Опште назнаке
Саи Баба,пунo име Сатија Саи Баба (Sathya Sai Baba), што би у преводу само по себи значило Истинити Свети Отац је рођен 23. новембра 1926.у месту Путапарте (Индија, држава Андра Прадеш) као Ратнакарам Сатјанараџан Педи Раџу у породици која иначе није припадала касти духовника (Брамана). Преминуо је 24. априла 2011.
Слично учењу Шри Чинмоја, и код Саи Бабе запажамо универзалистички приступ религији, тако да и овде налазимо доктрину о једном богу и мноштву божанстава (анђела) и аватара, те остварених духовних учитеља. Оно што је особено код Саи Бабе, то је да се он прогласио реинкарнацијом чувеног индијског учитеља и аскете Саи Бабе од Ширдија. Сам Саи Баба је проповедао да је предодређен да живи три живота. У претходном се звао Ширди Баба. У свом ће живети 96 година, а осам година после смрти родиће се као Према Саи Баба и имаће лик Исуса Христа. Следбеници Саи Бабе иначе верују да је он божанство, реинкарнација бога Вишнуа (преко претходне реинкарнације од Ширди Бабе). Верују да је управо он од бога одабран да у следећем животу уједини човечанство. Зато они и припремају терен, заговарајући уједињење свих религија. Објавили су и крст новог доба, који уместо распећа има срца, а у дну лотосове цветове.
Велики Саи Бабин ашрам и центар духовности, подигнут још за његовог живота, који се налази у Путапартеу у Индији, састоји се од здања које личи на дворац. Тo je комплекс у који може да се истовремено смести више стотина његових обожавалаца. Из разних делова света они ту већ деценијама масовно долазе на ходочашће, како би у нарочито украшеним салама које служе као капеле говорили молитве на санскриту у част хиндуистичких богова: богу Ганешу, богињи Дурги, певали богињи Kали, молили се за помоћ Вишни и Шиви. У коначници ипак, као кулминација ходочасног остварења јесте духовно поклоњење правом божјем аватару самом Саи Баби, који се за живота осим благовољења трудио да својим „чудима“ све своје присталице у увери у божански карактер свог бића.[1]
Гуру из Путапартеа приписивао је дакле себи божанске атрибуте говорећи да је свемоћан, свеприсутан и свезнајући. „Месијанство“ Саи Бабе је пре свега аватарско и харизматско – он себе не представља као јединог историјског спаситеља, већ као божанску манифестацију која периодично долази да духовно обнови свет. Следбеници су то потврђивали, наводећи случајеве његовог левитирања и појављивања на удаљеним местима.
Популарност Саи Бабе одавно прелази границе Индије. Поред проповедничког рада, оснивач је и међународне организације „Духовни напредак на индивидуалним основама”. Мисија је присутна и активна у преко сто земаља света. Процењује се да је број следбеника Саи Бабе у свету негде око педесет милиона. Центар за Европу налази се у Милану, што није случајно јер се број присталица његовог учења у Италији процењује на преко тридесет хиљада.
Саи Бабин центар, или тачније „Саи-центар за универзални духовни развој и образовање” проистекао из редова Саи Бабиних присталица из Београда, основан је још крајем седамдесетих година прошлог века. Имао је више огранака у Србији као и шире, на просторима бивше државе. Својевремено се заговарала идеја да се простор Србије прогласи зоном мира и љубави, да се приређују различите приредбе или манифестације на дан планете Земље 22.априла. Посебно је био интересантан предлог да се, по угледу на Саи Бабин ашрам у Путапартеу, на ушћу Саве у Дунав изгради велелепни Саи-универзитет за универзални духовни развој. На политичком плану, Саи Бабини поклоници у Србији су присталице Еколошке странке и странке Зелених. Под капом Саи-центра 1991. године основано је и „Удружење за граничне области науке Никола Тесла” !!! Данас су у Србији су поборници Саи Бабе окупљени у центрима у Београду и Новом Саду, мада следбеника има и у другим градовима. У Републици Српској, већ дуго година постоји центар у Бањалуци. Укупан број чланова и симпатизера Саи Бабиног покрета у нас, процењује се на око пет стотина. Сеансе и медитација Саи Бабиних следбеника одржавају се по кућама, становима, неретко у природи, често на ушћу Саве у Дунав. Само место службе је по питању ових верника небитно, јер им се, било где да се налазе и медитирају, телепатски јавља сам Саи Баба, шаљући им поруке и поуке.
Сатија Саи Баба – духовне поруке
Мисија Саи Бабе је илустративан пример савремене религиозности у условима глобализације и постмодерне културе. Његов покрет стоји на пресеку традиционалног хиндуистичког наслеђа и транснационалних духовних токова, што га чини погодним за анализу у категоријама синкретизма, харизматске власти и религијског универзализма.
У теоријском оквиру (следивши критеријуме Макса Вебера), Саи Бабина појава може се разумети као израз харизматске власти, засноване на веровању следбеника у изузетне, натприродне или барем натпросечне квалитете вође. Његов ауторитет није проистицао из институционалне традиције, већ из перципиране духовне моћи, која је потврђивана кроз наративе о чудима, исцељењима и непосредном увиду у посебну духовност осведочену „чудодејствима“ учитеља Управо тај елемент харизме омогућио је ширење покрета изван локалног контекста и његову трансформацију у глобалну религијску мрежу.
Доктринарно, учење Сатја Саи Бабе карактерише изразит религијски синкретизам. Његова централна теза о јединству свих религија и постојању једног божанског принципа који се манифестује кроз различите традиције представља типичан облик постмодерне духовности, у којој се догматске разлике релативизују у корист етичког и искуственог језгра религије. Основне вредности које је истицао, а то су истина, исправно деловање, мир, љубав и ненасиље, функционишу као универзални морални кодекс, лишен чврстог догматског оквира и отворен за различите интерпретације.
Посебну димензију његовог учења представља његова самоидентификација као аватара, односно божанске инкарнације, чиме се његова мисија поставља у оквир цикличног поимања божанског јављања у хиндуистичкој традицији. У том смислу, његово „месијанство“ не одговара ексклузивистичком моделу спасења, какав је карактеристичан за монотеистичке религије, већ представља облик инклузивног месијанизма, у коме је божанска интервенција понављајућа и вишеструка. Истовремено, његово повезивање са Ширди Саи Бабом и најава будућег наставка (Према Саи Баба) указују на конструисање континуитета духовног ауторитета, што је честа појава у харизматским покретима.
Из перспективе студија религије, Саи Бабин покрет може се посматрати и као пример духовности, која тежи индивидуализацији религијског искуства и превазилажењу институционалних граница. У таквом контексту, религија се све више доживљава као лични избор и духовна пракса, а све мање као обавезујући систем веровања. Управо ова флексибилност омогућила је његовом учењу да буде широко прихваћена.
У целини, лик и дело Сатја Саи Бабе могу се разумети као комплексна синтеза традиције и модерности, религије и културе, личне харизме и глобалних духовних тенденција. Његов утицај је свакако и сведочење о дубокој потреби савременог човека за смислом, али и о трансформацији начина на који се религијско искуство обликује у постмодерном свету. Управо зато, овај феномен захтева аналитички приступ који истовремено уважава његову привлачност и критички сагледава његове теоријске и практичне импликације.
Ипак, анализа феномена Саи Бабе не може бити потпуна без осврта на контроверзе које су га пратиле. Питања везана за аутентичност чудесних поступака, организациону и финансијску транспарентност, као и различите јавне оптужбе везане за различите прекршајне (па и инкриминишуће) радње, указују на амбивалентност која често прати харизматске покрете. У том смислу, Саи Бабин покрет илуструје и потенцијалне ризике харизматске власти, посебно у одсуству јасних институционалних механизама контроле.
Сатија Саи Баба – чудодејства
Једна од Саи Бабиних посебности, била је његова вештина материјализације и чудотворство[2].
Још су његови родитељи, породица и околина сведочили о „чудима“ која су тобоже, почела да се дешавају после његовог рођења, нпр. инструменти су сами свирали, а кобра коју су пронашли у његовом креветићу није му учинила ништа нажао. Извесне промене су уочене и у околини, природи, растињу… Године 1940. требало је да се догоди нешто што је радикално променило дотадашњи живот малог Индуса. Играјући се у дворишту осетио је јак бол у нози. Породица је схватила да га је ујела шкорпија и да ће умрети. Изгубио је свест и није долазио себи читав дан. Kада је, најзад, дошао себи, почео је да се понаша веома чудно. Певао је и декламовао филозофске максиме које су надилазиле његово дотадашње знање, као и дугачке фрагменте поезије на санскриту. Такође је тада почео да материјализује различите предмете. Kад га је отац упитао услед чега се тако понаша, одговорио је да је он у ствари аватар, савршено отеловљење Саи Бабе – индијског аскете из Ширдија (1856-1918), који се и данас слави у том крају. Стасавајући, Индус је као „нови“ Саи Баба решио да настави мисију која је у претходном отеловљењу прекинута. Потврда његовог идентитета биле су такозване сидхи, то јест натприродне моћи, знаци, „чуда“ којима се од тада прослављао. Третирајући себе као савремено отеловљење мудраца Ширди Саи Бабе, Сатија је почео истовремено да тврди да је, исто тако, и аватар самог бога Шиве. Он се није освртао на бројна јавна оспоравања. Био је изложен честим критикама и сумњама, што се као представник нижег сталежа прогласио аватаром; до тада је то било резервисано само за касту брамана.
У циљу доказивања своје „божанствености“ Саи Баба је упорно својим „чудима“ изненађивао присутне, проповедајући да управо он једнако ствара предмете, исто онако као што је Бог створио свет. Готово стална тачка програма биле су материјализације златних предмета или прашка вибути. Обожаваоци би тада падали у прави транс. Тај прашак, како произлази из сведочења верника, скоро сваког дана цури из његових руку. Та појава је више пута филмована и фотографисана. Вибути, свети пепео из кравље балеге треба, тобоже, да поседује исцелитељско својство, а његов специфичан укус сатима се одржава у устима (ипак, претежно служи за спољашњу употребу).
За време свакодневних сусрета са верницима који су долазили у Путапарте, овај Индус је материјализовао и делио златна јаја, прстење са драгуљима (које је савршено одговарало прстима оних које је даровао), огрлице, медаљоне, скупоцене сатове и крстиће. Хиндусима и будистима, зарад промене, правио је верске фигурице, ланчиће, бројанице, јапампале, које помажу у изговарању мантри. Саи Баба је материјализовао вибути и људима који су од њега хиљаде километара далеко. У тим ситуацијама, прашак се тада просипао са његове фотографије.
Верници широм света су често наглашавали његову вештину левитирања, телепортације, видовњаштва, јављања у сновима, утицају на временске прилике, исцељивања, и чак и васкрсавању умрлих људи.
Контроверзе
1. Подуке хришћанским свештеницима ?!- У материјалима следбеника гуруа из Путапартеа на Интернету, могу се наћи између осталог и саопштења, тобоже, хришћанских (углавном римокатоличких) свештеника захвалних Саи Баби, који им је својим учењем, порукама и поукама помогао да боље разумеју свој свештенички позив и живот и који у његовим проповедима не налазе ништа спорно за католичку веру. Ове чињенице нигде унутар римокатиличке заједнице нису потврђене. Закључено је да су највероватније у питању личности измишљене за потребе заједнице Саи Бабиних присташа[3].
2. Укључивање Богородице у мисију ???!!!- У своје промоције, поборници Саи Бабе су увели и Богородицу !!! Марија их је како тврде, једној „католичкој визионарки“ по имену Kони Шо, још 80-тих година веле „препоручила и пророковала“ речима: До краја овог века (XX), цела моја вољена земља знаће да Бог отац постоји и да сада живи у људском телу. Његово је име Сатија Саи Баба, који је дошао да исцељује, да поучава и подиже човечанство свуда, у свим религијама, свим културама и верама. (…) Исус и ја, и сви свети, (говори Богомајка !!!) анђели и људска створења су у загрљају Саи Бабином, пуном љубави. Он зна све што се на Земљи помисли, каже и уради и он воли бескрајно све људе, свако биће и непрекидно подстиче на освајање нове свести. У наставку пропагандног материјала налазимо: Мајка Божја је много сличних ствари већ рекла и ходочасницима који су долазили у Међугорје, да би је видели(…) Ту су је поклоници који су претходно били и код мисионара из Путапартеа питали: да ли је заиста Сатија Саи Баба најављени месија, на шта је Она наводно одговорила: „Да! Шта год он говори, истина је…“ Римокатолички верски аналитичари ово сматрају апсолутном измишљотином на нивоу будалаштине[4].
3. Нова Света Тројица – Саи Баба предлаже својим верницима да се верски оријентишу ка новој „светој тројицу“. То је прво Ширди Саи Баба, његов претходник, потом сам Сатија Саи Баба и коначно његово будуће отеловљење Према Саи Баба, који би требало да се појави после његове смрти, 2022. године. Заједно са новим отеловљењем бога Бабе треба да наступи и Златни век који чекају његове присталице.
4. Чему поучава учитељ? – У његовим речима нећемо наћи никакве компликоване филозофске доктрине. То су једноставни животни савети који могу бити употребљени у разним ситуацијама. Њихова суштина је иста: Саи Баба је спаситељ, бог, иди с њим пун вере аи бићеш срећан. Чак се не мора одбацити своја религија порекла јер Сатија предлаже хармоничну синтезу свих религија наглашавајући нарочито хиндуизам и, наравно, себе као „вођу“ у том духовном синкретизму.
5. Човек „чуда“ Тешко је оценити колико је у поступцима материјализације било истине или лажи, а колико обичног претеривања[5].
Само на 160 км од Путапартеа налази се Бангалоре, центар савремене индијске науке. Ту су смештени највећи нуклеарни ваздухопловни и други институти, речју крем индијске науке. Научници нису могли да прихвате да тако близу њих неки спретни човек разбарушене косе, пред хиљадама верника изводи трикове. Оспоравајући га тврдили су да је све то само превара, писали чланке и књиге. Био је ангажован и најчувенији индијски мађионичар Соркар, који је, кад је видео шта је Саи Баба урадио са прахом „вибути”, извео и сам исто то доказавши да је у питању трик. Ништа није вредело, јер су они који су веровали у Саи Бабу остали непоколебљиви у свом мистицизму и преданости свом духовном вођи.
Чини се да је најадекватнији резиме Саи Бабине духовне и световне мисије дао један индијски новинар, који је написао: Разуме се да многе нервира и врећа мистицизам који се шири око Саи Бабе, слепо веровање људи у његове божанске моћи, да им смета што је ашрам у Путапартеу велико предузеће које прави CD, видео касете, продаје „вибути” и друге тобожње реликвије, што нас тај спретни и вешти „свети човек” готово исмејава, материјализујући разне предмете. Али зар Саи Баба није подигао школе и универзитете, болнице и медицинске центре и тако донео много доброг огромној маси људи? Ставимо све на вагу и измеримо имамо ли више користи или штете? Будимо практични и прагматични. И зашто нам смета што хиљадама збуњених несрећних људи доноси утеху? Врло важно за вибути који он просипа са свог длана, односно из рукава.
6. Оптужбе за педофилију – Најдиректније оптужбе, везане за педофилију потичу од Kонија Ларсона, својевремено руководиоца терапеутског центра за наркомане и проблематичну омладину у Шведској. Био је ватрени присталица Саи Бабе чак 20 година. Све се то завршило када се догодило да гуру сексуално искористи неколико дечака из његове терапеутске групе. Један од њих је чак извршио самоубиство, што је могло бити последица психичке трауме коју је доживео током контакта са Сатијом. Барем тако тврди Ларсон. Од тог догађаја он путује по свету обилазећи његове поштоваоце, упозоравајући их на то да је Саи Баба најобичнији педофил. Неколико пута био је на конференцијама о сектном и манипулативном деловању (Берлин, Краков…)[6] Следбеници духовника из Путапартеа, пак објашњавају поступање Саи Бабе, тако што истичу да су иначе у Индији познати традиционални ритуали који обухватају извесне активности повезане са додиривањем полних органа дечака. Такође они истичу да је он радио такве ствари у присуству родитеља и закључују како у томе нема ничег неморалног !!! Никога не треба убеђивати у то да су у нашој земљи такви поступци кажњиви (прим.аут).
Британски Гардијан пише да су деценијама бивши мушки следбеници тврдили да их је гуру злостављао током такозваних „интервјуа“. Током последњег омладинског ходочашћа, 2004. године, младима су одобрени групни интервјуи са гуруом након што су пружили медицинску помоћ селима око Саи Бабиног ашрама у Путапартеу иако није било доказа о злостављању. Велики број младића путовао је из целог света како би учио заједно са гуруом и упознао га. Његове присталице кажу да је њихов сусрет био духовно обогаћујући. Други, укључујући учеснике у емисији Би-Би-Сија „Тајни Свами“ пре две године, оптужују га за злостављање, тврдећи да им је масирао тестисе уљем и присиљавао их на орални секс. Саи Баба никада није оптужен због навода о сексуалном злостављању. Међутим, Стејт департмент САД издао је упозорење о путовању након извештаја о „неприкладном сексуалном понашању истакнутог локалног верског вође“, што су званичници касније потврдили као референца на Саи Бабу. Том Саквил, бивши Министар полиције и кривичног правосуђа Уједињеног краљевства (Minister of State, Home Office UK), председник ФЕКРИС, Европске федерације центара за праћење сектног деловања[7] и председник организације „Fair“, групе за праћење култова и подршку жртвама, реагујући на праксу слања младих на ходочашће у Путапарте рекао је: „Застрашујуће је наивно да систем укључује младе људе у организацију чији је вођа оптужен за педофилију. Родитељи који планирају да пошаљу своју децу на овогодишње ходочашће… требало би да буду свесни опасности којој су њихова деца изложена.“[8]….
Конзервативни британски посланик Мајкл Гоув рекао се мора размотрити строжији надзор организација са којима сарађују. „Као друштво, потребан нам је одлучнији напор да идентификујемо и разоткријемо оне верске култове и екстремисте који представљају директну претњу људима, како не би уживали покровитељство које би требало да буде усмерено негде другде“, рекао је.
Постоје бројна друга сведочења која говоре о спорним аспирацијама и проблематичној оријентацији Сао Бабе. Помиње се и неуспели атентат на њега из 1993, кога су покушали да почине бивши чланови покрета. Такође проблематизују се и неке његове финансијеке трансакције, улагања, трговина утицајем, ненаменско трошење донација итд.
Закључак
Појава и учење Сатја Саи Бабе, посматрани у светлу православног предања, не могу се разумети као аутентичан духовни пут, већ као озбиљно искушење савременог човека, као вид духовне прелести који под плаштом љубави и универзализма разара саму основу истине. Његова тврдња о божанском идентитету није тек теолошка разлика, већ директно супротстављање јединственој и непоновљивој истини оваплоћења у личности Исуса Христа, који није један од многих, већ једини Спаситељ света. Но, поред богословских разлога за расуђивање, значајан део јавности указивао је и на бројне контроверзе које прате овај покрет: од оптужби за манипулацију и инсценирање „чуда“, преко сумњи у финансијску нетранспарентност и могуће злоупотребе великих донација, па све до тешких моралних оптужби које су, иако често остајале без судског епилога, дубоко узнемириле део јавности. Са становишта православља, већ сама чињеница да једно „духовно“ дело прати сенка оваквих спорова захтева крајњи опрез и расуђивање.
Црква не гради свој суд на сензационализму, већ на истини и духовном опиту, али исто тако не затвара очи пред могућношћу обмане. Наиме мишљења смо да тамо где се духовни ауторитет везује за харизму личности, спектакл и масовни утицај, отвара се простор не само за духовну прелест, већ и за различите облике злоупотребе — духовне, моралне и материјалне. Свето Писмо упозорава да „и сам сатана узима обличје анђела светлости“ (2.Кор 11,14), позивајући верне да не верују сваком духу, већ да их испитују.
Учити да су све религије једнаке и да воде истом циљу значи, из православне перспективе, не уздизање љубави, већ релативизацију истине и одрицање од самог Христа. Ако је истина распршена у мноштву путева, онда Крст губи свој смисао, а спасење постаје тек психолошки или морални напор човека. Насупрот томе, Црква сведочи да се спасење не задобија самопревазилажењем, нити техником духовног узрастања, већ искључиво благодаћу Божјом у заједници са Христом, кроз покајање и смирење.
Код Саи Бабе срећемо замену спасења психолошким, етичким или мистичним „напредовањем“, док православна антропологија полази од истине да је човек створен за заједницу са Богом, а не за самодовољну трансформацију.
У том смислу, такозвано „месијанство“ Саи Бабе открива се не само као богословски спорно, већ и као духовно ризично, јер, уместо да води ка истинитом Богу, може постати простор у коме се мешају вера, лична харизма, масовни занос и еуфорија, а потенцијално и људске слабости и злоупотребе. Православни одговор на овакве појаве мора бити јасан: не у сензационалном осуђивању, већ у трезвеном разобличавању заблуде и чврстом сведочењу да је једини Пут, Истина и Живот Исус Христос, коме припада сва слава у векове векова.
Зоран Луковић
[1] Осим молитвеног и медитативног простора, ту су и школе и универзитет који је основао Саи Баба, где се млади образују како у религиозном смислу, тако и разним знањима и вештинама. Сам Саи Баба премда je скромно живeo, био је дакле врло богат. Улагао је огромне донације у објекте потребне за његов духовни рад и ширење мисије. Посебно је значајно истаћи да је од прилога верника изградио супермодеран „Институт више медицине”, комплекс који се простире на 60 хектара, а опремљен је најновијим апаратима, операционим салама, скенерима…
[2] На пример, у непосредном контакту са народом он је имао обичај да каже: „Ја знам шта вас мучи, који су ваши проблеми. Стрпите се, ускоро ће то бити решено, бићете срећни и задовољни.” Ако те невоље заиста нестану, биће то још један доказ његовог божанског бића, ако не, Саи Баба ће рећи да је то зато што нису довољно веровали у његову божанску моћ.
[3]Према Гжегогж Фелс „Златна јаја Саи бабе“ , стручни магазин „Секте и факти“, број 10/2, 2001. ИЗмеђу осталог је тако извесни свештеник Марио Мацолини тврдио да Саи Баби има да захвали то што је обновио свој свештенички живот. Штавише, у учењу Саи Бабе он не налази ништа отежавајуће за католичку веру.
[4] Ibidem 3
[5] Ibidem 3 – Шимон Домињак-Гурски, пољски новинар „Новог курира“ у свом чланку под насловом „Празно Божје дело“ цитира Марћина, бившег обожаватеља Саи Бабе (четири пута посећивао је свог Свамија у Индији), који је био сведок материјализације вибути прашка. Марћин је тврдио: „Вибути се на моје очи појавио и цурео са слике. Некад сам био убеђен да то доказује Бабино божанство, али сада мислим да је то стање блиско хипнози.“ Други присталица, дугогодишњи верник Саи Бабе, Швеђанин Kони Ларсон тврди да су ова дела само трикови. „Сазнао сам да људи који су Саи Баби блиски у његовом ашраму, као и лидери организације Сатија Саи, у читавом свету свесно учествују у организовању преваре светских размера. На чему се та превара заснива? Нећу помињати финансијску страну, најгоре је то што сам Саи Баба свакодневно вара свет својим материјализацијама, почевши од вибутија преко злата, драгог камења, све до лингаме. Речено нам је да се злато и драго камење овде материјализује као рубини и дијаманти. Проверавао сам код златара и речено ми је да је то обичан метал и делови шареног стакла. Све те тобоже материјализоване ствари купљене су у продавницама у Хајдербаду и околним местима. Сви лидери знају за ту превару и молили су (чак и претили) да ништа не говорим о томе.“
[6] Ibidem 3
[7] ФЕКРИС, Европска федерација центара за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme)
[8] Према Пол Луис, „Гардијан“ Субота, 4. новембар 2006.
