I – Светски економски форум – промотер нове духовности
Светски економски форум, (скр. СЕФ, енгл.World Economic Forum-WEF) је међународна организација основана 1971. године са циљем да окупи политичке лидере, пословни сектор, академску заједницу и цивилно друштво у циљу изградње програма и планова који се тичу кључних глобалних питања. У основи, његова мисија је да подстиче јавнo и приватнопартнерство ради решавања светских изазова, од економске стабилности и технолошке трансформације, преко климатских промена, до социјалне кохезије и геополитичких тензија. Kроз дијалог и умрежавање СЕФ креира оквире за одрживи развој и глобалну стабилност наше планете. Годишњи састанак Форума се одржава у Давосу[1].
Последњих се година, поред редовне агенде, интензивирају верски и религијско-духовни контакти, разговори, партнерства и пројекције. Године 2024-те Форум је инаугурисао нови стратешки подухват, то је Заједница вере на делу (енгл. Faith in Action Community); чешће се користи само Делатна вера или на енглеском Faith in Action, што ћемо и ми следити у овом тексту. Ова заједница окупља више од 100 верских лидера, верских организација, међурелигијских мрежа и стручњака са свих меридијана од којих су многи сарадници УН, као и многих сличних међународних институција. У оквиру Faith in Action учествују представници хришћанства, будизма, јудаизма и других духовних традиција, претежно као партнери у мулти-верском дијалогу, а мање као промотери конкретне вере[2]. Циљ њихових сусрета је разматрање улоге религије и духовних вредности у решавању глобалних изазова: од заштите животне средине до етичког управљања технологијом и промоције „моралне економије“. Тако су током самита у Давосу протеклих година, били организовани сусрети и протоколи попут панел дискусија, вођених медитација или разговора о „заједничким вредностима“ међу религијским и индустријским лидерима. Ове активности су усмерене на појачавање етичког и духовног капацитета у оквиру разговору о идентификованим планетарним ризицима.
У оквиру описаних активности Светски економски форум се не везује нити промовише искључиво један верско-религијски образац или конкретну теолошку доктрину као део своје званичне агенде, већ покушава да пронађе заједнички универзални образац. Тако идеја јединствене светске религије, која иначе свој модерни израз већ деценијама манифестује кроз покрет Њу ејџ, данас потенцијално добија моћну институционалну, финансијску и интелектуалну подршку на глобалном нивоу, управо кроз наведену иницијативу Форума.
Рекло би се да заједница „Делатна вера“ не представља пуку платформу међурелигијске сарадње, већ симптом дубљег процеса у којем се религија постепено измешта из сопствених институционалних и догматских оквира и преводи у надконфесионални, функционални модел. Под окриљем Светског економског форума, религијски актери се не окупљају ради богословског дијалога, већ ради усаглашавања око планетарних циљева, што може подразумевати релативизацију еклисиолошких разлика и прихватање заједничког етичког минимума као новог нормативног стандарда. Управо ту се отвара питање да ли „Делатна вера“ у ствари означава корак ка даљој деинституционализацији религије, њеном ослобађању од конкретних предањских наратива и истовремено уводи универзални и пројектовани модел „светске религиозности“, чији легитимитет више не произлази из откривења и истине, већ из консензуса и функционалне употребљивости у глобалном управљању. Стога сматрамо да иницијатива Светског економског форума, артикулисана у заједници „Делатна вера“ (Faith in Action) заслужује макар оквирни аналитички осврт.
II – Од Њу ејџа до Делатне вере
1. Од секуларизма ка постсекуларном парадоксу
У сфери социолошких теорија XX века преовладавале су претпоставке да ће ток модернизације нужно довести до маргинализације религије. Секуларизација је схватана као историјска нужност, а религија као реликт предмодерног доба. Међутим, почетком XXI века постаје јасно да се ова предвиђања не остварују. Религија се није повукла из јавног простора, а свакако не из живота породица и појединаца. Ту имамо два упоредна процеса. У истом културном простору преплићу се са једне стране аутентична потрага за Богом, а са друге моделована духовност која одговара логикама тржишта и глобалног управљања:
-i- повратак традиционалној религији и религиозности, се одвија у знаку дубоке егзистенцијалне несигурности, културне фрагментације и замора од радикалног индивидуализма. У времену убрзане дигитализације, глобалних криза и релативизације вредности, човек данашњице поново тражи ослонац у литургијском искуству, спасењском и врлинском путу, те саборности и предању које нуде историјске верске традиције.
-ii- развијају се и обрасци „нове индивидуалистичке духовности“. Иако користе језик аутентичности, бриге за душу и унутрашњег мира, често се своде на угађање потребама ега практиканата и постају својеврсни религијски чин, где се сопствена личност поставља на пиједестал и обожава кроз стално самоусавршавање, подизање личних потенцијала и превазилажење граница… У таквом самоиницијалном обреду, човек је истовремено „служавшчи“, дакле онај који приноси жртву и божанство коме се та жртва приноси. Наглашавамо да ови обрасци последњих деценија све више бивају прилагођени, чак бисмо могли рећи подређени корпоративним стратегијама управљања људским ресурсима и глобалним агендама центара моћи. У овом случају, духовност редукује религијско искуство на технике саморегулације, продуктивности и психолошке стабилизације, чиме се трансцендентна димензија вере постепено замењује инструменталном; она у ствари постаје начин и средство за одржавање функција корпоративних система, а не пут преображаја личности који води ка Есхатону. Према томе, овде је евидентна рефункционализација религије унутар глобалних, политичких, културних и економских токова. Ови нови облици духовности, премда се представљају као „инклузивни“, „отворени“ и „универзални“, показују снажну тенденцију ка разарању институционалних, догматских и еклисиолошких основа традиционалних религија.
2. Њу ејџ: духовност без откривења и истине
Покрет Њу ејџ или Ново доба, настаје (1893) као духовна синтеза елемената источњачких религија, западног езотеризма, психологије и контракултуре[3]. Бог се више не схвата као лични Творац, већ као енергија. Спасење се замењује самореализацијом, а истина постаје субјективно искуство. Идеје Њу ејџ-а се интензивно шире током друге половине XX века. То представља први масовни покушај радикалне деинституционализације религиозне праксе у модерном Западу и артикулацију духовности као индивидуалног, искуственог и синкретистичког процеса. Појединац у себи задржава веру, али одбацује институцију, догму, предање и ауторитет. Религијски идентитет постаје флуидан, приватизован и фрагментован са нагласком на личном „духовном расту“ уз селективно преузимање елемената различитих религијских традиција и упадљиву етичку неутралност. Управо овај модел поставља темеље за све касније облике постсекуларне духовности који се више не заснива на истини већ на искуству и корисности.
3. Некст ејџ: од контракултуре ка систему
Иако је Њу ејџ у својој раној фази био маргиналан и често контракултуран, његова антитеолошка и антиекилисијална логика показала се изузетно прилагодљивом. Управо та прилагодљивост омогућила је прелаз ка ономе што се почетком XXI века све чешће назива Некст ејџ (Next Age). То је фаза у којој се духовност више не појављује као алтернатива систему, већ као његов интегрални део. За разлику од класичног Њу ејџа, Некст ејџ не делује са маргине, већ изнутра: кроз образовне програме, корпоративну културу, психолошке и терапијске праксе, дискурс одрживог развоја и глобалне етике. Духовност се у овој фази деполитизује и деидеологизује, али истовремено бива функционализована, она постаје средство за управљање стресом, јачање „отпорности“, унапређење продуктивности и стварање вредносног консензуса у плуралистичком друштву. Кључна новина Некст ејџа јесте управо његова институционална прихватљивост. То значи да духовност више није бунт против система, већ постаје функционални елемент система пожељан додатак корпоративној култури, образовним политикама и међународним организацијама.
4. „Делатна вера“: институционална кулминација пост-Њу ејџ духовности
У том контексту појављује се иницијатива Faith in Action, иницирана и ослоњена на Светски економски форум, као својеврсна кулминација пост-Њу ејџ духовности. За разлику, на пример, од класичног екуменизма, који је барем формално задржавао теолошку самосвест појединих конфесија, Делатна вера полази од претпоставке да су доктринарне разлике секундарне, а да је примарна заједничка „вредносна платформа“, базирана на миру, одрживости, инклузији, социјалној правди, те енергетској и климатској одговорности.Овде долази до кључног заокрета: религија се више не посматра као носилац истине, већ као инструмент друштвене кохезије и глобалног управљања. Вера може бити „делатна“ у оној мери у којој је операбилна, мерљива и компатибилна са циљевима глобалних институција. Управо у томе се огледа дубоки континуитет са Њу ејџ логиком: иако је језик формално другачији, суштина остаје иста – истина се релативизује, а спасење се секуларизује у виду друштвеног напретка. Дефинитивно, иницијатива „Faith in Action“ окупља велики број верских лидера и организација различитих традиција, али не ради теолошког дијалога или доктринарних сучељавања, већ ради заједничког деловања око унапред дефинисаних глобалних циљева. За разлику од Њу ејџа, овде се више не говори о „новој духовности“ у опозицији према традиционалним религијама, већ о њеној укључености у заједнички, надконфесионални оквир деловања. Религија се овде третира као друштвени ресурс. Њена вредност се не мери истинитошћу учења већ способношћу да допринесе толеранцији, миру, политичкој коректности, стабилности, прогресу и „одрживом развоју“. То може довести до парадоксалне ситуације у којој се религијама признаје јавна улога али само под условом да саме себе релативизују, тачније да буду етички усаглашене са универзалним друштвеним тенденцијама и вредностима. Дакле, могућа је тенденција одвајања вере од Цркве (или друге верске институције), духовности од предања, као и да се етика се „разведе“ од истине. Догматске, сотириолошке и еклисиолошке разлике би тако биле суспендоване у корист светоназора глобалног постсекуларног поретка. На тај начин, „њу-ејџерска“ тежња ка синкретизму добија своју зрелу форму: не више као алтернативни духовни покрет, него као већ достигнути ниво и стандард глобалне религиозности. Тако се може говорити о јасној развојној линији:
Њу ејџ као духовна побуна против институција друштвеног система →Некст ејџ као духовност прилагођена друштвеном систему → „Делатна вера“ као „чедо система“, што ће рећи институционализована, постконфесионална религијска пракса у оквиру и у корист система. У том процесу, религија не нестаје, већ мења своју природу. Она престаје да буде простор истине и откривења, а постаје за глобално управљање, етичку координацију и друштвену стабилизацију. Управо зато „Делатна вера“ не представља прекид са Њу ејџом, већ његово историјско испуњење – тренутак у коме се некадашња маргинална духовност коначно настанила у самом центру глобалних институција.
5.„Делатна вера“ као облик глобалне корпоративне религиозности
У свом неком будућем облику, „Делатна вера“ би се могла тумачити као појава глобалне корпоративне религиозности. Реч је о моделу у којем се религијски наративи, симболи и ауторитети интегришу у корпоративно-институционални дискурс, али лишени своје трансцендентне и есхатолошке димензије. Вера се вреднује не по истинитости, већ по корисности. Овај модел показује неколико карактеристичних одлика:
-i-Ванинституционалност – религијски идентитет се одваја од конкретне црквене, догматске и канонске припадности;
-ii–Синкретистичка етика – нагласак на заједничким „вредностима“ уз минимизацију догматских разлика;
-iii-Корпоративни језик – вера се преводи у терминологију „stakeholder-а“, „impact-а“ и „best practices“[4];
-iv-Пост-истински консензус – истина више није оно што се открива, већ оно око чега се постиже друштвени договор. У том смислу, „Делатна вера“ не представља повратак религији након секуларизма, већ нови облик постсекуларне контроле религиозног поља, у којем се традиционалним верама признаје јавна улога само под условом да се саморедукују и прилагоде „духу времена“.
6.„Делатна вера“ из православно-богословске перспективе
Уколико би се заиста показало да верско-религијска ванинституционалност није тек маргинална појава, већ структурна, па чак и суштинска одлика постсекуларног доба, онда би било могуће говорити о дубинској трансформацији начина на који се вера појављује и функционише у јавном простору. У том случају, религија више не би била схватана превасходно као институционално уобличена стварност, већ као флуидна, пројектно оријентисана и друштвено ангажована појава, прилагођена логикама савременог глобалног дискурса.
Под условом да иницијативе попут Faith in Action заиста буду сведочиле о трајној релевантности религије у светским друштвеним и политичким токовима, могло би се закључити да ће вера остати присутна у јавности управо, и само онда, када прихвати одређене нормативне оквире који јој постављају границе деловања. То би могло значити да њена јавна видљивост може бити условљена спремношћу да се самоограничи и да своју унутрашњу истину преведе у језик опште прихватљиве корисности. Ако би се вера редуковала на друштвену функционалност, дакле на хуманитарни, етички или интегративни допринос, такав процес би могао подразумевати постепено потискивање њене есхатолошке димензије. По том сценарију, трансцендентна перспектива, која веру упућује ка коначном испуњењу у Богу, била би замењена хоризонтом непосредне друштвене делотворности. Сходно томе, уколико би „Делатна вера“ била прихваћена искључиво као модел пожељне јавне религиозности, она би могла бити тумачена не као неутрална иницијатива, већ као индикатор дубље кризе. Та криза би се огледала у чињеници да се религија позива у јавни простор под условом да буде корисна, солидарна и функционална, али не нужно и истинита у сопственом догматском и откривењском смислу.
Из православне перспективе, овакви модели самоограничавања религије представљају дубок проблем. Црква није један од актера цивилног друштва, нити резервоар етичких вредности који се може по потреби активирати у глобалним пројектима. Она је пре свега, евхаристијска заједница, Тело Христово, утемељено у откривеној Истини и саборном искуству. Еклисиологија православне Цркве не познаје концепт вере без Цркве, нити духовности одвојене од Предања. Саборност (καθολικότης) није резултат консензуса различитих перспектива, већ заједничко учешће у Истини, која се не конструише, већ прима. Управо је ту кључни сукоб са постсекуларним моделом религије јер се истина не може истоветити са консензусом. Истина није оно што се „договара“, већ Оно Ко спасава. Према томе, за православно богословље, изазов није у дијалогу као таквом, већ у одбрани еклисијалне свести и Истине која не настаје кроз преговоре, већ се прима као дар.
Пут од Њу ејџа, преко Next Age духовности, до „Делатне вере“ показује јасан континуитет: од субјективне духовности ка глобално вођеној религиозности. XXI век није доба без вере, већ доба вере без Цркве, духовности без Истине и религије без Откривења. Из православно-богословске перспективе, ово отвара суштинско питање: може ли Црква, као Тело Христово, пристати да њена Истина буде сведена на консензус, њена саборност прилагођена „духу времена“, а мисија усмерена на друштвену функционалност? Рекло би се да се управо ту се „Делатна вера“ показује, не као неутрална иницијатива, већ као изазов еклисиологији, саборности и самом појму истине.
У том смислу, XXI век није доба „повратка религије“, већ доба у коме се одлучује каква религија ће опстати: она која се прилагођава свету, или она која, остајући верна свом Предању, наставља да сведочи истину која „није од овога света“.
Зоран Луковић
[1] World Economic Forum – WEF, основан у швајцарском градићу Колони (Cologny) у близини Женеве. Има подружнице у Пекингу и Њујорку.
[2] Међународне верске и међурелигијске организације – Conference of European Rabbis – Регионална асоцијација јеврејских поглавара у Европи.
–World Evangelical Alliance – Међународно тело протестантских / евангеличких цркава и организација.
–Interfaith Center on Corporate Responsibility – Међурелигијска организација верских инвеститора и корпоративне одговорности.
– Council for Inclusive Capitalism – Комисија верских и пословних лидера у разговорима о моралним аспектима економије.
– Interfaith Center on Corporate Responsibility– Међуверски центар за корпоративну одговорност –
– UNIAPAC – UnionInternationaleChrétiennedesDirigeantsd’Entreprise – Међународна хришћанска унија пословних руководилаца.
Универзални духовни центри
–El-Hibri Foundation – Фондација која ради на међурелигијском дијалогу и миротворним иницијативама.
–Mata Amritanandamayi Math – Хиндуистички духовни центар и добротворна организација из Индије.
–Mahamakut Buddhist University – Будистички универзитет из Тајланда.
–Tanenbaum Center for Interreligious Understanding – Међурелигијски центар за промоцију разумевања и толеранције.
– Aspen Institute – Институт Аспен,
– Baha’i International Community – Међународна Бахаи заједница,
– Nishkam Centre – Нишкам центар,
– Religions for Peace – Организација: Религије за мир,
– Religious Freedom & Business Foundation
– Фондација за верске слободе и пословање
– Songdhammakalyani Monastery – женски манастир на Тајланду у оквиру теравада будистичке традиције.
– United Nations – Уједињене нације иначе често сарађују у мултиверским иницијативама, па тако имају значаја и у оквиру иницијатива Светског економског форума.
Поједини лидери и саветници активни у оквиру Faith in Action :
– Amma – оснивачица Mata Amritanandamayi Math (духовна учитељица и филантроп).
– Dhammananda Bhikkhuni – игуманија будистичког Songdhammakalyani храма.
– Bani Dugal – представник Bahá’í International Community.
– Thomas Schirrmacher – Генерални секретар World Evangelical Alliance.
– Gopal D. Patel – Суоснивач Bhumi Global и саветник UN мултиверског савета.
– Tariq Al-Olaimy, Brie Loskota, Anil Sakya, Katherine Marshall, Alexis Crow и други су наведени као чланови саветодавног тима/борда почетног извештаја (Faith in Action Report) уз академска, верска и стручна искуства.
[3] Светски религијски парламент у Чикагу 1893 (енг. World’s Parliament of Religions), био је први међународни скуп представника религија из читавог света, одржан од 11. до 27. септембра 1893. године у Чикагу, у оквиру World‘s Columbian Exposition, Светске изложбе поводом 400-ог годишњице Колумбовог „открића Америке“. Тај догађај се узима као место оснивања Њу ејџа, а као кључни моменат се узима промотивни говор Свами Вивекананде индијског духовног вође у којем он позиве лидере свих религијских традиција на заједништво и уједињење.
[4] Устаљени термини пројектно програмских комуникација – често се користе и изговарају у оригиналу: „stakeholder“, то значи заинтересована страна, „impact“ утицаји „best practices најбоље праксе.
