Подвлачећи црту испод свега досад изреченог, намеће се потреба да у сажетој форми представимо све оно што јасно и потпуно осликава православни пут спасења, различит од свих осталих неправославних (како хришћанских тако и нехришћанских) вероучења. Овакви закључци треба да буду очигледан и неоспоран показатељ истинитости и провере изабранога пута, слично саобраћајном знаку који нам помаже да се боље оријентишемо на путу, без обзира да ли га ми очекујемо или не.
Пре свега, дужни смо ослањати се на теоретске поставке и закључке који произилазе из њих, јер видљиви свет феномена можемо објаснити и разумети исправно само у зависности од квалитета и особина доступних нам инфомрација. Некад су људи, ослањајући се на непосредно опажање ствари, дошли до закључка да је Земља равна плоча, а да се Сунце окреће око Земље. Данас, располажући са више знања, видимо да се Земља окреће око Сунца, иако се наш положај није изменио. Значи, закључци нашег расуђивања никад не могу бити потпуно тачни, јер нам никада неће бити доступне све информације о постојећем свету. Пошто промена у знању мења представу о правом стању ствари, где нам је гаранција да се у будућности неће појавити нове чињенице које ће за 180% променити наше погледе на свет? Ако је оваква ситуација са видљивим стварима, шта онда да кажемо о стварима духовним, невидљивим? Шта да кажемо о Богу чија је безграничност начелно недоступна за ум човеков? Расуђивање, анализа и сабирање чињеница, логика и остали атрибути научности, које истиче окултизам и које користи неоисточњачка мистика, осуђени су на пропаст у напору познања самог Господа и закона невидљивог ду ховног света. Здраворазумска логика и научни приступ могу бити другостепени методи на путу сазнања, али ни како компас, или главни показатељ.
Цео наш живот сведочи да ми не живимо знањем (које је описивање прошлог), него вером у оно што ће бити сутра, вером да ће закони јучерашњег дана бити и закони сутрашњег. Овакав закључак изведен на основу нашег запажања у понављању закономерности прошлости, није адекватан чак ни у статистичком погледу, јер је период нашег посматрања несразмерно мали у поређењу са временом трајања космоса. Ко ће знати, осим самог Господа, колико дуго васиона постоји – да ли седам хиљада лета људских или седам хиљада лета небеских?
И зато нам остаје само – вера! Али, коме ћемо веровати? Да ли Ономе који је ради спасења људи дао свој живот и пролио своју крв, Распетоме на крсту, или ономе ко је побегао од живота у ледене Хималаје, спасавајући само своју душу пребивањем „у блаженству“ самоуништавајуће нирване и безличности, усрдно препоручујући и другима срећу сатирања своје личности и нестајања у небићу? Је ли Буда био разапет за нас? Или неки од савремених „учитеља“, Раџиниш, Махариши, Сатјананда? Или неко од „просветљених“ јогина, астролога? Не! Сви они сабирају велика земаљска богатства, нимало не бежећи од људске славе и почасти, супротно ономе што су чинили право славни подвижници.
Новојављени „спаситељи човечанства“ обећавају нам сигурно спасење – ако не у овом животу, оно можда кроз неколико стотина нових живота. Свака душа, сагласно хиндуистичкој теорији о реинкарнацији, присутној у свим окултним и мистичким системима, неизбежно ће се ослободити од окова страдања и смрти и ући ће у стање безличног блаженства. Зато, не треба никуд журити.
Протестанти са друге стране, уверавају нас да ће мо се аутоматски спасити искупитељском жртвом Исуса Христа, само ако се крстимо и верујемо у Њега. Једино православље позива на подвиг покајања ради очишћења душе, ума, срца, тела, и страдање за Бога и ближње, ношењем крста свога. Не обећава нам лак него тежак пут, позива нас на будност јер смо на Земљи у духовном рату и усред опасности од вечне погибељи душе и будућих адских мука.
Ко је разумнији човек? Онај који је кренуо у непознату земљу не слушајући корисне савете о њој, или онај који се унапред спрема за све, па и оне најгоре ситуације, на велику врућину, на убитачну хладноћу, или нападе дивљих звери или разбојника? Наравно, други.
Православље нас припрема као војнике за духовно војевање, док нас подстиче да се избавимо од очајања, кад схватимо трагичност нашег положаја, и позива да учинимо оно што је неопходно а што ће помоћи у нашем сусрету са невидљивим светом, који је неизбежан за свакога смртника. У овом пролазном земаљском животу треба се припремити за сусрет са вечношћу, а не расипати драгоцено време у самовољно и безумно проучавање бесплодних и лажних окултних мистерија. Очигледно, настала су времена о којима је апостол Павле говорио када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупи ти себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2. Тим. 4, 3-4).
Наравно да ћемо веровати Ономе Који нас упозора ва на будући страшни суд, Ономе Који је крвљу својом и животом својим, посведочио истинитост изабраног пута. Који су показатељи истинитости изабраног пута? Који је то знак истинитог присуства заступништва Божијег у домостроју спасења. Његов први дар? О томе јасно говори непролазни закон духовног подвижништва представљен од светог Игњатија: „Јасно сазнање и осећање своје греховности, даровано нам Божијом благодаћу, претходи свим другим благодатним даровима. Оно припрема душу за примање тих дарова. Душа нема силу да их прими, уколико благовремено не дође у стање блажене ништете духа.“ На другом месту свети Игњатије објашњава: „Зло, победивши нас… не делимично но цело тело, обузело је и душу, и овладало свим њеним силама.
У нашој природи није остало ниједног дела неповређеног, незараженог грехом, ниједно дело наше не може се чинити без примесе зла … сво наслеђе и достојанство наше јесте у Искупитељу… човек ће се оправдати вером у Исуса Христа (Гал. 2, 16). Да би усвојио Искупитеља живом вером, потребно је свецело одрицање од душе своје, тј. не само грешности њене, но и праведности пале природе. Тежња ка упражњавању оскврњене грехом правде пале природе јесте делатно одрицање Искупитеља“ (5, т. 2, 333).
„Кад ум сагледа сагрешења своја слична песку морском, то је почетак просвећења душе, почетак њеног оздрављења (Свети Петар Дамаскин). Дошавши у ово стање Свети Тихон Вороњежски је рекао: „Познајмо грехе своје: то је почетак покајања. Покајмо се и признајмо себи да смо недостојни свега. Кад сами себи признамо да смо недостојни, Бог, као благ и човекољубив, удостијиће нас милости своје. Шта имамо своје? Немоћ, поквареност, та му, зло, грех“ (5, т. 2, с. 334-33).
Закључак
У датом огледу трудили смо се да ограничимо своју пажњу на:
а) разматрање природе извора окултних и мистич них учења;
б) утицај ових учења на људе упознате са њиховим садржајем и праксом, методама и техникама.
Садржај самих учења представљен је у неопходним цртама, да не би идеје ових учења погубним помислима утицале на душу. На погубне последице по душу прили ком обраћања пажње на садржај ових учења, као и о чита њу литературе супротне хришћанском учењу (чак и онда када је човек незаинтересован, па чак и са критичке пози ције) упозорвају нас и свети оци Цркве.
Свети Игњатије пише: „Сва јављања демона имају заједничко својство – опасна је чак и мала пажња њима посвећена; само од занимања које себи допустимо без ика кве симпатије према тој појави, човек може бити захваћен штетним утицајима и пасти у озбиљна искушења (4, с. 49-50).
„Поквареност ума увек је повезана са поквареношћу других духовних својстава: зато поквареност ума и поквареност духа имају исто значење по последицама. Примањем лажног учења, или лажних мисли о Богу, а не Бо гом откривеног догматског и етичког учења, посредством лажних учења долази до пропасти духа човечијег, и човек постаје син ђавола (Јн. 8, 44). Чак и пристајање на помисли које припадају сатанској области, без усвајања истих, помисли и маштарије које нам сугеришу демони, рањава ју душевно око.
Преподобни Исихије Јерусалимски говори: „Као што настојимо да заштетимо себе, док посматрамо нешто штетно физичким очима, исто тако повређујемо себе гледајући на штетно умом“ (Слово о трезвености). Неки инок за време световног живота, не знајући какву трезвеност и опрезност морамо имати у опажању, да не озледимо душу штетним утисцима који остају у њој, прочитао је из радозналости неколико огледа против хришћанске вере. Кад је ушао у манастир и узео на себе монашки подвиг, ранији утисци су почели да га узнемиравају својим при суством у души, помислима сумње, недоумице, хуле, по казујући тиме да се душевно око засенило општењем с помислима из области сатанских.“ (5, т. 5, с. 362-363)
Преподобни Макарије Велики: „Треба чувати душу и на сваки начин пазити да се она не скрнави скверним и злим помислима. Као што се тело у додиру с другим те лом зарази нечистотом, тако се квари и душа учествују ћи у злим и скверним помислима, и саглашавајући се са њима… Знај да се у душу утискује поквареност и заблуда дејством непотребних помисли“ (5, т. 2, с. 334-335).
Свети Игњатије:„Све што учинимо противно еванђелском учењу и закону, неприметно утиче штетно на нас. Свако дело, реч или помисао, како добро то и зло, неприметно утискује у нас такав печат. То је неопходно знати, и схватити“ (5,т.,5, с. 365).
1) Православни оцењују човеково духовно стање као поремећено и болесно, и предлажу исцелење које почиње покајањем, преумљењем. Окултизам духовно стање човека сматра нормалним, и које не тражи никакво исцелење на путу развоја божанских особина и натприродних сила. На путу спасења, суштинска разлика између православног пута и свих других, јесте у – покајању.
2) Извор окултних и далекоистичних учења јесте у општењу њихових оснивача са невидљивим светом. Продор у невидљиви свет остварује се:
а) недозовољеним путем, уз кршење забрана које је поставио сам Бог (због нарушавања воље Божије овакво општење може довести само до контакта са палим духовима, чији је циљ уништење човечанства а мотив – чинити увек и само зло);
б) ум и срце неочишћени покајањем, постају инструмент погрешних показатеље односа са духовним светом; неспособних разликовати изворе добра и зла;
в) хиљадугодишње аскетско искуство православних подвижника показало је да стремљење ка спасењу неизбежно доводи до суочавања човека са демонима; само упорна и стална борба против њиховог утицаја, човека може удостојити општења са весницима Божијим, ангелима. (Овакав поредак представља закон духовног света за нас грешне људе, а објавио га је сам Спаситељ својим 40-дневним постом у пустињи, где Га је кушао сатана, а одмах после победе над искушењем, стали су ангели да му служе) (Мт. 4, 11). Слична законитост појављује се у животима православних подвижника. У том смислу, неправославни, проничући у невидљиви свет, неизбежно се суочавају са демонима, али пошто их не препознају, и предају се њиховом вођству са поверењем, свети ангели остају недоступни за њих. Према томе, њихова духовна учења воде у лаж, јер произилазе од демона који су служитељи оца лажи.
3) Последица упознавања са окултним и далекоисточним учењима јесте пад под власт палих духова. Пре времена, недопустиво, и често непоправљиво, чулно општење са невидљивим светом, неизбежно ограниченог само на област палих духова (што га и чини лажним), заувек може препречити пут ка спасењу, подвргавајући човека под власт сатане.
4) Сложена, нејасна и обимна грађа окултног учења искључује могућност да она буду обухваћена у јасну целину, доступна целосном сагледавању, што критику њихових идеја чини крајње компликованим. Осим тога, упознавање са тим идејама захтева значајно време, које се показује довољним за „тровање“ ума, утицајем спроведеним кроз те идеје из света палих духова. Зато, следујући речима Спаситеља по плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16), при сусрету са неким непознатим духовним учењем треба анализирати не само учење, него пре свега и личности оних људи који га доносе на свет, личности оснивача и учитеља. Свети апостол Јован Богослов пише: Сваки који у Њему пребива не гријеши; свако који гријеши није Га видео нити Га је познао. Дјечице, нико да вас не вара … Онај који твори гријех од ђавола је… По томе се познају дјеца Божија и дјеца ђавоља, сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата својега (1. Јн. 3, 6-10).
Уколико смо наоружани љубављу, радошћу, миром, дуготрпљењем, благошћу, милосрђем, вером, кроткошћу, уздржањем (Гал. 5, 22-23), знаћемо да су ово плодови Духа Светога. И све оно што се чини љубави ради, тако и бива. Истинита љубав, по апостолу Павлу (1. Кор. 23, 4-8), дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.
Тамо где имамо гнев, завист, распре, бесрамност, не пријатељство, пакост, блуд, нечистоту, прељубу, чарање, идолопоклонство, тамо не може бити Духа Светога – то су плодови зла (Тал. 5, 19-21). Зато се може тврдити да је критеријум тога да ли човек говори истину или лаж у вези са невидљивим и духовним светом није толико садржај његових речи (оне могу бити добронамерне), колико присутво или одсуство на њему благодати Духа Светога.
Далекоисточна и окултна учења чак и онда када постављају добре циљеве, нуде лоша средства и немају добре. Далекоисточна и окултна учења чак и онда када постављају добре циљеве, нуде лоша средства и немају добре плодове, у томе је њихов недостатак и промашеност.
Нека нас сачува Господ од сваке обмане и саблазни!
Амин.
отац Владимир Јелисејев,
Оглед: ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
Превод са руског: Јања Тодоровић
