На основу извештаја протојереја Всеволода Чаплина, председавајућег Синодског одељења за односе између цркве и друштва, са предлозима за сузбијање новопаганизма, Свети синод Руске православне цркве је 22. октобра 2015. године донео одлуку да се размотри оправдана забринутост због растућег ширења паганства у земљама канонске одговорности Московске патријаршије, укључујући и културну и информативну сферу и нагласи потреба за активнијим радом на црквеним и епархијским нивоима ради оповргавања новопаганских заблуда. [1]
Због тога у оквиру Руске Православне Цркве данас постоји велики број текстова, књига и документарних филмова који се баве неопаганизмом. Притом ваља имати у виду да код руских и домаћих (српских) псеудоисторичара и неопагана налазимо готово истоветне идеје и бројне друге заједничке елементе.
Један од елемената који је заједнички за новопагане у словенским земљама, укључујући и Србију, јесте коришћење термина „родна вера“ или „родноверје“, који потиче из Русије.
„ССО СРВ (Савез словенских заједница словенске завичајне вере, примедба Д. М.) је једна од највећих организација новопагана која постоји од 1997. године и има центар у Калуги, где живи њен идеолошки инспиратор и творац, Вадим Казаков. По свему судећи он је био тај који је увео појам „родноверје“ у употребу да означи свој облик неопаганизма,“ пише Владислав Туљанов (Тулянов Владислав Андреевич). [2]
„У својој критици православља, родноверци често иду до отворених фалсификата и нагађања информација које су прикупили из историјских извора. То се посебно односи на наводно постојећи „терор православне цркве над руским народом“, који, према родноверцима, није упоредив по величини са терором западне цркве. … Уз оцрњивање православља и омаловажавање његове улоге у руској историји, у часописима родновераца се активно практикује уздизање незнабожачке Русије. Конкретно, у једном од чланака се тврди да је усвајањем хришћанства сакривено од руског народа много хиљада година историје пре крштења Руса – то јест, Русија је постојала скоро и пре наше ере. … Несумњиво, главни историјски мотив чланака у часопису „Родноверје“ и званичном сајту ССО СРВ (Савез словенских заједница словенске завичајне вере, примедба Д. М.) је критика улоге православља у историји Русије.“
Туљанов је закључке у свом раду изнео управо на основу анализе поменутог часописа „Родноверје“.
„Дакле, у својој критици улоге хришћанства у руској историји, родноверци теже циљу оцрњивања православља. Истовремено, немају проблем ни са фалсификовањем ни апсолутно нетачним тумачењем историјских чињеница у ту сврху. Уздизање предхришћанске Русије, по нашем мишљењу, има потпуно ненаучни карактер. …
Као по правилу, критика православља и његове улоге у историји Русије родноверци уско повезују са „духовним препородом Русије“… наравно на основу нео-паганизма, који аутори часописа Родноверје сматрају за „родну веру“ руског народа. Другим речима, родноверци, оцрњујући православље и омаловажавајући његову улогу у руској историји, сањају о повратку Русије у паганизам – који они називају „духовним препородом Русије“. Истовремено, у разним контекстима често се чују позиви да се „одбаци туђинство“, под којим се подразумева православно хришћанство, које често називају „јудео-хришћанством“. Често се хришћански Бог назива „злим и осветољубивим Јахвеом“, којем је супротстављен „добри Сварог““, пише даље Владислав Туљанов.
Као што псеудоисторичари одбацују податке о досељавању Словена и Срба на Балканско полуострво изнете у спису Константина VII Порфирогенита „О управљању царством“, било тврдећи да је спис фалсификат, било негирајући постојање Константина VII Порфирогенита, тако и неопагани у Русији нападају „Несторов летопис“, познат и као „Примарна хроника“ или „Повест минулих лета“ (Пóвесть временных лет).
„Летописац Нестор је посебно критикован међу родновернима… Углавном, Нестор је оптужен да „бесрамно лаже о пореклу и животу словенско-руске цивилизације“ , пише Туљанов у свом раду, али говори и о „Велесовој књизи“: „Родноверни имају посебан однос према такозваној „Велесовој књизи“ коју датирају у 9. век. а коју су, наводно, створили новгородски волси. По мишљењу родноверних, „Велесова књига“ је написана древним словенским писмом, које је постојало много пре Ћирила и Методија.“
„Велесова књига“ је по недвосмисленом ставу у научним круговима, утемељеном на научним анализама, фалсификат. Реч је о тексту на брезовим дашчицама религијског и историјског садржаја, а догађаји о којима се говори обухватају период од 7. века пре Христа до 9. века после Христа. Њен аутор је Јуриј Мирољубов а она је заједничка света књига домаћих (српских) псеудоисторичара и неопагана, о чему смо подробније писали на другом месту. [3]
Осим термина ,,родна вера” један од заједничких елемената домаћих (српских) и руских неопагана је и кукасти крст (свастика).
„Како су творци амблема и симбола словенских неопаганских организација били усмерени ка заједничкој старини“ – пише Дејан Ајдачић у књизи „Перунославија“. О паганским боговима у непаганска времена – „симболи ових организација су сродни, али се разликују по издвојеним и наглашеним цртама те заједничке прошлости. Неке дружине симболиком истичу словенско братство, подупиру уверења да су Словени били моћни док су веровали у своје старе богове и међусобно били у вези, те да ће своју снагу повратити и увећати уколико се Словени врате својој вери, док неки истичу националне старине. … Тако Алексеј Гајдуков, аутор дисертације и низа текстова о омладинској субкултури словенског неопаганства у Петербургу, пише: У својству симболике често се користи деснострана и левострана трозракаста, четворозракаста, шестозракаста и осмозракаста свастика; „Коло” или „Перуница” – крст са 6 (ређе – 8) зрака или латица, уписани у круг; „Коловрат” шестозракаста, осмозракаста свастика, уписана у круг; други соларни и лунарни симболи, „древнеруске руне” и други [ГАЙДУКОВ 1999].”
По Ајдачићевом мишљењу, употреба свастике, иако измењене у односу на ону коју су користили нацисти, није случајна.
„Може се додати да поред функције прилагођавања, и одвајања од изгледа кукастог крста ради посебности, имају и функцију мимикрије – делимичног прикривања, које служи одбијању могућих приговора за изједначавање са нацистичким симболом. Ма како се мењала свастика, присутност других елемената нацистичке симболике – пре свега црвене и црне боје и друго, потврђује да избор нацистичког симбола није случајан. … Склоност ка неонацистичким идејама може се препознати у интересовањима вођа неких неопаганских организација. Тако је Вођа Савеза Венеда, Безверхи својевремено објавио Хитлеров Мајнкампф,“ пише Ајдачић.
У књизи „Руски неопаганизам. Историја, идеје, митови“ (Российско енеоязычество. История, идеи и мифы) [4] члан Мисионарског центра Рјазањске епархије РПЦ, Максим Кузњецов (Максим Николаевич Кузнецов), не само да потврђује везу између неопаганизма и псеудоисторије него тврди да се неопаганизам темељи на њој и објашњава разлоге за то.
„Група псеудоисторијских митова основа је новопаганске идеологије, створене, прво, да оправда потребу за повратком паганству, показујући невиђену моћ и напредак претхришћанске Русије, и друго, да се унизе сва достигнућа Русије која су се догодила после Крштења. Неопагани покушавају да докажу „наметање“ хришћанства помоћу митова „о крвавом крштењу Русије“, „зверствима црквењака у Русији“ итд. Мит о моћној паганској словенској држави веома је популаран,“ пише Кузњецов.
Чињеница је да је псеудоисторија тројански коњ унутар кога се налази идеологија неопаганизма. Или, да се послужимо другом сликом, псеудоисторија је мастан мамац иза кога се крије удица неопаганизма. Без идеолошког система ,,Срби, народ најстарији”, неопаганизам сам за себе нема потенцијал да привуче већи број људи. Приче о Србима као најстаријем народу који је творац првог писма и бројних других културних и цивилизацијских достигнућа годе националној гордости и сујети и то је оно што привлачи људе.
У прилог чињеници да псеудоисторичари плански величају предхришћанску прошлост говори и то што не усвајају историју палеобалканских племена (Илири, Трачани, Трибали итд.) са којима нас поистовећују, онакву каква јесте, јер не би била ни мало привлачна јавности, нити би могла да се ,,надмеће” са нашом изузетно богатом и сјајном хришћанском историјом. Због тога псеудоисторичари фабрикују (измишљају) нашу претхришћанску историју и присвајају плодове културе других народа, како би је учинили богатијом и величанственијом а тиме и привлачнијом у односу на период наше крштене историје.
Да поменемо само да из Аристотелових ,,Топика” знамо да су Трибали имали обичај жртвовања, односно убијања оца, а од Исократа да су били оличење примитивизма; затим, да је реч Трибал код Атињана била синоним за настраност и хомосексуализам; да су Трачани појили децу коњском крвљу и пили крв побеђених непријатеља из њихових лобања. Да је постојало племе у Тракији (што такође знамо захваљујући Аристотелу) у коме су умели да броје само до четири итд. Оваква историја се не уклапа у планове псеудоисторичара и неопагана, и не може да оправда потребу за повратком паганству.
Псеудоисторичари нас поистовећују конкретно са Трачанима преко посмртног говора Георгија Гемиста Плитона посвећеног Светој Ипомонији, односно византијској царици Јелени Драгаш Палеолог, праунуци Стефана Дечанског, мајком последња два византијска цара, Јована VIII Палеолога и Константина XI Драгаша Палеолога, у којој је назива Трачанком због обичаја Византијских писаца да имена њима савремених народа архаизирају, да их означавају називима старих народа који су некада живели на тој територији и у међувремену су ишчезли.
„Група псеудолингвистичких митова је помоћно оруђе новопаганске идеологије, уз помоћ које новопагани покушавају да поткрепе древност словенског народа и словенског језика, из којег су наводно проистекли и сви други језици у свету. У том правцу су популарни и митови о словенском прехришћанском алфавиту, из кога су потекла сва друга писма света. Овде су такође популарне и игре речима, тражећи на савременом руском и другим језицима света комбинације слова имена словенских богова и других бића словенске митологије, потрага за скривеним паганским значењем у речима и фразама. Неопагани не престају да покушавају да увере све у аутентичност „Велесове књиге“, коју научна заједница сматра лажном“, каже још Кузњецов.
О антихришћанским последицама пропагирања измишљених српских писама винчанице, србице, куралице и др. од стране домаћих псеудоисторичара и неопагана смо писали у посебном тексту.
По речима представника Епархије Архангелска, ђакона Андреја Алексејева неопаганизам је вештачки створен пројекат за уништавање темеља руске државе и културе. Према речима ђакона Андреја Алексејева, неопаганизам радикално мења наше националне, културне и верске вредности. „Људи који прихвате вредности неопаганског система, престају да себе везују за последњих хиљаду година руске историје и културе. Промена у националном идентитету доводи до промене у политичким погледима и принципима.“ [5]
Роман Лункин (Рома́н Никола́евич Лу́нкин) доктор политичких наука и филозофије, руководилац Центра за проучавање проблема религије и друштва Института за Европу Руске академије наука такође сматра да се неопаганизам користи у политичке сврхе. „Пагански, у суштини антихришћански, поглед на свет постао је популаран међу омладином и међу делом интелигенције. Али, заинтересованост младих људи за неопаганизам – све чешће користи у политичке сврхе. Под маском „родне вере“, тинејџерима се често подмећу идеологија неофашизма, расизам и национализам у широком смислу те речи. У вези са украјинским догађајима, идеологија „словенског братства“ у Украјини је постала инструмент русофобије и одвајања од православља. Због тога је важно увидети реалност руског словенског неопаганизма, којег такође користе деструктивне политичке снаге као простор за манипулације. … Неофашистички позив постао је за словенски паганизам озбиљно искушење… Познат је цео низ акција које су извршили „родноверци“: подметање бомбе у православном храму у Бируљиово-Западном, актови вандализма против крстова. Међутим, колико су ове акције повезане са паганским заједницама, остаје нејасно, јер адолесцентска употреба коловрата и свастика још увек их не чини паганима. …
Један од циљева лидера паганских организација је – званично признавање словенског паганизма као једне од „традиционалних религија“. У том смислу, следбеници „староседелачке вере“ периодично јавно иступају као руске патриоте. И сами нови пагани признају да у њиховом покрету има жестоких присталица „аријевске чистоте“, непријатељски расположене према хришћанству. И, мало ко може разликовати тинејџера-нацисту, који себе назива „родноверцем“, од паганина-интелектуалаца из „Велесевог круга“ који медитира о природи и једном богу Одину и Роди“, пише, између осталог Роман Лункин [6].
У светлу претходно изнетог биће нам лакше да разумемо речи једног од водећих стручњака Федералне службе безбедности (ФСБ) Руске Федерације у области тероризма и екстремизма, председнице Научног саветодавног одбора у Антитерористичком центру ЗНД, Маријане Кочубеј (Марианна Кочубей):
,,Пре свега, обратила бих пажњу на Родноверце. Ово је неопаганска секта. Неколико пута су покушали да дигну у ваздух православне цркве у Русији. Истовремено, они често покушавају да представе Родноверје као нешто невино: словенска култура, руне, паганска традиција. Али ако Родноверци понекад дођу до тако активног супротстављања православној деноминацији, онда је поента у томе да се они више не разликују од исламистичких радикала. – Немојте мислити да претња долази само од исламистичких радикала. По мом мишљењу, на пољу словенских веровања развила се не мање тешка ситуација. Потенцијалне жртве оних који врбују у овом случају су људи који су фиксирани на теме мистицизма, езотеризма и окултизма.
Називати себе Родноверцем је лукав поступак за оне којима је непријатно да себе називају нацистима. Уосталом, Родноверци су се добро показали у Кијеву, током најжешће фазе догађаја на Мајдану. Групе Родновераца биле су међу најактивнијим учесницима тих догађаја. И они су деловали веома активно у Донбасу, иступајући на страни Украјине, као држављани Руске Федерације.” [7]
Важно је скренути пажњу и на то да је у продукцији руског Православног мисионарског центра ,,о. Данило Сисојев” објављен документарни филм, код нас преведен као ,,Буђење – пронађи веру предака”, у коме стручњаци износе мишљење да је бујица неопаганизма која је запљуснула Русију, повезаног са псеудоисторијом, резултат дејства споља и да води извршењу етноцида. [8]
Етноцид подразумева уништавање културе, језика и идентитета једне етниче групе.
Циљ псеудоисторије и неопаганиизма је недвосмислено изазивање кризе верског и националног идентитета српског народа.
Да није реч ни о каквом апстрактном и измишљеном проблему показује пример анкета на фејсбук страници једног домаћег псеудоисторичара. Прва анкета је са питањем ”Који је за вас већи српски владар: Крепимир Велики или Душан Силни?”. За цара Душана гласало је свега 21% учесника док је за измишљеног ”цара Крепимира” гласало њих 79%.
У другој анкети питање је било ”Ко је по вама већи српски владар, цар Павлимир Ратник или краљ Милутин?” За измишљеног српског ”цара Павлимира” гласало је 82% учесника, док је за краља Милутина гласало свега 18%.
У трећој анкети питање је било ”Који је по вама већи српски владар, цар Оштројило Свевладовић или кнез Лазар Хребељановић?”- 82% учесника је гласало за измишљеног Оштројила, а свега 13% за Светог кнеза Лазара Косовског (остали гласови нису били валидни).
Као што видимо псеудоисторичари плански супротстављају измишљене личности из периода паганизма најзначајнијим личностима из крштеног периода наше историје, али и Светитељима Цркве, у овом случају Светом Краљу Милутину и Светом Кнезу Лазару, у циљу величања паганске прошлости и оправдавања потребе повратка паганству.
Све ово води ка урушавању не само верског, већ и националног идентитета.
Димитрије Марковић
Стални стручни сарадник
Одсека за апологетску мисију Архиепископије београдско-карловачке
[1] http://www.patriarchia.ru/db/text/4250904.html Журнал № 77
[2] Тулянов Владислав Андреевич, Псевдоисторическиевзглядыродноверов (по материалам журнала «Родноверие»)
[3] Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Поглавље: Неопаганизам.
[4] https://azbyka.ru/otechnik/sekty/rossijskoe-neojazychestvo-istorija-ideja-i-mify/
[5] http://www.pravoslavie.ru/srpska/print87972.htm
[6] https://www.fakti.org/rossiya/medija-menju/slovenski-neopaganizam-trazi-u-rusiji-status-tradicionalne-religije
[7] https://66.ru/news/society/192563/part1/
