С времена на време неки “мање верујући” (да не кажем маловерни) пријатељи, питају ме да ли Црква има хуманитарну делатност, стипендије за талентоване ученике или студенте и томе сличне програме. Раније бих им у одговору наводио Верско добротворно старатељство, Пастирски центар или бих набрајао разне манастире, почев од Хиландара на даље, који сваке године стипендирају школовање одређеног броја талената. Међутим, решио сам да то више не радим.
Пре свега, нема сврхе. Наиме, они који постављају таква питања то већ раде из злих намера и када чују да Црква ради и то што они мисле да не ради, наљуте се, јер то им заправо “руши концепцију”. Они себи представљају нашу Цркву као безобзирну, грамзиву и чак “педофилску” клику и никакав другачији закључак им не одговара. Њима је потребна “зла црква” како би имали оправдање да јој не припадају. За такве, Христос је био некакав “хипи филантроп” чија је ЈЕДИНА функција била да храни гладне и лечи болесне, односно да ублажава терете грешне људске природе у палом свету. За такве је патријарх Павле био и остао врхунац побожности, иако наравно ни у његово време нису ишли у храмове. Од патријарха Павла су такви пре четврт века такође очекивали да подржи тадашње протесте, јер наравно “Милошевић је био сам ђаво” и то се некако “подразумевало” – а када би патријарх таквима рекао нешто што нису желели да чују, није им био проблем ни да га извижде.
Све то су последице једне криптојеретичке идеје очекивања некаквог “Раја на земљи”, овде и сада, а не у Есхатону. У суштини, ово је последица маловерја. Они који тако размишљају презиру Цркву у свему што њену активност не своди на социјалну и харитативну институцију, захтевајући од Цркве да се секуларизује и живи “у овоме свету и за овај свет” – наравно, зато што не верују у те “бајке” о Васкрсењу и будућем свету.
Дакле, мислим да с таквим људима нема сврхе разговарати на ове теме, нити им износити било каква оправдања за Цркву или јерархију. Њихове замерке су поводи, односно симптоми дубље болести: њиховог маловерја. А Црква није ту да би угађала било чијим фрустрацијама и испуњавала било чије жеље о пројектовању “Раја на земљи”. Када би такви размажени критизери заиста припадали Цркви, онда би били свесни да су и они Црква, а не само свештенство. Христово Јеванђеље није било позив на некакву “друштвену реформу” (отуд је оно “цару царево, а Богу Божије”), него на преображај сваке људске личности и прихватање ничим заслужног дара спасења.
Проблем са маловерним “социјалним теолозима” између осталог је и у томе што гаје заблуду да нешто “заслужују”, да баш њима који Цркви објективно не припадају та Црква нешто “дугује”. Једино питање тих и таквих упућено Цркви је оно скаредно војвођанерско: “ди су наши новци”, што је смешно, јер такви не дају новац у Цркву, али се с пуним правом “брину” где и како се тај неки новац који замишљају троши. То су они што стоје на дверима храма, не улазе, али не дају ни другима да уђу.
Маловерни увек суде и увек траже своје савезнике и саучеснике, уверени да је њихова мисија службе овом палом свету и сопственој гордости некакав “свети рат”. Занимљиво је да нико није толико уверен да је у поседу истине као они који су маловерни. Они верују у “некаквог бога”, али то није „…Творац Неба и земље и свега видљивог и невидљивог…“, него неки њихов идол, нешто попут будистичке тулпе, божанство у служби човека који га ствара. У њиховом систему (без)вредности само има места за њихове једномишљенике, јер њихова гордост им даје осећај “кокаинске недодирљивости”.
Из мог искуства, маловерни су углавном добростојећи људи, по правилу припадници средње класе; али, они по правилу никада и ни са чим нису задовољни, увек су за нешто “закинути,” увек им је неко други крив, а често и врло отворено показују завист и испољавају (углавном) вербалну агресију. Код маловерних је посебно уочљива особина склоност ка моралисању и стална потреба да некога процењују и да му суде за измишљене или реалне “злочине”, уз потпуно одсуство свести о самима себи.
У оваквим ликовима, заправо су оживели Фарисеји Христовог доба, онај тип личности који је довео до распећа Господа – и, са таквима, већ неко време не причам на ове теме, јер мислим да њима само Господ и може да помогне да престану да буду сами своји богови.
Извор: Андреј Протић – https://www.facebook.com/share/p/1BgSXMcjhK/
