Феномен „добровољне жртве“, као појам настаје последњих деценија у анализама истраживача више научних дисциплина и праваца. Разматра се кроз различите визуре, oд геополитичког контекста до свакодневице група и појединаца.
Еклатантан пример испољавања феномена „добровољне жртве“,налазимо у оквирима сектног и манипулативног деловања.
Учење и пракса тоталитарних секти, култова и гуру покрета, нам посредством обманутих следбеника, евидентно указује на моменте искушења у животу савременог човека, који су смештени у оквире људских права, а самим тим и у простор слободе.
Доима се да баш тамо, где се примарно очекивало да човек новог идентитета креираног кроз вредности и дух постмодерне тријумфује, тамо где се слободе и права у потпуности манифестују, а то је факт слободног избора, односно доношења одлуке, да је заправо то тачка његовог највећег ризика.
Програм секти и култова новог доба гради илузију о потенцијалној свемоћи код будућих следбеника. У мери у којој је њихова понуда више обећавајућа, утолико је лична одлука о њеном прихватању више деликатна и ризична, јер се најчешће тиче кључних спасењских и егзистенцијалних питања, као на пример „избављење“, „просветљење“, „исцељење“, „благостање“, „љубав“, „припадање“,… Дакле опасност баш вреба тамо и тим поводом где је адепт поклонио поверење непосредном учитељу прихвативши савет, програм или рецепт,
Могуће последице нису уочљиве, јер су заклоњене или параван организацијом помпезног назива и високо постављених циљева или је њихова могућност потиснута управо атрактивном понудом, која погађа у центар потреба појединца тако да „помућује разум“.
Појединац се инструира и охрабрује да покаже ниво еманципације од „превазиђених филозофских и друштвених модела“. Он приступа „елитној заједници“, прихвата њено учење и праксу, након што је поверовао у ласкаву представу о себи и упловио у „више нивое свесности“, претходно одбацивши, а некад и презревши систем вредности на којем је одрастао и васпитаван.
Апсолутно слободан, али и препуштен самом себи, потенцијални конзумент, углавном оскудног предзнања, искључиво чулно пријемчив, високих очекивања, абонентски оријентисан, било да је у стању нужде или у жару личних амбиција, углавном одлучује о свему сам.
Он је сам, самодовољан и супериоран, но то је на жалост, само његов субјективни осећај.
Објективно, он је инфериоран и сам пред огромним ризиком од погрешног избора.
Еманципован од „стега прошлости“, модела по којем је васпитаван и стасавао, необавезан према традицији, цркви и црквености, те културолошким и образовним стандардима, појединац је сам себи редуковао критеријуме.
Сам себе је предиспонирао на илузије и обмане са често тешким исходом.
Последице су редовно много теже од голе чињенице да је доведен у заблуду и преварен. Оне се тичу како изневерених очекивања, тако и духовне испразности, потрошеног времена, имовине, поремећених односа са најближим, губитка здравља…
Посебно су драматичне последице дословног прихватања и буквалног тумачења одређених учења (култови судњег дана, сатанистички огранци) која укључују „вишим циљевима оправдану“ примену насиља, како према трећим лицима, тако и према себи и заједници. Свет су протеклих деценија шокирала „спасењским планом“ планирана колективна самоубиства верски фанатизованих заједница али и породица и појединаца. Oнo што је посебно важно, последице не сноси само појединац, већ рачуне најчешће плаћа и његова околина, породица, фирма, шира заједница…
Истраге које се овим поводом предузимају управо често узмичу пред чињеницом да је „жртва“ добровољно прихватила понуду, приступила ритуалу, упражњавала технике …
Све више „продуховљених“ индивидуа, просторним и временским пространствима плови сам, без брода са кога се искрцао својом вољом, без начела, мапе или путоказа.
Место и моменат избора, разним поводима су генерално, стратешки важна позиција за данашњег човека, који често није свестан лавиринта у који улази у многим животним ситуацијама, без расположиве „навигације“.
Старе светоназоре је одрекао, од струке и науке одустао, искуством не располаже, рационалног је све мање, а слободе и права све више, понуде највише…
Одговор и поука на претходно су управо опозитни. Превише, алтернативе, образаца, лаких решења, информација и дезинформација је око нас. Време је да се вратимо критеријумима, да инсистирамо на струци, науци, стандардима, нормативима, генерално да проверавамо веродостојност понуде.
Потрудимо се да се и у данашњем времену држимо се у мери могућег, критеријума и слова предања и доведемо у поредак савременост као и све што она доноси. Традиција не постоји да би била у бункеру.
Не будимо жртва сопствених погрешно донесених одлука, недовољно промишљено одлазећи на сеансе непознатих „чувара тајни“.
Мислимо да је упутно да слобода подразумева претходну свест о потреби утврђивања критеријума и начина уживања те исте слободе, као и слободу избегавања од грешке и греха.
Апсолутна слобода и потпуна еманципација су погубна комбинација.
Имајмо увек и у души и на уму, да је Црква као стуб и тврђава истине и лађа спасења, двомиленијумски светионик за сва духовна питања, контроверзе, недоумице, дилеме…
„…А даље, браћо моја, јачајте у Господу и у сили моћи његове. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тијела, наго против поглаварстава и власти и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети и зли дан и одупревши свему, одржати се…“ (ап.Павле Ефeсцима, гл.6.10-13)
Луковић Зоран
