су спајала различите духовне традиције. Посебно је наглашавао медитацију, свесност, љубав, радост, креативност, храброст и хумор. Сматрао је да су ове вредности потиснуте крутим верским правилима и друштвеним нормама.
1.Ошо је оштро нападао институционализовану религију, тврдећи да је она угушила живо духовно искуство. Позивао је на „религиозност без религије“, на лични доживљај просветљења, ослобођен традиционалних ауторитета. Његове динамичке медитације и нагласак на телесности, емоционалном пражњењу и аутентичности одговарали су генерацијама које су после шездесетих година тражиле алтернативу строгим моралним системима. Међутим, напред описано учење у пракси је (најпре у његовом случају, а потом мећу хиљадама следбеника) у многоме, превазишло оквире законских норми које важе и за регулисање рада јавних кућа, а не духовних заједница. Масовне сеансе претварале су се у масовне оргије, са свим видовима перверзија[1].
2.Човек којем се најпре све толерисало, незајажљиво се од гуру-проповедника претворио у раскалашног богаташа (власника 93 аутомобила марке Ролс-Ројс), сексуалног развратника и перверзњака недостојног своје мисије и својих књига, порука, поука и беседа, које је први лично демантовао и компромитовао.
3.Вођени су и бројни судски спорови због изградње и ширења комплекса. Ситуација је постала још тежа када су откривене тешке незаконите радње, укључујући тровање храном салмонелом 1984. године. Раџниш и његови сарадници су оптужени за биотероризам, а после и за покушај убиства једног америчког тужиоца. Године 1985. депортован је из САД.
4.Враћа се у Индију и у свом граду Пуни, оснива „Ошоов мултиверзитет” (мултиуниверзитет) са предметима као што су: алхемијско-хипнотерапијски тренинг, зенстрељаштво, трансмисија енергије, тибетанско лечење пулсом, па чак и уметност умирања![2].. Преминуо је 1990-те.
5.Његово наслеђе је подељено између милиона људи који у његовим књигама проналазе инспирацију за лични раст и аутентичнији живот, али са друге стране и оних који у њему виде преваранта чији је покрет довео до људске патње и злочина. Ови први, дакле његови ученици, основали су организацију Neo – Sannyas International, преко које настављају мисију Ошо Бхагван Шри Раџниша. Број активних следбеника у свету, дакле оних који учествују у заједничким медитацијама, који ходочасте, као и оних који су активни на друштвеним мрежама процењује се на око 50 000. Шира публика оних који показују интересовање, који су повремено на медитацијама или су само пратиоци на мрежама се процењује на око 2 милиона.
Резиме
1.Да бисмо разумели популарност Ошо Бхагван Раџниша, морамо га сместити у контекст Индије друге половине 20. века. Оно што га је издвојило од осталих гуруа била је његова оштра крика Махатме Гандија и социјализма . Док се Индија још увек опорављала од колонијализма, он је проповедао капитализам, индивидуализам и слављење материјалног благостања. Његова синтеза ” Грка Зорбе ” (материјално, животно уживање) и “Буде” (духовно просветљење) била је одлично осмишљен маркетиншки потез .
2.За уморне западњаке, уморне и од пуританског хришћанства и од социјалистичких идеала, овај Индус је нудио примамљив пакет: духовност без одрицања, медитацију која укључује слободну љубав и богатство. Тај аранжман, био је посебно привлачан имућним западним следбеницима, који су у његовом учењу видели наставак контракултурних тежњи шездесетих. Међутим, већ на основу мисионарског сведочења у раном периоду, може се поставити питање аутентичности. Да ли је Раџнишев анти-системски став био истинска филозофска позиција или софистицирани механизам привлачења пажње и следбеника?
3.Његова критика других религија, ма колико духовита била, често је прелазила у отворену агресију и богохулне опаске, што сугерише више стратегију “задевања” друштва него конструктивну дијалектику . Ошов однос према истини и чињеницама додатно компликује његову слику. Његове књиге нису плод самосталног писања, већ транскрипти говора које су бележили следбеници . У тим говорима, Ошо је често мењао историјске факте, прилагођавао приче или измишљао детаље, служећи се слободном интерпретацијом.
4.На замерке ученика, одговарао је да чињенице нису важне, већ само суштина поруке . Овај “метод” има опет дубоке импликације. С једне стране, он служи рушењу интелектуалног ауторитета и подстиче слушаоца да се ослони на интуицију, а не на “мртва” знања. Са друге стране, ствара терен за потпуну манипулацију, јер ако мајстор не може да погреши, онда свака његова реч постаје догма.(прим аут.) Када се та догма суочи са очигледним неистинама или контрадикцијама (јер је данас говорио једно, сутра друго), ум ученика је принуђен да бира: или да одбаци цео систем, или да прихвати да је истина изван рационалног разумевања . Ово је класичан механизам секташке контроле ума.
5. Индус остаје једна од најфасцинантнијих и најпроблематичнијих фигура модерне духовности. Био је човек дубоких контрадикција: бриљантан говорник и плитки мислилац, заговорник апсолутне слободе и креатор тоталитарног система, критичар догми и самим тим стваралац новог скупа веровања.
6. Слобода је уздизана до апсолута, без јасне етичке одговорности. У пракси, то је водило ка амбивалентном односу према сексуалности, моћи и новцу. Проповедао ослобођење од фактора условљености: амбиција, жеља и посесивности, а истовремено је живео окружен луксузом (колекција „ролс-ројсова“ постала је симбол те противречности). Експеримент са комуном Раџнишпурам у САД, показао је да идеологија апсолутне духовне аутономије лако прераста у затворени систем са снажном контролом и култом личности. То указује на унутрашњу противречност: покрет који проповеда ослобођење завршава у зависности од вође и његове интерпретације „просветљења“.
Православно – хришћанска критичка анализа учења и мисије Ошо Раџниша
Учење Бхагван Раџниша представља типичан пример модерног духовног синкретизма који, под плаштом „ослобођења“ и „просветљења“, релативизује истину, морал и личносни однос са Богом. Његова мисија није била само понуда алтернативне духовности, већ систематско поткопавање традиционалних религијских структура, нарочито хришћанског схватања греха, покајања и спасења. Ошоов синкретизам, комбиновање елемената хиндуизма, будизма, психоанализе и западног индивидуализма ствара утисак универзалности, али у суштини производи религијску неодређеност. Истина се своди на субјективно искуство, а духовни ауторитет на харизму вође. У таквом систему, критеријум истине није откривење Божије у историји, већ унутрашњи доживљај. Православље, напротив, сведочи да истина није стање свести, већ Личност оваплоћени Логос Божији.
Посебно проблематичан аспект Ошоовог учења јесте његова радикална релативизација моралних норми, укључујући афирмацију сексуалне слободе као средства духовног ослобођења. Овакво поимање слободе своди личност на нагонску и психолошку динамику, лишавајући је аскетског и евхаристијског преображаја. За православно хришћанство, слобода није анархична аутономија, већ способност да се љуби у истини, што подразумева подвиг, самоконтролу и покајање.
Ошо полази од претпоставке да је човек по природи божански и да је довољно „пробудити“ унутрашњу свест како би се достигло просветљење. Овакво учење суштински одбацује библијску истину о паду човека и о потреби искупљења. У православној антропологији човек није самодовољно божанство које треба да открије своју суштину, већ створено биће позвано на заједницу са Богом. Обожење није резултат технике, психофизичке дисциплине или експеримента са свешћу, већ дар благодати у Христу.
Са православног становишта, мисија Ошо Бхагван Шри Раџниша није само културни феномен, већ још један симптом духовне кризе модерног човека, који жели духовност без покајања, мистику без крста и просветљење без личног односа са Христом. Апологетски одговор Цркве није страх од дијалога, већ јасно сведочанство да истинска слобода и преображај не долазе из експеримента са свешћу, већ из синергије људске воље и Божије благодати у животу Цркве.
Зоран Луковић
[1] Хипи-покрет, иако на заласку, још увек је, сходно свом изворном праву на слободну и отворену љубав, амортизовао однос власти према раџнишевцима, па су оне (широм света) дуго биле уздржане. Појава дроге је решавана на сличан начин појединачним хапшењима. Али, зна се, порез му нису опростили. Кад су почеле да стижу казне за неплаћање пореза почеле су и оптужбе за угрожавање јавног морала, проституцију, кријумчарење дроге. Оптужен за тридесет пет кршења закона, Ошо Раџниш је затворен 1985. и поред тога што су га бранили најјачи адвокати из САД. У исто време забрањен му је улаз у 22 државе света.
[2] Умире 1990. Према званичној дијагнози Ошо Раџниш је умро од срца. Последња ауторитативни документи казују да је био заражен HIV-ом, те да је СИДА узрок смрти
